Српска четничка акција 1903 - 12

Ми Срби смо тај назив КОМИТА узели од Бугара, по њиховом ослободилачком комитету, који је формирала Бугарска Егзархија. Ми смо и Бугарским Комитама у почетку давали помоћ. Чак су више пута долазили да презиме у Београд. Међутим , чим су Бугари окренули ћурак наопако, и почели да врше бугаризацију Српских села , и починили страховите покоље над оним Србима који нису хтели да се изјашњавају као Бугари, ми смо почели наше чете да називамо Четницима, и организовали смо заштиту Срба од Бугарских Комита. У кулминацији , Бугарима је постало важније уништење Српске националне свести, од ослобођења од Турака. Бугарска Егзархија, помогнита од Русије у време Обреновића, (који по овом питању нису били агилни, јер су у свему слушали Аустро-Угарску), је раније од нас направила национални план ии организовала акцију у Маћедонији . Имали су и одличну прпаганду. Компромитовало их је то што су били страховити кољачи и заправо људи мале личне културе. А то је зато што је Србија ипак била организована држава у то време, у односу на Бугарску. Уз то, ми смо се сами ослободили Отоманске Империје , за разлику од Бугара, што је нашем народу давало осећај поноса, а и велико самопоуздање. Колико је Бугарска пропаганда била делотворна у наким случајевима , показује следећи пример.
Сви знамо ко је Светозар Милетић , велики Српски Трибун. Е он је имао рођеног брата, који је отишао као учитељ за Маћедонију. Он је тамо, због недостатка Српске акције , постао егзархиста, и у свему помагао Бугаре у борби против Турака. Толико је био киван на Српске власти , ( Обеновићевске ), што ништа не предузимају , да је постао Бугарофил. Његов син je, много година касније , постао професор Софијског Униветзитета, не виђени Србофоб, па још и лични васпитач Бугарскога краља Фердинанда Кобурга.
 
За почетак србске четничке акције на југу, био је пресудан такозвани ''Илинденски устанак'' који су у августу 1903. подигли бугарски агенти у Крушеву. О ''Илинденском устанку'' много је писано у последњих сто година, а нарочито у комунистичко време, после Другог светског рата. Комунисти су тај такозвани устанак искористили за камен темељац непостојеће ''македонске нације,'' а дан ''устанка'' су прогласили за дан ''македонске државности.'' Све је то било у циљу разбијања и комадања србског националног бића и србских територија. Стварањем непостојеће македонске нације и републике, Србији су одузете исконске територије које је са тешком муком ослобађала 1912. и 1918. и одбранила их и од Турака, Бугара и Арнаута. Због тога је важно да се представи права истина о ''Илинденском устанку.'' ''Илинденски устанак'' су подигли бугарски агенти који су хтели да оружаним устанком издејствују реакцију великих сила помоћу којих ће да се створи аутономна Македонија, у којој ће Бугарска да одржава ред, и коју ће првом приликом да припоји себи, као источну Румелију 1885. године. Да би бугарска држава одбацила пред светом сваку одговорност, и да би доказала да у целој Македонији живе само Бугари, одлучено је да се устанак подигне у Битољском вилајету. За главно место подизања устанака је одређена варош Крушево, 30 километара од Прилепа, и која се налази на висини од 1280.метара. То је била једина варош у Македонији у којој нису живели Турци. У Крушеву које је тада имало око 15.000 становника, живели су претежно Цинцари, мада је било и Срба и Бугара. У вароши је укупно било око 30 турских војника и жандарма. Бугари су за напад на Крушево окупљали своје људе из разних делова Македоније, а пристигао им и већи број комита из Бугарске. За дан почетка устанака је одређен 20. јули, дан Светог Илије, 1903.године, и на тај дан је око 400 слабо наоружаних ''устаника'' кренуло да заузме Крушево. Већи део ''устаника'', њих 240, опколили су касарну у којој је био 21 турски војник. После краће борбе, турски војници су успели да побегну, а само један од њих је наишао на заседу и погинуо. Други део ''устаника'' је опколио жандармериску станицу у којој се налазила и поштанско-телеграфска станица. У станици су била шесторица жандарма који су пружили отпор, али су се предали чим им је зграда запаљена. Иако су се предали, Бугари су их побили на лицу места. Бугарска је одмах почела да прави сензацију од освајања Крушева. Из Софије је јављано целој Европи да је бугарски народ у Македонији подигао устанак и да је ''победио'' турски ''гарнизон'' у Крушеву и ослободио велику и богату македонску варош Крушево. Турска влада је брзо реаговала и предузела све мере да брзо угуши побуну. Оредила је Етем-пашу да руководи војском која је требала да угуши побуну. За то време је из Бугарске дошао Борис Сарафов са својим штабом и око 200 људи који су га пратили, да из непосредне близине прати ''устанак.'' Да поново поврати Крушево био је задужен Бахтијар-паша, командант дивизије у Битољу. Он је под својом командом имао око 8.000 војника, наоружаних Маузеровим модерним пушкама и са 8 топова. Када је стигао пред Крушево, Бахтијар-паша је послао два битољска трговца да позову побуњенике на предају, а да он даје реч да ће Крушево бити поштеђено сваког разарања и пљачке ако се мирно, без борбе преда. Председник бугарског револуционарног одбора у Крушеву, Никола Карев, је бахато одговорио да ће бранити Крушево. Тог дана су ''устаници'' вршили последње припреме за одбарану, утврђујући прилазе вароши. Неколико стотина, ''устаника'' се спремало да одбрани ''Крушевску републику'' од велике турске војске потпомогнуте бројним арнаутским башибозлуком. Сутрадан ујутру, турска војска је почела да опкољава Крушево. Око поднева је почело наступање. Чим се појавила турска пешадија, ''устаници'' су отворили ватру, али је тај отпор кратко трајао, јер је у међувремену турска артиљерија почела да бомбардује Крушево. Када су прве гранате пале на варош, ''устаници'' су заједно с народом почели панично да беже у оближње шуме. ''Храбри устаници'' су бацали пушке и бежали са својих утврђених положаја. У тој борби око Крушева је погинило 6 турских војнка и десетак ''устаника.'' Последњи је кренуо да бежи крушевски војвода Пито Гули. Пито Гули је по народности био Куцовлах, а по занимању калајџија. Њега су са крушевском четом од 20 ''устаника'' опколили Турци на месту званом Мечкин камен, и све поубијали. У тој борби на Мечкином камену погинуло је и око 30 турских војника. Крушево је опљачкано и спаљено до темеља. Осим Крушева, турска војска и арнаутски башибозлук су попалили неколико десетина села у Битољском вилајету. Борис Сарафов се са целим својим штабом и многобројним бугарским војводама вратио у Бугарску, чим је увидео да је ''устанак'' пропао. Највећи ''херој'' пропалог ''Илинденског устанка'' је до данас остао Куцовлах Пито Гули. Њега и Бугари и ''Македонци'' прослављају као свог великог јунака и националног хероја. У преувеличавању ''Илинденског устанка'' најдаље су после Другог светског рата отишли комунисти. Такозвани устанак, комунисти су приказали као херојску борбу ''македонског народа'' за своје ослобођење. У борбама за сламање ''Илинденског устанка'' погинула су 43 турска војника и жандарма. Комунисти су у својим измишљотинама наводили број, који је више од сто пута преувеличан. Они су наводили да су Турци у ''Илинденском устанку'' имали око 5.300 мртвих и рањених војника. ''Илинденски устанак'' је неславно пропао, али је имао тешке последице за Србски народ у целој Македонији, а нарочито у Битољском вилајету, где су се десила највећа разарања и највеће страдање цивилног становништва. Одмах после овог неуспелог ''устанка'', Бугари су организовано кренули да убијају Србе. У сваком крају је направљен списак свих Срба које треба поубијати. Бугари су још 1896. донели одлуку да се по свим крајевима Македоније поведе енергична борба против Срба, а после пропалог ''Илинденског устанка,'' одлучено је да се Срби потпуно физички униште и затру у целој Македонији. До тада појединачна убиства Срба прерасла су у масовна. Бугарски терористи су зверски убијали Србе. Без икакве милости су клали децу, жене и старце, вадили им очи, секли руке, увек остављајући поруке на телу својих жртава да ће тако проћи свако ко се не одрекне србског имена. Бројне комитске бугарске чете су упадале у србска села вршећи масовне покоље, терајући Србе на силу да пређу на њихову страну и да постану Бугари. До ослобођења 1912. године, бугарски зликовци су убили више од 3.000 најугледнијих Срба у Македонији. Да би одбранили голе животе од побеснелих Бугара, Срби су почели да се организују за одбрану, у чему им је притекао у помоћ и широк круг србских националиста у Краљевини Србији. Тако је отпочела четничка акција на југу Србских земаља.
О истини везаној за ''Илинденски устанак'' писали су детаљно војвода Василије Трбић, Драгиша Стојадиновић, Стеван Симић и други србски национални борци, који су били у прилици да те догађаје прате са терена и да се информишу из прве руке.
Eто шта такозвани Македонци славе.... Мало већи оружани инцидент, али до максимума преувеличан.
 
