Srpski doručak svetski najbolji za 2023. godinu

Manga Hilux

Legenda
Moderator
Poruka
69.341

Čuveni srpski specijalitet zvanično proglašen za najbolji doručak na svetu​


1702545146-shutterstock_2270772153-750x500.jpg
Foto: Shutterstock
I uopšte nismo iznaneđeni.

Čuveni gastronomski sajt Taste Atlas danas je proglasio pobednički svetski doručak. Komplet lepinja je najbolji doručak na svetu u 2023. godini.
Ova slana srpska poslastica sastoji se od tradicionalnog somuna (lepinje) koji se preseče na pola, premaže kajmakom i prelije jajetom. Kombinacija je kratko pečena i treba je zaliti mešavinom vruće masti koja iscuri pri pečenju mesa – lokalno poznatog kao pretop.

Iako je hranljivo i visoko kalorično, u jelu se obično uživa za doručak i najbolje se kombinuje sa čašom jogurta ili kiselog mleka. Za najautentičnije iskustvo preporučuje se da ga jedete rukama.
1646227615-shutterstock_2073428351-1024x767.jpg
Komplet lepinja Foto:Shutterstock
https://nova.rs/magazin/gastro/cuve...nicno-proglasen-za-najbolji-dorucak-na-svetu/
 

Originalni recept za komplet lepinju (i kako se pravilno jede)​

izvor Gastro Danas
1646227615-shutterstock_2073428351-750x562.jpg
Komplet lepinja Foto:Shutterstock
„Ene, ovaj nije iz Užicaaaa. Čuj, sa svačim? Kaže se ‘lepinja sa sve’.“ Tako su Užičani dugo reagovali na „pogrešan“ naziv užičke lepinje. Za nju, danas, imaju i druge nazive, ali brižno čuvaju njen nekadašnji način pripreme.

Upravo ta autohtona i gramatički nepravilna „lepinja sa sve“, koju mnogi „falsifikuju“ i koju je savremeno vreme prekrstilo u „komplet lepinju“ ili „kompletušu“, jedan je od gastronomskih obeležja Užica.
Nema kafane, hotela, restorana ili pekare u gradu koja ne pravi užičku lepinju. Jedu je svi – deca, mladi, stari. Njene ukuse otkrivaju i stranci iz celog sveta, a nostalgičnim Užičanima u svetu ona je emotivni ram za „ukuse i mirise“ Užica.
To testo namočeno mastima je „natopljeno“ nasleđem užičke kotline i užičkih brda, nekadašnjih gorštaka, stamenih ljudi koji ističu svoju „ersku“ posebnost i hercegovački krš u sebi. Ona je i „zapis“ o nekadašnjem teškom životu i potrebi da se takva svakodnevica, bar malo, „hedonizuje“.


Današnja „holesterolska bomba“, „nutritivno zlo“ ili , zlobnici bi rekli, najbolji saveznik u trci da se što pre „rikne“ i „stigne“ do užičkih grobalja Sarića Osoje i Dovarje, ipak, odoleva vremenu. Džaba saveti internista i nutricionista, pa i skaradni pokušaji da se kompletuša „veganizuje“. Ona nekima izaziva bale u ustima, a drugima nesnosno zujanje u ušima.
Javni konsenzus je da se najbolja komplet lepinja sprema u pekari „Šuljaga“, najstarijoj u gradu, čije trajanje seže od Prvog rata, piše Danas. U pekari skromnog enterijera, belih keramičkih pločica, raspoloženih prodavačica u belom i sa belim kapama, stalno je gužva. Mlađi, vraćajući se iz noćnog provoda, jedva čekaju jutro da se pekara otvori. „Kompletuša“ će izvući iz njih alkohol, možda će pojačati noćna ushićenja ili zalečiti tuge, ali će ih dobro nahraniti za ceo dan – jeftino i obilato.
„Ne mogu da kažem da je naša lepinja najbolja. Mi samo održavamo recepturu, po kojoj je na prvi put napravljena. Ništa joj ne dodajemo“, skroman je Dragan Lazić, vlasnik pekare.
Svi sastojci su, kaže, užički – suva i pečena lepinja od 200 grama, 50 grama starog kajmaka, jedno kokošije jaje i pretop. Pretop, moca ili moča je ocedak koji se stvara pečenjem svinjskog ili jagnjećeg mesa. Lepinja se preseče i skine se poklopac. Sveže jaje i kajmak se ubace u donji deo lepinje i to se ručno izmeša. Nakon toga se stavlja u peć da se zapeče, a posle se prelije vrućim pretopom. Na kraju se pokrije zagrejanim poklopcem od lepinje i jede se uz jogurt ili kiselo mleko.
„Jede se“, posebno ističe Dragan, „prstima, tako što se delovi poklopca umaču u nadev. Nikad se ne jede kao sendvič.“

