Kako napraviti pare? Sigurno ne čitanjem knjiga o pravljenju novca, gledanjem nekih snimaka, ili upoznavanjem sa biografijama milionera. Rođen siromašan. Mučio se kroz život, pa napravio milione. Neko bi rekao da je do sposobnosti, odnosno nečijeg znanja. Neko drugi da je tako bilo suđeno. Neko treći bi rekao nešto treće. Ja ne bih rekao ništa, jer ne razmišljam o drugima. To je prvi korak ka sticanju nečega. Ne razmišljati o tome ko šta ima. Ko koliko ima. I ko je kako nešto stekao. Moj otac, hronični alkoholičar kog sam video četiri, pet puta u životu, jednom prilikom je na tu temu dao veoma pametnu izjavu, ali naravno, prožetu njegovim nerazumnim načinom razmišljanja, koji se vodi mržnjom prema svemu što postoji. Pa i prema meni.
- "Kako se prave pare? Pa vi majmuni sigurno nikada nećete napraviti pare. Ni ne znate šta su pare. Znate samo kako izgledaju. Ne znate ni da ih potrošite u nešto pametno. Pre ih potrošite, nego što ih zaradite. Kako se zarađuju? Davanjem. Eto vam kurvi. Primer kako se zarađuje novac." Naravno, ovo je bilo skroz pogrešno protumačeno, pa je zbog toga zamalo upao u problem. Zamalo. Zamalo je dobio flašu u glavu. Nogu u glavu. Glavu u zid. Od jednog ortaka, keva je imala vrlo buran život. Nije se bavila prostitucijom, ali je njegovo mišljenje o njenom životu bilo vrlo negativno, a izjava od ove budale je bila sasvim dovoljna da ovog izludi. Ni mišljenje drugih ortaka nije bilo nimalo pozitivno, jer način na koji je izneo svoje reči nije bio nimalo lep. Poenta? Teško je razumeti ljude koji ni sami sebe ne razumu. U konkretno ovom primeru, on je želeo da kaže to što je i rekao. Novac se zarađuje davanjem. Pružanjem. Pružanjem usluga. Mislim... Tema kojoj ne treba posvetiti ni trenutak pažnje, ali i treba. Dosta nas je koji ne znamo šta ćemo sami sa sobom, i sa našim životima. Živimo od danas do sutra. Preživljavamo. Nadamo se. Očekujemo nešto. Možda da nešto padne sa neba, ravno u naše ruke. Želimo. Šta želimo? Ja želim mir!
Jedva sam se dovukao do kuće. Ne znam zapravo ni kako sam došao do kuće. Kojim putem. Koliko mi je vremena trebalo. Šta se u međuvremenu izdešavalo. Da li se nešto izdešavalo. Sećam se samo da sam se umio ledeno hladnom vodom, u ledeno hladnom kupatilu. Januar. Temperatura je bila nekih petnaest stepeni ispod nule. U kući je bilo nekih dvadeset i pet ispod nule. Nije se ložila vatra nedelju dana. Nije imao ko. Ko je tu i boravio? Ja. Ponekad. Bez želje, volje, i plana da tu ostanem duže od godinu dana. Tako sam nešto isplanirao svoju budućnost, koja je svakim novim danom delovala kao da će otići u nekom totalno drugačijem smeru od planiranog. Šta sam uopšte planirao? Ne znam ni sam. Da se iščupam iz gluposti u kojima se trenutno nalazim, a kojima se trenutno ne nazire kraj.
Škola je završena pre par meseci. Uspeo sam u tom cilju. Nisam uspeo da nađem posao, ali sam zato uspeo da se pokačim sa nekim veoma zajebanim ljudima. Sasvim slučajno, ali sa njihovom namerom. Upao sam u problem koji trenutno ne znam kako da rešim, ali znam da ću poludeti od besa, straha, i neopisivog ludila u glavi koje se svodi na iščekivanje nekog sranja!
