У сваком рату, прва жртва бива истина. У сваком храђанском рату, какав смо имали у бившој БиХ, огроимну већину људи рат затекне, тресне као елементарна непогода. У том кошмару ваља брзо одлуке донијети, изборе, зависи и гдје се ко задесио, у међуетничком сукобу ако вам је завичај или мјесто становања на простору који је запосјела војска која ратује против вашег народа, ваља донијети брз избор, напустити све ако сте у прилици или остати. Већина напусти све, један број остане.
Од Срба који су остали на простору под контролом тзв АБиХ, неки су се надали да ће то проћи, остали пасивним док нису завршили у логорима, , неки су се прикључили тој тзв АБиХ. То није велики број у укупном броју те војске, муслиманске компоненте, по подацима бошњачке стране. ИДЦ, број погинулчих Срба у тзв АБиХ је нешто преко 1%. Отрпилике толико бјеше Срба у тзв АБиХ, приближно исти % бјеше Бошњака у ВРС. То тако иде у грађанским ратовима.
Мотгиви оних који су се прикључили различити, неки су већ учинили отклон од српства, одродили се, то је за њих био само слиједећи корак, неки су из тзв мијешаних бракова, некима је супруга друге националности. Има и других мотива.
Нека протува, неки Јово Дивјак, бивши официр ЈНА, се настојао у бурним дешавањима када све измиче контроли окористити, крадуцкао је. Како је ухваћен у крађи и процесуиран, да би избјегао издржавање казне, пребјегао је тзв АБиХ.
Неки Петровић из Травника, такође бивши официр ЈНА, бјеше ожењен Хрватицом, зато је ваљда и остао у тој тзв АБиХ. Као Србин користили су га у пропагандне сврхе. Погинио је наводно од потезне мине, ваљда контролисао да ли је све како треба шта ли. Занимљиво да га је мина разнијела а никог од присутних ни геледрчић да окрсзне. Чудне ствари у тој тзв АБиХ. А и удовица му, Хрватица, годинама је касније трпила шиканирање и тортуру у Травнику
Све су то ствари, брзи избори, окретање свом јату, недоумиице, личне трагедије, кошмари, које доноси грађански рат.
I nije bio genocidas, Amerika laze
