Због свега тога, годину дана после пресуде МСПа, Латинка Перовић, тзв. „мајка Друге Србије“, Соња Бисерко и Биљана Ковачевић Вучо потписују Јавни позив за преиспитивање ослобађајуће пресуде Србији за геноцид. За гласнике империјалне воље у Београду Сребреница је уникални, “холокаустовски“ догађај, о коме Соња Бисерко, тврдећи да су Срби на том терену убили преко 1О хиљада муслимана (!), каже: “Сребреница је посве посебан случај. То је више од трагедије. Истребљење толиког броја људи за четири дана, организовано и систематски, то није био никакав ексцес, већ сама суштина – РАДИКАЛНО ЗЛО. Методи коришћени у Сребреници надишли су све оно што се дешавало на територији бивше Југославије. То се неће и не сме заборавити. За Србе је то тешка хипотека која се као огроман терет оставља будућим генерацијама“(11 ). За Ратка Божовића, Сребреница је „ПАРАДИГМА злочина и историјске срамоте“ (12), а Божидар Јакшић говори да „пред размерама злочина у Сребреници нормалан човек остаје и без даха и без речи“ (13). По Тодору Куљићу, „била је то експлозија дубљих шовинистичких структура, а не криминални дисконтиунитет часне историје“, због чега су за Сребреницу криви сви, „од академика до новинара“(14). Сарадник Београдског круга, Ненад Прокић, каже да је разлика између слика из Сребренице и слика из Аушвица „само у колору“, и „НЕМА никакве друге разлике, геноцид је геноцид, где год да се догодио“ (15). Латинка Перовић је, зарад подршке империјалном „наративу“ о Сребреници, решила да промени и дефиницију геноцида: чак и ако су шесторица убијена, то је геноцид, јер је овај страшан злочин „намера да према групи другачијег етничког, расног, верског порекла, ви осећате потребу за физичком ликвидацијом и егзекуцијом“(16).
Геополитички циљ делатности империјалних НВО плаћеника у области „случаја Сребреница“ је укидање Републике Србске, коју другосрбијански колумниста Теофил Панчић зове „ГНУСНА Караџићева државолика краста /.../ НЕЉУДСКО Неместо“(17), али и реинтерпретација србске историје као историје страдања у борбама против империјалних сила које су комадале Балкан. (И то сеже све дубље у прошлост: за Биљану Србљановић, Гаврило Принцип, атентатор на челног човека туђинске окупационе силе у Босни, јесте „терориста који је пуцао у трудну жену“ (18), и то зато што је, промашивши окупаторског генерала Поћорека, испалио хитац у Фердинандову жену Софију – због чега се Принцип на суду јавно покајао).
СРБИ НИСУ ЖРТВЕ И СРБИ СУ КРИВЦИ ЗА СВЕ
Професор др Милан Брдар, савремени србски философ, у свом разговору с Биљаном Ђоровић, у емисији „Атлантис“ 5. августа 2О1О. рекао је: “За Насера Орића се говори и пише да у ствари и није злочинац, зато је и пуштен, јер је бранио своју земљу и свој народ /.../ Дакле, 4ОО хиљада Срба је протерано из Хрватске, 15О хиљада Срба само из Сарајева. Сарајево је био други српски град у СФРЈ, Ниш је био тек трећи. 15О хиљада Срба са Косова. Нико неће у свету рећи да је почињен геноцид над Србима /.../ жалосно је то што неће да каже ни Србин, ни српска политичка елита ни српска интелигенција. /.../ Бити жртва геноцида данас, у данашњем свету под окриљем империјалне САД, то је привилегија. То није чињеница, то је награда. И то треба схватити озбиљно, да је пропагандни рат главна сила свеколиког ратовања, и ко је означен као жртва награђен је, а ко је жртва геноцида, то је награда на квадрат, екстра привилегија. Срби немају право да буду жртва, а јесу жртва“(19).
Њихових 7ОО хиљада мртвих на територији Павелићеве монструм-државе, зване НДХ, није ништа, али је, по Латинки Перовић и њеним другосрбијанским истомишљеницима, и шест жртава муслимана, које су убили у Сребреници и околини, „геноцид“. Ако Срби нису жртве, они су кривци.
А шта то значи у политичком животу? Слободан Антонић је, у свом тексту „Комплекс кривице“, јасан: “Реч је о томе да се једна друштвена група политички дисквалификује тако што се на њу једноставно пренесе кривица за неки злочин или преступ. А пренос кривице са злочинаца на невине се правда тиме што су и злочинци и невини чланови истог колективитета. По тој логици, рецимо, сви грађани Србије сносе одговорност за злочин у Сребреници. “У Србији само камен није крив“, пластично је устврдио високи руководилац Хелсиншког одбора за људска права, приликом једне расправе о Сребреници 5. децембра 2ОО6.