- "Kuuuc, kuuuc." Šaljiv ton. Glasan. Glasno kucanje po mom prozoru, koji mi je iznad glave. Iznad kreveta. Na kome se sa spoljne strane podižu roletne! Podiže mi se želudac! Okrećem se naglo! Trgnut sam iz sna! Ne znam gde da gledam! Gledam po sobi! Gledam oko sebe! Glas mi je zvučao toliko blizu, kao da mi je neko na uvo rekao... - "Kuc... Kuc..." Začulo se opet! Srce mi ubrzano kuca! Nije mi poznat glas! Rekao bih da je... Stariji je glas. Nepoznata osoba. Ne plaši se. Podigao je roletne! Kreće prozor da... Da... Da čupa iz... Izleteo sam iz kreveta brzinom svetlosti! Još brže sam se našao van sobe! Izlećem iz kuće! Trčim kroz dvorište! Bos! Pod ćebetom, i jorganom je toplo! Pretoplo, iako je u kući hladno! Imam tanku trenerku na sebi, i još tanji duks! U sekundi sam se ukočio od hladnoće! Ne znam koliko je sati, znam samo da je ponoć odavno prošla, jer sam u pola jedan došao kući. Kući... Kojoj se više nikada nisam vratio.
Sleteo sam do potoka koji protiče kraj mog dvorišta, i spušta se u reku nekih dvesta metara dalje. Udaljen sam od naselja. Još udaljeniji od grada. Mrak. Ne vidim ništa. Ne čujem ništa, sem teških, brzih koraka, koji neumorno jure za mnom! Nekoliko njih! Ko su?! Šta žele od mene?! Svađa u kladionici od pre neko veče sigurno nije povod za ovo! Ma to nije bila ni svađa! Rasprava obična! Nije ni ton bio povišen! Možda jeste malo, ali ipak po mom mišljenju... Mislim, ja ne bih nikada učinio ovako nešto da je neko povisio ton na mene! Mislim, sigurno ne bih nekome otišao na kuću sa namerom da ga istučem, ili šta god! Obična budalaština! Zašto bih sebe uvlačio u neki bespotreban problem, samo zbog rasprave oko pikada?! Ali glupost!!! Glupost!!! Glupost!!! Sve je glupost!!! Glupost je moj život!!!
Sam. Nikada nisam bio tako sam, kao u tim trenucima. Samoća. Tako hladna, jeziva, odvratna, neizdržljiva... Nema tih reči kojima bih mogao opisati tu nemoć, koju sam osećao. Sam. Ja sam sam. Ja nemam nikog. Nemam druga. Nemam prijatelja. Nemam brata. Sestru. Drugaricu. Nemam porodicu. Nemam. Nemam nikoga, kod koga bih mogao da utrčim u kuću, tražeći spas, i pomoć. Nemam nikoga, ko bi stao za mene. Ne da uđe u problem. Nego samo... Jednostavno neko ko bi stao za mene. Uz mene. Ko bi bio sa mnom kad je teško.
Sam. Prepušten sebi. U svom gradu. Gde sam rođen. Gde sam odrastao. Svoj na svome, a osećam se kao stranac. Kao da ne pripadam tu. Ovo ništa nije moje. Sam. Potpuno sam, a na svome. Ovi ljudi... Ovi ljudi nisu odavde. Ja ne znam ko su ovi ljudi, ali nisu odavde. Teško je taj osećaj opisati, ali on je stvaran. On me je potpuno uverio da ovo... Ovo nema veze sa onom raspravom. Ovo nema veze ni sa čim. Ovo možda čak nema veze ni sa mnom. Ovo je nešto drugačije. Šta? Neka bude kako mora da bude!