Пре сто година србски четници су на сваком кораку тукли и потискивали Бугаре и Арнауте на простору Старе Србије, садашње Македоније. Под појмом Старе Србије сматрао се простор све до Битоља.
Нарочито је победоносно одјекнула велика србска победа у селу Дренову, где се изненада појавила србска чета на месту где је нико није очекивао, и где су се Бугари осећали потпуно безбедно. Ова србска победа у Дренову је до крајности заоштрила односе измађу Србије и Бугарске. Акцију у Дренову је испланирао и водио велешки војвода Василије Трбић, уз кога је био и војвода Јован Бабунски. Василије Трбић у својим мемоарима овако описује борбу у Дренову: ''У суботу пред Спасовдан 1907. године чета је била спремна. Тога дана после подне, старим средњовековним путем који води из Прилепа у Скопље, преко планине, чета је ишла у Лисац. У смирај сунца били смо на бачилу на Шипочану. Пошто смо ту вечерали, један од Влаха сточара, по имену Ђорђе, позове ме на страну и саопшти ми да је пре четири дана Стеван Вардарски, бугарски војвода, овуда прошао са још пет другова и да је отишао у село Дреново, где се сигурно и сада налази. Ово саопштење значило је да улазак у село Дреново повлачи борбу. О томе да у Дренову има бугарска чета те ноћи нисам говорио никоме, па ни самом Бабунском. Сутрадан, у недељу, пошли смо рано падинама Лисца. С десне стране имали смо арнутска села Горње и Доње Јаболчиште, лево од нас арнаутско село Дејковац, иза нас опасне Арнауте Гафуровце, испред нас село Дреново са бугарском четом, а близу до њега турско село Горње Врановце које је имало преко 500 кућа. На падинама Лисца задржали смо се до пред подне. Ту саопштим Бабунском да је Стеван Димитров у Дренову са још пет другова-колико је Власима било познато, а пошто и сеоска чета броји најмање 30 душа, то смо према себи имали сигурно 36 душа, а нас је било свга 40. И да није било опасности од многих турских и арнаутских села, турске војске и жандармерије, довољна је била и сама чета Стеванова са мештанима да брани и одбрани Дреново. Иако смо били свесни тога, нисмо ни помишљали да се враћамо назад. Наш циљ је био Вардар. И ишли смо на Дреново. Знајући из сталних борби које смо за последње две године водили са Бугарима да се увече села боље чувају, Бабунски и ја решисмо да Дреново нападнемо дању. Прво, ни Стевану ни сељацима не пада на памет да србске чете могу доћи у Дреново, јер је то онда представљало једну немогућност. Друго, кад нас буду приметили мислиће да смо Арнаути и да идемо из из Дејковца или у Врановце или у Јаболчиште, и тако ћемо ући у Дреново без борбе. Кад већ уђемо у село, свака нам је кућа заклон ( истина и непријатељ). Око подне почнемо силазити ка селу. У једном потоку ухватимо два сељака из Дренова који су ишли у планину да праве ћумур. После кратког комитског испитивања ови сељаци нам рекоше да се Стеван Димитров заиста налази у селу и рекоше нам чак и кућу у којој је био тог јутра, али су знали да ће се у току дана преместити у другу кућу, само не знају у коју. Ове сељаке поведосмо са собом. Кад смо дошли близу села, направисмо редослед, шест четника одвојимо од чете и упутимо их под командом Драгише Стојадиновића, ондашњег студента права. Имали су задатак да неприметно заузму један јак положај, једну стену на реци Тополци и да одатле мотре на путеве Јаболчишта-Дреново, Велес-Дреново и да пазе да Стеван не умакне из Дренова. Јован Бабунски имао је задатак да са шест четника, потоком који је пролазио кроз село сиђе у Дреново и ухвати везу са Драгишом са западне стране села, а ја сам имао да са 28 другова обухватим село са истока, севера и југа. Чета Бабунског силазила је неопопажено кроз поток, а пре њега прешао је Драгиша са својим одељењем и неопажено заузео положај. Ја сам са својом четом наступао једним брисаним простором и сељаци су нас добро видели, али, пошто смо сви на себи имали арнаутско одело, мислили су да смо Арнаути и свако је похитао да сакрије своју пушку. Тако смо, без борбе, успели да опколимо цело село. Тек пред селом казао сам четницима да је у Дренову Стеван Димитров, и да кога год сељака ухвате питају где је Стеван. Тако је радио и Бабунски. Чим је патрола ушла у село, један његов четник, Драги, родом из Голупца из Србије, наиђе на неку децу у потоку и каже да је он Стеванов четник, али да се одвојио пре подне од Стевана и сада не може да погоди кућу, већ моли децу да га одведу у кућу. Деца му покажу једну кућу у близини, у којој је Стеван био, и Драги одједном избаци први метак на врата. И тако поче борба у селу Дренову. Чим је отпочело пуцање, одмах сам отрчао тамо где је пуцњава. Бугари су били у једној, сламом покривеној, кући и бранили се изнутра. Ту је било неколико кућа приљубљених једна уз другу. Наредим да се бацају бомбе у кућу. Али како су врата била затворена, и кроз мале отворе који су замењивали прозоре видим грлиће од бугарских манлихерки, изаберем двојицу најхрабријих и наредим да се попну на кућу и баце бомбе кроз оџак. Коста Катранџија, сеоски војвода из Теова (његову су породицу од 17 душа побили Бугари у Теову 1915. године, и нико жив од његове породице није остао), попео се на кров и бацио две бомбе кроз оџак. Једна се распрсла уз страшан тресак, а друга, која је прва бачена, није експлодирала. Бугари још бешње почеше одговарати пуцњавом из куће. Тада запалисмо куће. Бугари се од куће до куће, пребаце у кућу до самог потока, где је био Бабунски са шест четника. Бугари су ушли у подрум и поче борба између Бабунског и Бугара. Док су ови пуцали из подрума, а Бабунски није могао ништа озбиљно урадити јер су прозори на подруму били доста високи, цео ред кућа, па и она у којој су били Бугари, горео је страшном брзином, обавијајући густим димом цело село, нас нападаче и сељаке који нису смели да се појаве и не знајући да се овде бију србске чете са Бугарима, већ су још увек мислили да смо турска војска преобучена у арнаутско одело. Кровови кућа падали су са страшним треском, један за другим.Пушке умукоше...Последњи паде кров на кући у којој је био Стеван Димитров са својом четом. Ватра са густим димом избијала је из подрума у коме су до мало пре били бугарски четници и поред кише куршума просипали бујицу псовки и претњи. Сунце се увелико клонило западу. Само још снежни врх планине Солунице сијао је као у растопљеном злату у последњим зрацима мајског сунца. Јара од изгорелих кућа бивала је све слабија, и ја дођем до Бабунског да видим шта је. У том времену два моја четника запале једну нову кућу, покривену ћерамидом, која не беше споља још облепљена, али је била саграђена сва од камена. Изгрдио сам нимало бираним речима четнике који су без мог наређења запалили кућу и тиме направили непотребну штету неком сељаку. Бабунски ми рече да је Стеван са целом четом изгорео. И када су последње греде пале у подрум, он је кроз прозоре, иза којих није било никога, бацио још једну бомбу унутра и са својим четницима испалио у подрум више од 100 метака. Из подрума више нико није одговарао. Према томе дало се закључити да су браниоци изгинули. Борба је трајала више од пет часова. Ноћ је била на прагу и морали смо се повлачити. Знали смо да сваког тренутка турска војска може стићи, и, кад већ немамо губитака, не треба више чекати, већ да се повучемо. Издао сам наређење да се чета прикупи. Нова кућа која је била последња запаљена, горела је силном брзином и освтљавала почађале од дима, четнике и разбарушене, преплашене сељаке које су четници успели да похватају. Чета је већ била спремна за полазак. Давао сам последња упутства сељацима како ће се изговарати пред турским властима, када онај исти Драги који беше дознао од деце у којој се кући Стеван налази, избаци један метак у нову кућу која је горела. На наше изненађење, из куће која беше у пламену зачу се плотун и бугарска псовка. Шта је било? За време док су гореле прве куће и док је густ дим обавијао ове, Бугари су побегли из куће која им је горела над главом и склонили се у нову кућу, направљену од камена и ћерамидом покривену, која је била сасвим близу. Ту су били потпуно безбедни и да нису на наш пуцањ одговорили плотуном, остали би незапажени и ми бисмо отишли у уверењу да су сви изгинули. Њихов плотун и псовка доказаше да сем неколико сељачких кућа које смо запалили ништа друго нисмо учинили, те отпочесмо борбу наново. Опколисмо кућу у којој бејаху Бугари и почесмо пуцати. Наш успех био је поново осигуран, али само зато што је већ била запаљена кућа у којој се Стеван склонио, а за ту паљевину био сам спреман да најстроже казним два моја четника. Ноћ се бејаше увелико спустила. Од ватре блистаху сва околна брда. Бугари се брањаху јуначки и очајно. А греде у пламену, једна за другом почеше падати на главе бранилаца. Видимо како на њима гори одело. Двојица од њих изађоше из куће на северна врата и предадоше се живи Бабунском. Двојица изађоше на јужна врата, да се предаду мени, али не стигоше. Једног уби сам Стеван Димитров из револвера, а другог убише моји четници. У том тренутку, у једном скоку, истрчаше Стеван и његов последњи друг из куће у двориште, у једну јаму у којој је прављено блато за кућу. Јама је била доста широка за њих обојицу и таман толико дубока да се из ње згодно бране. После неколико тренутака паде мртав Стеванов друг и остаде само још Стеван. Једним метком, мислим баш из моје брзометке, пресечен је живот и последњем борцу за Дреново. Тај последњи борац био је Стеван Димитров. Његову мртву главу узесмо са собом, поведосмо и два заробљеника, а једног нашег рањеника, Дончу, мога четника, родом из Ораов Дола велешког, натоварисмо на магаре...'' Одмах сутрадан одјекнула је чувена песма:
''Србска ми труба затруби
В това село Дреново
Спрем' те се спрем' те, четници,
Силна ће борба да буде''
 
Ово је једна од оригалних верзија песме које сам ја добио.
Srpska mi truba zatrubi
U tovo selo Drenovo.
Spremte se spremte četnici,
Silna će borba da bude.

Oj napred ide pred četom
Jovan Babunski vojvoda,
Za njim ide pred četom
Vasil Veleški vojvoda.

Izvika Jovan Babunski:
Držte go selo ozdola,
Držte go selo ozdola
Tuva je Stevan Dimitrov.

Izvika Jovan Babunski:
„Predaj se, predaj, Stevane”
„Ne se predajem, Jovane,
Az sam blgarski vojvoda!”

Izvika Vasil Veleški:
Frljajte bombe četnici.
Poče im kuća da gori,
Iz kuće Stevan govori:

„Puštaj ma, puštaj Jovane,
Četa će da mi izgore.”
Srpska mi truba trubaše,
Drenovo selo goreše.
 
Има и ова верзија...
Srpska mi truba zatrubi,vo tova selo Drenovo,
Sprem'te se sprem'te četnici,silna će borba da bude,
Najnapred ide pred četa,Jovan Babunski vojvoda,
Za njim ide pred četa,Vasil Veleški vojvoda,
Vikna,izvikna Babunski:Dižite selo ozdola,
Dižite selo ozgora,tuva je Stevan Dimitrov,
Izvika Jovan Babunski:Predaj se more Stevane,
Ne ti se predavam,Vardarski ja sam vojvoda!
Vikna,izvikna Vasile:Predaj se predaj Stevane,
Da ne ti oganj izgori,da ne ti glavu skidamo!
Vaka mu zbori Stevane:Ne se predavam Vasile,
Oti ne žalam glavata,oti sam junak pogolem.
Ama me pusti na ridot,ne me sardisaj v seloto,
tam da se vidi poarno,ko je poveći junakot!
Ne luduj more Stevane,zar da te pustim da bežiš,
Da kolješ mirne seljane,da juriš žene veleške.
Vikna,izvikna Vasile:Frljajte bumbi četnici!
Dok oni ovo govore,Jovča Jordanov star četnik
i Backo mladi kinisa,na kuće bumbe bacaju.
Puknaše pusti bumbite,jeknu mi Lisec planina,
Tada mi vikna,izvikna,vojvoda Stevan Dimitrov:
Toj mi je gerojstvo Srbite,so bumbi da me tepate,
Ajmo gore na ridot,na ravna noga da sme svi.
Vikna mu Petko vojvoda:Da molčiš staro magare,
kolko te vreme tražimo,zar da te sada pustime?
Dok oni ovo govore,Katrandži Kosta Teovac
i mladi Donče Oreovac,na krov se kuće kačiše,
te sinu oganj pod krovom,osvetli noću Drenovo.
Dok kuća gori Stevanu,Stevan mi viče preklinje:
Jovanče,brate,trešnjevče,grev da ti bude na duša,
ako mi patot ne davaš!So Petra,brata tvojega,
Zima i leto celoto,zajedno leba jedovme.
I tebe prašam vojvodo,od sredi sela vo Azot,
Petko te vikat,takali?Puštaj me Petko na ridot!
Vikna mu Petko vojvoda:Glava ti sakam Stevane!
Koliko utri den da dojde,će da te jedat kučinja.
Oti se Petko ne vraća vo doma s' dražim ručinja.
Pukna mi s' puška Dragiša,što dobar strelac beše toj,
i skrši pušku Stevanu.Zaplaka Stevan Dimitrov:
E braćo moja družino,loša nas sudba stignala.
Dok srpska truba trubeše,Drenovo selo goreše!
A kada kuća izgore,gde Stevan glavu kriješe,
Izgori Stevan s' četnici,i sita tune zginuše.
Kone mu glavu odseče,so torba nju mi ponese
Da gledat sela veleška,da nema više Stevana,
Da kolje narod po sela,da juri žene veleške.
Vikna mi sada Vasile:Ajdemo moja družino,
to što smo ovde stvorili,vo pesna će se ispeje,
Neka se priča i znaje za život Srbin ne haje.
Dok četa gorom odeše,Drenovo selo goreše.
 
7-1.jpg



6-2.jpg
 
Svaka cast ljudi, evo i ja da doprinesem s onim sto imam...Pozdrav!

Stari četnici

(Odlomak iz knjige "Stari četnici" Miodraga D. Pešića. Izdavač: "Novi pogledi", Kragujevac, 2000. godine)

s121.jpg


Miodrag D. Pešić

Knjiga o nastanku i razvoju srpskog komitskog i četničkog pokreta krajem 19. i početkom 20. veka. Kako su osnovane "Srpska revolucionarna organizacija" i "Narodna odbrana".

Ko su bili dr Gođevac, general Atanacković, profesor Ljuba Davidović i Jaša Prodanović, akademik Ljuba Stojanović ...
Akcije četnika u Staroj Srbiji i Makedoniji.
Uloga četnika u balkanskim i u Prvom svetskom ratu.
Vojvode Jovan Babunski, Đorđe Skopljanče, Vasilije Veleški, Sreten Rudnički, Kosta Pećanac, Kosta Vojinović...
Ko je bio Mustafa Golubović?
Četnici između dva rata...

