- Poruka
- 7.308
О београдској Специјалној полицији и њеном раду под немачком окупацијом, и поред хиљада сачуваних докумената и остале историјске грађе, у јавности се зна врло мало. Комунистичка пропаганда у време Броза припаднике ове елитне полиције за деловање у градским условима, коју је основала Управа града Београда (у даљем тексту: УгБ), приказивала је искључиво као потпуно неспособне задригле пијанце, јајаре и курваре, такорећи без икакве организације и дисциплине. Да ли је било баш тако?
Имајући у виду да је ову књигу написао комунистички апологета - добитник Октобарских, јулских и награда којекаквих јеврејских општина, делу је неопходно прићи са приличном дозом опрезности и вољом за “читање између редова”. Из мноштва материјала и веродостојних докумената - како Специјалне полиције и УгБ са једне, тако и комунистичких са друге стране - које писац често цитира на свих 500 страница, најважнији закључци који се о деловању Специјалне полиције могу донети јесу:
- Током целе окупације у Београду и његовој околини Специјална полиција представљала је праву ноћну мору и нерешиву загонетку за комунисте и њихове ретке помагаче. Због тога је они често означавају као свог “непријатеља број један” на овом подручју;
- Благодарећи УгБ и ефикасном деловању њеног Одељења Специјалне полиције, Београд са околином током целе окупације био је у приличној мери поштеђен страхота грађанског рата који је харао многим деловима Србије;
- Од 1941. до 1944. године, превасходно заслугом Специјалне полиције преко чијих Одсека УгБ успешно спроводи читав низ најразличитијих мера, у Београду су тек спорадично деловале малобројне изоловане терористичке ћелије комуниста; међутим, и оне су јако брзо откриване и неутралисане. Првенствени циљ тих рушилачких банди био је не обрачун са окупаторским структурама, већ са људством Специјалне полиције, српском Жандармеријом и осталим органима УгБ као најјачом кариком “недићевског режима”;
- О делотворности рада Четвртог (антикомунистичког) одсека београдске Специјалне полиције најсликовитије говори податак да су њени оперативци, као врсни професионалци, по потреби упућивани на рад и у друге делове Србије (Чачак, Ужице, Косовска Митровица...). И тамо су, такође у рекордно кратким роковима, успостављали ред и владавину закона трајно искорењујући сваки субверзивни утицај комуниста, па самим тим и евентуалне разлоге за одмазде окупатора над недужним становништвом.
Као највеће грехове Специјалне полиције “друг” Божовић описује њену чврсту кооперативност са Немцима и свим њиховим органима (од Команде града, преко Полиције, па до обавештајних служби), сарадњу при депортацији Јевреја, те батинање и мучење затвореника. При томе крајње злонамерно превиђа и прећуткује неколико непобитних чињеница.
Прво: да је пуна сарадња УгБ (уз, ипак се испоставља, извесну узајамну уздржаност) којим случајем изостала, становништво престонице и њене околине временом би - благодарећи суманутој комунистичкој акцији - било потпуно десетковано у одмаздама, као што је то био случај у Крагујевцу, Краљеву и другим местима. Камо среће, памети и далековидости да је сарадње на обострану корист било много више у целој окупираној Србији, и то на свим нивоима!
Друго: зар је у ондашњим околностима зарад јеврејске (или ма које друге) убедљиве мањине требало доводити у питање биолошки и економски опстанак целог Београда и неупоредиве српске већине у њему?! Историја нам казује да је тамо где је УгБ имала простора за ма какав маневар - она итекако деловала. О томе сведочи чињеница да је добра већина православних Цигана који су живели на подручју УгБ избегла депортације и преживела рат, искључиво старањем УгБ (а самим тим и Специјалне полиције, као њеног саставног дела).
Треће: може ли аутор да наведе макар једну полицију (у обзир свакако долазе и комунистичке, много више прирасле његовом срцу), из ма ког временског раздобља и дела света, која није забележила случајеве туче и смрти притвореника у њеним службеним просторијама? Никако, а посебно не у сулудим условима окупације и крвавог грађанског рата.
Кроз целу књигу провејавају делови каријера и биографија важнијих челника и истакнутих агената Специјалне полиције УгБ (Бећаревић, Јовановић, Губарев, Паранос, Залад, Мркела, Голубјев, Космајац, и др), што ово дело - упркос свему - чини врло “питким”, динамичним и привлачним за читање.
Дакле, “срећа у несрећи” за оновремени Београд лежи у податку да је имао унутрашњe устројство и организацију у многоме различиту и одељену од остатка окупиране Србије. Баш то је Управи града Београда донело могућност да, у најстрашнијим условима који су икад задесили државу и њен главни град, одмах по Априлском рату 1941. доста брзо и успешно организује живот тешко рањене српске престонице (рад комуналних служби, рашчишћавање рушевина, проналажење и сахрањивање жртава бомбардовања, најнужније снабдевање, јавни превоз, информисање...) која се налазила у потпуном расулу. А пре и изнад свега успостављање и поштовање ма каквог реда, мира, закона и поретка на опустошеним и крвљу натопљеним београдским улицама без икаквог облика власти.
