Српска четничка акција 1903 - 12

ОСНИВАЊЕ СРПСКОГ КОМИТЕТА


На идеју о стварању Српске четничке организације дошао је др. Милорад Вођевац, шеф лекара београдске општине, 1901. године. Учестала убиства и масакри виђених Срба у тадашњој Европској Турској, убрзали су његов рад на остварењу ове идеје. ''Мајски преврат'', пропаст династије Обреновић и долазак на српски престо краља Петра I Карађорђевића, убрзали су оснивање Српског комитета.
У оквиру Комитета формиране су три секције: револуционарна, пропагандна и финансијска. Чланови 1. и 2. говоре да су задаци Удружења борба свим средствима за ослобођење и уједињење, против бугарског насиља, побугаривања и пропаганде, затим буђење националне свести у Старој Србији и Маћедонији.
У члановима 3. и 4. стоји да је Удружење састављено од месних одбора за свако место из Косовског, Битољског и Солунског вилајета. Члан може да буде свако ко пристане да ради у корист Удружења и положи заклетву. Чланови месног одбора (комитета) бирају међу собом председника, помоћника председника, благајника и неколико саветника. Месни одбори у оквиру казе чине српски одбор, а сви српски одбори бирају вилајетски одбор. Структура управе српских одбора је иста као и код месних одбора. Вилајетски одбор потврђује Главни одбор. Вилајетски одбори бирају Главни одбор Тајног Србо-маћедонског удружења. Главни одбор бирају изасланици српских и вилајетских одбора сваке године. Време избора и место одређује Главни одбор споразумно са вилајетским одборима. Главни одбор има председника, помоћника председника, секретара, благајника и саветника.
Члан 5. Ради надзора над чланством и радом свих одбора има тајну полицију.
Члан 6. Срез има једну или више чета.
Члан 7. Обавезно се извештава предпостављени одбора о важнијим догађајима и подноси на крају месеца опширан извештај о раду.
Члан 8. Тајно србо-маћедонско удружење има печат са грбом: двоглави бели орао на чијим прсима је лав са круном.
Члан 9. Финансирање: 1) добровољни прилози; 2) члански улози, које по потреби разрезују српски одбори по одобрењу вилајетских одбора; 3) од прихода добијених са других страна.
Члан 10. Свако ко штети раду Удружења, био члан или не, подлеже казни. Казну одређује српски одбор, а извршава се по одобрењу вилајетског одбора.
Казне: опомена, глоба и смрт. Смртна казна предвиђена је за врло тешке случајеве, као нпр: издајство већег значаја и убиство неког члана Удружења.
Члан 11. На основу овог Удружења Главни одбор у споразуму са вилајетским одборима издаће нарочите правилнике и упутства за рад целог Удружења.
На основу записника са седница Централног одбора у Београду, као и преписке између Централног и Извршног одбора у Врању, може се закључити да су задаци Централног одбора били да:
а) води револуционарну акцију и врши националну пропаганду на терену и Србији;
б) именује шефове Горских штабова, војводе и четовође;
в) обезбеђује одсуства официрима и подофицирима који одлазе на терен од Министарства војног и то искључиво преко Министарства иностраних дела; и
г) формира чете и обезбеђује их финансијски и материјално.


Задаци Извршног одбора на основу истих извора били су да:

а) врши пребацивање чета на терен и обезбеђује њихово прихватање на повратку у Србију;
б) омогућава пренос оружја, муниције и другог материјала;
в) обезбеђује сигурност постојећих и по потреби отвара нове канале;
г) одабира способне путовође и
д) прима шифроване поруке са терена и спроводи их Централном одбору као надређеном.

Током свог постојања, од оснивања 1903. до забране рада од стране Врховне управе 4. јула 1907. године, Централни одбор има тројицу председника. То су били: генерал Јован Атанацковић, Љубомир Давидовић и почасни генерал Никодије Стефановић. Интересантно је да је поручник Панта Радосављевић био секретар у оба одбора и шеф Горског штаба Западног Повардарја. Кроз Извршни одбор прошли су поред наведених: начелник Врховног округа Драгић Павловић, директор гимназије Сима Златичанин, учитељи Лазар Божовић и Јован Михаиловић, председник окружног суда Тома Ђурђевић, официри – Љубомир Вуловић, Петар Пешић, Војин Поповић (пред рат 1912. био истовремено председник Извршног одбора и шеф Горског штаба Источног Подвардарја), Александар Благојевић, Божидар Терзић и др.
Од официра у Акцији су учествовали: Божидар Јанковић (председник ''Народне одбране''), Милан Васић (секретар ''Народне одбране''), Душан Туфегџић ( био члан Централног одбора), Крста Смиљанић, Јосиф Костић, Добра Павловић и др.
Убрзо по формирању Централног и Извршног одбора формиран је пододбор у Нишу, чији су оснивачи били некадашњи конзул Тодор Станковић и ветеринар Божидар Драгићевић, а касније и у неким другим местима Србије. Задатак ових пододбора био је да пропагирају Акцију и прикупљају помоћ у новцу и материјалу.
 
СТВАРАЊЕ ПРВИХ СРПСКИХ ЧЕТА


Прву српску чету формирали су, после ''Мајског преврата'', др Милорад Гођевац, Васа Јовановић и Лука Ћеловић. За војводу је одређен калдрмџија Илија Славе, а за заменика Анђелко Алексић, београдски ашчија (родом из Мидинаца у Гостиварском срезу).



