Schneider i Velmans: "Bilo čega da smo svesni u datom momentu čini deo naše svesti. To stvara svesno iskustvo, u isto vreme, najpoznatijim i najmisterioznijim aspektom našeg života."
***
Jedna od najpoznatijih i najpopularnijih maksima, koja je stajala na ulazu u proročište u Delfima, "Spoznaj samoga sebe" je opominjala ljude da spoznaju svoju dušu. To dosta govori o svesti. Kao prvo, da je višeslojna; da ima svesni nivo koji spoznaje i dušu kao viši potencijal koji se treba spoznati. Važno pitanje je: ko spoznaje?
Odgovor je ego ili svesni deo ličnosti. Ego ne čini čoveka oholim, sujetnim, taštim, pohlepnim, arogantnim, već mu omogućava da bude svestan sebe; da ima kontinualni, lični identitet uprkos protoku vremena. Zato i postoji čitav život. Ja sve doživljava, misli, oseća, donosi odluke, pravi izbore. Bez Ja nema nikakve spoznaje, razvoja i osvešćivanja. Kontinualni identitet je neophodan za pamćenje, sticanje iskustava, učenje itd.
Znači, ego nije nedostatak već neminovnost. Naravno da ego može biti disfunkcionalan. Medjutim, ne treba donositi brzoplet zaključak da je štetan i nepotreban. Problem nije u njemu već u nepoznavanju zakonitosti njegovog razvoja i balansiranja. To je ono što trebamo razumeti i savladati.
Isto se odnosi i na mišljenje, osećanja i razum. Mada izgledaju kao nešto suprotno i nespojivo u suštini su Jedno biće. Predstavljaju različite transformacije Jedne svesti u stalnom ciklusu samoobnavljanja i samorazvoja. Taj ciklus je osnova inteligentnog doživljaja. Dubina osećanja se raspline u širinu mišljenja koje se, potom, osmisli u visini razuma.
U tom ciklusu osećanja predstavljaju nemanifestovani sažeti bitak (jezgro) manifestovanog ego bića ili svesnog nivoa. Osećanja su skrivena „iskra“ u tami nesvesnog koja rasplamsava vatru misli. S mislima nastaje svetlost kreativne aktivnosti i doživljaj postojanja. Mišljenje održava samosvest bića. Daje mu sposobnost da kroz sebe postaje svesno svega izvan sebe.
Kada osećanja, kao bitak, ostvare kulminaciju sažetosti (snage) eksplodiraju u biće, odnosno rasplinu se u individualne misli. Time ono što je pasivno i nemanifestovano u svesti prelazi u aktivno i manifestovano. Mada je ciklus transformacije osećanja, misli i razuma bezvučan njime dolazi do nastanka zvuka ili reči.
Osećanja pokreću misli, a misli pokreću telo da proizvodi reči. Na taj način se svest materijalizuje ili dobija sposobnost da uzrokuje promenu u spoljašnjem, fizičkom svetu. Promena u spoljašnjem svetu ima povratan uticaj na unutrašnji, duhovni život pošto aktivira drugčiji intenzitet osećanja, tj. aktivnost misli i razumevanje usled čega nastaje novi ciklus. Svest je upravo onakva kakva treba biti. Interakcija i transformacija suprotnih stanja stvara dinamiku, promenu i smisaoni kontinuitet. Zato i jeste život.
Telo kroz disanje i puls, tj. ritmičko sažimanje i širenje pluća i otkucaje srca pokazuje znakove života. Mada to izgleda kao puki mehanički proces u njegovoj osnovi je svest. Ona sve pokreće. To se vidi po tome što različita osećanja, misli i razum menjaju puls i disanje. Na primer, drugačija osećanja (svesna sažetost) i misli (svesna ekspanzija i razumevanje) stvaraju drugačiju brzinu pulsa, kao i učestalost i dubinu disanja.
Dakle, um, misli i ego čine svesnu sferu svesti koja je izuzetno značajna. Omogućavaju živom biću da ima inteligentan doživljaj postojanja. Daju mu sposobnost razumevanja, učenja i razvoja. Kakav će biti kvalitet toga razvoja i tumačenje vlastite individualnosti zavisi od unutrašnje interakcije. Ukoliko ego ne vrši interakciju sa svojim bitkom ili nadsvesnim duhovnim potencijalom mišljenje postaje disfunkcionalno. Zaratustra ga je okarakterisao kao "Lošu misao".
"Loša misao" nastaje izborom nižih, podsvesnih nagona i osećanja, kao i nepromišljenim prihvatanjem negativnog spoljašnjeg uticaja. Mišljenje se preplavi zabludama koje otudje od viših, duhovnih vrednosti. Umesto njih se razvija sebičnost, neiskrenost, nemoralnost, manipulativnost itd. "Dobra misao" se javlja u kontaktu ega s nadsvesnim. Time se postigne unutrašnja integracija i dobije jasan uvid i razumevanje.
