Blues Brothers
Elita
- Poruka
- 20.659
“
Srbija je karikatura (međuratne) Nemačke, što stvari ne čini manje opasnim, to jest tragičnim. A šator je istina goreo ispred parlamenta, ali samo nekom izopačenom metonimijom mogao bi se videti kao simbolična zamena za domaći parlament. A opet, jedna osoba je stradala, i sada je najvažnije da se njen život sačuva. Samo što zebnja za život te osobe ne može da bude prepreka od koje nećemo videti šta se zaista dogodilo.
A nije se – ako izuzmemo tu jednu osobu – praktično dogodilo ništa. Goreli šatori na ulici. Dovoljno je da se pitamo otkuda oni tu, pa da shvatimo da je gotovo svejedno šta će se s njima na kraju dogoditi. Hoću da kažem, oni tu ne smeju biti, pa je u redu i da ih nema. Možda ne moraju baš da izgore, bolje bi bilo da ih neko rasklopi i skloni, ali kad niko neće. I onda čekamo, pitamo se zašto su oni tu, a kada neki od njih nestanu u požaru… šta da radimo s tim?
Vlast se pak ne dvoumi nimalo: oni tačno znaju šta će s tim. Brzinom svetlosti uhvatili su palikuću – ako je to odgovarajuća imenica za potpaljivača šatora – ispitali ga još dok je bio oboren na tle, a onda i na vratima vozila za hapšenje – ako se to tako kaže, i ako je to bilo baš to vozilo – a potom snimak ispitivanja pustili na repeat na promptno organizovanoj konferenciji za štampu. Sve to da bismo saznali da je po sredi – teroristički napad.
Eh sad, kao što Srbija nije (međuratna) Nemačka, a šator nije Reichstag, tako ni ovaj napad, uprkos tome što je na nesreću ranjena jedna osoba, ne može biti terorizam. Terorista nikada, ali nikada ne radi sam. Iza teroriste stoji organizacija ili grupa. Akt terorizma koristi se da bi se ostvario, najčešće, politički cilj. Koliko god bio odvratan, a jeste, terorizam je ipak racionalan, nažalost, i računa na to da se strahom postignu određene stvari.
Ako je suditi prema snimcima, to jest prema izjavama „teroriste“, ništa od toga ne važi. „Terorista“ je radio sam. A krajnji cilj mu je bio da ga policija ubije. I sve što je rekao između toga, pa čak i to da ga nerviraju šatori – jer, evo, i mene nerviraju ti šatori – ne menja ništa na zaključku da nipošto ne može biti reč o terorizmu. Izuzev ako istraga ne pokaže drugačije. Ali koja istraga, ona koju će izvesti policija koja je čoveku s kantom benzina i oružjem dozvolila da dođe do inače strogo čuvanih šatora?
Eh, ne treba se uzdati u tu policiju. Kao što se treba moliti i da će ranjenoj osobi biti sačuvan život pored lekara – ako je suditi po ministru zdravlja (je l se tako kaže, ili je ipak zdravstva; kako god, ni jedno ni drugo mu ne priliči) – koji su požurili da je već predstave da je na ivici života i smrti, ne bi li jedan po svemu apsurdan incident preobrazili u poguban teroristički napad. Da se razumemo, život je na prvom mestu i tragičan je svaki događaj u kome se izgubi život.
Ali, potencijalno tragičan događaj ne znači odmah i terorizam. Jer, ako je smisao terorističkog napada da se žiteljima jedne zemlje utera strah u kosti, hajde da vidimo – ko će to biti zastrašen što su spaljeni šatori ispred skupštine? Recimo to i ovako – ko se to identifikuje sa tim šatorima, da bi u njihovom paljenju video napad na svoju egzistenciju (Vučić se ne računa)? Može i ovako: ko se to okuplja u šatorima ispred skupštine i ko ovo može doživeti kao napad na sebe?
Recimo odmah: ti šatori su ograđeni dvostrukom ogradom i neprekidno ih čuvaju jedinice policije. Oni više liče na zabranjenu zonu, ili zabranjeni grad, nego na omiljeno mesto okupljanja žitelja Srbije, koji će onda napad na to mesto doživeti kao napad na sebe. Što ipak ne znači da nema razloga za strah: jer, ako cela stvar nije režirana, ako je zaista paljenje šatora delo usamljenog ludaka, onda se moramo pitati – koliko je sposobna da nas sačuva policija čiji je posao da nas, žitelje Srbije, štiti?
Hoću da kažem, kako god da se postave stvari, jedno je sigurno – nema tog tumačenja događaja ispred skupštine koje bi ga moglo predstaviti kao pretnju koja će žiteljima Srbije uterati strah u kosti, izuzev ako se taj strah ne poveže s radom vlasti – Vučićem i policijom, konkretno. Jer, ako jedan usamljeni ludak može doneti kantu benzina i pištolj na prag same skupštine, uprkos ogradama i policajcima, samo zato što hoće da umre, onda niko od nas nigde u ovoj zemlji nije siguran.
