Spomenik Karađorđu na Kalemegdanu osporavan, pa srušen

[Nina]

Spomenik voždu Karađorđu Petroviću, delo vajara i slikara Paskoja Paška Vučetića, podignut je u Beogradu uoči Prvog svetskog rata 1913. godine.
Otkrivanje i osvećenje spomenika obavljeno je na svečanosti 11. aprila te godine, kada ga je uz prisustvo državnog i vojnog vrha i diplomatskog kora
otkrio Karađorđev unuk kralj Petar I Karađorđević.Ipak, samo tri godine kasnije srušili su ga austrougarski okupatorski vojnici.

Spomenik je, inače, podignut na osnovu javnog konkursa od 21. septembra 1908. godine, na kome su pored Vučetića učestvovali i Simeon Sima Roksandić, Jovan Pešić i drugi tadašnji znameniti umetnici. Oktobra 1908. okončan je postupak oko izbora najprihvatljivijeg rešenja sa konkursa, a žiri je doneo odluku da se prva nagrada dodeli splitskom vajaru i slikaru Pašku Vučetiću, druga Simeonu Roksandiću i treća Jovanu Pešiću.

Pre nego što se i pristupilo izradi spomenika, strasti u umetničkim krugovima Beograda, ali i u građanstvu, vrlo su se uzburkale. Primedbe izrečene na račun Vučetića i njegovog rešenja bile su brojne i ozbiljne.

Vučetić je spomenik zamislio, kasnije i realizovao, kao grupu figura na steni. Na vrhu stene je bio predstavljen Karađorđe u celoj figuri, levo pored njega Vila sa zastavom i vencem, desno top (u prvoj verziji sablja i puška). Prema vrhu stene, u susret Karađorđu kretali su vojnici, od kojih jedan prihvata dete iz ruku seljanke da ga poljubi. Poslednji, nešto zaostajući, korača guslar sa guslama i torbom oslanjajući se o štap.

Ondašnja kritika nepovoljno se izrazila o spomeniku. Svoje primedbe izneli su Vladislav Petković Dis, Milutin Bojić, Moša Pijade i drugi. Najoštriji je bio Pijade, slikar i kritičar, inače Vučetićev učenik slikarstva. U odbranu spomenika i njegovog autora stali su, na primer, pesnici Jovan Dučić i Dragutin Ilić.

Poslednji čin drame odigrao se 1916. kada je okupator uništio spomenik Karađorđu. Pravi razlog za ovakav varvarski čin nikada nije otkriven. Slučaj je hteo da se želje nekih Vučetićevih kritičara na ovaj način i ostvare, iako sigurno nijedan nije mogao biti ravnodušan kada se Beogradom pronela vest o miniranju spomenika voždu Karađorđu.

O ovom prvom velikom javnom spomeniku podignutom u Beogradu, tadašnji kritičari iznosili su dijametralno suprotne ocene i stavove. Dok su jedni Vučetićev spomenik Karađorđu hvalili, drugi su mu osporavali svaku umetničku vrednost.
Ovako su u tadašnjoj štampi izašli kritički osvrti na ovaj spomenik – jedan u pozitivnom odnosu prema njemu (Dučić), a drugi u negativnom (Pijade).

 

[Nina]

 

[Nina]

Model za spomenik Karađorđu

(…) Ima jedan jedini model za spomenik koji se odvaja časno. Kažu za njega da ga je radio slikar Vučetić, što nije utvrđeno i što je ovde sporedna stvar, ovde gde su i najbolja imena dala najgore stvari. Ovaj jedini projekt pokazao inteligentno razumljeno šta je to narodna epopeja i kako je mesto u njoj junaku kome se podiže spomenik u prestonici koju je on na maču zadobio. Ovde mislim na spomenik koji predstavlja povorku koja se penje prema Karađorđu i koju prati guslar, i na kojoj ima ne manje nego sedam figura, sve lepša od lepše, i misaonija od misaonije. Niko ne bi lepše predstavio ono izvijanje iz tame naroda koji je tako prekriven stradanjima i kome su se, kao što peva Višnjić, pokazivali toliki znaci po nebu da se digne „al’ se Srbi dići ne smedoše“. Ta je povorka i strašna i veličanstvena, bez mrve poziranja koja je opšta crta ove rđave izložbe. Ova je minijatura suptilna pesma puna osećaja i toplote tako neposredne, da bi ovakvim spomenikom Kalemegdan dobio bezmerno mnogo i njime se popravilo toliko zlo koje su našoj prestonici učinili nekoliko kalemegdanskih spomenika (…)
„Dnevni list“, 6. maj 1909.


Jedan bedan spomenik
(…) Spomenik je rasturen i ružan. On nema celine. Uzet je u pomoć veliki broj figura, da bi se tobož skrpila ideja. I umesto celine dobili smo nakazne pojedinosti. Svaka od ovih figura nasađena je na kamen i glumi sama za sebe.

Prvo guslar sa svojom bradom iz pozorišne garderobe potpuno odvojen pipa po vazduhu i liči vam na prosjaka koji moli za milostinju.
Potom neukusni i neprirodni stav onog ustaša, koji je nakazan i liči na pijanog čoveka, kome svaki deo tela ide na svoju stranu. Pa onaj kadrovac, koji prima dete i namiguje na publiku.

O ženi i detetu ne treba ni govoriti. No, to su sve sporedne figure. Glavne su figure Karađorđe i Vila. Nepojmljivo je zašto je bilo potrebno udariti u bolesni romantizam i stvarati Vilu. Neka je, neka ona živi u narodnim pesmama, ali u kamenu njoj nije mesto, grub je on za nju. A još grublja je bronza našeg umetnika.

Ali najbedniji deo spomenika je glavna ličnost Karađorđe. Hrabri heroj izrađen u položaju koji ne govori ništa, ili bolje reći, koji predstavlja čoveka što s rezignacijom moli (…)
„Pijemont“, 14. avgust 1913.

Posle rata bilo je veliko pitanje šta da se uopšte uradi sa ovim spomenikom. Rešeno je da se ova skulptura pretopi i od tog materijala izliju zvona za Crkvu Ružicu na Kalemegdanu, koja zvone i danas.Ipak, danas na mestu gde je bio postavljen nekadašnji voždov spomenik stoji Spomenik zahvalnosti Francuskoj, delo Ivana Meštrovića.(izvor-mediji)