Srpska slava je blago čovečanstva

[Nina]

Pre tačno deset godina, porodična slava kod Srba uvrštena je na UNESKO reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva,
na osnovu odluke odgovarajućeg Međuvladinog komiteta. To je prvi upis kulturnih dobara iz Srbije na ovu listu.

Slava, poznata još i kao krsna slava, krsno ime, sveti, srpski i crnogorski je narodno-crkveni običaj i posle Vaskrsa i Božića, treći najvažniji porodični praznik,
uvek povezan sa danom određenog hrišćanskog svetitelja. Ona je toliko karakteristična za Srbe i Crnogorce da predstavlja znak njihovog prepoznavanja i identifikacije. Ova jedinstvena forma porodične tradicije prisutna je iz perioda pre hristijanizacije kada je bila vezana za kult predaka porodice.

Najčešće slave su :
-Sveti Nikola — Nikoljdan (19. decembar),
-Arhanđel Mihail — Aranđelovdan (21. novembar),
-Sveti Georgije — Đurđevdan (6. maj),
-Sveti Jovan Krstitelj — Jovanjdan (20. januar),
-Sveti Dimitrije Solunski — Mitrovdan (8. novembar)
- Sveti Sava — Savindan (27. januar).

Slavu slave pre svega porodice, ali i razne zajednice i institucije poput naseljenih mesta, poličičkih organizacija. Beograd proslavlja Vaznesenje Gospodnje
kao svoju slavu. U pojedinim mestima, seoska slava se proslavlja na otvorenom, najčešće na nekom bitnom mestu za naselje (pored crkve, kapelice, groblja, zborišta)
i naziva se masla, litije ili zavetine. Srpske škole slave Svetog Savu kao školsku slavu.

Slavu takođe praznuju današnji Makedonci, ali se sreće i kod rimokatolika u Boki Kotorskoj, Konavlima, južnoj Hercegovini, Dalmaciji i Bosanskom Grahovu,
kod Albanaca rimokatolika u severnoj Albaniji, nekih muslimana u Bosni i Sandžaku, Goranaca i Janjevaca. Po mišljenju ruskog etnologa Jastrebova i kod Srba
koji su promenili veru (rimokatolici, muslimani) javlja se slava, ali to su samo „ostaci” onog tradicionalnog pravoslavnog rituala. (politika)

 

[ИПХ ЗИЛОТ]

Слава светаца на народном нивоу, је слава и заслуга Светог Саве... Он је једини и први у свету манастирско празнично славље пренео на народно...

Он је са Свете Горе пренео празнике келија и манастира, међу цео Србски народ, Срби су манастирски начин колективне прославе преузели преко светитељевог заузећа...

Слава Богу и свим светима Савиним заузимањем. Амин!

 

[jolemisa]

Pogledajte prilog 1627239

Pre tačno deset godina, porodična slava kod Srba uvrštena je na UNESKO reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva,
na osnovu odluke odgovarajućeg Međuvladinog komiteta. To je prvi upis kulturnih dobara iz Srbije na ovu listu.

Slava, poznata još i kao krsna slava, krsno ime, sveti, srpski i crnogorski je narodno-crkveni običaj i posle Vaskrsa i Božića, treći najvažniji porodični praznik,
uvek povezan sa danom određenog hrišćanskog svetitelja. Ona je toliko karakteristična za Srbe i Crnogorce da predstavlja znak njihovog prepoznavanja i identifikacije. Ova jedinstvena forma porodične tradicije prisutna je iz perioda pre hristijanizacije kada je bila vezana za kult predaka porodice.

Najčešće slave su :
-Sveti Nikola — Nikoljdan (19. decembar),
-Arhanđel Mihail — Aranđelovdan (21. novembar),
-Sveti Georgije — Đurđevdan (6. maj),
-Sveti Jovan Krstitelj — Jovanjdan (20. januar),
-Sveti Dimitrije Solunski — Mitrovdan (8. novembar)
- Sveti Sava — Savindan (27. januar).

Slavu slave pre svega porodice, ali i razne zajednice i institucije poput naseljenih mesta, poličičkih organizacija. Beograd proslavlja Vaznesenje Gospodnje
kao svoju slavu. U pojedinim mestima, seoska slava se proslavlja na otvorenom, najčešće na nekom bitnom mestu za naselje (pored crkve, kapelice, groblja, zborišta)
i naziva se masla, litije ili zavetine. Srpske škole slave Svetog Savu kao školsku slavu.