Sumnjam da je to bila nameravana poruka sa Vučićeve konferencije za štampu, same činjenice, to jest snimci pušteni na konferenciji ruše ideju da se čitava stvar predstavi kao terorizam. Zna to i sam Vučić, pa će reći da se jasno vidi da se „terorista“ spremio, i da je sve što kaže, rečeno s namerom da on, „terorista“ dakle, izbegne kaznu. Zapalio čovek šator iz čistog zadovoljstva, po Vučiću, i onda još pokušava da izbegne kaznu – zvuči sumanuto, zar ne?
Samo što tu nije kraj konfabuliranja – „terorista“ je znao kako da se spremi jer je godinama, više od decenije, radio u državnoj službi bezbednosti. Sve do 1993, kaže Vučić. Hm, bivši pripadnik službi, a mi znamo – jednom u službi, zauvek u službi. Ispada – sve što Vučić kaže da podupre tezu o terorizmu, okreće se protiv jednog takvog zaključka, i sve više navodi na pomisao da čak nije reč ni o sumanutom gestu usamljenog ludaka, nego baš o režiranoj predstavi, gde se možda sračunato izložio opasnosti i jedan život. (I zato je važno da se taj život sačuva.)
Ako je reč o predstavi pak, šta bi bio njen cilj? Možemo se ovde pozvati na knjigu Vojina Dimitrijevića o strahovladi, i reći da bi ovde mogla biti reč jedino o državnom terorizmu, ako se već mora uopšte govoriti o terorizmu. Jedino se vidi interes uzdrmanih i delegitimizovanih vlasti od jednog ovakvog, inače sumanutog, događaja. Samo bi vlast mogla imati koristi od njega. S jedne strane, zastrašivanje i diskvalifikacija političkih protivnika, pobunjenih žitelja Srbije, s druge strane – poruka ka spolja: vidite s čim mi ovde imamo posla, a vi donosite rezolucije protiv nas.
Na početku odbačena analogija s (međuratnom) nemačkom i Reichstagom sad bi mogla početi da radi. Paljenje Reichstaga nacisti su iskoristili da se obračunaju s političkim protivnicima i učvrste vlast i osiguraju pobedu na već raspisanim izborima. Na sličan način se praktično odmah koristi i paljenje šatora. Ali, treba ponavljati u nedogled: Srbija nije (međuratna) Nemačka, a šator nije Reichstag.
https://pescanik.net/srbija-nije-medjuratna-nemacka-a-ni-sator-nije-reichstag/
Srbija je karikatura (međuratne) Nemačke, što stvari ne čini manje opasnim, to jest tragičnim. A šator je istina goreo ispred parlamenta, ali samo nekom izopačenom metonimijom mogao bi se videti kao simbolična zamena za domaći parlament. A opet, jedna osoba je stradala, i sada je najvažnije da se njen život sačuva. Samo što zebnja za život te osobe ne može da bude prepreka od koje nećemo videti šta se zaista dogodilo.
A nije se – ako izuzmemo tu jednu osobu – praktično dogodilo ništa. Goreli šatori na ulici. Dovoljno je da se pitamo otkuda oni tu, pa da shvatimo da je gotovo svejedno šta će se s njima na kraju dogoditi. Hoću da kažem, oni tu ne smeju biti, pa je u redu i da ih nema. Možda ne moraju baš da izgore, bolje bi bilo da ih neko rasklopi i skloni, ali kad niko neće. I onda čekamo, pitamo se zašto su oni tu, a kada neki od njih nestanu u požaru… šta da radimo s tim?
Vlast se pak ne dvoumi nimalo: oni tačno znaju šta će s tim. Brzinom svetlosti uhvatili su palikuću – ako je to odgovarajuća imenica za potpaljivača šatora – ispitali ga još dok je bio oboren na tle, a onda i na vratima vozila za hapšenje – ako se to tako kaže, i ako je to bilo baš to vozilo – a potom snimak ispitivanja pustili na repeat na promptno organizovanoj konferenciji za štampu. Sve to da bismo saznali da je po sredi – teroristički napad.
Eh sad, kao što Srbija nije (međuratna) Nemačka, a šator nije Reichstag, tako ni ovaj napad, uprkos tome što je na nesreću ranjena jedna osoba, ne može biti terorizam. Terorista nikada, ali nikada ne radi sam. Iza teroriste stoji organizacija ili grupa. Akt terorizma koristi se da bi se ostvario, najčešće, politički cilj. Koliko god bio odvratan, a jeste, terorizam je ipak racionalan, nažalost, i računa na to da se strahom postignu određene stvari.
Ako je suditi prema snimcima, to jest prema izjavama „teroriste“, ništa od toga ne važi. „Terorista“ je radio sam. A krajnji cilj mu je bio da ga policija ubije. I sve što je rekao između toga, pa čak i to da ga nerviraju šatori – jer, evo, i mene nerviraju ti šatori – ne menja ništa na zaključku da nipošto ne može biti reč o terorizmu. Izuzev ako istraga ne pokaže drugačije. Ali koja istraga, ona koju će izvesti policija koja je čoveku s kantom benzina i oružjem dozvolila da dođe do inače strogo čuvanih šatora?