__________________________________________________________________________


1. Zbrka oko naziva - Četnik ili komita

O komitama i četnicima u Staroj Srbiji i Makedoniji, krajem 19. i početkom 20. veka, malo je pisano, a ni jedan autor nije raspravio ovu terminološku zbrku, i ukoliko četnik i komita nisu isto, u čemu je suštinska razlika? Osim toga, nedovoljno je objašnjeno da li su četnici i komite nastajali spontano, ili su pak od početka bili pripadnici već stvorene organizacije.
Većina autora govori o srpskim komitama, ali i o bugarskim četnicima. Zatim, o bugarskim komitskim i četničkim vojvodama i odredima, ali i o srpskim četničkim vojvodama komitskih i četničkih odreda. Zato svi autori koriste odrednicu komitsko-četnički odredi, ne navodeći nacionalnu pripadnost jednih i drugih. Ova terminološka zbrka neupućene navodi na pogrešan zaključak, da su komite i četnici sinonimi, iako se u svim tim pisanim izvorima uočava suštinska razlika između jednih i drugih. Iz kasnijeg izlaganja će se videti kako je i zašto nastala ova zbrka, koja je na žalost preneta i u enciklopedije i leksikografiju.
Stanislav Krakov se u svojoj knjizi "Plamen četništva" podjednako služi nazivima četnici i komite, i skoro stavlja znak jednakosti između njih. Bugari su kod njega i četnici i komite, ali i Srbi takođe. Još u predgovoru u toj knjizi on kaže: "Šta znamo o četnicima? Da su drugovi slobode, junaštva i samopregorevanja", a odmah zatim: "Komita, hajduk i junak umeo je da bude skoro svaki Srbin sa juga..." U priči "Kod crnog konja" Stanislav Krakov beleži dijalog između dr Milorada Gođevca i dr Vasilija Jovanovića, osnivača "Srpske revolucionarne organizacije". Jedne večeri u novembru 1902. godine izašli su Gođevac i Vasa da se prošetaju i Gođevac, nepoverljiv kao i njegovi novi prijatelji četnici, rešio se da prizna Vasi svoj rad: "Upoznaću te sa jednom komitskom četom koja je došla da prezimi u Beogradu", rekao mu je. "Kako ste ih pronašli?" začudi se Vasa, koji dotle nije nPeĐanaco Gođevčevom zbliženju sa četnicima.
Ovaj odlomak iz knjige Stanislava Krakova potvrđuje ono što je napred za njega rečeno. Četnici i komite su za Krakova isto.
U knjizi Stevana Simića "Srpska revolucionarna organizacija" zbrka je još veća. Jovan Bajić, koji je posthumno priredio Simićev rukopis za štampu, na jednom mestu u predgovoru kaže: "Simić vrlo upečatljivo govori o organizaciji pod čijim se rukovodstvom odvijalo komitsko četovanje u Staroj Srbiji - Makedoniji, u vremenu od 1903. do 1912. godine".
Ova Bajićeva rečenica odmah stvara nedoumicu. Ko je dotle organizovao i rukovodio četovanjem, i to komitskim, po Staroj Srbiji? Da li su pripadnici čete komita koja je došla da prezimi 1902. godine u Beogradu bili Srbi ili Bugari, pošto ih dr Gođevac naziva i četnicima. Znači li to da je do osnivanja "Srpske revolucionarne organizacije", u septembru 1903. godine, pokret bio spontan ili je dotle ustanicima i Srbima i Bugarima rukovodio Komitet postojeće organizacije, koju su osnovali Bugari? Ako su komite pripadnici bugarske revolucionarne organizacije - a jesu - zašto zimuju u Beogradu? Iz ovoga proizilazi zaključak da se radi o Srbima koji su pripadali bugarskim komitskim odredima, i da organizovanih srpskih četničkih odreda u to vreme u Staroj Srbiji nema.
U "Ilustrovanoj istoriji četničkog pokreta", autor Veljko Đurić kaže povodom propasti Ilindenskog ustanka 1903. godine: "MVRO (VMRO) se prevarila u pogledu izdržljivosti svojih četa. Četnici su se držali uglavnom sjajno do oktobra 1903. godine... Slovenski živalj je nastradao, a komite koji nisu izginuli povukli su se u goru..." A odmah zatim: "Međutim, mnogi četnici i njihove vođe prebegli su u Bugarsku ili Srbiju... Komitska akcija nije prestala ni posle neuspelog ustanka... Prilikom razrezivanja četničkog poreza na slovensko stanovništvo, jače su pritezali srpska sela... U postradale krajeve dolazila je slikarka Nadežda Petrović sa četničkim vojvodom Vojom Tankosićem, i delila narodu hranu i novac... "Kolo srpskih sestara" izdržavalo je 200 prebeglih ustanika - četnika MVRO-a (VMRO-a), koji su našli utočište u Srbiji..." Mnogo manje upućeni znaju da je MVRO (VMRO) bila isključivo bugarska organizacija. Međutim, stvorenu nedoumicu da li je i ko je organizovao četničke akcije u Staroj Srbiji pre stvaranja "Srpske revolucionarne organizacije", Simić u svojoj knjizi otklanja kada kaže: "Osim ljudi okupljenih oko Milorada Gođevca, postojao je u Vranju još jedan centar četničkih akcija, u kojem je glavnu ulogu imao kapetan srpske vojske Živojin Rafajlović. Službujući na samoj granici sa Turskom, on je već ranije organizavano prebacivao manje grupe komita na tursku teritoriju, koje su imale zadatak da tamo likvidiraju one koji su vršili teror nad srpskim življem. U avgustu 1903. godine Rafajlović je sa grupom istomišljenika osnovao Izvršni komitski odbor u Vranju dajući zakletvu na krstu napravljenom od pištolja i kame. Uprskos bugarskom teroru, naše komite su zahvaljujući svojoj inteligenciji i požrtvovanju postigle veliki uspeh u odbrani srpskog naroda... Srpske vojvode sa svojim četnicima bile su na velikoj moralnoj visini i prema narodu su se ponašali drukčije od bugarskih četnika, koji su nasilno prikupljali komitski porez..." Iz ovog citata knjige Stevana Simića, vidi se koliko je sve pomešano, pa nije čudo što su i naučnici - istoričari i jezikoslovci - napravili od Bugara četnike i od Srba komite.
Videćemo kasnije da srpska vlada iza tih akcija nije stajala zvanično, naprotiv, stalno se od njih ograđivala pred svetskom javnošću. Videćemo i to, da je srpska vojska imala glavnu ulogu u tome i pre i posle Ilindenskog ustanka, a naročito posle osnivanja "Srpske revolucionarne organizacije" 1903. godine. Osnivanjem udruženja "Ujedinjenje ili smrt" od strane "crnorukaca``, sve samih oficira srpske vojske, vojska je sasvim uzela pod svoje četničke akcije u Staroj Srbiji, sa znanjem i odobravanjem i vlade i kralja.
Miloš Škorić, kapetan srpske vojske i četnik, u svojoj knjizi "Četnici dobrovoljci u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje", kaže: "Kada se u Makedoniji pojavilo više četica, vojvode-starešine tih srpskih i bugarskih četa, radi koordinacije akcija udružili su se u zajednički `Komitet`, pa je otuda i postalo ime svakog člana tih četa `komita` ili `četnik`".
Ovakav galimatijas je uzročnik prenete zbrke u enciklopedije i leksikografiju, pa čak i u naučne radove istoričara. Zato nije čudo, što u "Narodnoj enciklopediji" u izdanju Bibliografskog zavoda u Zagrebu 1929. godine, piše: "Bugarski četnici i vojvode prikupljali su za ciljeve bugarske komitske organizacije i porez... Bugari su otpočeli svoje četničke akcije u Makedoniji čitavu deceniju pre nas..." (Misle valjda na Srbiju.) Dr Miloš Moskovljević u "Rečniku savremenog srpsko-hrvatskog književnog jezika", Beograd 1964\66. godine, kaže: "Četnik, dobrovoljac u sastavu neredovnih oružanih četa, koje su se borile pre Balkanskih ratova za oslobođenje od Turaka... Komita, srpski ili bugarski četnik, koji se u nekadašnjoj evropskoj Turskoj borio za oslobođenje. Sinonim - komita. Četništvo, komitski pokret za oslobođenje od Turaka".
U "Maloj političkoj enciklopediji" u izdanju "Savremene administracije", Beograd 1966. godine, piše: "Četnici, termin nastao od reči četa, i odomaćen je kao naziv za gerilce u toku ratova u Srbiji".
U rečniku "Srpsko-hrvatskog književnog jezika", u izdanju "Matice srpske" u Novom Sadu 1967. godine, stoji: "Četnik, onaj koji vojuje u kakvoj oružanoj četi, ili član dobrovoljne neregularne vojne organizacije, za oslobođenje od turskog ropstva na Balkanu (komita). A pod odrednicom komita, pripadnik oružanih formacija koje nisu sastavni delovi regularne vojske" (čije vojske?).
U "Maloj enciklopediji" "Prosvete", Beograd 1986. godine, jasno su determinisane odrednice četnik i komita: "Četnik, dobrovoljac u sastavu neregularnih trupa i odreda. Prvi četnici se javljaju krajem 19. veka u Makedoniji. Komite, bugarski ustanici u Makedoniji. Naziv je prema Komitetu (MVRO) VMRO, koji je rukovodio njihovom akcijom". Korisniku enciklopedije je ostavljeno da sam zaključi da je četnik Srbin i da nije Bugarin, pa ni ovo objašnjenje, iako bolje od mnogih, nije baš najbolje.
Kasnije će se videti da četnik i komita nisu isto iz mnogih razloga. Pripadali su različitim nacionalističkim vojnim neregularnim organizacijama, sa različitim nacionalističkim ciljevima, kao pripadnici dva razna naroda - Bugara i Srba. Nije uopšte sporno, da su ustanici oba naroda u početku, pa sve do Ilindenskog ustanka, bili upućeni jedni na druge u borbi protiv zajedničkog neprijatelja - Turske. Nije sporno, ni da su kasnije postali ljuti neprijatelji, kada su njihove organizacije istupile sa oprečnim ciljevima i obostranom pretenzijom na Makedoniju.
 
Poslednja izmena:
2. Nastanak komitskih i četničkih odreda u Staroj Srbiji krajem 19. veka i u poČetku 20. veka

Srbija je krajem 19. i početkom 20. veka bila utočište svih ustanika iz Stare Srbije. Oni su u njoj prihvatani, bez obzira da li su bili Srbi, pobugareni i nepobugareni Makedonci, pa čak i Bugari. U Srbiji, najčešće u Beogradu, ustanici su prezimljavali, a tokom proleća su se vraćali natrag da četuju i štite pravoslavni živalj od turskog zuluma. U to vreme, nisu to bile organizovane čete, već grupe od najviše desetak ljudi - kao hajduci. Njih je ujedinjavala zajednička ideja - oslobođenje pravoslavnog življa od turskog jarma i zuluma. Kasnije prerastaju u organizovane čete i odrede, nakon osnivanja "Makedonske revolucionarne organizacije" (samo uslovno rečeno makedonske, jer su je osnovali Bugari), i "Srpske revolucionarne organizacije". Prva je osnovana 1893. godine a druga deset godina kasnije, 1903. Doduše, koliko god da je Srbe i Bugare zajednička ideja o oslobađanju od Turaka ujedinjavala, toliko ih je crkva razjedinjavala posle osnivanja bugarske Egzarhije 1872. godine, koja je trebalo da bude bugarska pravoslavna crkva za sve hrišćane na teritoriji Stare Srbije i Makedonije, odvojena od Patrijaršije u Grčkoj. U to ime vršen je veliki pritisak na Srbe da priđu Egzarhiji pa nisu bili retki ni zločini nad srpskim stanovništvom. Cilj je bio jasan - putem vere pobugariti svo pravoslavno stanovništvo u Makedoniji. Bugari se nikada nisu pomirili sa odlukom Berlinskog kongresa 1878. godine, koji je poništio odluku mirovnog ugovora između Rusije i Turske, sklopljenog iste godine u San Stefanu, po kojem je bugarskoj kneževini pripala Makedonija. Zato su stalno vršena zverstva nad srpskim življem sa ciljem da ga unište ili rasele, bez obzira što je narode ideja o oslobađanju od Turaka ujedinjavala. Bugarska nije rado gledala na akcije vođene iz Srbije radi zaštite srpskog življa i od turskog i od bugarskog zuluma u Makedoniji. Konačan raskol u zajedničkoj borbi protiv Turaka došao je posle propasti Ilindenskog ustanka 1903. godine. Bugarske komite i srpski četnici vodili su posle toga samo nekoliko zajedničkih beznačajnih borbi protiv Turaka.
Za vreme srpsko-turskih ratova 1876-1879. godine, u kumanovskom i kičevskom kraju podigao se pravi ustanak. Čete iz Srbije su prelazile u Tursku i spremale su opšti ustanak u Staroj Srbiji i Makedoniji. Nije uopšte sporno, da li su čete opremane i prebacivane sa znanjem vlade i uz učešće srpske vojske i njenih starešina.
Međutim, ovaj ustanak nije urodio plodom. Iz Srbije je teško doturan ratni materijal i nadmoćnija turska vojska je brzo ugušila ustanak. Dotle je evropska diplomatija vršila snažan pritisak na Srbiju, da prestane sa organizovanim slanjem četa na tursku teritoriju. Pod tim pritiskom Srbija je obustavila sve akcije, povukla je ustaničke čete i raspustila ih, a njihove vođe stavila pod policijsku prismotru. Posle tih događaja Srbija nije imala nekih naročitih programa u vezi sa ustankom na teritoriji Turske, ali je i dalje pružala utočište samoorganizovanim ustanicima iz redova lokalnog srpskog stanovništva.
U vremenu od 1890. do 1893. godine, Bugari su sa svojim komitskim četama preduzimali neke akcije u Makedoniji, ali te sporadične akcije nisu dale očekivani rezultat, pa su nekoliko Bugara (D. Grujev, G. Delčev, Hr. Matov, D. Tatarov i P. Tošev) osnovali 1893. godine u Solunu već pominjanu revolucionarnu MVRO (VMRO), sa ciljem da se izbore za autonomiju Makedonije, a zatim da je priključe Bugarskoj. Smatraju da je ideja o oslobađanju od Turaka, i autonomija Makedonije u okviru turske carevine, bila jednako privlačna za sav pravoslavni živalj u njoj.
Oni su celu teritoriju Makedonije podelili na rejone, a na čelu svakog postavljen je komitski vojvoda. Zavrbovani su svrstani u desetine, i niko nije znao imena ostalih devet članova. Oružje je stizalo iz Bugarske, a zakletvu su polagali i komite i četnici uz sličan ritual. Ukrštena kama i revolver, bio je simbol, a lozinka ili geslo "Sloboda ili smrt". Četnici su kasnije uzeli za geslo "Ujedinjenje ili smrt".
U proleće 1903. godine komite Stojana Donskog posle provedene zime u Beogradu, spremale su se za odlazak u Tursku (Staru Srbiju i Makedoniju). Doktor Gođevac, koji se svo vreme brinuo o njima, primetio je na njihovim kapama grbove, na kojima su oko bugarskog dvoglavog lava bile reči "Svoboda ili smrt". Od Donskog je čuo da su im te ambleme poslali iz Sofije. Upitao ga je zašto nose natpis "svoboda" a ne "sloboda", kako se to u njegovom kraju kaže. "Tako nam dadoše, što da praime?" - odgovorio mu je Donski.
Pristao je na doktorov predlog da im zameni znakove.
Dr Gođevac je otišao kod kujundžije Krste Paškovića i naručio 300 posrebrenih amblema sa rečima "Sloboda ili smrt". Doznao je za to Feti-paša, turski poslanik, i odmah je protestovao kod Ministarstva inostranih dela, a ono je naredilo Upravi grada da te grbove zapleni. Rečeno učinjeno, i 300 amblema našlo se na upravnikovom stolu. Dr Gođevac se pravdao, ali je morao to da objasni i predsedniku vlade Cincar-Markoviću, koji mu je tada rekao: "I ja sam, doktore, iz onih krajeva, iz ohridske Beličice. Samo, još nije vreme da se tamo počne. Treba još pričekati". Međutim, Bugari nisu čekali.
Kada se Komitetu MVRO (VMRO) učinili da je kucnuo čas, doneo je proglas i pozvao narod na ustanak, na Ilindan 2. avgusta 1903. godine. Na čelu ustanka bio je učitelj Nikola Karev. Proglašena je i "Kruševska republika", koju je makedonska istorija posle Drugog svetskog rata uzela pod svoje. Obzirom da su svi hrišćani trpeli turski zulum podjednako, i neki Srbi su uzeli učešće u tom ustanku, ali su se uglavnom držali po strani, iako su neki Srbi daleko pre ustanka bili vojvode komitskih odreda nakon osnivanja MVRO (VMRO), u vreme kada su Bugari vršili veća zverstva nad Srbima nego Turci. Ta bugarska zverstva su naročito pojačana posle propasti Ilindenskog ustanka, ali Srbija je i dalje pružala utočište i bugarskim komitama i njihovim vojvodama, i pomagala im da preko njene teritorije prebegnu u Bugarsku.
Glavni vođe ustanka sklonili su se u Sofiju, a narod su ostavili na milost i nemilost Turcima i lokalnim bugarskim komitama, koji su nastavili sa zverstvima nad Srbima kao i pre ustanka. U Srbiju su sve češće stizale vesti o komitskim zverstvima nad Srbima, kao i o zverstvima kačaka arnautskih. Srpska vlada je bila uzdržana, ali se čitava javnost ustalasala. Krajem avgusta 1903. godine održan je miting u Beogradu, na kojem su govorili istaknuti građani Beograda, a među njima i državni savetnik Živan Živanović, zet pukovnika Apisa. Početkom septembra 1903. godine održan je skup u organizaciji Socijal-demokratske stranke, u kafani "Takovo". Ova stranka je organizovala mitinge u Kragujevcu i u Leskovcu. Na ovim skupovima pozivana je srpska vlada da učini nešto za zaštitu srpske braće u Staroj Srbiji i Makedoniji.
U takvoj uzavreloj situaciji, sredinom septembra 1903. godine, grupa okupljena oko dr Milorada Gođevca, već pomenutog organizatora otpremanja i prihvatanja srpskih dobrovoljaca - četnika, koji su operisali po Staroj Srbiji i Makedoniji, sastala se u kući dobrotvora i beogradskog bogataša Luke "elovića, koji je svu imovinu ostavio beogradskom Univerzitetu i trgovačkoj omladini. Osnovali su "Srpsku revolucionarnu organizaciju" (u nekim izvorima ova organizacija se naziva i "Srpski komitet"), kao pandan bugarskoj MVRO (VMRO).

