Evo jednog lepe price o recima, mozda i vama bude zanimljiva:-)
Priča o tome kako broj reči u nekom jeziku nije merilo za njegovo vrednovanje opšte je mesto opštelingvističkih priručnika. Lingvistika je utvrdila da i jezici malih i primitivnih zajednica sadrže srazmerno veliki broj reči koje uglavnom pripadaju sferama od značaja za datu kulturu. Tako se stalno navodi kako, recimo, Eskimi ili beduini ne mogu na svojim jezicima razgovarati o najnovijim dostignućima elektronike, ali zato prvi imaju desetak reči za označavanje raznih vrsta snega (nemajući pri tom opšte, neutralno ime za bilo koji sneg), dok drugi imaju dvadesetak izraza za pojam kamile. Ovo opštelingvističko opšte mesto ima svoje mesto u teoriji. No, kako kaže dosetka - u teoriji, nema razlike između teorije i prakse; u praksi, razlika postoji. Zaista postoji, jer postoje jezici koji obično daju reči i jezici koji obično primaju reči; danas ni jedan evropski jezik ne posuđuje iz drugog reči kao što su hleb, voda, vazduh, izboriRazmišljajući o ovom problemu shvatio sam, ipak, jedno. Mi smo srećan narod. Nije vam jasno zašto? Zato što u našoj kulinarskoj tradiciji ne postoji običaj da se kao desert služi sir. Inače bismo reč cheeseboard ("daska za služenje sira") morali preuzeti kao čizbord, a to bi već bilo previše. Zar mi, koji smo još u srednjem veku pitani zlatnim vilicama i lažicama … To bi bila nepravda … prema nama malima., ali postoji ogroman broj reči bez granica …
Naime, u ovo je vreme očiglednije nego ikada koliko razvoj materijalne kulture bogati jedan jezik i koliko zaostajanje u razvoju materijalne kulture zadržava bogaćenje drugog jezika. Videćemo, na svežem primeru, jedan od načina kako se uvećava leksički fond jezikv koji obično primaju reči.
Postoji u engleskom jeziku reč clipboard koja označava sledeći predmet - "tabla koja obično služi kao podloga za pisanje ili crtanje i koja pri vrhu ima ugrađenu stezaljku što drži listove papira". Engleska reč složena je od reči clip "spravica, obično od metala i plastike, koja je tako oblikovana da drži predmete spojene" (mogući prevodi na srpski: stezaljka, štipaljka, spajalica itd.) i od reči board "tabla, daska". Ovakve reči označavaju pojedinačan predmet koji ni u jeziku izvorniku nema sinonima, nego se opisuje bar jednom, skoro uvek složenom rečenicom. U našem jeziku za spomenuti predmet ne postoji leksički ekvivalent, čak ni asocijativni (onako kako je npr. "računar" ekvivalent za "kompjuter").
Dva su moguća puta kojim ova reč može ući u srpski. Prvi put jeste stvaranje nove reči, što se može postići, na jedan način, izmišljanjem nove kombinacije suglasnika i samoglasnika (nove, naravno, prema stranoj reči; tako su npr. u srpskom postale reči računar "computer", zamrzivač "freezer", zečica "bunny", u značenju "lepa, oskudno obučena kelnerica u lokalima s erotskom atmosferom"), ili, pak, na drugi način, prostim prevođenjem sastavnih delova strane reči (tako su u srpskom postale reči samoposluga "self service", novogovor "new?speak", čovekoljubac "Menschenfreud", cepidlaka "Haarspalter" i sl.). Prvi način je, za ovakvu vrstu reči, prilično nepopularan, jer traži da prevedenica bude dovoljno asocijativna, dovoljno specifična u srpskom i dovoljno prihvatljiva za uvo prosečnog elementa skupa "Nebeski narod". A to je tako teško postići. Drugi način nije pogodan, jer sastavni delovi izvorne složenice nemaju odgovarajuće srpske parnjake.
Drugi put kojim reč clipboard može ući u srpski jeste posrbljivanje engleske reči. Kako izvesti to posrbljivanje? Opet su pred nama dve mogućnosti. Prva mogućnost jeste da reč uzmemo u njenom izvornom obliku - KLIPBORD, mada će u ovom slučaju posrbljivanje nužno biti rogobatno zbog različitosti fonetskih struktura srpskog i engleskog; središnja sekvenca ?PB? objasnila bi se onako kako se objašnjava ispravnost reči "posTDdiplomski"; po padežima bi se reč menjala ovako: klipbord, klipborda, klipbordu, klipbord, (o, klipborde!) itd. Druga mogućnost jeste da reč uzmemo u obliku KLIBORD, koji bi više odgovarao fonetskoj strukturi srpskog (primetili ste, verovatno, da sam reč, menjajući je po padežima, upravo tako i izgovarao, kao što bih reč postdiplomski normalno izgovorio poZDiplomski). To bi, međutim, teško prihvatili oni koji znaju engleski, a takvih je sve više; njima bi reč izgledala osakaćeno i verovatno bi insistirali na pisanom obliku klipbord. I tu bi se krug zatvorio.
Razmišljajući o ovom problemu shvatio sam, ipak, jedno. Mi smo srećan narod. Nije vam jasno zašto? Zato što u našoj kulinarskoj tradiciji ne postoji običaj da se kao desert služi sir. Inače bismo reč cheeseboard ("daska za služenje sira") morali preuzeti kao čizbord, a to bi već bilo previše. Zar mi, koji smo još u srednjem veku pitani zlatnim vilicama i lažicama … To bi bila nepravda … prema nama malima.
" Ko istinu gudi, gudalom ga po prstima biju"- Vuk Karadzic