Stao sam. Noge krvave. Izderane. Oguljene. Bos sam trčao po kamenju, i rastinju. Isečen od glave do pete. Lice mi krvavo. Nemaju potrebe ni da mi šamar udare, a kamoli nešto više. Stao sam. Zadihan. Pokušavam da dođem sebi, dok ih čekam da mi priđu. I oni su usporili, pa mi se oprezno počeli približavati. Ne znaju šta se dešava. Stao sam ispod bedema od jedne kuće. Sijalica je u blizini. Obasjava me. Obasjava i širok prostor oko mene. Vidljiv sam. Uskoro će biti i oni. Držim se i dalje onoga... Neka bude kako mora da bude.
- "Šta hoćete?!" Povisio sam ton, ne bi li me jasno i glasno čuli. Neka misle zašto sam baš tu stao. Možda je neko gore na bedemu. Možda će neko iskočiti iz onog dvorišta pored njih. Tamo je mrak. Mrkli mrak. Neka misle. Mada da budem iskren... Mnogo više mislim ja!
Tišina. Nikakav odgovor. Jedva ih i vidim. Trenutno trojicu. Ne znam da li ih ima još kada... Ne vidim! Na deset i više metara su od mene. Petnaest. Ne znam! Znam samo da moram da se pripremim, jer... Krenuli su ka meni!
Jedan... Dva... Tri... Četiri... Odbrojavam u sebi, dok srce... Hoću da se onesvestim! Ali se ne pomeram! Neka bude kako mora da bude!
- "Zašto bežiš?" Hladnim tonom mi se obratio. Oko četrdeset godina ima. Vidno zapušten. Retko viđam ovakve ljude. Sva trojica su izgledala kao iz šume da su sišli posle nekih dva meseca. Prljavi. Poduža brada. Masna, i poduža kosa. Vidno neuredni. Ne razumem?
- "A šta sam trebao?" - "Ti si mali baš drzak." Odgovorio je taj isti. Sva trojica su me oprezno odmeravala, kao da čekaju bilo kakav moj pokret ne bi li me napali.
- "Ne znam kakvu komunikaciju očekuješ da imaš sa mnom?" - "Normalnu za početak." - "Šta želite od mene? Zašto me vijate?" - "Zašto ti bežiš?" - "Zato što podigli roletne, iščupali prozor iz zida, i počeli da me vijate. Zato sam bežao." Zaćutao je. Kakav normalan i logičan odgovor bi postojao na moje reči? Da li i postoji ikakav? - "Dobro." Odgovorio mi je kratko, i krenuo užurbano ka meni, i... Mrak!
- "Kako se prave pare? Pa vi majmuni sigurno nikada nećete napraviti pare. Ni ne znate šta su pare. Znate samo kako izgledaju. Ne znate ni da ih potrošite u nešto pametno. Pre ih potrošite, nego što ih zaradite. Kako se zarađuju? Davanjem. Eto vam kurvi. Primer kako se zarađuje novac." Naravno, ovo je bilo skroz pogrešno protumačeno, pa je zbog toga zamalo upao u problem. Zamalo. Zamalo je dobio flašu u glavu. Nogu u glavu. Glavu u zid. Od jednog ortaka, keva je imala vrlo buran život. Nije se bavila prostitucijom, ali je njegovo mišljenje o njenom životu bilo vrlo negativno, a izjava od ove budale je bila sasvim dovoljna da ovog izludi. Ni mišljenje drugih ortaka nije bilo nimalo pozitivno, jer način na koji je izneo svoje reči nije bio nimalo lep. Poenta? Teško je razumeti ljude koji ni sami sebe ne razumu. U konkretno ovom primeru, on je želeo da kaže to što je i rekao. Novac se zarađuje davanjem. Pružanjem. Pružanjem usluga. Mislim... Tema kojoj ne treba posvetiti ni trenutak pažnje, ali i treba. Dosta nas je koji ne znamo šta ćemo sami sa sobom, i sa našim životima. Živimo od danas do sutra. Preživljavamo. Nadamo se. Očekujemo nešto. Možda da nešto padne sa neba, ravno u naše ruke. Želimo. Šta želimo? Ja želim mir!