ОРГАНИЗОВАЊЕ ПРВИХ СРПСКИХ ЧЕТА НА ТЕРЕНУ


Прве чете су настале самоорганизовањем српског живља у поречкој, кумановској и кратовској области, које су, уз велешку, биле најизложеније бугарском насиљу. За првог поречког војводу изабран је вођа Брсјачке буне Мицко Крстић – Павловски. Он је, после изласка из тамнице, живео у Битољу под полицијском присмотром и обавезом да се свакодневно јавља ућумату (управна зграда). Његово бекство, 4. априла 1904. године, организовали су: Саватије Милошевић, Јован Ћирковић, Лазар Кујунџић (управитељ кичевских школа) и Марко Церић (учитељ поречких школа). Присуство српске чете убрзо се осетило. Од 40 поречких села, верна Егзархији је остала само бугарашка Локвица. Првих успех чета војводе Мицка постигла је против здружених осам бугарашких чета које је продводио један од чланова ВМОРО (некадашњи ВМРО) Дамјан Груев, међу бугарашима (побугарени Срби) називан (''Крал на Македонија''). Његова намера била је да поречка села насилно врати под Егзархију и у њима учврсти бугарски утицај.
 
КАРАКТЕРИСТИКЕ СРПСКОГ ЧЕТОВАЊА


Основна особина српских чета био је њихов превасходно одбрамбени карактер. Оне су избегавале сукобе са турском војском да не би изазвале њихове репресалије према становништву, а прихватале су их само када су биле приморане. Главни задатак српских чета, уосталом и није био да у борби са турском војском, потроше муницију и повуку се у Србију, већ да што дуже остану на терену организујући српска села за самоодбрану од бугарских и бугарашких чета, истовремено спречавајући њихов оружани терор и пропаганду. Сукоби су, према томе, једино изазвани када се јавља потреба ''чишћења'' терена од бугарских чета. Предаја је српским четницима била апсолутно забрањена. Осим тога, осим тога аустро-угарски реформни официри били су крајње нетрпељиви према српским четама и једино њих су прогонили, док су бугарске толерисали и штитили их. У томе се посебно истицао реформни официр у Куманову, Хрват Милан Турић, који је често предводио турске потере и командовао опсадом опкољених српских четника.

Српски четници су се заклињали да ће поштовати туђу имовину и част. Насртај на ове најстроже је кажњаван. Такође, били су обавезни да се понашају примерно и војнички. Наредбу војводе или његовог заменика морали су беспоговорно извршавати. Одавање тајне или отуђивање оружја кажњавало се смрћу. Смртна казна је извршавана хладним оружјем, јер би пуцњи могли да привуку непријатеље, а осим тога и због штедње муниције. Рад на терену заснивао се на принципима хијерархије и субординације. На врху лествице био је шеф горског штаба. Јатаковање бугарским, качачким или другим разбојничким четама кажњавано је смрћу, као и проказивање српских чета, одбора или појединаца значајних за српску организацију.
Четници су смели од сељака бесплатно да приме само хлеб и воду. Све остало је плаћано у злату и по пуној вредности.
Због тога је свака чета располагала сумом, коју је добијала од Извршног одбора приликом одласка на терен.

Српске чете, предвођене официрима и подофицирима маршевале су и ступале у борбу по правилима ратне службе, а оне са војводама без војног образовања вођене су здравом логиком која се заснивала на искуству и опрезности. Чете су маршевале ноћу, а одмарале се дању сакривене у шуми, бећини или код поузданих јатака. Овај дневни одмор називао се ''даник''. Приликом одмора обавезно је постављана стража. Четници су се одмарали и спавали обучени и обувени, са бомбама и реденицима на себи и пушком надохват. Кад су прилике дозвољавале могла се променити преобука, али искључиво један по један четник.

Чете су се кретале у колони по утврђеном распореду и то: стотинак метара испред чете, као патрола, ишли су путовођа и један искуснији четник, иза њих други путовођа за којим је на растојању од неколико корака био војвода, кога су на истој раздаљини пратили остали четници. На зачељу колоне били су искусни, а у средини нови или мање искусни четници. Војводе, путовође, четовође, и, у прво време четници, добијали су плату од одбора. Касније се од плаћања четника одустало, већ су војводе добијале новац за обезбеђење њихових потреба на терену. У Србији то је чинио одбор плаћајући им ''кост и квартир'', снабдевајући их дуваном и осталим потребама. Све војводе нису имале једнака примања. Способнији су боље награђивани и добијали су теже задатке.
Највећи углед међу путовођама уживали су Сава Максимовић и Василије Трбић (док није постао војвода). Њихове плате биле су на нивоу боље плаћених војвода.
Четама је приликом одласка на терен одређиван рејон, по коме су, све време боравка, непрекидно крстариле. Рејон се није смео напуштати до доласка смене, а од овог правила се могло одступити једино по одобрењу или наређењу горског штаба.

Први организатор четничке акције на терену био је Аксентије Бацетовић. Он је успоставио два горска штаба и то за Источно и Западно Повардарје, односно за предвардарске и прековардарске крајеве. Оваква подела терена остала је до Балканских ратова. Први шефови Горских штабова били су пуковник Илија Јовановић у Источном и капетан Сретен Рајковић у Западном Повардарју. Посебан проблем прековардарских чета била је савладавање природне препреке Вардара; нарочито када га је набујалог било не могуће прегазити, а Турци су контролисали мостове. Ово је, приликом свог доласка, капетан Рајковић решио на оригиналан начин; са четницима се притајио у близини моста код Зеленикова, а групу сељака упутио један километар низводно да пуцњавом изазову метеж. Турска посада је напустила мост да провери шта се дешава, а Рајковић је са четницима прешао преко моста. Касније, Вардар је прелажен чамцима код Новог Села у Велшкој кази (срезу).

Шефови Горских штабова пажљиво су бирани међу младим официрима, који су желели да учествују у Акцији. Њихов посао био је изузетно напоран и одговоран. Они су представљали неприкосновену власт на свом подручју, решавали спорове, надгледали и усаглашавали рад чета, а такође, са својим четама, често су учествовали у борбама. С обзиром на величину терена који су покривали, свакодневна напорна пешачења, честа коначења на земљи (по пећинама и шумама), многи су, већ после неколико месеци борављења на терену, потпуно исцрпљени, замењивани. Често се дешавало да, по повратку са терена, о трошку одбора, оду на бањски или климатски опоравак. О свом раду на терену, шеф горског штаба је обавезно подносио писмени извештај Централном одбору.

