Srpsko nacionalno biće je uništeno mnogo ranije, sada se samonastavlja davno započeti proces
ni oni od pre 2000. godine nisu ništa bolji, budili sunacionalizam, ali na pogrešan način i na pogrešnim osnovama
Тачно, ево одломка из једне књиге која је НЕИЗОСТАВНА на почетку сваког иоле озбиљнијег проучавања српске историје:
"...ја сам им онда испричао случај једне случајне
анкете из далеке
1904. године, која је случајно спроведена међу
регрутованим кадровцима, са оваквим питањима и одговорима:
1. Ко је био Карађорђе, знало је 48%
2. Ко Милош Велики, 52%
3. О Милошу Обилићу, знало је 44 %
4. За Краљевића Марка, 46%
5. О Косовској бици, знало је 25%
6. О Танаску Рајићу, тек 18%
7. Који су српски крајеви још неослобођени – 45 % помињало је
само Стару Србију и Македонију. Босну и Херцеговину нико.
8. Који су наши непријатељи? 49% – Турци, 24 % – Бугари, 11% –
Швабе.
9. Ко је краљ Србије? Знали су сви.
Ако су регрути тако „шарено” одговарали 1904, када је још увек
била жива традиција народне песме, када је Српство, као национални и
верски осећај, живело непомућено и узвишено, са својим аманетним и
заветним задацима ослобођења и уједињења свих српских земаља, када
су и ти регрути, баш као и њихови преци, још увек клицали „За краља и
отаџбину”, „За крст часни и слободу златну”… треба се искрено
замислити: шта бисмо данас, после пет деценија владавине комуниста,
са идејом одрођивања и уништења свег што је српско, могли да
очекујемо као одговор, на слична питања?!
(С. Турлаков, "Водич за Србе почетнике")