Tom skupu je predsedavao general Jovan Atanacković, a uvodnu besedu o očajnom položaju srpskog naroda u Staroj Srbiji i Makedoniji održao je dr Milorad Gođevac. On je tada između ostalog rekao: "Ako ovako potraje još neko vreme, Stara Srbija će izgubiti karakter srpske zemlje, jer će ostati bez Srba. Ako ćuti naša vlada, ako hoće da čuva prijateljstvo sa Turskom po savetu velikih sila, mi ne smemo da ćutimo".
Posle tri dana održan je sastanak u kući generala Jovana Atanackovića, kojom prilikom je osnovan i Centralni revolucionarni odbor. Za predsednika je izabran dr Milorad Gođevac, a za članove dr Vasilije Jovanović, Luka "elović, general Jovan Atanacković, profesor Ljubomir Jovanović Čupa, profesor Ljubomir Davidović, rentijer iz Mavrova Golub Marić, akademik Ljubomir Kovačević, državni savetnik Živan Živanović, profesor Jaša Prodanović, akademik Ljubomir Stojanović. Kasnije im se pridružio i predsednik Izvršnog odbora u Vranju, kapetan Živojin Rafajlović. Prvu četu dobrovoljaca formirao je u Beogradu dr Gođevac, a odveo ju je do Vranja dr Vasilije Jovanović sa Lukom "elovićem, i uz pomoć kapetana Rafajlovića prebacio je u Tursku. O toj prvoj četi posle osnivanja pomenute organizacije koja je prebačena u Staru Srbiju, treba reći nešto više. Za vojvodu je određen Ilija Slavev, kaldrmdžija iz Beograda. Mali, slab, ali vrlo bistar i okretan čovek. U četu je stupio među prvima, zapravo kada i Anđelko Aleksić iz okoline Gostivara, koji je držao aščinicu u Sarajevskoj ulici u Beogradu. Dok je dr Gođevac obrazovao četu, došao je kod njega Rista Hercegovac i saopštio mu je da u beogradskom zatvoru izdržava kaznu zbog tuče sa nekim seljakom oko para Ilija Vujanović iz Banja Luke, odakle je posle pobegao u Srbiju radi ubistva austrijskog žandarmerijskog narednika. Posle izdržane kazne u beogradskom zatvoru, na osnovu zahteva austrougarskih vlasti, trebalo je da bude isporučen njima, jer su ga zbog tog ubistva austrijske vlasti osudile na smrt. On je već video sebe pod austrougarskim vešalima, kada je iznenada došlo do spasenja. Osnivači "Srpske revolucionarne organizacije" videli su u njemu idealnog vođu i rešili su da ga "skinu sa vešala". Dr Gođevac je uspeo da izdejstvuje kod srpskih vlasti dozvolu da ga prebaci u bolnicu, odakle je Ilija "pobegao" zajedno sa žandarmerijskim narednikom koji ga je "čuvao", pa su se obojica pridružili tek osnovanoj četi, odnosno prvoj formiranoj grupi.
 
Kao što je već rečeno, ta grupa je sa dr Gođevcem, dr Vasom Jovanovićem i Lukom "elovićem otputovala u Vranje, odakle ih je kapetan Rafajlović prebacio u Staru Srbiju - Tursku.
Čim su prešli granicu, Ilija Vujanović je napao Slaveva rekavši da neće on da služi jednog kaldrmdžiju, ranio ga je i pobegao preko granice u Srbiju. Tamo je pljačkao narod kraj Drine, dok ga žandarmerijska patrola nije smrtno ranila. Ranjenog Slaveva preneli su u Vranje, a vođstvo tog odreda preuzeo je Anđelko Aleksić. On je poneo šifrovano pismo za bugarski revolucionarni Komitet MVRO (VMRO) kako bi uspostavio saradnju sa njim, ali Bugari su taj predlog energično odbili. Kasnije će biti nešto više reči o tome. Iz Srbije je u tom pismu predlagano da zajednički rade u istom cilju i da zajednički privedu kraju oslobođenje tih teritorija od Turaka, sa napomenom da nacionalna pripadnost Patrijaršiji ili Egzarhiji, ne sme da bude smetnja ostvarenju zajedničkog cilja.
Međutim, "Srpska odbrana", koja je nastala spontano od lokalnog stanovništva u Staroj Srbiji i Makedoniji, bila je i dalje popustljiva prema komitama - ne želeći sa njima otvoreni sukob. Kada je vojvoda Micko Krstić zarobio člana Vrhovnog komiteta MVRO (VMRO) Damnjana Grujeva, nije ga ubio, već mu je zalečio rane i preko srpskih veza prebacio u Bugarsku.
Damnjan Grujev je svašta Srbima obećavao, zajedničku borbu protiv Turaka i prestanak komitskih zločina nad srpskim stanovništvom, dok se nije dočepao Bugarske, a zatim je Kongres MVRO-a (VMRO), koji je održan 1904. godine u manastiru Rila pod njegovim predsedništvom, doneo sledeću odluku: "Smatrajući se jedino pozvanom da radi na oslobođenju Makedonije od Turaka, MVRO (VMRO) ne prima na ovoj teritoriji saradnju nikakve druge revolucionarne organizacije, niti pristaje na saradnju sa drugim organizovanim i neorganizovanim nacionalnim grupama. Svi koji rade na oslobađanju Makedonije od Turaka moraju se svrstati u redove MVRO-a (VMRO), i podvrgavati se njegovoj upravi. Ovom odlukom došlo je do potpune polarizacije između Bugara i "Srpske odbrane" i dotle sporadična saradnja prerasla je u otvoreno neprijateljstvo.
Službeni krugovi u Beogradu od 1900. do 1905. godine protivili su se svakoj organizovanoj akciji i slanju dobrovoljačkih grupa u Staru Srbiju i Makedoniju. Čak su sprečavali i samostalno organizovanje grupa četnika da se prebacuju na teritoriju Turske. Srpska vlada je stajala na stanovištu, da će se na licu mesta, onde gde je najviše srpski narod ugrožen, spontano organizovati odredi kao što je nastala i "Srpska narodna odbrana". Pod službenim krugovima podrazumevala se srpska vlada ali ne i vojska, koja je delovala i dalje u istom pravcu uz prećutnu saglasnost političara.
Srpska vlada je strahovala da se ne izrodi sukob, koji bi doveo i do strane vojne intervencije. U to vreme srpska vlada je vodila pomirljivu politiku i sa Turskom i sa Bugarskom. Knez Ferdinand je 1904. godine posetio Niš, a kralj Petar Prvi te iste godine Sofiju. Tipičan primer takve politike je slučaj sa kapetanom Živojinom Rafajlovićem, predsednikom Izvršnog odbora "Srpskog revolucionarnog udruženja" u Vranju. Prilikom njegovog boravka u Beogradu, policija je po nalogu srpske vlade izvršila pretres u njegovom stanu u Vranju, i zaplenila je 180 pušaka namenjenih četničkim dobrovoljcima. Posle ovog slučaja kapetan Rafajlović je dao ostavku i nastanio se u Beogradu, a u znak protesta dali su ostavke u "Centralnom revolucionarnom odboru" i njegovi osnivači: general Jovan Atanacković, dr Milorad Gođevac i dr Vasa Jovanović. Svi prilaze novoosnovanoj "Narodnoj odbrani", 1908. godine, prilikom aneksione krize.
Međutim, tamo gde je srpsko stanovništvo trpelo najveći teror, spontano se organizovalo za otpor i bugarskim komitama i Turcima. Najsmeliji pojedinci pribavljali su oružje i okupljali smele ljude oko sebe radi pružanja organizovanog otpora. Postoje pouzdani podaci da ih je i pored negodovanja srpske vlade, srpska vojska naoružavala tajno. Prvu četu organizovao je Pavle Mladenović iz kumanovskog sela Jačince. Za njim je obrazovao četu i Jovan Stanojković, učitelj iz sela Dovezenaca, i pokret se širi i na Skopsku Crnu Goru.
Sve ove četice organizovane su spontano u cilju samoodbrane od bugarskih komita i Turaka. Daleko pre pojave ovih četa, vodio je u ovom kraju četu vojvoda Micko Krstić, koji je ranije pomenut. Pošto je pokret dobio zamah, sve srpske vojvode koje su bile na čelu komitskih odreda još pre Ilindenskog ustanka, vraćaju se iz Beograda gde su bili u izbeglištvu, svako u svoj kraj: vojvoda Gligor Sokolović u kumanovski kraj, Veljko Mandarčević u skopski, Rista Đorđević u porečki zajedno sa Nanetom Naumovićem, a Trenko Krstić u veleški. Ovi ljudi bili su na dvostrukoj muci. Gonili su ih Turci, a gonile su ih i komite MVRO-a (VMRO).
Tek kada se zvanična vlast u Srbiji uverila da se na terenu ne može postići nikakav sporazum, dozvolila je i podsticala osnivanje "Srpske odbrane" u cilju samoodbrane, a ne radi oslobođenja od Turaka. Dotle je stalno živela u uverenju da će moći da pronađe bolje rešenje sa Bugarima.


3. Srpski Četnici u Staroj Srbiji i Makedoniji tokom 1903. godine

U početku, srpske čete su obrazovali meštani, viđeni ljudi i učitelji, od tamošnjeg srpskog stanovništva. Docnije, kada je pokret dobio u zamahu, čete su formirane i opremane u Srbiji, a zatim prebacivane preko granice u određene okruge. Dobrovoljci su vrbovani iz svih slojeva društva, a na čelu tih odreda bili su oficiri ili podoficiri srpske vojske.
Najviše četa je otpremljeno iz Beograda, Leskovca i Niša, a prebacivanje u Tursku vršeno je iz Vranja i Merdara. U tim četama bilo je dobrovoljaca iz Srbije, ali i iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Vojvodine. Jačina tih četa, bolje je reći odreda i grupa, bila je od pet do pedeset ljudi. Vođa svake čete nazivan je vojvodom. Organizacija je bila po strogo vojničkom uzoru, sa vojničkim pravilima i disciplinom. Neposlušnost ili nevernost kažnjavana je po pravilu smrtnom kaznom.
Na terenu su postojale mesne organizacije "Srpske odbrane" koje su koordinirale rad između okruga i četa. Četnici su raspolagali sa raznolikim naoružanjem. Od starih martinki i ostraguša, do najmodernijih repetirki-brzometki "manliher", sa kojima su snabdevani iz Srbije. Ručne bombe su izrađivane i na licu mesta, ali i Srbija ih je snabdevala njima obilato, kao i sa municijom. Te čete imale su uglavnom odbrambeni karakter. Nisu izbegavale sukobe, ali su ih izazivale samo kada je trebalo čistiti teren od tuđih četa - bugarskih komita. Sa Turcima su se sukobljavale samo kada su bile primorane, u cilju samoodbrane. Čete koje su vodili srpski oficiri i podoficiri, kretale su se po pravilima ratne službe, a one druge su vođene amaterski, logikom i zdravom pameću. Stanovništvo je bilo naklonjeno četnicima, jer su ih štitili od nasilja komita, kačaka i Turaka.
Svi ti odredi, i komitski i četnički, mogli bi da se svrstaju u četiri grupe: četnički odredi ubacivani iz Srbije; četnički odredi formirani od lokalnog stanovništva; komitski odredi formirani od lokalnog stanovništva i komitski odredi ubacivani iz Bugarske. Oni nisu imali vrhovnu vojnu komandu, jer su i četnici i komite imali vođstvo civilne nevladine organizacije. Komite MVRO (VMRO), a četnici Centralni revolucionarni odbor.
Srpska vlada nije nikada zvanično stajala iza četničkih odreda u Staroj Srbiji i Makedoniji, ni za vreme Obrenovića do 1903. godine, niti za vreme Karađorđevića. Naprotiv, sve vlade su vodile pomirljivu politiku sa Turskom, odričući svaku vezu sa ubacivanjem četničkih odreda u Staru Srbiju i Makedoniju. Posle svrgavanja dinastije Obrenovića, i kralj Petar Prvi i predsednik vlade Nikola Pašić nastavili su sa istom politikom nezameranja sa Turskom i uspostavljanja prijateljskih odnosa sa Bugarskom. Tokom tih godina srpska vlada nije se samo ograđivala od četničkog pokreta, već je i sprečavala organizovanje četničkih odreda u Srbiji i njihovo prebacivanje u Staru Srbiju i Makedoniju. Ne može se reći da se nije prećutno slagala sa akcijom obaveštajne službe Generalštaba, koja je preduzimala sve akcije u saradnji sa Centralnim revolucionarnim odborom i Izvršnim odborima. Poznato je da je major Petar Pešić, kasniji ministar vojske, krstario po Staroj Srbiji i Makedoniji kao žitarski trgovac tokom 1903. godine, a poručnik Voja Tankosić kao trgovački pomoćnik, u cilju prikupljanja obaveštajnih podataka i organizovanja pokreta. Naročito je bio uporan u sprečavanju organizovanja i prebacivanja četničkih odreda iz Srbije u Staru Srbiju i Makedoniju, ministar unutrašnjih dela Stojan Protić. Bila je vrlo slaba koordinacija između ubačenih četničkih odreda iz Srbije i odreda formiranih od lokalnog stanovništva. Svi ti odredi su delovali nezavisno jedan od drugoga, svako na svojoj teritoriji. Na svoju ruku su donosili odluke njihove vojvode, kako, kad i gde će da dejstvuju, i kada će da se povuku sa određene teritorije. Da li će se boriti samo sa bugarskim komitama ili i sa Turcima, o tome je takođe odlučivao vojvoda, ili njihovi neprijatelji.
 