Рањене и оболеле четнике на терену, које нији било могуће пребацити у Србију, лечили су сеоски видари, а када је било могуће и др Михаило Шушкаловић у просторији скопског Генералног конзулата, која је служила као илегална четничка болница. Такође, четници су лечени у интернату Српске гимназије у Скопљу.
Посебну улогу у збрињавању оболелих, рањених и четника онеспособљених за било какав рад имала су хуманитарна друштва ''Коло српских сестара'' и нарочито ''Српска браћа''. Највиђенији чланови ''Српске браће'' били су: Голуб Јанић (први председник), Никола Спасић и Јосиф Студић. Оба Друштва су своје активности финансирала из чланарине и добровољних прилога. Редовни и највећи приложник била је ''Београдска задруга'', пре свега захваљујући Луки Ћеловићу.
 
ОПРЕМАЊЕ ЧЕТА


Чета је била основна борбена јединица различите величине и бројала је од 5 до 50 људи. На челу чете био је војвода (ређе четовођа – кандидат за војводу), чије су наредбе беспоговорно извршаване. Војводе и четовође је именовао Централни одбор на основу препорука добијених од: Извршног одбора, одбора и под-одбора на терену, шефа Горског штаба и већ афирмисаних војвода.

Наоружање четника/комита чинили су: пушка, патронташ (реденик), кама (нож са обостраном оштрицом), бомбе, а поред тога многи су имали и револвер.
Оружје и муниција су углавном набављани од стрељачких друштава у Србији и преко Извршног одбора достављани одборима на терену или су преношени приликом преласка чета. Најзначајнијег удела у овом послу имали су српски официри, чланови или симпатизери српске четничке организације. Преко њих пушке су стизале у стрељачке дружине, а одатле у Извршни одбор. Капетан Живојин Рафајловић је, на врањској железничкој станици, организовао тајни магацин за пушке, а у касама Монопола дувана су чуване бомбе. Задужена лица била су Драгиша Лукић и Милан Граовац.

Пушке су биле разних система, калибара и ватрене моћи, што је отежавало снабдевање одговарајућом муницијом. Поред застарелих острагуша бердановог, мартинијевог, пибодијевог и граовог (тзв. грчке пушке) система, било је и модерних манлихерових, а исто тако и најбољих пушака тога времена – српских брзометки. На овима се претходно скидао грб Србије и ознака крагујевачког завода. Најчешћи револвер био је руски наган, а било је и бровнинга, парабелума, булдога (заплењених од Бугара) и других. Каме су правиле занатлије – ножари, а бајонети су ишли уз пушке. У патронташе (реденике) је могло да стане око 200 метака и то је била количина са којом је сваки српски четник могао да рачуна за време боравка на терену, јер је допуна муниције била неизвесна. Стога је приликом обуке четника посебна пажња поклањана стрељачкој обуци, те не чуди што су сви четници били добри стрелци. Као најбољи истицали су се Војислав Танкосић и Драгиша Стојадиновић, који је важио за најбољег стрелца у Србији. Он је, по причању проф. др Бранка Трбића (сина Василија Трбића), добијао опкладе гасећи метком упаљену свећу удаљену 50 метара.

Бомбе су такође биле различите, од примитивних ручне израде ( које су коришћене у првим борбама) до временом све модернијих, какве су биле српска бомба облика чутурице и торпедо-бомба. Прве четничке бомбе прављене су по рецептури добијеној од бугарског комитског ревизионог војводе професора Пушкарева. Оне су прављене тако што је у изливене бронзане лопте стављано експлозивно пуњење (смеша калијумхлората и ситног шећера), а потом је увођен штапин, који је фиксиран (уз истовремено затварање отвора) воском и гутаперком. Гутаперка је, по обавештењу добио од професора Београдског универзитета пок. др Остоје Стојановића и др Живојина Блаженчића пречишћени, згрушани и осушени млечни сок биљке Heveabrasiliensis и биљка рода Palaquium, врло широке примене од употребе у стоматологији до употребе у производњи каучука и индустрији експлозива. Ова бомба, ручне израде, активирана је паљењем спољашњег краја штапина. Бронзане кошуљице изливао је врањски бравар Петар Миљковић – Пепек у графитним лонцима које је Рафаиловићу поклонио београдски гвожђарски трговац Таса Неранџић. Највећу количину бронзе обезбеђивао је нишки под-одбор, а калијумхлорат давала је апотека Кушаковића. Ова бомба се одликовала снажним праском а на нешто већој раздаљини ниском убојном моћи.

Одећа је била израђена од сукна беле, суре или црне боје и усклађена са ношњом Скопске Црне Горе, Велешког Азота, Пореча и Жеглигова (кумановска област). На глави су најчешће ношене шубаре, галичке капе, шајкаче, а врло ретко шапке (пр. војвода Мицко). Као ознаку ранга, војводе су на њих стављале двоглавог белог орла. Обућа су били опанци, а као огртач коришћени су џемадан или минтан (гуњ) и официрска пелерина. Ознака поречког војводе поред грба на капи био је и црвени минтан.
 
ЧЕТНИЧКЕ ШИФРЕ И КРИПТОНИМИ


Као што је наведено, међусобна преписка учесника Акције била је обавезно шифрована. На самоме почетку коришћене су описне шифре, тзв. криптоними, а убрзо су уведене и нумеричке. Тако нпр. шифра ''Божија кућа'' означавала је Србију, а адреса ''Господину у Божијој кући'' била је упућена председнику Извршног одбора у Врању. Поред тога, уобичајени називи су били:

штап = пушка
јабуке = бомбе
шећер = отров
брабоњци = арнаути (шиптари)
Смирна = Скопље
Нептун = Пореч
кафа = барут
Берлин = Битољ
Париз = Прилеп
Венеција = Велес
големиот или старац = шеф горског штаба
Јерусалим = нисам успео да разрешим криптоним
 