Slavu takođe praznuju današnji Makedonci, ali se sreće i kod rimokatolika u Boki Kotorskoj, Konavlima, južnoj Hercegovini, Dalmaciji i Bosanskom Grahovu,
kod Albanaca rimokatolika u severnoj Albaniji, nekih muslimana u Bosni i Sandžaku, Goranaca i Janjevaca. Po mišljenju ruskog etnologa Jastrebova i kod Srba
koji su promenili veru (rimokatolici, muslimani) javlja se slava, ali to su samo „ostaci” onog tradicionalnog pravoslavnog rituala. (politika)

Seoska,ili crkvena slava se proslavalja u porti crkve.

 

[Stjuart Martin]

Pogledajte prilog 1627239

Pre tačno deset godina, porodična slava kod Srba uvrštena je na UNESKO reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva,
na osnovu odluke odgovarajućeg Međuvladinog komiteta. To je prvi upis kulturnih dobara iz Srbije na ovu listu.

Slava, poznata još i kao krsna slava, krsno ime, sveti, srpski i crnogorski je narodno-crkveni običaj i posle Vaskrsa i Božića, treći najvažniji porodični praznik,
uvek povezan sa danom određenog hrišćanskog svetitelja. Ona je toliko karakteristična za Srbe i Crnogorce da predstavlja znak njihovog prepoznavanja i identifikacije. Ova jedinstvena forma porodične tradicije prisutna je iz perioda pre hristijanizacije kada je bila vezana za kult predaka porodice.

Najčešće slave su :
-Sveti Nikola — Nikoljdan (19. decembar),
-Arhanđel Mihail — Aranđelovdan (21. novembar),
-Sveti Georgije — Đurđevdan (6. maj),
-Sveti Jovan Krstitelj — Jovanjdan (20. januar),
-Sveti Dimitrije Solunski — Mitrovdan (8. novembar)
- Sveti Sava — Savindan (27. januar).

Slavu slave pre svega porodice, ali i razne zajednice i institucije poput naseljenih mesta, poličičkih organizacija. Beograd proslavlja Vaznesenje Gospodnje
kao svoju slavu. U pojedinim mestima, seoska slava se proslavlja na otvorenom, najčešće na nekom bitnom mestu za naselje (pored crkve, kapelice, groblja, zborišta)
i naziva se masla, litije ili zavetine. Srpske škole slave Svetog Savu kao školsku slavu.

Slavu takođe praznuju današnji Makedonci, ali se sreće i kod rimokatolika u Boki Kotorskoj, Konavlima, južnoj Hercegovini, Dalmaciji i Bosanskom Grahovu,
kod Albanaca rimokatolika u severnoj Albaniji, nekih muslimana u Bosni i Sandžaku, Goranaca i Janjevaca. Po mišljenju ruskog etnologa Jastrebova i kod Srba
koji su promenili veru (rimokatolici, muslimani) javlja se slava, ali to su samo „ostaci” onog tradicionalnog pravoslavnog rituala. (politika)

Slava je naše nacionalno i kulturno blago. Naš ponos.

 

[RIA77]

Seoska,ili crkvena slava se proslavalja u porti crkve.

Некада је свештеник улазио у сваку кућу и у свакој кући је горела свећа када је слава цркве неког села.
То су ти лепи стари сеоски обичаји.
И не само то, свештеник је и ломио славски колач, свака слава храма је била и слава породице.
Тако се и зна, ко је из ког села и која породица слави коју славу, па кад се разиђу по свету, препознају се по слави коју славе на основу краја из кога долазе.
Постојао је обичај и да се доста људи окупи на славу села са разним производима (занатлије, бомбонџије итд.) али је то током комунистичког периода укидано.
Стари обичаји су да се одржи служба на месту бивше цркве (црквишта) као и да се народ помоли поред дрвета - записа (јер су цркве вековима рушене и грађене па је народ навикао да се моли поред онога што остаје а то је најстарије дрво у крају).
Током комунистичког периода, литије су биле забрањене као и одласци и молитве на црквиштима као и одласци и молитве поред дрвета које је имало посебно поштовање у селу.
Још увек понегде се данас враћају молитве поред дрвета-записа, као и литије за сеоску славу и молитве на црквиштима.