„Mora da se zamesi dobro testo. Lepinje pečemo u peći koja se zagreva vatrom i žarom od bukovih drva. Peć je od ćerpiča, ozidana je od obične zemlje koja odlično drži temperaturu“, objašnjava za Danas Lazić, u čijoj radnji se priprema jagnjeće i praseće pečenje, tako da je u njoj „zaokružena proizvodnja“ užičkog specijaliteta.
„Najverovatnije“, dodaje, „ukus i miris lepinji daju upravo ta drva i peć“.
Zanimljiva je istorija pekare, pa i lepinje, koja je i paradigma istorijskog toka užičkog podneblja. Njen vlasnik, posle Prvog svetskog rata, bio je izvesni Vlajko Čarapić. Posle Drugog svetskog rata, kada su ukinute privatne radnje, Radomir Šuljagić je pekaru uzeo u zakup od opštine i kasnije je uspeo da je otkupi. Kod tog Radomira, 1953. godine, Draganov otac – Milan Lazić dolazi da uči zanat. Gazda mu je 1968. godine ponudio ortakluk, uz uslov da se pekara i dalje zove „Šuljaga“. Stari pekar nije imao poroda, pa je Milanu, tri godine kasnije, ostavio pekaru.
„Pekara se i danas zove ‘Šuljaga’, što je iskaz poštovanja mog oca prema majstoru koji ga je naučio zanatu“, priča njen današnji vlasnik.
Dragan kaže da je užička lepinja nastala sasvim slučajno.
„Šegrti bi pitali gazde šta će ko od njih za doručak u lepinji i oni su govorili: „Hajde onu sa sve“. Tako je nastao naziv lepinja sa sve. Osamdesetih godina prošlog veka, deca iz škola su dolazila na doručak i počela da naručuju „komplet lepinju“ ili „kompletušu“. Šteta, prevladali su ti nazivi, iako je ona „lepinja sa sve“, podseća naš sagovornik.

Na to da je lepinja holesterolska bomba i da nije baš za svakodnevnu ishranu, Lazić kaže da „jeste kalorična, ali nije ubitačna“.

„To je, ipak, zdrav proizvod u kome je sve ono što nam je priroda dala. Svaki grad ima nešto svoje, a Užice ima svoju lepinju. U njoj ima najviše naše, užičke duše“, kaže naš sagovornik.
Zbog „modernizacije“ lepinje i njenog pokušaja prilagođavanja savremenom dobu, koje „broji“ svaku kaloriju i miligram masti u jelima, Lazić je užički specijalitet zaštitio 2005. godine u Zavodu za intelektualnu svojinu.
„U lepinju ubacuju svašta – pršutu, čvarke, kobasice… Neko je izmislio čak i vegetarjansku varijantu sa spanaćem, zeljem i kokosovim uljem, umesto pretopa. To nije užička lepinja. U Srbiji ne umemo da sačuvamo ništa što je naše i što je dobro, nego uzimamo tuđe i kvarimo naše. Umesto da negujemo to naše specifično, mi uvek uspevamo da ga upropastimo. Uvek nam je tuđe slađe“, poručuje vlasnik najstarije užičke pekare i njen glavni pekar.