СРПСКИ ОФИЦИРИ, ПОДОФИЦИРИ, ГОРСКИ ШТАБОВИ И ВОЈВОДЕ


Још 1903. године, српски официри Петар Пешић и Војислав Танкосић, преобучени као житарски трговци, путовали су по Македонији у циљу рекогностицирања терена и упознавања и повезивања са тамошњим Србима и њиховим првацима. Посебно значаја је био Танкосићев рад. Он је, 1904. године, шпартајући на релацији Врање-Скопље-Прилеп-Битољ-Пореч, отварао канале за пренос оружја и муниције и тиме олакшавао рад српских четника. Личним примером је утицао да већи број српских официра и подофицира ступи у четнике. Примера ради, из његове 32. класе Ниже школе Војне академије у Српској четничкој акцији учествовали су и: Драгомир Васиљевић, Петар Тодоровић, Богдан Хајнц, Бранивој Јовановић, Војин Поповић (Војвода Вук), Душан Јездић, Душан Путниковић и Милутин Ивановић. Танкосић је, како је с правом констатовао Краков, ''ширио око себе пламен четништва''. Поред њих, у Акцији су, с пушком у руци, учествовали и припадници других класа Војне академије. Ипак 32. класа их је дала највише и то не само зато што је била највећа. Ова класа је, у балканским и Првом светском рату дала 64 носилаца Карађорђеве звезде са мачевима од укупно 192 припадника. Међу њима деветорица су је добила двапут, а Војин Поповић три пута. Најстарији међу официрима – четницима/комитима био је Борислав Паштровић из 25. класе, а најмлађи су били Омиљ Глишић и Никола Брзаковић – обојица из 39. класе.

Такође је велики број подофицира ступао у редове четника/комита и њих је било више од официра. Они су, уосталом, лакше добијали одсуства од Министарства војног за одлазак на терен. Неки од њих су стекли звање војводе или четовође и дали велики допринос ЧЕТНИШТВУ. Међу њима су се истицали Јован Пешић, Коста Миловановић, Владимир Ковачевић, Глигорије Ристић, Радивоје Илић, Риста Поповић, Илија Трифуновић, Секула Влаховић, Жико Гвоздић, Видак Николић, Емило Милутиновић, Ђура Иванишевић, Милан Ђокић, Маринко Алексић и др Ђокић и Алексић су у Акцију ступили као подофицири, али су убрзо стекли официрске чинове и као такви заступали шефа горског штаба Западног Повардарја.

Први Горски штаб успостављен је у Источном Повардарју на шумовитој планини Козјак. Ова планина је, све време трајања борбе за ослобођење од Турака, обезбеђивала релативну безбедност српским четама. Истовремено турска војска и бугарске чете су избегавале да њоме пролазе. Преко манастира Св Прохор Пчињски одржавана је веза са Врањем. Игуман манастира Владимир и његов епитроп (управник манастирских имања) Недељко Ковачевић, благовремено су обавештавали Горски штаб о кретању и намерама непријатељских чета, крили оболеле и рањене четнике преобучене у калуђерске ризе и у неким потребама допуњавали истрошене четне залихе.

Дана 8. априла 1905, чете првог горског штаба Западног Повардарја капетана Сретена Рајковића – Рудничког и новоименованог војводе Јована Стојковића – Бабунског, прешли су границу. Обе чете су имале 35 људи и биле су наоружане српским брзометкама и бомбама. После петнаестак дана прешли су Вардар преко моста код Зеленикова. Капетан Рајковић је формирао Горски штаб у Поречу, који је као седиште штаба био најпогоднији из два разлога:

а) у њему није било колских путева, па је транспорт веће тежине обављан на магарцима и брдским коњићима, због чега је турска војска у њега нерадо улазила и

б) од 40 поречких села, само је Локвица била бугарска; зато су Пореч и бугарске чете избегавале.


Шефови Горског штаба у Источном Повардарју били су: Илија Јовановић – Пчињски, Аксентије Бацетовић – Бацета, Војин Поповић – Вук, Мијајло Ристић –Џервинац, Алимпије Маријановић – Овчепољски, Александар Благојевић – Кочански и Светозар Ранковић – Тоза.

У Западном Повардарју шефови су били: Сретен Рајковић – Руднички, Панта Радосављевић – Дунавски, Павле Блажарић – Бистрички, Душан Димитријевић – Брђанин, Сава Петковић – Грмија, Маринко Алексић – Маша, Никола Јанковић – Косовски и поручник Недељковић – Расински.

Шеф горског штаба обавезно је одређивао заступника, који га је у одсуству замењивао. Заступник је тада преузимао сва права и обавезе шефа. Тако нпр. Војина Поповића-Вука су заступали Александар Благојевић и Светозар Ранковић, Павла Блажарића Јован Бабунски, Недељковића Милан Ђокић итд.

Војводе је, као што је већ речено, постављао Централни одбор. За војводе су бирани људи различитих професија и нивоа образовања. Најзначајније особине које је војвода морао да има биле су: популарност и поштовање међу четницима/комитама, добро познавање повереног му рејона (људи, прилике, топографије), сналажљивост, храброст и издржљивост. Осим тога неопходне су биле препоруке и сагласност шефа горског штаба и надлежног одбора на терену. Војводе се према професији могу поделити на пет условних група и то: официри, подофицири, учитељи, сељаци и остали (занатлије, студенти, чиновници итд).

Српски официри су, готово по правилу, добијали чету а с њом и звање војводе. Изузетак су били Петар Тодоровић, Душан Путниковић, Милутин Ивановић и Омиљ Глишић, који су кратко боравили на терену и нису предводили чете. Сви шефови Горских штабова истовремено су и постајали и војводе. Поред већ наведених, војводе су били следећи официри: Драгомир Протић, Драгомир Васиљевић, Богдан Хајнц, Бранивој Јовановић, браћа Душан и Димитрије Јездић, Миливоје Чолак – Антић, Драгиша Ковачевић и др.