4. Bujanje Četničkog pokreta u Staroj Srbiji i Makedoniji tokom 1904. i 1905. godine

Priče o četničkim i komitskim vojvodama koje slede, uglavnom su apokrifnog karaktera, ali se iz njihovog sadržaja može videti kolika je zbrka bila u tom periodu. U njima nije ništa jasno izdiferencirano. Komite postaju četnici a četnici komite, a od hajduka van zakona postaju i jedni i drugi, kao i njihove vojvode. Sve dok vođstvo četničkih odreda nisu preuzeli srpski oficiri, na čelu tih samoniklih odreda od lokalnog stanovništva su ljudi koji su došli u sukob sa zakonom i odmetnuli se u šumu.
Tipični su primeri: vojvode Gligora, koji se odmetnuo u šumu zbog ubistva lokalnog siledžije Ali-Age, ali i zbog ubistva i pljačke turskih trgovaca; vojvoda Savatije, koji se odmetnuo u hajduke kao vojni begunac iz srpske vojske u Kruševcu, zbog ubistva sreskog kapetana Jasnića zato što ga je prijavio vojnim vlastima; vojvode Vasilija Trbića, koji se odmetnuo u hajduke zbog bekstva iz austrougarske vojske, a zatim prešao u Srbiju; vojvode Đorđa Cvetkovića zbog ubistva bega "or-Zaima i drugi. Nesporno je, da su se oni borili sa svojim odredima protiv Turaka kao komite ili kao četnici protiv komita, štiteći pravoslavni živalj.
Tokom 1904. i 1905. godine srpska vlada je uvidela da je vodila jalovu pomirljivu politiku i sa Bugarskom i Turskom, pa je počela da podstiče stvaranje dobrovoljačkih četničkih odreda u Srbiji, i njihovo ubacivanje u Staru Srbiju i Makedoniju. Na čelu tih odreda su srpski oficiri "u ostavci", jer su se i velike sile protivile toj akciji, koja je imala veliki uticaj na spoljnu politiku Srbije.


5. Srpski oficiri i podoficiri Četničke vojvode u Staroj Srbiji

(Napomena: činovi su iz 1904-1905. god.)
1. Poručnik Vojislav Tankosić
2. Kapetan Vojin Popović Vuk
3. Kapetan Sreten Rajković - golemiot Rudnički
4. Narednik Vlada Kovačević
5. Poručnik Đorđe Đerđiković (prišao bugarskim komitama)
6. Podnarednik Đorđe Ristić - Skopljanče
7. Narednik Emil Milutinović (begunac iz austrougarske vojske)
8. Poručnik Stevan Pavlović
9. Poručnik Ilija Jovanović - golemiot Pčinjski
10. Poručnik Dušan Hadži-Jovanović
11. Potporučnik Bogdanović
12. Narednik Kosta Milovanović Pećanac
13. Poručnik Joca Mirčić
14. Poručnik Dragomir Protić
15. Poručnik Dragomir Vasiljević
16. Poručnik Borko Paštrović
17. Poručnik Velimir Vemić
18. Poručnik Đoka Živković
19. Poručnik Cane Marković (begunac iz bugarske vojske)
20. Poručnik Jovan Pešić - Topličanin
21. Kapetan Ljuba Vulović
22. Poručnik Pera Todorović
23. Poručnik Josif Katić
24. Poručnik Velibor Trebinjac
25. Poručnik Jovan Naumović
26. Poručnik Dušan Savković
27. Poručnik Dušan Sekulić
28. Poručnik Brana Jovanović
29. Poručnik Bogdan Hajnc
30. Podnarednik Cvetko Vasić
31. Narednik Pera Kačarević
32. Poručnik Čolak-Antić
33. Poručnik Milan Popović
34. Kapetan Božin Simić
35. Narednik Lazar Mišić

Ovaj spisak nije potpun jer su se mnogi vratili ranjeni u Srbiju, pa nisu uspeli da se proslave i njihova imena da se zapamte. Neki su nestali bez traga, pa ni njihova imena nisu zapamćena. Priča "Golemiot sa Kozjaka", iz knjige Stanislava Krakova "Plamen četništva", odslikava svu terminološku i organizacijsku zbrku četničkog pokreta u Staroj Srbiji i Makedoniji. On nije imao ni zajedničko ime ni objedinjenu komandu u periodu od 1903. do 1908. godine, ali je i pored toga ispunio svoj cilj. Probudio je nacionalnu svest kod tamošnjeg stanovništva i pripremio ga za odsudan boj za oslobođenje od turskog jarma. Posle 1908. godine pa sve do 1916, četnici su pod vojnom komandom.


6. Golemiot sa Kozjaka - ILIJA PČINjSKI

Glas o pobedi Mickovoj u Poreču odjeknuo je radosno. Osetilo se prisustvo našeg četništva.
Vrtlog komitski snažno je privlačio. U kozjačkim šumama prikupljali su se svaki dan sve više. Dovezenski je veselo, kao domaćin u planini kraj bačija, dočekivao nove vojvode. Ponavljala su se po pčinjskim selima imena Krste Kovačevića - Trgoviškog, Riste Stefanovića - Staračkog, čiča Pavla Mladenovića, ustaša iz Jačinaca, Spase Garde iz Stanče i Vanđela Skopljanca. Iz niške kasarne nestao je mladi podnarenik Đorđe Ristić - Gica. Na komitskom krštenju postao je Đorđe Skopljanče. Zastavnik u četi Temeljka Barjaktarevića i sam je ubrzo dobio družinu i naziv vojvode. Nosio je ponosno perjanicu za kalpakom i gardijsku dolamu išaranu žutim gajtanom.
Jesen nije umanjila navalu četničku.
U manastiru Lepčincu, kod granice, zakleo je pop Zlate četu Steve Pavlovića. Vodio je sa sobom i druga Emila Milutinovića, koji je rođen u Vermetu u Baranji, pobegao u Srbiju da postane artiljerijski narednik. Oduševio se Mickovom pobedom i pošao u komite.

* * *

Poručnik srpske vojske Ilija Jovanović, lečio se od tuberkuloze u Abaciji. Sedeći pred "Kvarnerom" upoznao je čoveka koji je od bogataša prikupljao novčane priloge za srpski četnički pokret u Staroj Srbiji i Makedoniji. Oduševljen njegovom pričom i idejom, priključio mu se i on. Kada su sakupili priličnu svotu, novi poznanik se bez traga izgubio, a njega je policija posle saslušavanja proterala u Srbiju. Vratio se Ilija u svoj garnizon u Aleksincu. Izbegavao je društvo osramoćen, ali i društvo je izbegavalo njega. Sedeći pred kafanom, začuo je poznat glas i prepoznao je svojeg "prijatelja" iz Abacije. Nije mu ni prišao, već je požurio kući po revolver. Brzo se vratio, i bez objašnjenja je ubio poznanika iz Abacije - Nikolu Milojevića.
Odmah je uhapšen i izveden pred vojni sud. Osuđen je na zatvorsku kaznu, ali je odmah pomilovan - preveden u rezervu i upućen u Staru Srbiju. Doduše, i on je sam izjavio da želi iz te sredine da se ukloni, pa mu je vojni sud izašao u susret i pružio priliku.
Pošao je i on sa četnicima uvek poslednji u nizu, umoran i bolestan. Svi su ga pamtili zbog njegovog štapa. Oslanjao se kao starac i kao prosjak.
Kozjak mu je vratio zdravlje, veru u čoveka i želju za život. Postao je slavni golemiot Ilija Pčinjski.
Još dva mlada oficira, poručnik Dušan Hadži-Jovanović iz Prizrena i potporučnik Bogdanović, ostavili su službu u Srbiji i došli su na komitsku planinu da mu pomognu u gorskom štabu.

* * *

Gorski štab je poslao dve nove vojvode starom i bolesnom Micku. Dvadesetogodišnji okovi oduzeli su mu pokretljivost, i zato je uvek bio na konju.
Četa Trenka Rujanovića iz Krape i Temeljka Barjaktarevića stigla je na Vardar. Bio je Božić. U snežnoj noći prešli su u čamcu kod Bašinog Sela. Na goloj smrznutoj zemlji zastali su. Nestao je najmlađi i najstariji četnik. Malog Petka dugo su odbijali. Plakao je i dosađivao je dečko iz Starog Nagoričana da ga prime. Bio je nežan, veoma lep i nedorastao.
Kad je zastao za četom umoran i zaspao, Bugari su ga iznenadili, vezali i poveli. Petko Ilić nije bio sam. Sa njime su zarobili i staroga Naca Velešanca.
Pre sedam godina iskočio je iz voza sa rukama vezanim gvožđem. Turci su ga uhvatili kod Velesa kada je pošao oružan kući. Sprovodili su ga u Solun pred sud.
Zatim je živeo preko granice u Srbiji. Prekinuo je duge dane pričanja, uspomena, nadanja po kafanicama. Vratio se negdašnjem životu i sada je pošao svojem starom drugu Micku u Poreč. Nesretni Nace ostao je sam u ropstvu opet sa vezanim rukama kao pre sedam godina. Mali Petko pobegao je još prve noći. Deteta se nisu bojali. Velešanca su vodili od sela do sela i mučili pred seljacima. Izbezumljen i podivljao od tuge i mučenja gledao je očajno u plamen pred sobom i ćutao. Iznenada je iščupao svojim nesretnim, večito vezanim rukama bombu iz pojasa bugarskog komite. Odbacili su je hitro od vatre kraj koje su se grejali. Iste noći zaklali su ga. Smrt starog četnika Naca i njegovu tužnu uspomenu osvetio je drug Trenko Rujanović.

* * *

Stari vojvoda Micko Krstić prešao je u Srbiju, ali mesto trijumfa na zahtev austro-ugarskog poslanika vlada ga je internirala u Kragujevac.
Zaplakao se Micko kada su mu jednoga dana beogradski studenti, rodom iz Stare Srbije, doneli na dar počasnu sablju koju vojvoda nikada pred četom nije poneo.
Šetao je kao zatvorena zver u širokim belim čakširima i crvenom mintanu vojvodskom, po pustim ulicama kragujevačkim, čuvajući svoje gospodstvo. U crkvi je spuštao uvek napoleon na diskos, a gord, cepao je uvek pisma ne čitajući ih, ako nisu počinjala rečima: "Veliki vojvodo" ili "Vaše blagorodstvo".
Duga tamnica, rane, razočarenje i godine slomile su staroga ustaša. (Ove priče preuzete su u originalu iz reprinta izdanja iz 1930. godine, KIZ "Hipnos", Beograd, štampanog 1990. godine kod "Prosvete" u Beogradu, bez pravopisnih intervencija.)
 
ISTORIJA ČETNIKA U MAKEDONIJI

Zaboravljene srpske vojvode :
Četništvo je nastalo u borbama sa Turcima, zatim sa Bugarima, Šiptarima i Austrijancima

SAKUPI SE JEDNA ČETA MALA

piše:
Mr Simo
Živković

Četništvo ima duboke tradicije kod Srba i nastalo je u borbi protiv Turaka. Svaka pesma koja počinje stihom: " "Sakupi se jedna četa mala"... je četnička. I hajdučke i uskočke pesme su četničke.Titoizam zamenjuje reč "četnik" bugarskom rečju "komita". Četništvo je svoju oštricu okrenulo kako gde: u Hercegovini protiv Turaka, u Makedoniji protiv Turaka, turkofilskih Šiptara i bugarskih četnika VMRO. Tako je bilo i u Balkanskim ratovima 1912/13. godine, dok je u Prvom svetskom ratu sa kojim ćemo završiti naše pričanje, četništvo okrenuto protiv Austrije. Većina četnika, čije ćemo portrete doneti, slavno su izginuli, mnogi su živi izgoreli.

