- Poruka
- 3.050
On je nekada živeo u indijskom gradu Vrndavanu, koji je tada imao pedesetak hiljada stanovnika i pet hiljada bogato ukrašenih hramova. Svaka porodica imala je desetak članova i svoj porodični hram. To mnogo govori o bogobojaznosti i dubokoj religioznosti njegovih stanovnika, ali i o njihovom idolopoklonstvu. Malo ko od njih je znao, i uopšte razmišljao o tome, da biti vernik nije isto što i biti lakoveran. U tom gradu svako drvo je želja, govor je pesma, a cveće radost...
Vrndavan je pripadao kraljevini Mathuri. Ugrasen, njen zakoniti kralj, bio je zatvoren od strane svog pohlepnog sina Kansa, koji mu je željan moći pre vremena nasilno oduzeo presto. Narod Mathure je isprva mislio da je to porodična stvar. Ali malo kasnije, sagledavši situaciju, digao se na ustanak. Intenzitet pobune bio je toliko žestok da su ustanici hteli da linčuju Kansa. Stoga se on zatvorio u svojoj palati i jedno vreme se uzdržavao od izlazaka u javnost.
Čvrsto verujući u to da najgori čovek na svetu u suštini i ne mora da bude toliko zao kao i u to da najbolji čovek često nije toliko dobar koliko se misli, Kans se u tim trenucima pitao da li je on zakoniti naslednik Đarasanda, kralja susednog Magada, sa kojim je bio u rodbinskim vezama i na čije je kraljevstvo takođe bacio oko. Magadini špijuni obaveštavali su svog kralja o tome šta se događa u gradu Mathuri i u celoj kraljevini. U odsudnom trenutku golema Đarasandina vojska nagrnu u Mathuru kako bi ugušila ustanak. Nastao je teror. Ljudi su bili brutalno ubijani. Ulice i trgovi Mathure, kao i dvorište i odaje kraljevske palate, bili su pokriveni krvlju. Nastradale su i brojne đadave, narodni predstavnici na kraljevskom dvoru. Mnoštvo naroda izbeglo je iz svojih kuća tražeći spas u okolnim šumama i planinama. Za nekoliko dana stanje se koliko-toliko smirilo. Tiranin Kans održao se na prestolu.
Nedugo zatim, čuveni lutajući mudrac Narad posetio je Mathuru. I njegova familija bila je žrtva masovnih ubistava. Žitelji Mathure, koji se polako vraćaše svojim domovima, prepričaše mu sve užase koje su preživeli. On ih je strpljivo saslušao i, zadubljen u misli, rekao im da je Kans bolestan tiranin, zaslepljen sujetom i željom za apsolutnom vlašću. Bio je duboko uveren u to da vladar koji spusti palčeve nadole i nasrne na sopstvene podanike ne bi trebalo da očekuje dugu i srećnu vladavinu.
Mudrac Narad odlučio je da poseti Kansa. Narod se toliko plašio svog kralja da niko nije smeo da mu pravi društvo pri njegovom odlasku u kraljevsku palatu. Kans nikoga nije očekivao, tako da su barže na ulazima bile podignute. U dvoru ga je dočekao i ljubazno primio Kansov savetnik Gargakarađa, koji mu je ispružio ruku učtivo ga ponudivši da sedne. Ali Narad ga je odbio, jer nije došao da sedi već da upozori Kansa da se pripremi za smrt koja ga uskoro čeka. Spomenuo je i neko proročanstvo po kome bi ovih dana u okolini Mathure trebalo da se rodi veliki ratnik kraljevske krvi koji će osloboditi narod tiranije. Kans je sve to prisluškivao. Nekoliko Đarasandinih vojnika iskoči pred Narada isukavši svoje duge mačeve. Iza njih se pojavio Kans. Narad ga je verbalno napao kritikujući njegove postupke i vojnike koji su mogli nemilosrdno da poskidaju glave nedužnim ljudima, rekavši mu da je samo još jedno nerođeno dete dovoljno da stavi tačku na celu tu tragediju. On je upozorio Kansa da sedmoro ženske dece od njegove sestre Devaki priželjkuju njegovu smrt. Narad se zapitao kako je moguće da kralj, koga je narod smatrao bogom, bude toliko bezdušan i tvrdoglav. Rekavši Kansu sve što je mislio da mu kaže, a pri tom više naljutivši vojnike njegovog rođaka Đarasanda nego njega samoga, u narodu cenjeni mudrac smejući se izađe iz palate.
