Serdar Scepan Radojevic
Domaćin
- Poruka
- 3.615
Srećna nova – sirotinjska
Deset godina od petog oktobra se mogu nazvati erom neispoštovanih, nesolidnih strategija. Uz to i sami ministri kažu da će ova nova godina biti teška.
Još se nismo izlečili od prazničnog mamurluka, a već su nas sačekale nove cene. Južno voće i niz drugih životnih artikala od prvog januara su skuplji. Manevar dostojan najgorih palanačkih talenata – dok su građani još dremljivi i usporeni od praznovanja (ako uopšte to još uvek možemo i imamo volje), podići cene. Istovremeno, neki ljudi se bune tražeći ona radna mesta koja su im obećana, a ispostavilo se da su bila običan predizborni pamflet, ili šta već. Po prvi put nakon mnogo godina, nema optimizma u izjavama naših političara; jednoglasno najavljuju još gore vreme od onog koje smo prošli. Jednom se utisku ne možemo odupreti – analitičari koji procenjuju da bi građani najrađe da preskoče ovu godinu, i sve naredne, u pravu su.
Neko je poslednjih deset godina srpske istorije nazvao vremenom papirnatih strategija. Uistinu, kad se stvari sagledaju i pobroje, ispada da bezmalo sve što se radilo ima čvrstinu papira. Ali ne onog japanskog, od koga se prave i unutrašnji zidovi kuća ili barem kvalitetni paravni. Već onog običnog što ga i najmanji lahor pocepa.
Strategija naučnog razvoja Srbije, nedavno doneta, nakon niza godina, kaže da su naši prioriteti biomedicina, novi amterijali i nano nauke, zaštita životne sredine, klimatske promene, energetika, poljoprivreda i hrana, informacione i komunikacione tehnologije, unapređenje donošenja državnih odluka i afirmacija nacionalnog identiteta. Na njenom predstavljanju nije bilo nijednog jačeg naučnog imena Srbije.
Istovremeno, tik uoči ulaska u novo leto, saznali smo da je onaj jedini snimak tzv. "bolida", meteorita većeg od nekoliko centimetara, načinila nova astronomska opservatorija u okolini Prokuplja. Vodi je čovek koji se sa prestižnog Prinstona vratio u Srbiju i omogućio projekat vredan pažnje Evropske unije. Ispostavlja se da astronomska zajednica Srbije postoji i da već godinama, uporno, gura neke svoje projekte. Poput nabavke teleskopa mlađih od onih iz Prvog svetskog rata koje sada imaju. I da ne nameravaju da odustanu od posla za koji su se školovali. Hoće da se bave istraživanjima, a ne prostim beleženjima. Onaj jedan što se vratio s Prinstona, dođe kao izuzetak od pravila da svi naši stručnjaci jedva čekaju da odu tamo daleko i ostvare svoje snove o velikim laboratorijama. Po mogućstvu, i da neka od njih jednom ponese njihova imena. Kao što je to slučaj sa Pupinovima laboratorijama na Kolumbija Univerzitetu. Da li to nova strategija deluje, ili je reč o usamljenom slučaju entuzijaste, nije poznato. Tek, neke analize se pokazale da je polovina naših naučnika već otišla, "a da svaki drugi mlađi od 25 godina to želi da učini".
Takođe, jedno od važnijih pitanja koje slika nedorečenosti naših strategija i borbi, naše nedoslednosti, napokon, je Strategija za smanjenje siromaštva. Dobar plan, sastavljen u vreme vlade Zorana Đinđića, čiji je autor (ili barem vođa autorskog tima) bila Anđelka Matković, danas je pomalo zaboravljen. Od elite. Sirotinja ga, doduše, nije ni znala u prste. Ali ako se uopšte sećaju da je jedan takav plan postojao, sigurno se pitaju šta se sa njime desilo. Pošto oni, silom prilika, sirotanstvo ne mogu da zaborave. U tome žive. I svaki dan im se priključuju novi stanovnici te zemlje skrajnute u stranu od sjajnih novogodišnjih prijema i elite koja se odvaja od ostatka naroda, kao od stranog tela ili čira koji narušava njeno viđenje lepote, tj. uspeha.