Eh, ne treba se uzdati u tu policiju. Kao što se treba moliti i da će ranjenoj osobi biti sačuvan život pored lekara – ako je suditi po ministru zdravlja (je l se tako kaže, ili je ipak zdravstva; kako god, ni jedno ni drugo mu ne priliči) – koji su požurili da je već predstave da je na ivici života i smrti, ne bi li jedan po svemu apsurdan incident preobrazili u poguban teroristički napad. Da se razumemo, život je na prvom mestu i tragičan je svaki događaj u kome se izgubi život.
Ali, potencijalno tragičan događaj ne znači odmah i terorizam. Jer, ako je smisao terorističkog napada da se žiteljima jedne zemlje utera strah u kosti, hajde da vidimo – ko će to biti zastrašen što su spaljeni šatori ispred skupštine? Recimo to i ovako – ko se to identifikuje sa tim šatorima, da bi u njihovom paljenju video napad na svoju egzistenciju (Vučić se ne računa)? Može i ovako: ko se to okuplja u šatorima ispred skupštine i ko ovo može doživeti kao napad na sebe?
Recimo odmah: ti šatori su ograđeni dvostrukom ogradom i neprekidno ih čuvaju jedinice policije. Oni više liče na zabranjenu zonu, ili zabranjeni grad, nego na omiljeno mesto okupljanja žitelja Srbije, koji će onda napad na to mesto doživeti kao napad na sebe. Što ipak ne znači da nema razloga za strah: jer, ako cela stvar nije režirana, ako je zaista paljenje šatora delo usamljenog ludaka, onda se moramo pitati – koliko je sposobna da nas sačuva policija čiji je posao da nas, žitelje Srbije, štiti?
Hoću da kažem, kako god da se postave stvari, jedno je sigurno – nema tog tumačenja događaja ispred skupštine koje bi ga moglo predstaviti kao pretnju koja će žiteljima Srbije uterati strah u kosti, izuzev ako se taj strah ne poveže s radom vlasti – Vučićem i policijom, konkretno. Jer, ako jedan usamljeni ludak može doneti kantu benzina i pištolj na prag same skupštine, uprkos ogradama i policajcima, samo zato što hoće da umre, onda niko od nas nigde u ovoj zemlji nije siguran.
Sumnjam da je to bila nameravana poruka sa Vučićeve konferencije za štampu, same činjenice, to jest snimci pušteni na konferenciji ruše ideju da se čitava stvar predstavi kao terorizam. Zna to i sam Vučić, pa će reći da se jasno vidi da se „terorista“ spremio, i da je sve što kaže, rečeno s namerom da on, „terorista“ dakle, izbegne kaznu. Zapalio čovek šator iz čistog zadovoljstva, po Vučiću, i onda još pokušava da izbegne kaznu – zvuči sumanuto, zar ne?
Samo što tu nije kraj konfabuliranja – „terorista“ je znao kako da se spremi jer je godinama, više od decenije, radio u državnoj službi bezbednosti. Sve do 1993, kaže Vučić. Hm, bivši pripadnik službi, a mi znamo – jednom u službi, zauvek u službi. Ispada – sve što Vučić kaže da podupre tezu o terorizmu, okreće se protiv jednog takvog zaključka, i sve više navodi na pomisao da čak nije reč ni o sumanutom gestu usamljenog ludaka, nego baš o režiranoj predstavi, gde se možda sračunato izložio opasnosti i jedan život. (I zato je važno da se taj život sačuva.)
Ako je reč o predstavi pak, šta bi bio njen cilj? Možemo se ovde pozvati na knjigu Vojina Dimitrijevića o strahovladi, i reći da bi ovde mogla biti reč jedino o državnom terorizmu, ako se već mora uopšte govoriti o terorizmu. Jedino se vidi interes uzdrmanih i delegitimizovanih vlasti od jednog ovakvog, inače sumanutog, događaja. Samo bi vlast mogla imati koristi od njega. S jedne strane, zastrašivanje i diskvalifikacija političkih protivnika, pobunjenih žitelja Srbije, s druge strane – poruka ka spolja: vidite s čim mi ovde imamo posla, a vi donosite rezolucije protiv nas.
Na početku odbačena analogija s (međuratnom) nemačkom i Reichstagom sad bi mogla početi da radi. Paljenje Reichstaga nacisti su iskoristili da se obračunaju s političkim protivnicima i učvrste vlast i osiguraju pobedu na već raspisanim izborima. Na sličan način se praktično odmah koristi i paljenje šatora. Ali, treba ponavljati u nedogled: Srbija nije (međuratna) Nemačka, a šator nije Reichstag.
https://pescanik.net/srbija-nije-medjuratna-nemacka-a-ni-sator-nije-reichstag/