Циљ тог механизма дисквалификације и стварања комплекса кривице јесте да се успостави политичко старатељство над жртвом. То што жртва није свесна своје кривице и не жели да је прихвати, за манипулатора је само доказ њене политичке малолетности. Зато жртву и треба стваити под контролу „свесних снага“. Штавише, чак и ако жртва преузме извесну одговорност за оно што није учинила и извини се „у име колектива“, то прихватање и извињење се оцењује као „дато са закашњењем“, “невољно“, “неискрено“. И механизам комесарског ислеђивања нечије свести и комесарске управе над нечијим животом се наставља“(2О).
СРБСКА СТРАНА ИСТИНЕ
Зато се борба за објективно тумачење догађаја у Сребреници мора наставити. У свом тексту „Амерички сребренички мит“ (објављеном у часопису „Двери српске“, бр. 43/2ОО9) , покојни србски полихистор, Предраг Р. Драгић Кијук, поставио је неке од темељних теза те борбе. Он је, пре свега, уочио да су Срби изабрани да буду дежурни кривци не само зато што су се нашли на „зеленој трансверзали“ америчког, „политички коректног“ ислама, од Босне и Херцеговине, преко Рашке области, Косова и Метохије, Бивше југословенске републике Македоније, до Бугарске, Грчке и Турске, него и зато што су одбили да се повинују антихришћанској диктатури Новог светског поретка. Зато Срби не смеју да се препусте историософској контраиницијацији која им се намеће, и која је, овде и сада, понављање садистичке поруке О Брајена Винстону Смиту, главном јунаку Орвелове „1984“: “Нећемо те стрељати пре него што заволиш Великог Брата“.
Зато не смемо заборавити. Не смемо, између осталог, заборавити да је, по речима Сефера Халиловића, бившег начелника Главног штаба Армије БиХ, упућеним Алији Изетбеговићу, Изетбеговић „издао и продао Сребреницу“ (21), зарад својих политичких интереса.
Не смемо заборавити ни оно на шта указује Миливоје Иванишевић: “Приликом српске акције од 6. до 12. јула 1995. и ослобођења Сребренице, јединице ВРС прошле сукроз 43 муслиманска села, а да притом није страдала ниједна особа. /.../ Таквих примера није било током муслиманских похода на српска села“ (22).
Или оно што каже Дајана Џонстон: “Хиљаде босанских муслимана су заиста стигле у Тузлу и тихо су премештене на друге позиције. Ово је потврђено од стране међународних посматрача. Али, муслиманске власти никад нису обезбедиле информацију о овим мушкарцима, преферирајући да се уброје међу нестале, т.ј. масакриране“(23).
Или, оно што каже Ноам Чомски, жестоки критичар империјалних лажи: “У случају Тимор у исто време отприлике 1/3,1/4 становништва је избрисана, 2ОО хиљада људи. То је, у суштини, било уз подршку САД, Британије и Француске. Нико то не зове геноцидом“(24).
И још нешто, веома важно: Империју баш брига и за православне Србе и за муслиманске Бошњаке. Она је разбила Југославију да би могла да, по ко зна који пут у историји, завади и влада. Баш зато, и управо зато, и Срби и муслимани Босне и Херцеговине, али и целог региона, за истином морају трагати заједно – да би дошло до помирења и заједничког живота којим неће управљати гаулајтери Империје, које не занимају ничије жртве, него само моћ и профит.
http://srb.fondsk.ru/news/2012/07/12/srebrenica-borba-za-interpretaciiu.html
Према нашем извору, мајор француске војно-обавештајне службе ДРМ поседује доказе да ратни командант Главног штаба ВРС Ратко Младић није знао за ове активности. Из документа, које је пребег у Белорусију однео затраживши и добивши азил у Минску 29. јуна, наводно се види да су Насер Орић и сви команданти Армије БиХ у том делу источне Босне били под сталном контролом западних обавештајних служби.
Јединицу професионалних плаћеника звану „Шкорпиони“, иначе познату српској јавности по снимку егзекуције цивила Бошњака, регрутовале су наведене тајне службе. Фрнацуски мајор је „предочио и комплетне спискове са именима „Шкорпиона“, као и писане наредбе, које су даване команданту ове јединице.
.