Te noći Kans je pozvao Gargakarađu u palatu, da se dogovore kako da skuju plan o ubistvu tog nerođenog deteta koje bi predstavljalo ozbiljnu pretnju po njegovu vlast. Gargakarađa je poželeo da obiđe i ostale prostorije u palati. Kansov ađutant Malini, mrtav pijan, izašao je iz jedne odaje iz koje su bili izneseni svi ćupovi sa vinom. Nasred te prostorije, trudna Devaki bila je vezana za stub. Komandant Pralamb prišunjao se tiho iza Gargakarađe, spreman da Devaki zada smrtni udarac, ali Kans mu pogledom naredi da se udalji. Zatim svirepo pogleda uplakanu Devaki i reče Gargakarađi, koga je pomalo unespokojio ovaj prizor, da može da je ubije kad god poželi, no da će je poštedeti samo zato što mu je rođena sestra.
U noći osamnaestog dana meseca šravana (oko dvadesetog jula 2228. godine pre rođenja Isusa Hrista) tmurni oblaci su pokrili nebo. Padala je jaka kiša i ljudi su se pozatvarali po svojim kućama. Jedan žitelj Mathure, zvani Vašudev, inače đadava, zatekao se ispred svoje kuće na periferiji grada kada je preko njega preletela gvozdena ptica, koja je iza sebe ostavljala vatreni trag, i srušila se u šumu nedaleko odatle. Niko osim njega nije video taj prizor. Strahovita eksplozija koja se prolomila vazduhom ličila je na grmljavinu. Vašudev pomisli da je to poruka s neba, pa se bez trunke straha uputi prema mestu na koje se srušio nebeski orao. Pokisnuvši do gole kože stigao je do porušenih stabala u čijem je središtu vatra lizala gvozdene zidove neke nebeske lađe kakvu još niko koga on poznaje nije video. Oko nje su se vrzmale visoke prilike nalik na ljudska bića, gasile vatru dugim crevima iz kojih je prštao neki prah čudnog mirisa i čačkale utrobu “ptice”. Izgledali su kao da su u nekoj žurbi. Ugledali su Vašudeva. Dvojica su mu prišla. Jedno od njih je bila žena. Ugledavši njihova svetlo-plava lica i plave oči pao je na kolena. Žena je držala bebu, koju mu je pružila u naručje. On ju je ponizno uzeo. Za to vreme ostali “sinovi neba” iznosili su iz gvozdene ptice svoju mrtvu sabraću i spaljivali njihove leševe. Sve se odigralo brzinom munje. Ugasivši vatru i rešivši se viška tereta, nepoznati posetioci, govoreći jezikom koji Vašudev nije razumeo, vratiše se u nebesku lađu, i ona se istog trena podiže i ode visoko u oblake. Vašudev ostade u šumi sa svetlo-plavom bebom u naručju.
Sutradan, pošto je Sunce probilo oblake, u susednom selu Varšani, Vrišbanu i Kirtida, bogati bračni par bez dece, u najvećem lotosovom cvetu na obali reke Jamune našao je bebu svetle boje kože i plavih očiju. Bez premišljanja su najlepšu bebu koju su ikada videli odneli kući, uvereni da zaslužuju nebesko dete. Čudesna devojčica, nežna kao mesečev sjaj, bila je slepa. Dali su joj ime Radha.
Te večeri rodile su se dve prinčevske bebe. Princeza Devaki rodila je sina, a Jašoda, žena Nande maharadže, rodila je kćerku. Princ Suvasini, Devakin verenik, Nanda i Vašudev, skovali su zaveru da zamene bebe. Dogovorena nekoliko dana ranije, akcija je počela.
Kansov savetnik Gargakarađa napio je kralja, koji nije znao da se Devaki porodila. To nije znao niko u dvoru, osim njega i Pralamba. Suvasini je došao u posetu Devaki. On je svim čulima bio očaran njenom senzualnošću, dok je ona bila opijena vinom. Gargakarađa je na ulazu u palatu čekao Vašudeva. Komandant Pralamb stajao je ispred Gargakarađe, sa korpom u rukama. Tada je naišao Vašudev sa Nandinom kćerkom u naručju. Izvršena je razmena: Gargakarađa je odneo Nandinu kćerku zaspaloj Devaki, dok je Pralamb Vašudevu doneo Devakinog sina. Vašudev je korpu sa detetom stavio na glavu i izgubio se u kišnoj noći. Maksimalno oprezan, odneo je dete svojoj kući, da bi zatim sina neba, prelazeći preko nabujale reke Đamune, doneo do sela Gokula, u dom Nande maharadže. Zaverenici su se ponadali da Kans neće dirati Devakinu kćerku, jer ona kao žensko nije mogla pretendovati na presto.