Срећко В. Ђорђевић
Имајући у виду да је ову књигу написао комунистички апологета - добитник Октобарских, јулских и награда којекаквих јеврејских општина, делу је неопходно прићи са приличном дозом опрезности и вољом за “читање између редова”. Из мноштва материјала и веродостојних докумената - како Специјалне полиције и УгБ са једне, тако и комунистичких са друге стране - које писац често цитира на свих 500 страница, најважнији закључци који се о деловању Специјалне полиције могу донети јесу:
- Током целе окупације у Београду и његовој околини Специјална полиција представљала је праву ноћну мору и нерешиву загонетку за комунисте и њихове ретке помагаче. Због тога је они често означавају као свог “непријатеља број један” на овом подручју;
- Благодарећи УгБ и ефикасном деловању њеног Одељења Специјалне полиције, Београд са околином током целе окупације био је у приличној мери поштеђен страхота грађанског рата који је харао многим деловима Србије;
- Од 1941. до 1944. године, превасходно заслугом Специјалне полиције преко чијих Одсека УгБ успешно спроводи читав низ најразличитијих мера, у Београду су тек спорадично деловале малобројне изоловане терористичке ћелије комуниста; међутим, и оне су јако брзо откриване и неутралисане. Првенствени циљ тих рушилачких банди био је не обрачун са окупаторским структурама, већ са људством Специјалне полиције, српском Жандармеријом и осталим органима УгБ као најјачом кариком “недићевског режима”;
- О делотворности рада Четвртог (антикомунистичког) одсека београдске Специјалне полиције најсликовитије говори податак да су њени оперативци, као врсни професионалци, по потреби упућивани на рад и у друге делове Србије (Чачак, Ужице, Косовска Митровица...). И тамо су, такође у рекордно кратким роковима, успостављали ред и владавину закона трајно искорењујући сваки субверзивни утицај комуниста, па самим тим и евентуалне разлоге за одмазде окупатора над недужним становништвом.
Као највеће грехове Специјалне полиције “друг” Божовић описује њену чврсту кооперативност са Немцима и свим њиховим органима (од Команде града, преко Полиције, па до обавештајних служби), сарадњу при депортацији Јевреја, те батинање и мучење затвореника. При томе крајње злонамерно превиђа и прећуткује неколико непобитних чињеница.
Прво: да је пуна сарадња УгБ (уз, ипак се испоставља, извесну узајамну уздржаност) којим случајем изостала, становништво престонице и њене околине временом би - благодарећи суманутој комунистичкој акцији - било потпуно десетковано у одмаздама, као што је то био случај у Крагујевцу, Краљеву и другим местима. Камо среће, памети и далековидости да је сарадње на обострану корист било много више у целој окупираној Србији, и то на свим нивоима!
Друго: зар је у ондашњим околностима зарад јеврејске (или ма које друге) убедљиве мањине требало доводити у питање биолошки и економски опстанак целог Београда и неупоредиве српске већине у њему?! Историја нам казује да је тамо где је УгБ имала простора за ма какав маневар - она итекако деловала. О томе сведочи чињеница да је добра већина православних Цигана који су живели на подручју УгБ избегла депортације и преживела рат, искључиво старањем УгБ (а самим тим и Специјалне полиције, као њеног саставног дела).
Треће: може ли аутор да наведе макар једну полицију (у обзир свакако долазе и комунистичке, много више прирасле његовом срцу), из ма ког временског раздобља и дела света, која није забележила случајеве туче и смрти притвореника у њеним службеним просторијама? Никако, а посебно не у сулудим условима окупације и крвавог грађанског рата.
Кроз целу књигу провејавају делови каријера и биографија важнијих челника и истакнутих агената Специјалне полиције УгБ (Бећаревић, Јовановић, Губарев, Паранос, Залад, Мркела, Голубјев, Космајац, и др), што ово дело - упркос свему - чини врло “питким”, динамичним и привлачним за читање.
Дакле, “срећа у несрећи” за оновремени Београд лежи у податку да је имао унутрашњe устројство и организацију у многоме различиту и одељену од остатка окупиране Србије. Баш то је Управи града Београда донело могућност да, у најстрашнијим условима који су икад задесили државу и њен главни град, одмах по Априлском рату 1941. доста брзо и успешно организује живот тешко рањене српске престонице (рад комуналних служби, рашчишћавање рушевина, проналажење и сахрањивање жртава бомбардовања, најнужније снабдевање, јавни превоз, информисање...) која се налазила у потпуном расулу. А пре и изнад свега успостављање и поштовање ма каквог реда, мира, закона и поретка на опустошеним и крвљу натопљеним београдским улицама без икаквог облика власти.
Срећко В. Ђорђевић