Jovan Stojković, vojvoda Babunski
Borba za desnu obalu Vardara

Rođen kao Jovan Stojković, nadimak je dobio po planini Babuni, u Makedoniji. Živeo je 42 leta (18781920). Počeo je da ide u školu tek u desetoj godini, zatim ga je otac odveo u Veles, koji je bio bugarska tvrđava u Makedoniji. Učio je nešto bugarske škole. Završio je četiri razreda.

46.jpg


Vojvoda Babunski (Jovan Stojković): Turci su od njega tražili dozvolu da obiđu svoja imanja na desnoj obali Vardara

Došao je u Beograd, u gimnaziju i učio godinu dana, pa prešao u bogfoslovskoučiteljsku školu, otvorenu za Srbe iz Turske. Zatim je opet nešto učio u Valjevu, tamo završio nižu gimnaziju, pa učiteljsku školu u Nišu i Beogradu. Postao je srpski učitelj u Tetovu (zapadna Makedonija je i danas etnički srpska, ukoliko je slovenska, kao što je istočna Makedonija i danas etnički bugarska). Protiv vojvode Babunskog odmah se digla VMRO. Imao je više sukoba sa njima i zajedno sa vojvodama Gligorom Sokolovićem iz okoline Prilepa, Trenkom Tujanovićem, Josifom i Mihailom iz Broda, Dolgačem, Vasilijem Trbićem i Cenom Markovićem očistio je desnu obalu Vardara od bugarskih četa ili VMROa. Treba znati da su ove borbe bile strašne, na nož. Da je godišnje ginulo u Makedoniji po dve hiljade srpskih, bugarskih ili grčkih četnika. (Bugarski četnici su isto tako bili veliki junaci).

45.jpg


Četničke jedinice organizovala je Narodna odbrana. U njenim pravilima, u članu 29 pisalo je jednostavno: "Ko izda, kazniće se smrću": Prvu srpsku četu formirali su dr Gođevac, Vasa Jovanović i Luka Ćelović

Kada je 1908. godine u Turskoj izvršen prevrat i kada su došli na vlast Mladoturci, proglasili Ustav i opšte pomi-renje, vojvoda Babunski je neko vreme prekinuo četovanje. Međutim, balkanski čir se nije mogao lečiti frazama. Mlado-turci su uhapsili vojvodu Babu-nskog ali je uspeo da pobegne u Srbiju, odakle je 1912. na čelu srpske vojske sastavljene od elitnih četnika prošao Bal-kanski rat od Kumanova do Bi-tolja. Isto tako se istakao i na Solunskom frontu i dobio najviša srpska i francuska voj-na odlikovanja. Umro je u Velesu gde mu je između dva svetska rata podignut spomenik.

Birčanin-Trifunović Ilija: Rana na sivoj steni

Rođen je u Topoli 1877. Već 1906. godine otišao je sa vojvodom Petkom, u Makedoniju i četovao po Skopskoj crnoj gori, a zatim sa vojvodom Vukom četovao po Kumanovu i tamo ostao do Balkanskih ratova (1912/13). Prošao je sve ratove od 1912-1918. Ujesen 1916. na Sivoj Steni pogođen je u ruku, koja je morala da bude amputirana.

Ubistvo Smail-age Čengića 1840, na Mljetičku (Drobnjak)

Ovo je najveći uspeh hercegovačkih četnika. Porodica Čengić je vladala Gackom, Pivom i Drobnjakom, krajem 18. i početkom 19. veka. Sma-il-aga je bio junak i u borbi na Grahovcu 1836. predvodio je tursku konjicu. Tu su isečeni Grahovljani i Starocrno-gorci u Čelinskom poto-ku. Turci su posekli 70 srpskih glava, između ostalih, rođenog brata vladike Rada, Joka ili Jovana i još nekoliko Petrovića. Ova pobeda je još više raznela Smail-aginu slavu, ali njegova samrtna godina je 1840. kada je došao u Drobnjak da kupi harač. Pre toga drobnjački prvaci, njih 12, na tajnom sastanku u manastiru Podmalinskom, po jednima, ili u kuli Čupića na Dobrijem Selima, po drugima, dogovorili su se da ga ubiju. Ovo su saopštili Cetinju u pismu Njegošu koje je poneo Mušo Cerović. Isto tako Drobnjaci su pozvali u pomoć Moračane. Vladika Rade se obradovao i obećao Drobnjacima pomoć u vojsci i oružju. Vladika Rade je tražio od moračkog prvaka, vojvode Mine Radovića da pomogne Drobnjacima da smaknu Čengića.

Čengić je krenuo sa 500 ljudi iz Lipika u Drobnjake. Vojska mu je bila uglavnom na konjima i imao je nešto sluga pored sebe. Usput je činio uobičajena nasilja, dok su Drobnjaci gledali da ga namame blizu Mljetička gde su živeli njihovi uskoci i gde su bili Moračani. Čengić je pristao da dođe na Mljetičak u pratnji ondašnjih čuvenih turskih junaka: Ahmeta Bauka, Eleza Đečevića i Odža Mušovića iz Nikšića, koji je tada bio turska varoš. A od Drobnjaka, tu su bili knez Hamza, vojvoda Šujo Karadžić i Filip Žugić. Novica Cerović, jedan od glavnih zaverenika, otišao je da skupi uskoke i Moračane. Čengić se bojao Drobnjaka, pa je sa Ahmetom Baukom, knezom Hamzom i vojvodom Šujom, ljudima kojima je verovao, određivao straže. Oko šatora bila su tri Srbina, odlične nišandžije, sa naređenjem da ubiju Čengića čim se pojavi Novica Cerović sa usko-cima i Moračanima. Napad je počeo u jedan sat posle ponoći 23. septembra po starom kalendaru. Turci uplašeni, a Čengić je vikao tražeći konja: "Brnjaša mi!" Pao je pogođen iz puške, Drobnjaci i Moračani su posekli Turke - 81 tursku glavu. Turske glave su odnesene u Tušinu i Moraču, a Čengićevu glavu od-neli su na Cetinje vladici Mirko Aleksić, Novica Cero-vić i još nekoliko uskoka. Događaj je opevan u srpskim pesmama.

Čengić je bio srednjeg rasta, širokih prsiju i leđa, crven u licu i pegav. Imao je crvenu kosu i bradu koju je okruglo šišao, oštar pogled i, što je čudno za Turčina, samo jednu ženu i sa njom sedmoricu sinova od kojih su najznatniji Mehmed-beg i Derviš-beg ili Ded-aga, kasnije paša. Njegoš je pisao da je Smail-aga imao veći autoritet u tim krajevima od svih drugih paša i vezira.

Luka Ćelović - četnički finansijer

Rođen je 1854. godine u Trebinju. Učio je nešto malo škole u Trebinju, Banjaluci i Brčkom. Došao je u Beograd sa 18 godina gde je šegrtovao i učio se radu i sticanju. Vratio se u rodnu Hercegovinu 1875. da bi učestvovao u tamošnjem ustanku protiv Turaka. Iduće godine učestvovao je u Srpsko-turskom ratu, a posle ratovanja okrenuo se trgovini i sticanju. Jedva pismen i samouk, on je od Beogradske Zadruge, napravio banku i preduzeće prvoga reda. Po nečemu je ličio na Cincarina, škrt prema sebi, nije žalio novac za srpske nacionalne ciljeve. Njegovim novcem slati su četnici iz Srbije u Makedoniju. Bugari su to primetili i osudili ga na smrt, ali atentatori nisu uspeli da se probiju do Beograda.

Godine 1903, zajedno sa dr Miloradom Gođevcem i generalom Jovanom Atanackovićem, formirao je središnji četnički odbor za oslobađanje Stare Srbije i Makedonije od Turaka. Sam dr Gođevac priznaje da od celog ovog posla ne bi bilo ništa, da Luka Ćelović nije davao godišnje za opremanje četa 40 do 50 hiljada dinara. (Setimo se da je tadašnji srpski dinar imao zlatnu podlogu, a koliko je dinar bio skup svedoči indirektno i Stevan Sremac, koji na jednom mestu beleži da je za noćnu sedeljku elite srpskih pisaca u beogradskoj kafani "Dardaneli" bilo dovoljno 30 dinara).

Ćelović je ostavio iza sebe srpskom narodu, odnosno Univerzitetu 50 miliona dinara i divnu palatu u centru Beograda.

Jovan Dolgač - hapšen od svojih, ubijen od Bugara

Izvori ga opisuju kao pobunjenog roba koji je svoju mržnju prema Turcima preneo na sve muslimane. U četnike je otišao sa preko 45 godina. Jedino je slušao vojvodu Gligora Soko-lovića. "On je bio jedini autoritet pred kojim se Striko Dolgač klanjao." Kada je počeo Prvi balkanski rat u četnike se javio jedan Srbomusliman iz Bosne. To Doglaču nikako nije ulazilo u glavu, da neko bude musliman i Srbin. Navaljivao je da ubije ovog mladića, koji je za njega bio Turčin. Zbog ovog i sličnih postupaka i pored velikih zasluga, hapšen je od naših vlasti. Ubili su ga bugarski četnici u jesen 1915. u rodnom selu Dolgajec. (Kičevo)

Džervinac - Mihailo Ristić, major i vođa četničkih četa

Značajan je zbog toga što je u majskoj zaveri protiv poslednjeg Obrenovića, Aleksandra, lično ubio iz pištolja, kralja i kraljicu Dragu. Umro je 1915. u Africi blizu Bizerte. Koreni iz jednog sela blizu Svrljiga.

Jovan Grković - Gapon: monah s puškom

Rođen je u Prizrenu. Završio je život u 33. godini u Kumanovu. Neobičan život za jednog četnika: Učio je prizrensku bogosloviju, zamonašio se, otišao u Hilandar gde se sukobio sa grčkim i bugarskim kaluđerima i nije mogao da ostane u Svetoj Gori. Jedva se vratio u rodni kraj i postao četnik što je bio do svoje smrti. Poginuo je u borbi pred Kumanovom 1912. Dobio je ime Gapon po jednom kontroverznom ruskom političaru sa početka ovoga veka.

Garda Spasa, četnički vojvoda iz jednog sela blizu Prilepa

47_1.jpg


Spasa Garda Pavlović, četnički vojvoda, oslobodilac Prilepa

Majstor je za tajne poverljive stvari. Putovođa je prvih četa iz Srbije u Makedoniju. Učestvovao je u svim glavnim borbama na levoj obali Vardara. Tamo je lomio bugarsku tajnu organizaciju i rušio tursku upravu. U Prvom balkanskom ratu on je, zajedno sa vojvodom Vukom, u prvim redovima srpske vojske. Ranjavan je ali nije hteo da ide u previjalište. Na čelu svoje čete ušao je u Prilep i tamo poginuo krajem 1912. Sahranjen je u Prilepu.
 
Milorad Gođevac, lekar i četnički ideolog

Rođen je u Valjevu, gimnaziju je završio u Beogradu a medicinu u Beču. Službovao je u Knjaževcu i Beogradu. Došao je u dodir sa Starosrbijancima i Makedoncima i video da im nema spasa, već da krenu onim putem kojim su Bugari ranije pošli: slanje četa u Makedoniju. Već 1904. pošla je prva četa iz Beograda pod vođstvom vojvode Anđelka. Iz-ginula je. To je izazvalo mi-rotvorsku bunu u Beogradu. Beo-gradska štampa je napala doktora Gođevca i drugove da šalju ljude na klanicu, ali pošto je život pod Turcima bio nesnosan, četnički pokret je te is-te godine, stao na noge i čete za četom su išle u Staru Srbiju i Makedoniju. Uistinu biti četnik tada, značilo je potpisati sopstvenu umrlicu, jer nije bilo lako probiti tursko albansko bugarski etnički sendvič mržnje.

Damnjan Grujev, bugarski četnik, jedan od osnivača VMRO-a

Rođen je u Smiljevu blizu Bitolja. Kao dečak došao je u Beograd na školovanje. Bio je pitomac Društva Sveti Sava gde je lepo primljen. Pera Todorović, vlasnik Malih Novina dao je svojoj štampariji ime "Smiljevo" po rodnom selu ovog konvertita, koji je od srbofila postao srbožder. Damnjan Grujev je u Beogradu, pao pod uticaj bugarske tajne propagande i odvučen u Sofiju. Tamo je učio nešto učiteljske škole. Kao bugarski četnik sukobio se sa srpskom četom porečkog vojvode Micka Krstića. Četa Damnjana Grujeva bila je razbijena, on je zarobljen i po četničkom obi-čaju vojvoda Micko trebalo je da ga stavi pod nož, ali mu je poš-tedeo život pod uslovom da vi-še ne dolazi u Zapadnu Ma-kedoniju i da ne napada Srbe. Grujev se vratio u Bugarsku i reč donekle držao do 1906, kada je išao u inspekciju i reviziju bugarskih četa. Turci su mu ušli u trag i ubili ga sa dva četnika koji su ga pratili. Grujev je poginuo mlad sa 35 godina.

Borivoje Jovanović - Vojvoda Brana: Smrt u plamenu

Rođen je blizu Požarevca a poginuo 1905. u kumanovskom kraju u 22. godini. Završio je osnovnu školu, zatim gimnaziju u Beogradu i Šapcu, potom Vojnu akademiju. Bio je među prvim četnicima koji su prešli granicu. Bio je u borbi na Čelopeku, hrabar, popularan, umeo je s narodom. Poginuo je ovako: On i njegov drug Bogdan Hajnc Jugović zatekli su se u selu Petraljci. Neko ih je prijavio Turcima. Oni su ih opkolili. Četnici su se zatvorili u dve kuće koje su Turci zapalili. Vojvoda Brana i njegovi četnici su izgoreli u njima.