Vrndavan je pripadao kraljevini Mathuri. Ugrasen, njen zakoniti kralj, bio je zatvoren od strane svog pohlepnog sina Kansa, koji mu je željan moći pre vremena nasilno oduzeo presto. Narod Mathure je isprva mislio da je to porodična stvar. Ali malo kasnije, sagledavši situaciju, digao se na ustanak. Intenzitet pobune bio je toliko žestok da su ustanici hteli da linčuju Kansa. Stoga se on zatvorio u svojoj palati i jedno vreme se uzdržavao od izlazaka u javnost.
Čvrsto verujući u to da najgori čovek na svetu u suštini i ne mora da bude toliko zao kao i u to da najbolji čovek često nije toliko dobar koliko se misli, Kans se u tim trenucima pitao da li je on zakoniti naslednik Đarasanda, kralja susednog Magada, sa kojim je bio u rodbinskim vezama i na čije je kraljevstvo takođe bacio oko. Magadini špijuni obaveštavali su svog kralja o tome šta se događa u gradu Mathuri i u celoj kraljevini. U odsudnom trenutku golema Đarasandina vojska nagrnu u Mathuru kako bi ugušila ustanak. Nastao je teror. Ljudi su bili brutalno ubijani. Ulice i trgovi Mathure, kao i dvorište i odaje kraljevske palate, bili su pokriveni krvlju. Nastradale su i brojne đadave, narodni predstavnici na kraljevskom dvoru. Mnoštvo naroda izbeglo je iz svojih kuća tražeći spas u okolnim šumama i planinama. Za nekoliko dana stanje se koliko-toliko smirilo. Tiranin Kans održao se na prestolu.
Nedugo zatim, čuveni lutajući mudrac Narad posetio je Mathuru. I njegova familija bila je žrtva masovnih ubistava. Žitelji Mathure, koji se polako vraćaše svojim domovima, prepričaše mu sve užase koje su preživeli. On ih je strpljivo saslušao i, zadubljen u misli, rekao im da je Kans bolestan tiranin, zaslepljen sujetom i željom za apsolutnom vlašću. Bio je duboko uveren u to da vladar koji spusti palčeve nadole i nasrne na sopstvene podanike ne bi trebalo da očekuje dugu i srećnu vladavinu.
Mudrac Narad odlučio je da poseti Kansa. Narod se toliko plašio svog kralja da niko nije smeo da mu pravi društvo pri njegovom odlasku u kraljevsku palatu. Kans nikoga nije očekivao, tako da su barže na ulazima bile podignute. U dvoru ga je dočekao i ljubazno primio Kansov savetnik Gargakarađa, koji mu je ispružio ruku učtivo ga ponudivši da sedne. Ali Narad ga je odbio, jer nije došao da sedi već da upozori Kansa da se pripremi za smrt koja ga uskoro čeka. Spomenuo je i neko proročanstvo po kome bi ovih dana u okolini Mathure trebalo da se rodi veliki ratnik kraljevske krvi koji će osloboditi narod tiranije. Kans je sve to prisluškivao. Nekoliko Đarasandinih vojnika iskoči pred Narada isukavši svoje duge mačeve. Iza njih se pojavio Kans. Narad ga je verbalno napao kritikujući njegove postupke i vojnike koji su mogli nemilosrdno da poskidaju glave nedužnim ljudima, rekavši mu da je samo još jedno nerođeno dete dovoljno da stavi tačku na celu tu tragediju. On je upozorio Kansa da sedmoro ženske dece od njegove sestre Devaki priželjkuju njegovu smrt. Narad se zapitao kako je moguće da kralj, koga je narod smatrao bogom, bude toliko bezdušan i tvrdoglav. Rekavši Kansu sve što je mislio da mu kaže, a pri tom više naljutivši vojnike njegovog rođaka Đarasanda nego njega samoga, u narodu cenjeni mudrac smejući se izađe iz palate.