***
Jedna od najpoznatijih i najpopularnijih maksima, koja je stajala na ulazu u proročište u Delfima, "Spoznaj samoga sebe" je opominjala ljude da spoznaju svoju dušu. To dosta govori o svesti. Kao prvo, da je višeslojna; da ima svesni nivo koji spoznaje i dušu kao viši potencijal koji se treba spoznati. Važno pitanje je: ko spoznaje?
Odgovor je ego ili svesni deo ličnosti. Ego ne čini čoveka oholim, sujetnim, taštim, pohlepnim, arogantnim, već mu omogućava da bude svestan sebe; da ima kontinualni, lični identitet uprkos protoku vremena. Zato i postoji čitav život. Ja sve doživljava, misli, oseća, donosi odluke, pravi izbore. Bez Ja nema nikakve spoznaje, razvoja i osvešćivanja. Kontinualni identitet je neophodan za pamćenje, sticanje iskustava, učenje itd.
Znači, ego nije nedostatak već neminovnost. Naravno da ego može biti disfunkcionalan. Medjutim, ne treba donositi brzoplet zaključak da je štetan i nepotreban. Problem nije u njemu već u nepoznavanju zakonitosti njegovog razvoja i balansiranja. To je ono što trebamo razumeti i savladati.
Isto se odnosi i na mišljenje, osećanja i razum. Mada izgledaju kao nešto suprotno i nespojivo u suštini su Jedno biće. Predstavljaju različite transformacije Jedne svesti u stalnom ciklusu samoobnavljanja i samorazvoja. Taj ciklus je osnova inteligentnog doživljaja. Dubina osećanja se raspline u širinu mišljenja koje se, potom, osmisli u visini razuma.
U tom ciklusu osećanja predstavljaju nemanifestovani sažeti bitak (jezgro) manifestovanog ego bića ili svesnog nivoa. Osećanja su skrivena „iskra“ u tami nesvesnog koja rasplamsava vatru misli. S mislima nastaje svetlost kreativne aktivnosti i doživljaj postojanja. Mišljenje održava samosvest bića. Daje mu sposobnost da kroz sebe postaje svesno svega izvan sebe.
Kada osećanja, kao bitak, ostvare kulminaciju sažetosti (snage) eksplodiraju u biće, odnosno rasplinu se u individualne misli. Time ono što je pasivno i nemanifestovano u svesti prelazi u aktivno i manifestovano. Mada je ciklus transformacije osećanja, misli i razuma bezvučan njime dolazi do nastanka zvuka ili reči.
Osećanja pokreću misli, a misli pokreću telo da proizvodi reči. Na taj način se svest materijalizuje ili dobija sposobnost da uzrokuje promenu u spoljašnjem, fizičkom svetu. Promena u spoljašnjem svetu ima povratan uticaj na unutrašnji, duhovni život pošto aktivira drugčiji intenzitet osećanja, tj. aktivnost misli i razumevanje usled čega nastaje novi ciklus. Svest je upravo onakva kakva treba biti. Interakcija i transformacija suprotnih stanja stvara dinamiku, promenu i smisaoni kontinuitet. Zato i jeste život.
Telo kroz disanje i puls, tj. ritmičko sažimanje i širenje pluća i otkucaje srca pokazuje znakove života. Mada to izgleda kao puki mehanički proces u njegovoj osnovi je svest. Ona sve pokreće. To se vidi po tome što različita osećanja, misli i razum menjaju puls i disanje. Na primer, drugačija osećanja (svesna sažetost) i misli (svesna ekspanzija i razumevanje) stvaraju drugačiju brzinu pulsa, kao i učestalost i dubinu disanja.
Dakle, um, misli i ego čine svesnu sferu svesti koja je izuzetno značajna. Omogućavaju živom biću da ima inteligentan doživljaj postojanja. Daju mu sposobnost razumevanja, učenja i razvoja. Kakav će biti kvalitet toga razvoja i tumačenje vlastite individualnosti zavisi od unutrašnje interakcije. Ukoliko ego ne vrši interakciju sa svojim bitkom ili nadsvesnim duhovnim potencijalom mišljenje postaje disfunkcionalno. Zaratustra ga je okarakterisao kao "Lošu misao".
"Loša misao" nastaje izborom nižih, podsvesnih nagona i osećanja, kao i nepromišljenim prihvatanjem negativnog spoljašnjeg uticaja. Mišljenje se preplavi zabludama koje otudje od viših, duhovnih vrednosti. Umesto njih se razvija sebičnost, neiskrenost, nemoralnost, manipulativnost itd. "Dobra misao" se javlja u kontaktu ega s nadsvesnim. Time se postigne unutrašnja integracija i dobije jasan uvid i razumevanje.