Njegovi posmrtni ostaci izvučeni su sutradan ispod ru-ševina i sahranjeni pored Petraljičke crkve, a njihova smrt dugo je opevana u narodu. Između dva rata bio je popularan pozorišni komad "Voj-voda Brana" i često je igran u Južnoj Srbiji, kako se onda zvala Makedonija.

Ilija Jovanović, vojvoda Pčinjski: Šef četničkog štaba

I on je živeo jako kratko, 36 godina. Školovao se u Vranju, Paraćinu, Kragujevcu i jako teško je bolovao. Bio je među prvim četnicima na Kozjaku zajedno sa vojvodama Dovezenskim, Krstom Preševskim, Spasom Gardom, Đorđem Skopljancom, Ristom Stareskim i Ranđelom Skopljančetom. Vojvoda Pčinjski je bio šef štaba srpskih četničkih grupa. Išao je iz bitke u bitku dok 1912. nije pao u krevet. Umro je u Beogradskoj vojnoj bolnici, u času kada je srpska vojska osvojila Bitolj i izbila na Jadransko more.

Dovezenski, Jovan Stanojković: Vojvoda nad vojvodama

47_2.jpg


Četnički vojvoda Dovezenski: Četnici su se zaklinjali na krst i jevanđelje, kraj kojih bi stavili revolver, kamu i - hleb

Rođen je u selu Dovezanci blizu Kumanova. Osnovnu školu učio je u manastiru gde se još učilo na staroslovenskom. Zatim je prešao u Srbiju i učio gimnaziju koju je napustio zbog siromaštva i završio bogos-lovsko-učiteljsku školu. Bio je učitelj u rodnom kraju. Godine 1904. ušao je u srpsku četničku organizaciju. Ima posebno ime među četnicima. Veliki auto-ritet. Njega su slušale sve čet-ničke vojvode i četovođe. Dovezenski je stvorio srpsku tajnu organizaciju na levoj obali Vardara. Učestvovao je u oba Balkanska i Prvom svetskom ratu. On je ime sam po sebi.

Ljubomir Jovanović - Čupa,
urednik četničkog lista "Pijemont"

Rođen je blizu Užica 1877. Umro je od rana u Balkanskom ratu 1913, u Skoplju.

Osnovnu školu je završio u rodnom kraju, a gimnaziju u Beogradu, poslužujući i mučeći se. Upisao je prava i već na početku studija stao je u red najborbenijih omladinaca. Optužen kao vođa martovskih velikosrpskih demonstracija morao je da pobegne iz Srbije. Prebegao je čamcem noću za Zemun a odatle u Beč. Vratio se posle majskog prevrata. Zatim je otišao u četu Bacete Rujanca. Bio je u štabu. Učestvovao je u više borbi, a posle Bacetine smrti nastavio je studije i završio prava u Beogradu. Zatim je boravio u inostranstvu a kada je pokrenut "Pijemont", kao član udruženja "Ujedinjenje ili Smrt", postao je direktor lista. Kada je počeo rat ostavio je redakciju i otišao na front. Ranjen u koleno, zarazio se u bolnici kolerom i umro. Sahranjen je u Skoplju, ali je kasnije taj deo groblja preoran. Tako da se ne zna njegov grob.

Stevan Kaćanski - Vladislav, nacionalni pesnički ideolog

Jedini je od pomenutih ličnosti doživeo starost. Živeo je 70 leta. Rođen je u Srbobranu, u Bačkoj, a pogreben u Beogradu. Nazvan je Stari Bard. Gimnaziju je učio u Sremskim Karlovcima i Segedinu a prava i Zagrebu. Studije je prekinuo 1848. kada su Mađari udarili na Srbe u Vojvodini. Već tada se proslavio patriotskom pesmom "Noćnica". Kasnije je završio prava, preselio se u Srbiju, bio je profesor i uređivao novine.

Mnoge njegove pesme postale su nezvanične srpske himne. Kao što su: "Hej trubaču, s bojne Drine", "Sa Avale or'o klikće", "Kraov Laz", "Na Srbobranu", "Gde je srpska Vojvodina", "Oj oblaci mutna oka"...

Komite: Gavrilo Princip je bio očajan kad su mu rekli da ne može u četnike

Od 1903. godine u Srbiji počinje komitska ili četnička akcija. U nju hrli omladina iz celog Srpstva. Navešćemo samo neke: mladi Ličanin P. Momčilović došao je u Beograd i poginuo na Guglinu 1905. Miloš Svilar, isto Ličanin, napustio je prava u Beču i otišao u četnike. To je isto uradio i Ljubiša Vrsarović iz Splita; M. Subotić gimnazist iz Šapca izvršio je samoubistvo kad ga zbog slabog zdravlja nisu primili u četnike. Beogradska policija vratila je masu gimnazijalaca koji su krenuli u četnike, u njihova rodna mesta. Gavrilo Princip je bio očajan kada su mu 1912. rekli da nije sposoban da bude četnik. Dva dečaka poginula su 1914. na Drini protiv Austrije. Prvi je Srbomusliman Rizvan Safo a drugi Pera Petković - Ćela.

Micko Krstić, četnički vojvoda: Robijao 17 godina, pomilovanje odbio rečima - ja nisam Bugarin

Rođen je i poginuo u Makedoniji. Poreklom je iz okoline Ohrida. Još u mladosti je četovao protiv Turaka i Arnauta. Zatim se borio protiv Bugara koji nisu imali prolaz u njegovom Poreču. Turci su ga uhvatili na prevaru i osudili na doživotnu tamnicu. Robijao je 17 godina. Pomilovan je kao Bugarin i odbio pomilovanje rečima: "Ja nisam Bugarin". Posle dve i po godine je pomilovan - ali kao Srbin.

48.jpg


Vojvoda Micko sa svojim četnicima: U poznim godinama živeo je u Kragujevcu, gde se oko njega stvorio najjači četnički centar. Mali Vojin zvani Ture, upijao je njegove priče. Voja Ture, ući će u istoriju četništva kao Vojvoda Vuk

Odmah je otišao u četničku majku - goru. Stvorio je četu i zarobio čuvenog bugarskog vojvodu Damnjana Grujeva i poklonio mu život.

Kada su stigle mlade četničke snage Gligor Sokolović, vojvoda Babunski i Dovezenski, vojvoda Micko je kao star čovek otišao na odmor u Srbiju. Živeo je tri godine u Kragujevcu i Požarevcu. Vratio se u Makedoniju. Ubili su ga Turci između Kičeva i Broda.

Lazar Kujundžić, četnički vojvoda: Umro pucajući i pevajući, izdao ga Šiptar koji mu je dao besu

Rođen je u Staroj Srbiji u selu Orahovac blizu Prizrena. Poginuo je (izgoreo) u Velikoj Hoči u istom kraju. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Bogoslovsko učiteljsku školu u Prizrenu. Bio je učitelj u Prizrenu i Kičevu. Bio je u čuvenoj borbi na Čelopeku kada su četnici razbili Turke. Posle toga nije hteo da beži u ondašnju Srbiju nego je sa vojvodom Savatijem i Živom Milovanovićem četovao po Staroj Srbiji. Na Spasovdan je njihova četa osvanula u Velikoj Hoči. Primio ih je Arnaut Lanja Ukin i dao im besu (reč) da im se ništa neće desiti u njegovoj kući. Odmah je obavestio Turke u Orahovcu koji su ih opkolili. Zapalili su kuću. Umrli su muški do kraja, pucajući i pevajući četničke pesme. Turci su doveli majku Lazarevu da pozna sina ali je ona stegla srce i nije ga tobož prepoznala da bi spasla selo i porodicu.

Između dva svetska rata Lazar Kujundžić je slavljen kao najveći junak. Ušao je u književnost i knez Ivo Vojnović napisao je "Lazarevo Vaskrsenje"; a Milosav Jelić, Majka Kujundžića"...

Rade Malobabić: Streljan sa pukovnikom Apisom

Srbin iz Hrvatske, iz jednog sela pored Topuskog. Bio je trgovac, agent osiguravajućeg društva, suđen je sa 53 srpska prvaka u Zagrebu, početkom ovog veka kao "velikosrpski nacionalista" i čovek koji ima tajne veze sa Beogradom.

Kada je Austrija napala Srbiju 1914. Malobabić je ilegalno prešao u Srbiju, gde nije primljen širokih ruku jer se sumnjalo da je austrijski uhoda. Bio je zatvoren u Nišu godinu dana, ali ga je 1915. izvukao iz zatvora pukovnik Apis i poveo sa sobom. Bio je na Solunskom frontu do 1916. i ponovo uhapšen pod optužbom da je hteo da ubije prestolonaslednika Aleksandra. Osuđen je na smrt sa Apisom i streljan 1917. godine.
 
Cene Marković, četnički vojvoda: Bugari mu zapalili i kuću i selo

Rođen je u okoli Tetova 1864. Do svoje 15 godine živeo je u rodnom mestu. Zatim je pečalbario u Bugarskoj i Rusiji. U Rusiji je završio podoficirsku školu i tamo bio vojnik pa se opet vratio u Bugarsku. Život u toj zemlji nije delovao na njegovu nacionalnu svest. On je bio i ostao tetovski Srbin. Kada je VMRO počeo da bugarizuje Makedoniju, prišao je srpskim četnicima i postao vojvoda Cene. Vojevao je na levoj obali Vardara. Kada je počeo Prvi balkanski rat, on je kao prethodnica, porušio turske karaule na Merdarima, što je dokaz da su četnici uvek bacani na najteža mesta. U početku Prvog svetskog rata tukao se u Beogradu protiv Austrijanaca, zatim je poslat u svoj kraj da kontroliše rad tajne bugarske organizacije. Prilikom sloma Srbije 1915. Bugari su ga napali kod Tetova, ubili konja pod njim. Ostao je živ i peške je prešao Albaniju. Bio je na Solunskom frontu i doživeo oslobođenje. U prolazu se u Bitolju oženio, ali je morao da napusti ženu i da ide sa vojskom dalje na sever. Kada su se smirile ratne strasti vratio se kući i zatekao pravu pustoš. Bugari su mu zapalili kuću. Požar se raširio i izgorelo je celo selo koje se zvalo Jelošnik.

Miša Aleksić Marinko: Četovao sa vojvodom Tankosićem

Rođen je u raškom delu Stare Srbije. Pobegao u ondašnju Srbiju, u Kuršumliju. Završio je podoficirsku školu. Četovao je od 1905, a 1908. je spremao čete za Bosnu zajedno sa vojvodom Tankosićem. Bio je veliki junak u svim ratovima od 1912-1918. Umro je od iscrpljenosti u Banatu, u tadašnjem Velikom Bečkereku, današnjem Zrenjaninu.

Doksim Mihailović, četnički vojvoda: Smrt na Kumanovu

Rođen je u okolini Tetova. Bogoslovsnko-učiteljsku školu završio je u Prizrenu. Bio je učitelj u rodnom kraju do 1904. Učestvovao je u boju na Čelopeku koji je bio slavan po velikoj pobedi. Zatim je otišao na Svetu Goru i bio upravnik imanja manastira Hilandara. Ponovo se vratio u Makedoniju i oženio. Bio je upravnik srpske škole u Đevđeliji. Zatim je trgovao po Grčkoj i Malti. Grčki i turski jezik je govorio od malena a naučio je i arapski i italijanski. Kada je počeo Balkanski rat odmah je osnovao četu i priiključio se vojvodi Vuku, kao prethodnici srpske armije. Tukao se protiv Turaka na Kozjaku. Poginuo je drugog dana Kumanovske bitke. Sahranjen je na jednom brdu iznad sela Mlado Nagoričane.

Peko Pavlović, vojvoda četnički: Napustio Crnu Goru zbog sukoba sa Vukotićem

Koreni iz Crne Gore. Pročuo se 1875, prilikom ustanka hercegovačkih Srba protiv Turaka kada je organizovao crnogorske i hercegovačke čete. Istakao se u bici u Vučjem Dolu gde su satrveni Turci. Morao je da napusti Crnu Goru zbog sukoba sa knjazom Nikolom i vojvodom Petrom Vukotićem i ode u Bugarsku gde je sa opozicijom Radikalne stranke spremao upad u Srbiju i svrgnuće kralja Milana. Od svega ovoga nije bilo ništa. Vratio se u Crnu Goru gde je i umro živeći krajnje povučeno, jer pored knjaza Nikole, ni jedno cveće nije moglo da cveta.

Kosta Milovanović - Pećanac, poznati četnički vojvoda: Vođa Topličkog ustanka

Srbin je, rodom iz Metohije, koji je od arnatuskih nasilja sklonio glavu u Toplicu, a i kasnije je išao klasičnim četničkim putem: podoficirska škola, ulazak u četničku organizaciju, upadanje u Staru Srbiju i Makedoniju sa četama i borba protiv Turaka. Umeo je sa Šiptarima i sa njihovim vođom Isom Boljetin-com, u njegovoj takozvanoj vladi bio je vojni komandant. U istoriju je ušao po Topličkom ustanku 1917. kada se Južna Srbija digla protiv Bugara (Bugari i tada i sada uče da u Južnoj Srbiji žive Moravski Bugari, a dok su vladali Južnom Srbijom od 1915 - 1918. činili su neviđene zulume: pobili su sve školovane Srbe, izbacivali "ić" iz prezimena sa grobalja i iz crkava. Petrovići su postali Petrovi, deca u školi učila "Az sm Bulgarin", počeli su da regrutuju Srbe za bugarsku vojsku. Na ovo je Južna Srbija odgovorila Topličkim ustankom 1917, koji su poveli četnici Kosta Vojinović i Kosta Pećanac, koji je avionom doleteo iz Soluna za Toplicu.

