„Okamenio sam se... Dok oko moje kuće vlada opšta vriska naroda i dece, dok moju kuću obasipaju granate sa svih strana, u Sarajevu tutnji sevdalinka, a u Zenici Alija sa svojom zločinačkom falangom čeka ishod genocida u Srebrenici. Bilo mi je apsolutno jasno da je Alija namerno izašao iz Sarajeva i sazvao sednicu Glavnog odbora SDA u Zenici, te pozvao na jedno mesto kompletan vojni vrh samo iz jednog razloga; da ništa niko ne preduzima dok se genocid u Srebrenici ne završi”. Na kraju on kaže: „Alija i SDA je državni izdajnik i koljač sopstvenog naroda u Srebrenici, isti kao i Karadžić, Milošević i Mladić, samo što se od ovih boljem nismo ni nadali”.
Formiranje 28. divizije
Iako je Srebrenica, posle ofanzive oružanih snaga Republike Srpske, Rezolucijom UN od 18. aprila 1993. proglašena za demilitarizovanu zonu i stavljena pod njihovu zaštitu, u jesen te godine stigla je naredba Generalštaba i Drugog korpusa da se od dobrovoljaca formira 8. operativna grupa. Da bi se što više ljudi prijavilo, Naser Orić i njegova klika namerno su izazivali incidente sa Vojskom Republike Srpske, tako da bi „narod uhvatila panika. Na kraju je 8.OG imala četiri brigade i Samostalni brdski bataljon”, zapisao je Mustafić uz napomenu da je „četničkih provokacija bilo veoma retko”. Kasnije je 8.OG prerasla u 28. diviziju sa pet brigada i jednim Samostalnim bataljonom, sa 5.500 vojnika. Naočigled vojnika holandskog bataljona Unprofora, oko Srebrenice su, po naredbi iz Sarajeva, kopane tranšeje.
Mustafić beleži i neke zasede koje su bošnjački vojnici iz demilitarizovane zone postavili između Bratunca i Skelana, odnosno Milića i Podravanja u kojima su ubili nekoliko boraca VRS. „Jasno mi je bilo da se zlo traži da bi se rešio problem Srebrenice”, zaključio je on. Opisuje i šok koji je doživeo kada je saznao za napad bošnjačkih snaga na srpsko selo Višnjicu, u kojem su ubili nekoliko civila i spalili selo. Napadom su komandovali Ekrem Salihović i Ibrahim Mandžić Mrki. To mu je bio znak da je mafija rešila da „završi sa Srebrenicom” i stanovništvo „trpa pod četnički nož”. Kada je Mandžiću rekao da ovakvim napadima „svesno stvaraju alibi četnicima za napad na Srebrenicu”, ovaj mu je odgovorio: „Nismo mi samoinicijativno otišli u akciju. Mi smo dobili naredbu iz Sarajeva”. Kasnije, tvrdi Mustafić, saznao je da je „naredbu za napade oko Srebrenice potpisao ’đeneral’ Enver Hadžihasanović.
Holandski bataljon
Po odlasku kanadskog i dolasku holandskog bataljona Unprofora u Srebrenicu, izričit je Mustafić, sve više je počela da postoji bošnjačka vojska u demilitarizovanoj zoni čije su formacije „svakog dana odlazile na položaje”. Istina, one su se najpre krile od Holanđana, što je Mustafiću bilo apsurdno.
„Kako je proleće (1995. godine) bilo na vidiku, živeti se moralo, tako da smo opet prionuli na setvu. Najednom je došla naredba da se oko cele Zaštićene zone iskopaju tranšeje... Na kopanje je terano i staro i mlado. Zanimljivo, ni Holanđani se nisu bunili. Posle prvih izlazaka na linije naše vojske i njihovog protivljenja, sve su više postajali liberalniji, tako da su nemo posmatrali kopanje tranšeja. Očito, jedva su čekali da deo odgovornosti skinu sa sebe i kompletnu zaštitu Srebrenice prepuste nama”.
Mustafić tvrdi da su Holanđani znali „za rasplet situacije” i da su sa pripadnicima bošnjačke „vojske išli na linije”. „Očito, Holanđani su pristali da na linije idu i naši vojnici samo iz razloga da sa sebe skinu odgovornost i da svet uvere da Srebrenica nije demilitarizovana zona. I, zaista, tog momenta, Holandski bataljon, koji je trebalo da raspolaže sa oko 600 ljudi, imao je oko 250 vojnika, a 28. divizija 5.500 „demilitarizovanih ljudi”, konstatovao je Mustafić.
„Kada su već počele borbe za Srebrenicu, jedan od naših giliptera, verovatno po zadatku, ustrelio je vojnika holandskog bataljona, tako se raspadao i kompletan sistem odgovornosti Holanđana”, zabeležio je Ibran Mustafić čiji je stav da „demilitarizaciju nije trebalo prihvatiti, ali onaj ko je prihvatio, trebalo je to i da ispoštuje”.