Danas ne znamo šta je od te strategije preostalo niti šta je od svega toga postalo sastavni deo novog nacrta srpske budućnosti do 2020. godine. Sećate se, to je onaj plan koji je Demokratska stranka izbacila uoči i tokom svog godišnjeg stranačkog kongresa, a koji je ostao u senci neizbora Vuka Jeremića za potpredsednika DS, trvenja među najuticajnijim članovima te partije, i štapa kojim se predsednik Srbije potpomagao izlažući svoje planove za govornicom. Eh, zaista – skoro da se nijedan medij nije bavio tim dokumentom, iako bi on trebalo da bude daleko najvažnija tema i svakako ispred stranačkih izbora. Zato su građani ostali uskraćeni za tačna saznanja o tome kako će se kretati taj srpski put u budućnost. I jedino što bi mogli da kažu je da znaju da se očekuje da Srbija tada uđe u EU (ako ista preživi do tada i bude voljna da ikoga više prima), te da bi do tada trebalo smanjiti nezaposlenost, podići privredu, nauku, razviti poljoprivredu... To što je neko napisao da će Srbija 2020. godine biti "svemirska", nije značilo, čini se, da će do tada naša astrofizika konačno početi da se bavi svemirom. Bila je to, izgleda, samo ironija novinara a osnovna poruka da je plan preterano optimističan, s obzirom na naše opšte stanje...
Dovoljno je pogledati budžet, kada je donet, uz kakve međustranačke i međuresorne akrobacije, i koliko smo u startu kao država "kratki". I uprkos tome što nas svi uveravaju da će sa takvim budžetom, novim načinom oporezovanja stanovništva upravo siromašni dobiti više, ekonomisti su unapred kritični i tvrde da će zapravo tu profitirati oni kojima i inače nije problem da kupe nove cipele, bundu, ili auto... Da ne pominjemo prognozu da će rast plata i penzija u 2011. godini, nekih 6 do 7 odsto, imati smisla samo ako inflacija ostane mala pa to ne pojede. Ali s druge strane, ima onih koji čvrsto veruju da bi pravi potez bio rast inflacije dok dinar ne padne dovoljno da izvoznici dobiju ono što im treba kako bi podigli izvoz, a što bi trebalo da rezultira daljim privrednim rastom.
Uz to, odmah na početku godine moramo da platimo oko 28 miliona evra za satelit koji nismo ni koristili, a nije nam ni bio potreban. Sve samo zato što je neko rešio da uzme proviziju, a neko drugi, kad je saznao za to nije umeo da ispregovara sa Izraelcima i da im objasni da ne mogu da primoravaju države da bi poslovale sa njima! Ili je i sam nešto hteo tu za sebe... Tek, tih 28 miliona evra je pojevtinjenje koje dokazuje da sve što su Izraelci hteli je da osiguraju posao i da mi sigurno nešto kupimo. To je ono što su dobili od međunarodne arbitraže! I iz tog galimatijasa izvukao nas je čovek koga već sada diskretno promovišu kao budućeg ministra spoljnih poslova. Borko Stefanović, narečeni glavni pregovarač srpskog tima u duelu sa kosmetskim Albancima.
Kad smo kod toga, taj glavni srpski problem u ovom času – to se odražva i na druga polja našeg bivstvovanja – Kosovo i Metohija, izgleda, ne postoji u pomenutoj strategiji DS. "Priznanje realnosti na terenu", kako to Zapad eufemistički zove srpsko pristajanje na krađu? Zato je već duže vreme kosovska politika zapravo mrtvo slovo i jedna isprazna priča. Deveti septembar u UN je to samo ogolio, ništa više ni manje! I opet, to je jedna od onih činjenica koje tek retki primećuju.
Ta otupelost naroda, naravno, može koštati. Siromaštvo je opasnost po ljudsku bezbednost zato što primorava ljude da se bave golim opstankom. A kad je već tako, nemaju oni vremena da se zanimaju za političku teoriju, praksu, da se pitaju o demokratiji. Tad se već može sve.
Još samo da neko prihvati konačno odgovornost za toliko beznađe.