Te noći Kans je pozvao Gargakarađu u palatu, da se dogovore kako da skuju plan o ubistvu tog nerođenog deteta koje bi predstavljalo ozbiljnu pretnju po njegovu vlast. Gargakarađa je poželeo da obiđe i ostale prostorije u palati. Kansov ađutant Malini, mrtav pijan, izašao je iz jedne odaje iz koje su bili izneseni svi ćupovi sa vinom. Nasred te prostorije, trudna Devaki bila je vezana za stub. Komandant Pralamb prišunjao se tiho iza Gargakarađe, spreman da Devaki zada smrtni udarac, ali Kans mu pogledom naredi da se udalji. Zatim svirepo pogleda uplakanu Devaki i reče Gargakarađi, koga je pomalo unespokojio ovaj prizor, da može da je ubije kad god poželi, no da će je poštedeti samo zato što mu je rođena sestra.
U noći osamnaestog dana meseca šravana (oko dvadesetog jula 2228. godine pre rođenja Isusa Hrista) tmurni oblaci su pokrili nebo. Padala je jaka kiša i ljudi su se pozatvarali po svojim kućama. Jedan žitelj Mathure, zvani Vašudev, inače đadava, zatekao se ispred svoje kuće na periferiji grada kada je preko njega preletela gvozdena ptica, koja je iza sebe ostavljala vatreni trag, i srušila se u šumu nedaleko odatle. Niko osim njega nije video taj prizor. Strahovita eksplozija koja se prolomila vazduhom ličila je na grmljavinu. Vašudev pomisli da je to poruka s neba, pa se bez trunke straha uputi prema mestu na koje se srušio nebeski orao. Pokisnuvši do gole kože stigao je do porušenih stabala u čijem je središtu vatra lizala gvozdene zidove neke nebeske lađe kakvu još niko koga on poznaje nije video. Oko nje su se vrzmale visoke prilike nalik na ljudska bića, gasile vatru dugim crevima iz kojih je prštao neki prah čudnog mirisa i čačkale utrobu “ptice”. Izgledali su kao da su u nekoj žurbi. Ugledali su Vašudeva. Dvojica su mu prišla. Jedno od njih je bila žena. Ugledavši njihova svetlo-plava lica i plave oči pao je na kolena. Žena je držala bebu, koju mu je pružila u naručje. On ju je ponizno uzeo. Za to vreme ostali “sinovi neba” iznosili su iz gvozdene ptice svoju mrtvu sabraću i spaljivali njihove leševe. Sve se odigralo brzinom munje. Ugasivši vatru i rešivši se viška tereta, nepoznati posetioci, govoreći jezikom koji Vašudev nije razumeo, vratiše se u nebesku lađu, i ona se istog trena podiže i ode visoko u oblake. Vašudev ostade u šumi sa svetlo-plavom bebom u naručju.
Sutradan, pošto je Sunce probilo oblake, u susednom selu Varšani, Vrišbanu i Kirtida, bogati bračni par bez dece, u najvećem lotosovom cvetu na obali reke Jamune našao je bebu svetle boje kože i plavih očiju. Bez premišljanja su najlepšu bebu koju su ikada videli odneli kući, uvereni da zaslužuju nebesko dete. Čudesna devojčica, nežna kao mesečev sjaj, bila je slepa. Dali su joj ime Radha.
Te večeri rodile su se dve prinčevske bebe. Princeza Devaki rodila je sina, a Jašoda, žena Nande maharadže, rodila je kćerku. Princ Suvasini, Devakin verenik, Nanda i Vašudev, skovali su zaveru da zamene bebe. Dogovorena nekoliko dana ranije, akcija je počela.
Kansov savetnik Gargakarađa napio je kralja, koji nije znao da se Devaki porodila. To nije znao niko u dvoru, osim njega i Pralamba. Suvasini je došao u posetu Devaki. On je svim čulima bio očaran njenom senzualnošću, dok je ona bila opijena vinom. Gargakarađa je na ulazu u palatu čekao Vašudeva. Komandant Pralamb stajao je ispred Gargakarađe, sa korpom u rukama. Tada je naišao Vašudev sa Nandinom kćerkom u naručju. Izvršena je razmena: Gargakarađa je odneo Nandinu kćerku zaspaloj Devaki, dok je Pralamb Vašudevu doneo Devakinog sina. Vašudev je korpu sa detetom stavio na glavu i izgubio se u kišnoj noći. Maksimalno oprezan, odneo je dete svojoj kući, da bi zatim sina neba, prelazeći preko nabujale reke Đamune, doneo do sela Gokula, u dom Nande maharadže. Zaverenici su se ponadali da Kans neće dirati Devakinu kćerku, jer ona kao žensko nije mogla pretendovati na presto.