Demilitarizovana zona pod oružjem
Iako su oko Srebrenice bile postavljene table sa natpisom „Demilitarizovana zona, svaka vojna operacija je strogo zabranjena, član 60. protokol 1 Ženevske konvencije”, dopremanje oružja, municije, uniformi i eksplozivnih sredstava nikada nije prekinuto. Vojna oprema je, uprkos rezoluciji UN o zabrani letova iznad Bosne i Hercegovine, dopremana helikopterima. Nije vredela ni odredba iz sporazuma generala Ratka Mladića i Sefera Halilovića po kojoj „nijedan vojnik koji je u, ili koji želi ući u demilitarizovanu zonu, osim pripadnika Unprofora, ne sme imati oružje, eksploziv ili municiju”.
„Svi letovi su bili prema Žepi, a naše neke jedinice su posle toga odlazile u Žepu i do Srebrenice donosile razne artikle, uniforme i materijalno-tehnička sredstva. Dolazak helikoptera i doprema uniformi, municije i oružja u demilitarizovanu zonu nikako mi nije bila jasna. Naprotiv, bila mi je sasvim jasna, ali sam sve više uviđao da se Srebrenici bliži kraj”, slutio je Mustafić. „Istovremeno, dok se u Srebrenicu dovozilo naoružanje i municija, iz nje su odlazili drugi navodno na vojno doškolovavanje”.
Ukupno je bilo 18 letova, a najveći deo je obavljen dok je Srebrenica, kao demilitarizovana zona, bila pod zaštitom „plavih šlemova”.
Naoružavanje Bošnjaka
Deo knjige Mustafić je posvetio pripremama srebreničkih Bošnjaka za rat – naoružavanju i upućivanju „naših momaka” na kurs u MUP Republike Hrvatske. „U leto 1991. godine krenuo sam u Sarajevo na redovno zasedanje Skupštine. Kada sam se uputio u pravcu zgrade, na samom ulazu u garaže sustigao me je beli ’mercedes’. Za volanom je bio Senad Šahinpašić Šaja. Parkirao je auto i izašao... Iznenada me je zovnuo da prođem iza auta. Kada smo prošli iza parkiranog „mercedesa”, Šaja je otvorio gepek. Zaista, nisam mogao da verujem – preda mnom je bila vreća sa naoružanjem. Ostao sam zatečen. Nisam mogao da verujem da se može ovako nonšalantno vući oružje u gepeku automobila. Pitao sam ga odakle mu ovo?”
„Ima toga kada zatreba! Treba li tebi”, odgovorio je. Tog dana, svedoči Mustafić, Šahinpašić je Asimu Juzbašiću, poslaniku iz Zvornika, dao 18 cevi, a on je kasnije autoru „Planiranog haosa” dao automat „tompson” i pušku M-48. Šahinpašić je, piše Mustafić, imao sivomaslinastu cisternu sa oznakama JNA u kojoj je prevozio oružje. U okviru naoružavanja, osim odlazaka kod Šahinpašića, opisana je krađa protivavionskog topa iz Fabrike akumulatora u Potočarima, koji je sakriven u garažu Nasera Orića. Takođe, Mustafić je obelodanio da je oružje plaćano i novcem sa računa opštinskog Fonda za zapošljavanje. Prema njegovoj proceni, srebrenički Bošnjaci su dočekali rat sa oko 2.000 cevi, računajući i lovačke puške.
Tri atentata na Mustafića
Autor knjige „Planirani haos” Ibran Mustafić je rođen u Potočarima kod Srebrenice, gde je završio gimnaziju. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Sarajevu. Bio je jedan od osnivača Stranke demokratske akcije, njen poslanik u Skupštini Republike Bosne i Hercegovine i predsednik Izvršnog odbora Skupštine opštine Srebrenica. Zbog svojih stavova koji su bili suprotni SDA i ratnog opštinskog ratnog rukovodstva bio je smenjen sa svih dužnosti. U knjizi je opisao tri atentata, u jednom je bio teško ranjen, koji je na njega organizovao komandant bošnjačkih snaga u Srebrenici Naser Orić. Posle pada Srebrenice ostao je u njoj i predao se Vojsci Republike Srpske. U zatvoru, uglavnom u Bijeljini, proveo je više meseci, a onda je posredstvom Međunarodnog crvenog krsta razmenjen.
http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Srpska-tragedija-iz-boshnjachkog-ugla.lt.html
Medjutim,oni ga i danas slave i pevaju o njemu,kao hrabrom komandantu,bio je hrabar da kolje po okolnim selima gde nije nailazio na nikakav ili vrlo slab otpor.Ako nekog treba da krive za Srebrenicu i ono sto se desilo,to je sam Oric,Srbima je bilo dosta svega,ali je ipak deo tih koljaca uspeo uz velike gubitke da se probije do Tuzle....
i sta je pesnik time hteo da kaze,da je opravdano da se vrse diverzantski upadi i poklolji civilnog stanovnistva po okolnim selima?
