Alekasandar3
Buduća legenda
- Poruka
- 35.716
Прво, национализми суседних народа, који су у Другом светском рату већином сарађивали са Осовином и спровели геноцид над српским народом, настоје не само да фашизацијом Србије успоставе равнотежу већ и да објасне корене српске кривице у ратовима из деведесетих. Та кривица би на тај начин постала неупитан део „злочиначке вертикале”. За разлику од НДХ, Мађарске, Румуније, Бугарске и Албаније, Србија и Грчка биле су окупиране територије. Недићеве оружане формације биле су вишеструко малобројније и неупоредиво слабије наоружане од рецимо војних снага НДХ. Злочини четничких снага над другим народима неупоредиви су по опсегу не само са усташким геноцидом над српским народом већ су у том односу мањи него злочини хрватских и муслиманских снага према српском народу из недавног рата. Коначно, лицемерно је оптуживати Недићеву власт за Сајмиште, логор који се налазио на територији НДХ, који су у целини водили Немци.
Друго, интерес великог дела политичке, економске и културне елите у Србији, потеклог из руководства комунистичке Србије и Југославије, налаже темељну фашизацију других страна у рату. Пошто је идеолошки и социјални концепт њихових политичких предака у потпуности пропао, комунистички режим могуће је објаснити само као нужно зло. У том случају, логично је: да жртва терористичке завере иза које су стајали Мусолинијева Италија и Хитлерова Немачка – краљ Александар постане „монархо-фашиста”; да највећи српски историчар и правни писац, који је рат провео у прогнаној влади у савезничком Лондону, буде колаборациониста; да министар у истој влади до јуна 1944. године постане чисти фашиста; да холокауст постане српска кривица пошто, рече једна београдска професорка, на улицама Београда нису организоване демонстрације како би исти био спречен!
Треће, и свакако не и најмање важно, ту су и државе које су водиле савезничку коалицију у Другом светском рату. Прихватити истину о стању у Србији током Другог светског рата, о антифашистичкој природи Југословенске војске у отаџбини, о чињеници да је Недићев режим сличан окупационом режиму у Грчкој, а не сателитским режимима у НДХ и „Великој Албанији”, наметнуло би питање кривице савезника. И одговорности великих сила за судбину српског народа после 1945. a посебно њихове улоге у избијању ратова из деведесетих година у којима су биле у савезу национализама који су одузимали права српском народу. Коначно, ако није био фашистички, можда би четнички покрет теоретски и сâм у случају другачијег исхода рата имао оправдање да у неким случајевима примени оно јако сумњиво и дубоко нечовечно право које је за прогон дванаест милиона Немаца из Источне Европе пружила Конференција у Потсдаму?
http://www.politika.rs/pogledi/Chedomir-Antic/Srbija-nova-istorija-i-fasizam.sr.html
Друго, интерес великог дела политичке, економске и културне елите у Србији, потеклог из руководства комунистичке Србије и Југославије, налаже темељну фашизацију других страна у рату. Пошто је идеолошки и социјални концепт њихових политичких предака у потпуности пропао, комунистички режим могуће је објаснити само као нужно зло. У том случају, логично је: да жртва терористичке завере иза које су стајали Мусолинијева Италија и Хитлерова Немачка – краљ Александар постане „монархо-фашиста”; да највећи српски историчар и правни писац, који је рат провео у прогнаној влади у савезничком Лондону, буде колаборациониста; да министар у истој влади до јуна 1944. године постане чисти фашиста; да холокауст постане српска кривица пошто, рече једна београдска професорка, на улицама Београда нису организоване демонстрације како би исти био спречен!
Треће, и свакако не и најмање важно, ту су и државе које су водиле савезничку коалицију у Другом светском рату. Прихватити истину о стању у Србији током Другог светског рата, о антифашистичкој природи Југословенске војске у отаџбини, о чињеници да је Недићев режим сличан окупационом режиму у Грчкој, а не сателитским режимима у НДХ и „Великој Албанији”, наметнуло би питање кривице савезника. И одговорности великих сила за судбину српског народа после 1945. a посебно њихове улоге у избијању ратова из деведесетих година у којима су биле у савезу национализама који су одузимали права српском народу. Коначно, ако није био фашистички, можда би четнички покрет теоретски и сâм у случају другачијег исхода рата имао оправдање да у неким случајевима примени оно јако сумњиво и дубоко нечовечно право које је за прогон дванаест милиона Немаца из Источне Европе пружила Конференција у Потсдаму?
http://www.politika.rs/pogledi/Chedomir-Antic/Srbija-nova-istorija-i-fasizam.sr.html