Milena Miletić
5.1.2011.
http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=2305
dakle....Srećna nova sirotinjska
Deset godina od petog oktobra se mogu nazvati erom neispoštovanih, nesolidnih strategija. Uz to i sami ministri kažu da će ova nova godina biti teška.
Još se nismo izlečili od prazničnog mamurluka, a već su nas sačekale nove cene. Južno voće i niz drugih životnih artikala od prvog januara su skuplji. Manevar dostojan najgorih palanačkih talenata – dok su građani još dremljivi i usporeni od praznovanja (ako uopšte to još uvek možemo i imamo volje), podići cene. Istovremeno, neki ljudi se bune tražeći ona radna mesta koja su im obećana, a ispostavilo se da su bila običan predizborni pamflet, ili šta već. Po prvi put nakon mnogo godina, nema optimizma u izjavama naših političara; jednoglasno najavljuju još gore vreme od onog koje smo prošli. Jednom se utisku ne možemo odupreti – analitičari koji procenjuju da bi građani najrađe da preskoče ovu godinu, i sve naredne, u pravu su.
Neko je poslednjih deset godina srpske istorije nazvao vremenom papirnatih strategija. Uistinu, kad se stvari sagledaju i pobroje, ispada da bezmalo sve što se radilo ima čvrstinu papira. Ali ne onog japanskog, od koga se prave i unutrašnji zidovi kuća ili barem kvalitetni paravni. Već onog običnog što ga i najmanji lahor pocepa.
Strategija naučnog razvoja Srbije, nedavno doneta, nakon niza godina, kaže da su naši prioriteti biomedicina, novi amterijali i nano nauke, zaštita životne sredine, klimatske promene, energetika, poljoprivreda i hrana, informacione i komunikacione tehnologije, unapređenje donošenja državnih odluka i afirmacija nacionalnog identiteta. Na njenom predstavljanju nije bilo nijednog jačeg naučnog imena Srbije.
Istovremeno, tik uoči ulaska u novo leto, saznali smo da je onaj jedini snimak tzv. "bolida", meteorita većeg od nekoliko centimetara, načinila nova astronomska opservatorija u okolini Prokuplja. Vodi je čovek koji se sa prestižnog Prinstona vratio u Srbiju i omogućio projekat vredan pažnje Evropske unije. Ispostavlja se da astronomska zajednica Srbije postoji i da već godinama, uporno, gura neke svoje projekte. Poput nabavke teleskopa mlađih od onih iz Prvog svetskog rata koje sada imaju. I da ne nameravaju da odustanu od posla za koji su se školovali. Hoće da se bave istraživanjima, a ne prostim beleženjima. Onaj jedan što se vratio s Prinstona, dođe kao izuzetak od pravila da svi naši stručnjaci jedva čekaju da odu tamo daleko i ostvare svoje snove o velikim laboratorijama. Po mogućstvu, i da neka od njih jednom ponese njihova imena. Kao što je to slučaj sa Pupinovima laboratorijama na Kolumbija Univerzitetu. Da li to nova strategija deluje, ili je reč o usamljenom slučaju entuzijaste, nije poznato. Tek, neke analize se pokazale da je polovina naših naučnika već otišla, "a da svaki drugi mlađi od 25 godina to želi da učini".
Takođe, jedno od važnijih pitanja koje slika nedorečenosti naših strategija i borbi, naše nedoslednosti, napokon, je Strategija za smanjenje siromaštva. Dobar plan, sastavljen u vreme vlade Zorana Đinđića, čiji je autor (ili barem vođa autorskog tima) bila Anđelka Matković, danas je pomalo zaboravljen. Od elite. Sirotinja ga, doduše, nije ni znala u prste. Ali ako se uopšte sećaju da je jedan takav plan postojao, sigurno se pitaju šta se sa njime desilo. Pošto oni, silom prilika, sirotanstvo ne mogu da zaborave. U tome žive. I svaki dan im se priključuju novi stanovnici te zemlje skrajnute u stranu od sjajnih novogodišnjih prijema i elite koja se odvaja od ostatka naroda, kao od stranog tela ili čira koji narušava njeno viđenje lepote, tj. uspeha.