Међу подофицирима највећи углед међу четницима, а истовремено и највеће оспоравање од Извршног одбора и шефа Горског штаба Џервинца, уживао је Глигорије Ристић – Ђорђе Скопљанче. Он је у Акцији учествовао од 1904. до 1911. када се разболео и умро у нишкој болници. У његовој чети били су официри: Богдан Хајнц, Бранивој Јовановић и Душан Путниковић. Истакнути подофицири – војводе у Источном Повардарју били су: Коста Миловановић, Јован Пешић, Секула Влаховић, Риста Поповић и Владимир Ковачевић. У Западном Повардарју истицали су се, већ поменути, Маринко Алексић и Милан Ђокић.

Учитељи – војводе били су: Јован Станојковић – Довезенски, Јован Стојковић – Бабунски, Раде Радивојевић – Душан Вардарски, Лазар Кујунџић – Клемпа и Доксим Михајловић – Дебарац. У овој књизи посвећеној учитељима – ратним херојима, протојереј Божа Јокановић наводи:

''Није били учитеља на српском југу изван четничке организације''.

Међу учитељима-војводама посебно се истицао Јован Стојковић – Бабунски, најуспешнији војвода Српске четничке акције. Он је највише времена проводио на терену, учествовао је у највише борби и увек побеђивао. Њега је, у свом извештају, посебно хвалио шеф горског штаба Павле Блажарић – Бистрички, веома строг критичар других војвода.

Међу сељацима-војводама у Источном Повардарју истицао се Петко Илић – Нагорички, подједнако цењен од шефа горског штаба, Скопског и Извршног одбора. Велики углед имали су: чича-Павле Младеновић – Јачински, Спаса Павловић ''Гарда'' – Змај, Тодор Крстић – Алгуњски, Крста Ковачевић – Трговишки и Риста Стефановић – Старачки. У Западном Повардарју најистакнутији је био Глигор Соколовић – Небреговски. Веома успешни су били: Тренко Рујановић, Стеван Недић – Ћела и Јосиф Ивановић – Прилепац.

Међу осталим професијама најугледнија личност био је Латовски самарџија, оличење поречког отпора, Мицко Крстић – Павловски. Такође интересантна личност је контраверзни раскалуђер Василије Трбић – Велшки, некада претерано уздизан, а потом потпуно оспораван. Студенти Душан Димитријевић – војвода Дуле и Љубомир Јездић – Развигора важили су за успешне војводе. Посебно је занимљив војвода Дејан Поповић, у цивилу инжењер Драгомир Јекић, који је, ради одласка у четнике, напустио универзитетску каријеру асистента на хемији на Филозофском факултету у Београду и посао директора фабрике шибица. Један од најзначајнијих организатора Акције на терену, Саватије Милошевић, убица среског начелника у Рашкој и несуђени атентатор на краља Александра и краљицу Драгу, напустио је посао писара у битољком конзулату и постао војвода Саватије.

О понашању на терену свих непосредних учесника акције писане су тзв. кондуит-листе. О четницима кондуит-листу је водио њихов војвода, за војводе је надлежан био шеф горског штаба, који је процењиван од надлежног теренског одбора. Све кондуит-листе слате су Извршном одбору, који их је прослеђивао Централном, од кога их је преузимала Врховна управа.
 
ПРОМЕНЕ У СРПСКОЈ ЧЕТНИЧКОЈ ОРГАНИЗАЦИЈИ


Неуспех велике чете да продре у Пореч, услед неочекиване борбе на Челопеку, као и погибије српских чета код Табановца, Велике Хоче, Петраљице и Бељаковца, довеле су у опасност рад српске организације у Источном Повардарју. Због тога је на захтев председника Врховног одбора одржан састанак 4. јула у Београду. Састанку су присуствовали председник Врховног одбора, његов помоћник, шеф Конзуларног одељења, генерални конзул Србије у Скопљу и шеф Горског штаба Источног Повардарја. Последња тројица су потписали донету одлуку псеудонимима Раде Неимар, Игуман Пајсије и Часлав Пчињски. Реч је о Јовану М. Јовановићу, Михаилу Ристићу и поручнику Илији Јовановићу. Одлука се својим насловом бавила >>одређивањем правца у раду организације за ослобођење потлачене нам браће у Старој Србији и Македонији<<, а текстом – организационим питањима.

Четничка организација је подељена на унутрашњу и спољну. Унутрашња организација је везана за Србију, а спољна за Стару Србију и Македонију. У Србији се формирају три одбора: Главна у Београду, Пословни у Врању и Извршни на граници.

1. Главни одбор, састављен од пет људи, поред раније наведених задатака, добио је и следеће:


а) захтеве Пословног одбора у новцу и материјалу мора ''одмах и до ситница'' извршавати;

б) преко ''Српске браће'' обезбедиће посао свим четницима/комитама који из ''ма ког умесног разлога'' постану неподобни за четовање;

в) онемогућиће рад свих одбора и под-одбора на регрутовању четника/комита и одашиљању чета и преузеће њихову имовину у новцу и материјалу; и

г) обезбедиће одборе у унутрашњости, који ће прикупљати прилоге и слати их Главном одбору преко ''Српске браће''.

2. Задаци Пословног одбора, који броји 5-6 чланова, су:

а) новцем добијеним од Главног одбора, набавља потребни материјал и опрему за чете и тиме снабдева једнини магацин, што чини по требовањима Извшног одбора;

б) издаје помоћ породицама погинулих четника/комита, инвалидима неспособним за рад, болесне и рањене (споразумно са Главним одбором) упућује на болничко лечење; све ово ради по хитном поступку;

в) извршава све што је потребно, а не може се унапред предвидети и за ово се не може позивати на одговорност;

г) рачуне о издацима подноси председнику Главног одбора или лицу које он одреди;

д) предлоге и захтеве Извршног одбора мора ''одмах и до ситница'' извршавати и

е) четнике/комите послате од Главног упућује Извршном одбору.