Krcun spasao pekaru​

Urbana legenda kaže da je pekaru „Šuljaga“ od zatvaranja, posle Drugog svetskog rata, spasao Slobodan Penezić Krcun, Užičanin i jedan od najviših komunističkih funkcionera tadašnje Srbije i Jugoslavije, odnosno njegova sestra Milena Penezić, koju su Užičani zvali Pinja. Time je Krcun spasao i užičku lepinju. „Radomir Šuljagić i Krcunovi su bili kumovi. Kada su posle rata zatvarane sve privatne radnje, Pinja je pozvala Krcuna u Beograd i pitala ga: „Đe ćemo mi da pečemo jagnje za Božić?“ I, tako je naša pekara ostala jedina privatna radnja u gradu, koja nije zatvorena, a lepinja je opstala“, kaže Lazić i objašnjava da „iako su Krcunovi bili komunisti, to dokazuje da se u njihovoj kući slavio Božić“.
 
Kakav je ovo srpski doručak kad nije poznat barem 95% ljudi u Srbiji? Budalaština.
Познат је у западној Србији. Комплет лепиња може да се наручи и у Београду, само мораш да знаш где. Имаш је на Златибору, на Тари, Бајиној Башти, Ваљеву, Косјерићу,...
 
Познат је у западној Србији. Комплет лепиња може да се наручи и у Београду, само мораш да знаш где. Имаш је на Златибору, на Тари, Бајиној Башти, Ваљеву, Косјерићу,...
Pa kakve veze ima kad na jugu, istoku i severu Srbije to niko nije nikad video.
 
Za veliku većinu ljudi u Srbiji je nepoznato.
Није непознато за неког ко се креће и ко је био у западној Србији, мада не мора ни да оде тамо, јер се лепиња прави у Новом Саду, Београду, Краљеву и др. местима, додуше не истог квалитета као ужичка.
I nije nikakav specijalitet, bukvalno otpad hrana. Ko to uopšte može da jede?
Из овога видим да ниси јео и да причаш о нечему што не познајеш.
 
Није непознато за неког ко се креће и ко је био у западној Србији, мада не мора ни да оде тамо, јер се лепиња прави у Новом Саду, Београду, Краљеву и др. местима, додуше не истог квалитета као ужичка.

Из овога видим да ниси јео и да причаш о нечему што не познајеш.
Baš tako nisam nikad posetio zapadnu Srbiju, u Beogradu sam bio jednom u životu, a u Novom Sadu nikad. Koliko vidim ovo nije poznato nigde van zapadne Srbije i ne znam ko je dozvolio sebi da to nazove srpski doručak. Valjda Srbi još imaju samopoštovanja prema sebi da ne jedu takve stvari za doručak.
 
Baš tako nisam nikad posetio zapadnu Srbiju, u Beogradu sam bio jednom u životu, a u Novom Sadu nikad. Koliko vidim ovo nije poznato nigde van zapadne Srbije i ne znam ko je dozvolio sebi da to nazove srpski doručak. Valjda Srbi još imaju samopoštovanja prema sebi da ne jedu takve stvari za doručak.
Чињеница је да то људи једу и да "Шуљага" има пуне руке посла.

Ја сам видео разну храну преко екрана, али нисам о истој говорио на погрдан начин.
 
Kako moze biti otpad domaca lepinja,kajmak,jaja?
Mozda nisam u tom obliku jela i nije se tako zvalo,ali to je bio najcesci dorucak kod moje babe u selu.I najukusniji.
A nije ti otpad pasteta i virsle?
Pašteta i viršle mogu da se naprave i od čistog mesa, a ova lepinja se natapa holesterolom. Moja poenta je bila ko se usudio da to nazove "srpski doručak" kad većina Srba to nikad nije jela.
 

Back
Top