Danas ne znamo šta je od te strategije preostalo niti šta je od svega toga postalo sastavni deo novog nacrta srpske budućnosti do 2020. godine. Sećate se, to je onaj plan koji je Demokratska stranka izbacila uoči i tokom svog godišnjeg stranačkog kongresa, a koji je ostao u senci neizbora Vuka Jeremića za potpredsednika DS, trvenja među najuticajnijim članovima te partije, i štapa kojim se predsednik Srbije potpomagao izlažući svoje planove za govornicom. Eh, zaista – skoro da se nijedan medij nije bavio tim dokumentom, iako bi on trebalo da bude daleko najvažnija tema i svakako ispred stranačkih izbora. Zato su građani ostali uskraćeni za tačna saznanja o tome kako će se kretati taj srpski put u budućnost. I jedino što bi mogli da kažu je da znaju da se očekuje da Srbija tada uđe u EU (ako ista preživi do tada i bude voljna da ikoga više prima), te da bi do tada trebalo smanjiti nezaposlenost, podići privredu, nauku, razviti poljoprivredu... To što je neko napisao da će Srbija 2020. godine biti "svemirska", nije značilo, čini se, da će do tada naša astrofizika konačno početi da se bavi svemirom. Bila je to, izgleda, samo ironija novinara a osnovna poruka da je plan preterano optimističan, s obzirom na naše opšte stanje...
Dovoljno je pogledati budžet, kada je donet, uz kakve međustranačke i međuresorne akrobacije, i koliko smo u startu kao država "kratki". I uprkos tome što nas svi uveravaju da će sa takvim budžetom, novim načinom oporezovanja stanovništva upravo siromašni dobiti više, ekonomisti su unapred kritični i tvrde da će zapravo tu profitirati oni kojima i inače nije problem da kupe nove cipele, bundu, ili auto... Da ne pominjemo prognozu da će rast plata i penzija u 2011. godini, nekih 6 do 7 odsto, imati smisla samo ako inflacija ostane mala pa to ne pojede. Ali s druge strane, ima onih koji čvrsto veruju da bi pravi potez bio rast inflacije dok dinar ne padne dovoljno da izvoznici dobiju ono što im treba kako bi podigli izvoz, a što bi trebalo da rezultira daljim privrednim rastom.
Uz to, odmah na početku godine moramo da platimo oko 28 miliona evra za satelit koji nismo ni koristili, a nije nam ni bio potreban. Sve samo zato što je neko rešio da uzme proviziju, a neko drugi, kad je saznao za to nije umeo da ispregovara sa Izraelcima i da im objasni da ne mogu da primoravaju države da bi poslovale sa njima! Ili je i sam nešto hteo tu za sebe... Tek, tih 28 miliona evra je pojevtinjenje koje dokazuje da sve što su Izraelci hteli je da osiguraju posao i da mi sigurno nešto kupimo. To je ono što su dobili od međunarodne arbitraže! I iz tog galimatijasa izvukao nas je čovek koga već sada diskretno promovišu kao budućeg ministra spoljnih poslova. Borko Stefanović, narečeni glavni pregovarač srpskog tima u duelu sa kosmetskim Albancima.
Kad smo kod toga, taj glavni srpski problem u ovom času – to se odražva i na druga polja našeg bivstvovanja – Kosovo i Metohija, izgleda, ne postoji u pomenutoj strategiji DS. "Priznanje realnosti na terenu", kako to Zapad eufemistički zove srpsko pristajanje na krađu? Zato je već duže vreme kosovska politika zapravo mrtvo slovo i jedna isprazna priča. Deveti septembar u UN je to samo ogolio, ništa više ni manje! I opet, to je jedna od onih činjenica koje tek retki primećuju.
Ta otupelost naroda, naravno, može koštati. Siromaštvo je opasnost po ljudsku bezbednost zato što primorava ljude da se bave golim opstankom. A kad je već tako, nemaju oni vremena da se zanimaju za političku teoriju, praksu, da se pitaju o demokratiji. Tad se već može sve.
Još samo da neko prihvati konačno odgovornost za toliko beznađe.
Milena Miletić
5.1.2011.
http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=2305
dakle....Srećna nova sirotinjska