3. Задаци Извршног одбора, који сачињавају три лица су:

а) од приспелих четника/комита, резерве која служи за попуну и образовање нових чета, формираће привремена одељења и дати им одређен посао. Они ту остају све док се не укаже потреба да се упуте преко границе;

б) стара се да у магацину увек буде довољно оружја, муниције и друге опреме, тако што ће на време требовати од Пословног одбора све што недостаје;

в) процењује квалитет сваког четника/комите и кога једном одбије, тај више не може постати четник/комита. Своје извештаје о овоме шаље, преко Пословног одбора, Главном одбору који о њима води тачан списак;

г) води тачан списак четника/комита са потребним подацима;

д) сви четници/комити морају бити доброг здравља, што се утврђује лекарским прегледом; нежењени и морају бити Срби и

е) молба за пријем у четнике подноси се Главном одбору, који их, по обављеном прегледу упућује Пословном одбору одакле прелазе у надлежност Извршног одбора.

4. Сви одбори, при конституисању полажу заклетву на ''верни, поштени и частан рад у извршавању идеје ослобођења потлачене браће и уједињења Српства'';

5. Одбори на састанцима воде тачне записнике и донета решења потписују. Дужни су да обезбеде погодне просторије за рад, где ће држати своју архиву, касу, и деловоднике. Обавезни су да врше тачну и кратку администрацију – најстроже поверљиву, која мора бити јасна, али се мора водити тако да случајном индискрецијом не нанесе штету. Сва преписка се обавезно чува у каси ''под кључем и строгим надзором''.

6. Чланови свих одбора одговорни су и за нехат у обављању својих дужности.

7. Спољна организација састоји се од Главних одбора у Скопљу и Битољу, под-одбора у Куманову, Бујановцу, Велесу, Дебру, Охриду, Прилепу, Кичеву, Поречу, Дримколу, Крушеву и месних одбора. Начелник скопског одбора стара се о издржавању свих чета на терену. Сходно томе, обавезан је да једном недељно достављ четама потребне суме новца.

8. Војводе при поласку на терен собом носе суму потребну за две недеље и обавезне су да што пре ступе у везу са начелником скопског одбора, ради даљег издржавања.

9. Начелник у Скопљу мора бити благовремено обавештен о преласку чета, како би се и он потрудио, да преко под-одбора и месних одбора, дође у везу са њима.

10. Четници/комити не смеју имати новац, о њиховим потребама брине војвода.

11. Четнику/комити се, при пријему, мора нагласити шта може очекивати од тог рада: у случају смрти осигурање породице, болести – лечење и радне неспособности – инвалида.

12. Радом чета руководи одбор у Скопљу, споразумно са Извршним одбором, који ће о свему одмах извештавати Главни одбор у Београду.

13. Детаљне дужности појединих одбора одредиће сами одбори на првим седницама и известити Главни одбор.

Овом одлуком постављен је темељ будућег рада српске организације. Главни одбор у Београду постојао је под тим именом до 6. октобра 1905. године, а од тада се назива Централни одбор, иако се у неким, каснијим, документима јављао и под именом Главни одбор. Крајем децембра исте године решењем Врховне управе, уместо Пословног и Извршног одбора, установљен је Извршни одбор српске организације у Врању.
Међутим, основне линије су успешно спроведене и овом Одлуком је званична Србија дубоко загазила у воде ''илегалне'' акције, мада још увек под привидом привидне иницијативе.
__________________
 
Sanovnik:
Нема разлога да будеш заједљив. Већ си се истакао у оплакивању туђих гробаља, и игнорисању сопствених. Ово другови, је , даклем , једна увреда, кајом се алудира на комунизам и на комесарскии начин опхођења. Наравно да нико овде неће да организује Четничке упаде на КиМ. И ја сам , ко и ти, био у овим ратовима, и добро знам да ни једна герила не може да порази ни једјну армију, сама по себи. Али то време и ти људи заслужују да буду проучавани и отргнути од заборава. А и те како би могли много да научимо из тог времена. Србија је 1903 г. била у веома сличној ситуацији као и сад. Цела тадашња Европа, осим Русије, и делимично Француске је била или у савезу, или у пријатељским односима са Турском . Енглеска је имала војно савезништво са Турском, а Аустро-Угарска је радила против Србије све што може, због својих планова. Зар не мислиш да би било занимљиво проучити како су се наше власти са свим тим избориле, и до 1012 г. преокренуле ситуацију у нашу корист. Били су пре свега спретни, а питање Родољубља се није ни постављало.
Сви смо ми ѕа Еу, али они нас неће. Неће нас ма шта ми радили, како год се понашали. Одлука је донета још давно. Немамо никакве начине да уђемо, јер ће , кад год испунимо услове стићи нови сет услова. Даклем ЕУ, нас не жели. Ја то не мислим на све земље ЕУ. На пример Италија нема ништа против да Србија уђе у ЕУ. Али они који одлучују, су одлучили да ми не можемо да уђемо. Што се пре освестимо, то боље за нас. Но вратимо се четничкој акцији од 1903 - 1912.
Kliknite za proširenje...

ma nisam zajedljiv,samo sam se nasalio malo...nisu drugovi samo partizanski naziv,meni su mnogo miliji kameraderi :):) salim se....vidi,tema je vise nego zanimljiva,ja sam spreman da ucestvujem unjoj,ali moramo shvatiti jednu stvar...to je,da su svi narodi na balkanu isuvise pristrasni....znaci kada ti i ja bijemo nekog,tako treba jer se branimo,kada on nas bije...on je baraba i zlocinac...treba na prvom mestu biti iskren,realan,hladne glave a to je najteze pogotovo na prostoru gde dva ili tri rodjena brata dele ocevinu...znas i sam verovatno kako se o ovde zavrsava,obicno se braca zamrze,cak i svoju decu uce da netreba da se druze sa svojom bracom i sestrama od striceva,jer su oni dusmani....i svaki ce brat od te trojice reci za onog drugoga da je najkrivlji a da e bas on pruzao sansu

tako ti je i u vezi sadasnjih zadnjih ratova u jugi,delila braca ocevinu,pobili se,neko izvukao deblji,neko tanji kraj,i na kraju svako svakoga mrzi,i svaki je narod bio u pravu sa svoje tacke gledista.....a ustvari svi su ispali budale....ovo ti sve pisem u vezi komentara da nepostujem srpsko stradanje...postujem svacije,za razliku od vecine,shvatio sam da su svi podjednako krivi,i da bi svi ucinili isto da su bili na mestu onih drugih