Jedva sam se dovukao do kuće. Ne znam zapravo ni kako sam došao do kuće. Kojim putem. Koliko mi je vremena trebalo. Šta se u međuvremenu izdešavalo. Da li se nešto izdešavalo. Sećam se samo da sam se umio ledeno hladnom vodom, u ledeno hladnom kupatilu. Januar. Temperatura je bila nekih petnaest stepeni ispod nule. U kući je bilo nekih dvadeset i pet ispod nule. Nije se ložila vatra nedelju dana. Nije imao ko. Ko je tu i boravio? Ja. Ponekad. Bez želje, volje, i plana da tu ostanem duže od godinu dana. Tako sam nešto isplanirao svoju budućnost, koja je svakim novim danom delovala kao da će otići u nekom totalno drugačijem smeru od planiranog. Šta sam uopšte planirao? Ne znam ni sam. Da se iščupam iz gluposti u kojima se trenutno nalazim, a kojima se trenutno ne nazire kraj.
Škola je završena pre par meseci. Uspeo sam u tom cilju. Nisam uspeo da nađem posao, ali sam zato uspeo da se pokačim sa nekim veoma zajebanim ljudima. Sasvim slučajno, ali sa njihovom namerom. Upao sam u problem koji trenutno ne znam kako da rešim, ali znam da ću poludeti od besa, straha, i neopisivog ludila u glavi koje se svodi na iščekivanje nekog sranja!
- "Kuuuc, kuuuc." Šaljiv ton. Glasan. Glasno kucanje po mom prozoru, koji mi je iznad glave. Iznad kreveta. Na kome se sa spoljne strane podižu roletne! Podiže mi se želudac! Okrećem se naglo! Trgnut sam iz sna! Ne znam gde da gledam! Gledam po sobi! Gledam oko sebe! Glas mi je zvučao toliko blizu, kao da mi je neko na uvo rekao... - "Kuc... Kuc..." Začulo se opet! Srce mi ubrzano kuca! Nije mi poznat glas! Rekao bih da je... Stariji je glas. Nepoznata osoba. Ne plaši se. Podigao je roletne! Kreće prozor da... Da... Da čupa iz... Izleteo sam iz kreveta brzinom svetlosti! Još brže sam se našao van sobe! Izlećem iz kuće! Trčim kroz dvorište! Bos! Pod ćebetom, i jorganom je toplo! Pretoplo, iako je u kući hladno! Imam tanku trenerku na sebi, i još tanji duks! U sekundi sam se ukočio od hladnoće! Ne znam koliko je sati, znam samo da je ponoć odavno prošla, jer sam u pola jedan došao kući. Kući... Kojoj se više nikada nisam vratio.
Sleteo sam do potoka koji protiče kraj mog dvorišta, i spušta se u reku nekih dvesta metara dalje. Udaljen sam od naselja. Još udaljeniji od grada. Mrak. Ne vidim ništa. Ne čujem ništa, sem teških, brzih koraka, koji neumorno jure za mnom! Nekoliko njih! Ko su?! Šta žele od mene?! Svađa u kladionici od pre neko veče sigurno nije povod za ovo! Ma to nije bila ni svađa! Rasprava obična! Nije ni ton bio povišen! Možda jeste malo, ali ipak po mom mišljenju... Mislim, ja ne bih nikada učinio ovako nešto da je neko povisio ton na mene! Mislim, sigurno ne bih nekome otišao na kuću sa namerom da ga istučem, ili šta god! Obična budalaština! Zašto bih sebe uvlačio u neki bespotreban problem, samo zbog rasprave oko pikada?! Ali glupost!!! Glupost!!! Glupost!!! Sve je glupost!!! Glupost je moj život!!!
