jomini®
Elita
- Poruka
- 16.801
Čuo sam se danas sa jednim prijateljem. Ispriča mi neverovatnu priču. Kupio čovek stan (a nije tajkun, nije Dinkić, nije Tadić), uzeo kredit. Kriza, nema narod 'leba da jede. 
I sad taj stan treba napuniti nameštajem, a kao stvoreno za to - poslednji sajam nameštaja sad u Beogradu. Ode čovek sa suprugom (možda je ona tajkun?), obilazi štandove proizvođača. Kaže, kupuje se kao da je džabe, ne možeš proći od naroda!!! Na bar 20 mesta je našao stvari koje mu trebaju, ali svugde rok isporuke do dva meseca čak, ne mogu ovi da postignu da naprave koliko se kupuje!!! Garnitura za spavaću sobu ispod 50000 ne može da prođe ni u najluđim snovima, a o ostalom nameštaju da ne pričam sada. Kako, odakle pare, ko troši kad su svi siroti i nezadovoljni? ZNAM! To sve kupuje DS-LDP kadar. Nema druge! (sad ću opet da popijem kaznu jer "ismevam DS", a u stvari...)
Priča #2
Od izvora poznatog autoru teme.
Rade se popisi u velikim trgovinskim kućama jednom, negde dva puta godišnje. Uvek tu ima otpisa, fali nalepnica, oštećen kabel, ogrebana ivica nečega, izgužvana ambalaža. Nađe se tu svega i svačega, od tehnike, do hrane, igračaka, pelena.
I šta je sad sporno, pitaće se neki. Pa sporno je što te ogromne količine otpisane robe treba negde da odu. U nekim ne mnogo ranijim vremenima delilo se između zaposlenih - ovaj uzme pelene za dete, onaj uzme tečnost za pranje vetrobranskog stakla, treći ono, četvrti ono... Međutim, pošto je reč o Srbima, uvek se nađu prokletinje i gunđaju i svađaju se zašto je on dobio to, a ja ovo i slično. Tu na scenu stupa direktni nadređeni, rukovodilac koji bi trebao biti pametan. Pametniji ako ništa. Međutim, čovek iz ove priče je RADIKAL, tako da mrka kapa. Bilo mu teško da barata s tolikim stvarima, pa zabrani da se stvari dele i naredi da se sve baca. Bude tu bačenih Pampers pelena (samo razmazane ambalaže), tečnosti za vetrobrane, antifrizi, igračke, tehnika (jedan DVD kućni bioskop kome jedan zvučnik ne radi jer je pokicana žica(?!?), fotoaparati sa oštećenim kutijama samo, fiksni telefoni oštećene baze, par računara, kaksići, čuda! I glupan, ako mu je već teško da odluči šta će kome, ne seti se da makar za potrebe službenih vozila uzme, dakle za firmu, antifriz, sjaj za stakla, on naređuje da se sve baci u kontejner! Da bar pelene da onima sa malim bebama! I ako neće ni to, mogao je da sve to pošalje nekoj siromašnoj deci u neku ustanovu kojoj treba. Bilo kako, samo ne ovako.
I svi su mu se smejali, prozivali ga što je RADIKAL, objašnjavali mu da mora da se suoči i izađe na kraj sa problemima, a ne da gura pod tepih. Da pomogne onima kojima je potrebno, ali on nema taj kapacitet i baci sve, skrlja u smeće.
I onda nema se, kriza je, loše nam je?
I sad taj stan treba napuniti nameštajem, a kao stvoreno za to - poslednji sajam nameštaja sad u Beogradu. Ode čovek sa suprugom (možda je ona tajkun?), obilazi štandove proizvođača. Kaže, kupuje se kao da je džabe, ne možeš proći od naroda!!! Na bar 20 mesta je našao stvari koje mu trebaju, ali svugde rok isporuke do dva meseca čak, ne mogu ovi da postignu da naprave koliko se kupuje!!! Garnitura za spavaću sobu ispod 50000 ne može da prođe ni u najluđim snovima, a o ostalom nameštaju da ne pričam sada. Kako, odakle pare, ko troši kad su svi siroti i nezadovoljni? ZNAM! To sve kupuje DS-LDP kadar. Nema druge! (sad ću opet da popijem kaznu jer "ismevam DS", a u stvari...)Priča #2
Od izvora poznatog autoru teme.
Rade se popisi u velikim trgovinskim kućama jednom, negde dva puta godišnje. Uvek tu ima otpisa, fali nalepnica, oštećen kabel, ogrebana ivica nečega, izgužvana ambalaža. Nađe se tu svega i svačega, od tehnike, do hrane, igračaka, pelena.
I šta je sad sporno, pitaće se neki. Pa sporno je što te ogromne količine otpisane robe treba negde da odu. U nekim ne mnogo ranijim vremenima delilo se između zaposlenih - ovaj uzme pelene za dete, onaj uzme tečnost za pranje vetrobranskog stakla, treći ono, četvrti ono... Međutim, pošto je reč o Srbima, uvek se nađu prokletinje i gunđaju i svađaju se zašto je on dobio to, a ja ovo i slično. Tu na scenu stupa direktni nadređeni, rukovodilac koji bi trebao biti pametan. Pametniji ako ništa. Međutim, čovek iz ove priče je RADIKAL, tako da mrka kapa. Bilo mu teško da barata s tolikim stvarima, pa zabrani da se stvari dele i naredi da se sve baca. Bude tu bačenih Pampers pelena (samo razmazane ambalaže), tečnosti za vetrobrane, antifrizi, igračke, tehnika (jedan DVD kućni bioskop kome jedan zvučnik ne radi jer je pokicana žica(?!?), fotoaparati sa oštećenim kutijama samo, fiksni telefoni oštećene baze, par računara, kaksići, čuda! I glupan, ako mu je već teško da odluči šta će kome, ne seti se da makar za potrebe službenih vozila uzme, dakle za firmu, antifriz, sjaj za stakla, on naređuje da se sve baci u kontejner! Da bar pelene da onima sa malim bebama! I ako neće ni to, mogao je da sve to pošalje nekoj siromašnoj deci u neku ustanovu kojoj treba. Bilo kako, samo ne ovako.
I svi su mu se smejali, prozivali ga što je RADIKAL, objašnjavali mu da mora da se suoči i izađe na kraj sa problemima, a ne da gura pod tepih. Da pomogne onima kojima je potrebno, ali on nema taj kapacitet i baci sve, skrlja u smeće.
I onda nema se, kriza je, loše nam je?
Yebote, ovde je fenomenalno! 