u vezi cetnika...ajdmo hladne glave da razmotrimo akcije....kao kapetan u rezervi :):):) kazem da su komandoske akcije i upadi na tudju teritoriju odlicna stvar da se pokrene neki zamajac...prvenstveno sa tacke lokalnog stanovnistva,koje je bas tih godina i krenulo sa ustankom..u macedoniji konkretno....znaci pomoc u ljudstvu,obucenom,pomoc u logistici i saznanje da za ledja imaju svetski priznatu drzavu koja salje pomoc bilo u vidu ljudstva bilo u vidu tehnike cini dobro za pobunjenike
sa ljudske strane,ti su upadi bili obicno i pljackaski,cetnici su nasa verzija kacaka,bande van zakona,neretko,neretko su bili drzava u drzavi,neretko sastavljeni od vrlo problematicnih ljudi...ali kako god.....to je najslavniji period cetnicke istorije....i tada u cetnici i stekli slavu koju su kasnije nazalost izgubili
 
ljuta_mamba:
ma nisam zajedljiv,samo sam se nasalio malo...nisu drugovi samo partizanski naziv,meni su mnogo miliji kameraderi :):) salim se....vidi,tema je vise nego zanimljiva,ja sam spreman da ucestvujem unjoj,ali moramo shvatiti jednu stvar...to je,da su svi narodi na balkanu isuvise pristrasni....znaci kada ti i ja bijemo nekog,tako treba jer se branimo,kada on nas bije...on je baraba i zlocinac...treba na prvom mestu biti iskren,realan,hladne glave a to je najteze pogotovo na prostoru gde dva ili tri rodjena brata dele ocevinu...znas i sam verovatno kako se o ovde zavrsava,obicno se braca zamrze,cak i svoju decu uce da netreba da se druze sa svojom bracom i sestrama od striceva,jer su oni dusmani....i svaki ce brat od te trojice reci za onog drugoga da je najkrivlji a da e bas on pruzao sansu

tako ti je i u vezi sadasnjih zadnjih ratova u jugi,delila braca ocevinu,pobili se,neko izvukao deblji,neko tanji kraj,i na kraju svako svakoga mrzi,i svaki je narod bio u pravu sa svoje tacke gledista.....a ustvari svi su ispali budale....ovo ti sve pisem u vezi komentara da nepostujem srpsko stradanje...postujem svacije,za razliku od vecine,shvatio sam da su svi podjednako krivi,i da bi svi ucinili isto da su bili na mestu onih drugih

u vezi cetnika...ajdmo hladne glave da razmotrimo akcije....kao kapetan u rezervi :):):) kazem da su komandoske akcije i upadi na tudju teritoriju odlicna stvar da se pokrene neki zamajac...prvenstveno sa tacke lokalnog stanovnistva,koje je bas tih godina i krenulo sa ustankom..u macedoniji konkretno....znaci pomoc u ljudstvu,obucenom,pomoc u logistici i saznanje da za ledja imaju svetski priznatu drzavu koja salje pomoc bilo u vidu ljudstva bilo u vidu tehnike cini dobro za pobunjenike
sa ljudske strane,ti su upadi bili obicno i pljackaski,cetnici su nasa verzija kacaka,bande van zakona,neretko,neretko su bili drzava u drzavi,neretko sastavljeni od vrlo problematicnih ljudi...ali kako god.....to je najslavniji period cetnicke istorije....i tada u cetnici i stekli slavu koju su kasnije nazalost izgubili
Kliknite za proširenje...

У овоме што си написао има истине. Знам ја да сви који ратују, могу и да страдају. Ал опет , мислим, свака птица своме јату. А право да ти кажем , једном сам прошао кроз једно Српско село, баш после једне Хрватске јединице. То што сам тад видео, доста ме је променило, чини се трајно. А да ти не причам шта сам видео у Возући. Али о томе не могу да пишем овде сад. Знам да је било и дивљих , пљачкашки препада на аша села, од којекавих изрода и бандита. Лично су моју Прабабу неки разбојниици тукли мокрим конопцима, од чега је касније и преминула. У вези са тим , потпуно су разумљиви поступци Војводе Вука и Косте Пећанца, који су стање муњевито средили са неколико смртних казни. Зато предлажем до овде говоримо само о оним четницима које су организовано помогли Доктор Гођевац и Апис, и неки дуги официри. . Даклем о органитованим групама које су предводили Војин Поповић, Глигорије Ђорђевић Ђорђе Филиповић Воја Танкосић, Коста Пећанац, Немања Вкћевић Драгиша Стојадиновић , Василије Трбић , и други. А наравно треба се ослањати на штиво које је оставила Турска команда, Бугарски Комитет, Аустријанци, И посебно на дневнике , које су уредно водили четници Душан Стакић, Мустафа Голубић , Станислав Краков, Коста Пећанац, Михајло Ивковић , војвода Коста Војиновић . Новица Леовић .
 
Deratizator:
Ljuba mane pojma o cemu prica, a ovaj sto mu "deda bio u cetnicima i ima druge price" je najverovatnije hrvat.

Ne mislim da se na ovom forumu moze ozbiljno razgovarati o Cetnickoj akciji 1903-1918.. Steta.
Kliknite za proširenje...

Ne, nisam Hrvat nego Srbin iz Bosne. A to što mi je djed bio u austro-ugarskoj vojsci je sasvim normalno jer je tada Bosna i Hercegovina bila dio te države i kada je 1914. proglašena opšta mobilizacija mobilisani su i bosanski Srbi kao i svi ostali građani Austro-Ugarske. I ne razumijem zašto bi svi mi morali imati istu "priču".
 
Савременик:
Трбићеви мемоари су изашли 1996. мада не копмлетни, изостављен је перијод између два светска рата.
Одлично дело, дефинитивно најбоље успомене везане за тај перијод.
Kliknite za proširenje...