Sam. Nikada nisam bio tako sam, kao u tim trenucima. Samoća. Tako hladna, jeziva, odvratna, neizdržljiva... Nema tih reči kojima bih mogao opisati tu nemoć, koju sam osećao. Sam. Ja sam sam. Ja nemam nikog. Nemam druga. Nemam prijatelja. Nemam brata. Sestru. Drugaricu. Nemam porodicu. Nemam. Nemam nikoga, kod koga bih mogao da utrčim u kuću, tražeći spas, i pomoć. Nemam nikoga, ko bi stao za mene. Ne da uđe u problem. Nego samo... Jednostavno neko ko bi stao za mene. Uz mene. Ko bi bio sa mnom kad je teško.
Sam. Prepušten sebi. U svom gradu. Gde sam rođen. Gde sam odrastao. Svoj na svome, a osećam se kao stranac. Kao da ne pripadam tu. Ovo ništa nije moje. Sam. Potpuno sam, a na svome. Ovi ljudi... Ovi ljudi nisu odavde. Ja ne znam ko su ovi ljudi, ali nisu odavde. Teško je taj osećaj opisati, ali on je stvaran. On me je potpuno uverio da ovo... Ovo nema veze sa onom raspravom. Ovo nema veze ni sa čim. Ovo možda čak nema veze ni sa mnom. Ovo je nešto drugačije. Šta? Neka bude kako mora da bude!
Stao sam. Noge krvave. Izderane. Oguljene. Bos sam trčao po kamenju, i rastinju. Isečen od glave do pete. Lice mi krvavo. Nemaju potrebe ni da mi šamar udare, a kamoli nešto više. Stao sam. Zadihan. Pokušavam da dođem sebi, dok ih čekam da mi priđu. I oni su usporili, pa mi se oprezno počeli približavati. Ne znaju šta se dešava. Stao sam ispod bedema od jedne kuće. Sijalica je u blizini. Obasjava me. Obasjava i širok prostor oko mene. Vidljiv sam. Uskoro će biti i oni. Držim se i dalje onoga... Neka bude kako mora da bude.
- "Šta hoćete?!" Povisio sam ton, ne bi li me jasno i glasno čuli. Neka misle zašto sam baš tu stao. Možda je neko gore na bedemu. Možda će neko iskočiti iz onog dvorišta pored njih. Tamo je mrak. Mrkli mrak. Neka misle. Mada da budem iskren... Mnogo više mislim ja!
Tišina. Nikakav odgovor. Jedva ih i vidim. Trenutno trojicu. Ne znam da li ih ima još kada... Ne vidim! Na deset i više metara su od mene. Petnaest. Ne znam! Znam samo da moram da se pripremim, jer... Krenuli su ka meni!
Jedan... Dva... Tri... Četiri... Odbrojavam u sebi, dok srce... Hoću da se onesvestim! Ali se ne pomeram! Neka bude kako mora da bude!
- "Zašto bežiš?" Hladnim tonom mi se obratio. Oko četrdeset godina ima. Vidno zapušten. Retko viđam ovakve ljude. Sva trojica su izgledala kao iz šume da su sišli posle nekih dva meseca. Prljavi. Poduža brada. Masna, i poduža kosa. Vidno neuredni. Ne razumem?
- "A šta sam trebao?" - "Ti si mali baš drzak." Odgovorio je taj isti. Sva trojica su me oprezno odmeravala, kao da čekaju bilo kakav moj pokret ne bi li me napali.
- "Ne znam kakvu komunikaciju očekuješ da imaš sa mnom?" - "Normalnu za početak." - "Šta želite od mene? Zašto me vijate?" - "Zašto ti bežiš?" - "Zato što podigli roletne, iščupali prozor iz zida, i počeli da me vijate. Zato sam bežao." Zaćutao je. Kakav normalan i logičan odgovor bi postojao na moje reči? Da li i postoji ikakav? - "Dobro." Odgovorio mi je kratko, i krenuo užurbano ka meni, i... Mrak!
