Нисам факултетски образован, па можда гледам субјективно, али мишљења сам да би носиоци промена требало да буду млади, образовани, академски грађани. Али, не. Он ( она) још није ни дипломирао, а већ тражи ангажман и иностранству. Каже, овде не добија шансу. Слажем се. Али, дај борбу. Избори се за шансу. Или погини. Ово "погини" је фигуративно, наравно. А наши преци су гинули одистински да би потомцима сачували земљу. Него, беганова никад није заплакала. Најлакше је отићи. И из иностранства жалити за родном грудом.
Не жалим за њима, само ми је криво што након што су искористили бенефите школовања у рођеној земљи, не осећају се дужни нимало. Макар према гробовима предака. Оних који су, испоставиће се, гинули узалуд.
Не желим да генерализујем, капу скидам онима који остану и нешто покушају. Притом, не мислим на рушење овога или онога, већ на побољшање стања у друштву. Васпитањем, културом, знањем. А ми смо дозволили најгорем шљаму да нам ведри и облачи.
Ја сам остао, гајим децу овде, и борим се за мало светла у овој нашој лепој отаџбини.