Ivan Ivanovic je u svojoj trilogiji Narodna buna, prvi deo, obradio memoare Vasilija Trbica , uklljucujuci i tej deo izmedju dva rata.
Ivan Ivanovic je sa ovom trilogijom u izdanju Zografa uradio sjajn posao.
 
Нисам никад ни чуо за ту Ивановићеву триологију, реци ми када је то изашло и у чему се ради?
Да ли је он само обрадио Трбићеве успомене или их је објавио у оргиналу, онако како је Трбић написао?
Трбићево дело има око 1.300 страна, није баш једоставно за објављивање.
Реци ми јел си проучавао нешто од дневника ових четника које помињеш?
 
ПОГИБИЈА НА ШУПЉЕМ КАМЕНУ


Почетком 1904. године, Централни одбор започео је припремање чете предвиђене за Пореч. За војводу је именован Анђелко Алексић, његов заменик је постао Ђорђе Цветковић (родом из Лешка код Тетова), а за путовођу је одређен Василије Трбић.
Чета је имала 23 човека. Међутим, неспоразуми су је потресали од самог почетка. Најпре је Ђорђе Цветковић, који се прославио убиством турског насилника Ћор-Заима, одбио да крене јер није добио брзометку (српска пушка) број 1, коју је раније носио. Неспоразум је изглађен, али је за неколико дана одложио прелазак чете. Она је 22. маја ујутру, прешла границу код Буштрања, али је уследио нови сукоб. Анђелко и Ђорђе се нису сложили са Трбићем о даљем кретању. Трбић се вратио у Србију, а чета је наставила без путовође. На Козјаку јој се прикључио хајдук Китан из Пољанице. Чета је после три дана откривена и опкољена турском војском на вису Шупљи Камен изнад села Четирици близу Куманова. Српски четници су херојски гинули, скупо продајући животе. Више пута су бомбама натеравали Турке да одступе суљајући се низ стрмине Шупљег Камена, истовремено их десеткујући.
На крају једино је преостао војвода Анђелко. Турски командант, пруски ђак, Хамди-паша, наредио је да га ухвате живог, како би преко њега оптужио званичну Србију. Разбивши празну пушку и револвер о камен, Анђелко је бацио међу Турке девет преосталих бомби. Оставши без ичега, сам међу погинулим друговима, грчевито је стезао каму. Турци су лагано и са страхом прилазили. На позив да се преда, Анђелко је узвикнуо:

''Овако се српски комита предава!'', а затим зарио каму себи у грло.

Тако се према Станиславу Кракову, окончала погибија српских четника на Шупљем Камену.
Хамди-паша је на врху Шупљег Камена нашао само тела 24 српска јунака и њихово поломљено оружје. Победа над српском четом плаћена је са 180 мртвих и рањених Турака. Међу мртвима су била и два официра.

Трбић даје податак о 25 погинулиг четника, Краков говори о 24, аутор ''Крвавих борби у Маћедонији'' даје списак о 22 погинула и једног непознатог, а Коста Пећанац списак од 20 погинулих и 4 непозната. Ови спискови се слажу у наведеним именима.
 
БОРБА НА ТАБАНОВЦУ


Српска чета предвиђена за Пореч, јачине 27 људи, сишла је у зору, 27. марта 1905. године у село Табановце. Са собом је носила товар од 101. пушке и 30.000 метака. Њом је командовао војвода Владимир Ковачевић, наредник. У чети су били поручник Драгомир Протић који је био Ковачевићев помоћник и потпоручник Драгомир Васиљевић. Обојица су били предвиђени за војводе пошто стекну потребно теренско искуство. Од искусних четника били су: наредник Веселин Веселиновић, Стојан Симоновић – Коруба и Стојан Ристић – Гиљанац. Војвода Ковачевић је, одмах по доласку, поделио чету тако што је шесторицу, предвођену Веселиновићем, послао у кућу на супротном крају села, а са осталима се сместио у две суседне куће. Међутим, турски доушник је видео долазак чете и обавестио кумановси гарнизон.

Турска војска је већ у раним поподневним часовима, започела претрес кућа. Према достави, опколила је кућу у којој је била Веселиновићева група. Пошто је отпор, у оваквим околностима, био узалудан, четници су се предали.

Око три часа послеподне дошло је до борбе између Ковачевићеве групе и турске војске. Већ од првих плотуна погинуо је поручник Протић а смртно рањен потпоручник Васиљевић, обојица у покушају да се пробију из обруча. Рањени су војвода Владимир Ковачевић и Стојан Ристић – Гиљанац. Четници су се храбро борили заустављајући плотунима и бомбама јурише Турака. Посебно се, као вешт бомбаш, истицао Ковачевић. Борба је трајала до дубоко у ноћ, када су Турци напустили поприште. Они су најчешће избегавали ноћне сукобе са српским четама.

У међувремену, седам заробљених четника су везани и спроведени у Куманово. После саслушања у Беледији, требало је да буду спроведени у затвор. Међутим, на тргу пред општином дочекала их је маса фанатизованих муслимана, међу којима је било много муслиманских цигана – поткивача. Они су, како је написао К. Божиновић, очевидац ових догађаја, на позив с прозора Беледије, линчовали везане четнике разбивши им главе чекићима и мрцварећи њихова беживотна тела секирама, ножевима и моткама.

Да би смирили озлојеђене кумановске Србе, турске власти су им одобриле да четнике свечано сахране. Солидарност са Србима су показали кумановски бугараши (побугарени Срби), који су масовно присуствовали сахрани српских мученика.

Губици Турака у Табановцу били су око 60 мртвих и рањених. Погинуло је 11 четника и то: Драгомир Протић, Драгомир Васиљевић, Веселин Веселиновић, Сава Јовановић, Трајко Ђорђевић, Радош Радуловић, Сава Стевановић, Давид Бошњанин, Трајче Кумановац, Стојан Кумановац и Никола Јабланинчанин.
Лакше су рањена већ наведена двојица.
 
5-1.jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top