PPosle sloma ustanka održao se krstareći Kopaonikom, Hercegovinom i Crnom Gorom do dolaska srpskih trupa iz Soluna. Posle uspostavljanja Kraljevine SHS borio se protiv separatista Mehonjića i Boškovića u Novopazarskom sandžaku.

Vojin Popović - Vojvoda Vuk: Mislio je da ga metak ne bije

Jedno je od prvih četničkih imena i jedini četnik koji ima spomenik u centru Beograda. Rođen je u Staroj Srbiji, u Sjenici i tamo je završio tri razreda osnovne škole, ali je porodica morala da beži u ondašnju Srbiju pa su se Popovići doselili u Kragujevac. Tamo je dovršio osnovnu školu i šest razreda gimnazije. Potom je završio vojnu akademiju. Bio je u čuvenoj Čelopečkoj bici i to mu je bilo vatreno krštenje. Četništvu se posvetio do smrti. U oba Balkanska rata bio je u prvim redovima. Bio je strah i trepet kako za Turke tako i za Bugare. U Prvom svetskom ratu njegovi četnici zaustavljali su čitave austrougarske divizije. Na Solunskom frontu dobio je najopasniji vojni položaj prema Bugarima. Mislilo se da mu zrno ne može ništa ali ga je ubio jedan Bugarin koji je bežao od njegovih četnika. Okrenuo se, prepoznao ga i pogodio u srce. Ostali četnici su nastavili da gone Bugare, a njegovih osam starih četnika poneli su ga do večnog prebivališta. Srpskoj vojsci objavljena je njegova smrt posebnom naredbom. Godine 1923. vojvoda Vuk je svečano donesen iz Makedonije u Beograd i sahranjen na Novom groblju.

Savatije Milićević Milošević: Spreman za atentatora

Pravo prezime Milićević Milošević ali je poznat kao Savatije. Potiče iz Studenice. Bio je preke naravi. Optužen je da je ubio sreskog načelnika i pobegao je u Arnautluk (Kosovo). Našao je utočište kod arnautskog prvaka Mula Zeke. U Srbiju mu nije bilo povratka za vreme Obrenovića, pa je opozicija smislila da Aleksandra Obrenovića i Dragu Mašin ubije Savatije. Da tajno dođe iz Zemuna u Beograd, uskoči u kola kraljevskog para i ubije ih. Savatije nije znao za strah i bio je spreman za ovo, ali zaverenici su u međuvremenu ubili kralja i kraljicu. Savatiju su bila otvorena vrata Srbije. Bio je na Čelopeku. Poginuo je u Velikoj Hoči zajedno sa Lazarom Kujundžićem i drugovima. Izdao ih je Arnaut koji im je obećao gostoprimstvo.

Gligor Sokolović:Ubili ga kad je sjahao, vode da se napije

50_1.jpg


Vojvoda Gligor Sokolović: U četnike otišao pošto je, iz zasede, puškom "martinkom" ubio poznatog zulumćara Ali-agu

Srbin je iz Makedonije iz jednog sela kod Prilepa. U mladosti je bio bugarofil ali kada je bugarski ustanak slomljen 1903. Gligor je prezimio u Beogradu gde se upoznao sa ideolozima četničkog pokreta, doktorom Gođevcem i drugim i postao četnik. Stvorio je četu i poveo je u rodni prilepski kraj. Tukao se protiv bugarskih četa. Očistio je od njih: prilepski, kičevski, veleški i porečki kraj. Kada je došlo do Mla-doturske revolucije u Makedoniji i zavladalo privremeno primirje Mladoturci su Srbe obasuli počastima. Ali, kasnije su promenili politiku i okre-nuli se protiv Srba. Vojvodu Gligora su ubili Turci tako što su mu tobož dali pratnju da bi bio sigurniji. Ubili su ga kada je sjahao pored jedne česme da se napije vode. Njegov najstariji sin Andon poginuo je kao srpski dobrovoljac u Prvom balkanskom ratu.

Vojislav Tankosić: Apisov poverenik i agent, iz groba iskopan

Poreklom je iz Tamnave blizu Valjeva. Završio je šest razreda gimnazije i vojnu akademiju. Još od rane mladosti pokazivao je visoku nacionalnu svest i stekao poverenje doktora Gođevca i drugih četničkih prvaka i, kao tajni agent, otišao prerušen u Makedoniju, da prouči teren i ljude za buduće letničke akcije. Kao Apisov poverenik streljao je 1903. braću kraljice Drage, Nikolu i Nikodija. Sa vojvodom Savatijem bio je u čuvenoj Čelopečkoj bici. Njemu su se obraćali Mladobosanci, Gavrilo Princip i drugovi i on im je dao oružje za njihove akcije. Izvori govore da se zabavljao tako što bi kuršumima skidao jabuke sa glava svojih četnika. Jedanput su prelazili preko Savskog mosta i kad im je naredio da skoče svi su skočili.

Bio je surov i odvažan. Hapšen je od naših vlasti kada je Gavrilo Princip ubio Franju Ferdinanda. Sve mu je oprošteno kada je Austrija napala Srbiju, jer su četnici Voje Tankosića i Jovana Babunskog, sprečili da već prve noći rata Beograd padne u austrijske ruke. Zatim se borio na Drini. Njegov odred se povlačio poslednji kao zaštitnica pred Austrijancima i Nemcima i tu negde kod Velikog Popovića je smrtno ranjen. Živeo je još dva dana. Umro je u Trsteniku. Kada su Austrijanci osvojili ovaj grad iskopali su ga iz groba da se uvere da je zaista mrtav, a hrvatski, mađarski, bugarski i austrijski listovi puni sreće donosili su na prvim stranama slike mrtvog Tankosića izvađenog iz groba. Ponovo je sahranjen i tamo ležao do 1923. kada su ga majka i drugovi preneli u Beograd i sa najvećim počastima sahranili na Novom groblju.
 
Vasilije Trbić: Najstroži četnički četovođa

Srbin iz Slavonije iz Bijelog Brda kod Dalja. Školovao se u rodnom kraju zatim u Srbiji. Hteo je da bude monah u Hilandaru. Tamo su 1902. ubijeni neki grčki kaluđeri i on je morao da beži iz Svete Gore. Napustio je monaštvo i odao se četništvu. Učestvovao je u svim glavnim četničkim bitkama. Neobično strog i prek, surov čak i za četničke pojmove i u tome podseća na Pavla Đurišića. U Trbićevoj četi bila je gvozdena disciplina. Godine 1906. pucao je u jednog četnika, svog pobratima i teško ga ranio, ali su ipak ostali najbolji prijatelji. Za vreme Prvog svetskog rata avionom se spuštao u pozadinu austrijske, nemačke i bugarske vojske. Ostajao je na terenu po pola godine i vraćao se u Solun sa izveštajem o neprijatelju. Dobio je od kralja Aleksandra Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Posle Balkanskih ratova, naselio se u Velesu i za vreme bugarske vlade (1915-1918) Bugari su mu ubili oca.

50_2.jpg


Vojvoda Trbić o kome su govorili da za četničke rabote "ima još jedne oči" i da ga je nemoguće prevariti

Kosta Vojinović, četnički vojvoda: Samoubistvo poslednjim metkom Završio je šest razreda gimnazije i trgovačku akademiju u Beču. Imao je špeditersku radnju u Vranju, tu je došao u dodir sa četnicima i vezao se za njih. Posle Balaknskih ratova razgranao je posao po Solunu, Đevđeliji i Kosovskoj Mitrovici. Tako je i upoznao Kosovo odakle je starinom. Godine 1914. borio se protiv Austrijanaca na Adi Ciganliji, na Drini i Vlasini. Ostao je u Srbiji za vreme okupacije i bio pravi vođa Topličkog ustanka. Bugarima su trebale tri divizije da ga uguše. Ustanak je bio u proleće a Kosta Vojinović se održao do zime. U noći između 9/10. decembra zanoćio je u mlinu blizu sela Grgura sa pet drugova. Tu su ih Bugari opkolili ali nisu smali da ih napadnu noću, već su sačekali pojačanje pa su napad izveli ujutru. Borba je trajala celi dan. Svi četnici su poginuli a Kosta Vojinović je poslednji metak ostavio za sebe. Pre smrti napisao je i pisao u kojem je tražio da bude sahranjen na mestu pogibije. Tako se i dogodilo, a posle Prvog svetskog rata njegove mošti svečano su prenete u tamošnju crkvicu kod sela Grgura.

Srpska zapadna Makedonija

51_1.jpg


Vojvoda Doksim Mihailović: bivši upravnik imanja na Hilandaru, govorio je turski, grčki, arapski i italijanski

Recimo i to da su srpske čete u početku bile obrazovane od meštana i prosvećenijih ljudi. Čete su opremane u Beogradu, Vranju, Leskovcu i Nišu a odatle prebacivane u Staru Srbiju i Makedoniju. U četama je još bila i omladina iz Srbije Zapadne Makedonije, Bosne, Vojvodine, Hercegovine, Slavonije, Like, Slovenije i Dalmacije. Većina četa bila je različita: brojale su od četvorice do 50 ljudi. Na čelu si bile vojvode. Disciplina kruta - nepokornost i neverstvo značilo je smrt. Čete su bile naoružane raznim puškama: od martinki do repetirki. Komitske bombe bile su isto tako različite. Od primitivnih kutija za konzerve do najsavršenijih bombi-torpeda. Četnici su bili obučeni tako da ne odudaraju od lokalnog miljea: u seljačkom odelu od belog ili surog sukna sa dokolenicama do opanaka sa uskim čakširama i džemadanom, sa oficirskom pelerinom i šubarom - kalpakom sa dvoglavim belim orlom. Nisu smeli dirati u tuđe imanje i tuđ obraz. Turci su na srpske čete nerado udarali ako je bio podjednak odnos snaga. U sukobima su se četnici bolje pokazali kao strelci od turskih vojnika, ali su Turci imali mitraljeze i topove i njima gađali četnike kada bi se zatvorili u kule, manastire ili obične kuće. Pre Prvog balkanskog rata u Vranju su se skupili četnici iz svih krajeva: 160 u Vranju i 40 na Kozjaku sa vojvodama Babunskim Ćelom, Dolgačem Trpkom, Danetom, Vanđelom, Doksimom i Cakićem; bilo je još 60 četnika koji su se spremali za Poreč. Njih je vodio Vojvoda Vuk. Oni su prvi prešli granicu, či-stili teren, opravljali mostove i spremali važnije položaje: Kozjak, Stracin i dr. Prišli su im i naoružani seljaci tako da su imali četiri grupe sa oko 250 ljudi. Četnici su prvi ušli u Prilep, zatim u prvim linijama u bitkama za Bitolj i Kičevo.

51_2.jpg


Vojvoda Kosta Vojinović, vođa legendarne Topličke bune: borio se do poslednjeg metka koji je sačuvao za sebe

Njihov rad je ostao do sad neocenjen u srpskoj nauci i kulturi. Ovo je samo skroman pokušaj da se donekle osvetli do sada prećutkivana strana srpske istorije.

Isto tako iz portreta pomenutih vojvoda vidi se kao na vosku da je Zapadna Makedonija sa izuzetkom albanskim etničkih ostrva bila srpska zemlja.
 
(Iz almanaha "Šumadija", 1932)

Četnička legenda, Vojvoda Vuk:
od Čelopeka, preko Kumanova, do Gruništa

KLONU RUKA U VOJVODE VUKA

piše:
Ilija
Trifunović

Malog Vojina zvali su Ture. Pred turskim terorom, njegov otac porodicu je doveo iz Sjenice u Kragujevac. "Ide Voja Ture! ", vikali su njegovi vršnjaci, bežećikad bi poveo svoje Palilulce udečačke ulične bitke. Voja Ture završiće Vojnu akademiju i u činu potporučnika vratiće se u Kragujevac, ali će ostaviti brzo svoje epolete i, kao običan četnik, krenuti ka jugu. Postaće brzo vojvoda i svoje četnike vodiće u smrt i u slavu. Bio je tvrd, strog, grub ratnik. Ponekad, ratovao je sa suviše mržnje, što je i sam priznavao: "Bio bih u borbi blaži, da mi danonoćno pred očima ne lebdi slika mog oca, golgotska i strašna, kako ga vezanog, muče Turci. Nek idu u pakao!" Vojvoda Vuk nije štedeo ni sebe, ni svoje borce, a kamoli neprijatelja.

55.jpg


Vojvoda Vuk komandovao je dobrovoljcima u Prvom svetskom ratu. Poginuo na Gruniškom visu, u jurišu. Podignut mu je spomenik u centru Beograda, na Obilićevom vencu.

57.jpg


Ovako je bilo obeleženo mesto na Gruniškom visu, gde je Vojvoda Vuk, pogođen metkom kroz srce, pao na ruke svojih četnika .

VOJVODA VUK

Zašto gavran zagrakta i prhnu
Povrh visa kod sela Gruništa?
- Biće krvi, biće razbojišta,
Jer se spusti po Kamenu Crnu
Strašna ruka u Vojvode Vuka.

Tu nastade vrisak od pušaka,
Tu poleže četnik do četnika,
Tu tisuća pade nasilnika,
Tu pogibe junak do junaka
Silnog puka u Vojvode Vuka.
Tri juriša biše i odbiše,
Kad četvrti biti započeše,
Kad bombama dušmana razneše,
Kad sokoli kame povadiše...
Klonu ruka u Vojvode Vuka.

Veseli se, Bugarijo ljuta,
Nema više onoga junaka,
Ni njegova šlema, ni mizdraka...
Spasena si po stotinu puta
Silnih muka od Vojvode Vuka.

Milisav Jelić

Opširnije:

http://www.pogledi.rs/100godina/vuk.php
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top