Spletkarenja sa sopstvenom dušom.....

Pokusavam sebe da vratim u secanjima, nekoliko decenija unazad, kada sam bio vise, nego sada mlad.

Cesto se desi i da uspem, mastanja da pretvorim u javu, a tada se pojavi jato leptira, mojih Monarha, poigraju se sa mojim emocijama i nadju te u njima, srecnu, sakrivenu, za neka bolja vremena.

Eh, a tih vremena jos nema, proslost mi losa, srce pomera, jer dosta je proslo, od kada sam bio mlad, tada je tvoj poljubac bio moj eleksir i opet sam bio ziv.

Stihovima na usnama, koje si strasno ljubila...jedva sam izgovarao reci o nasoj ljubavi i zbog tvojih opojnih mirisa na jastuku od oblaka, nekako preziveo.

Ipak sam uspeo, da pobedim sve svoje Demone i docekam te, nakon par decenija, da opet delimo moje Monarhe i nasu ljubav, okupanu Svetim vodicama, u srcu, tajnom mestu, skrivenih ljubavnika.
 
Jos nisam ni poceo, a ti si se vec prepala, kako ces biti zavedena od iskusnog prepredenjaka.

Naravno, ne opiri se, to je tebi sada neizbezna sudbina i pruzicu ti sve sto zasluzuje svaka ponosna zena.

Osetices da moja ljubav ne boli, ona se voli i za nju se zivi, sve se napusta, jer ona je vanzemaljska, mnogim zenama neshvatljiva.

Ipak, kada shvatim da se budim iz sna, da tebe nema, vec je zguzvana prazna postelja, shvatim da te i dalje cuvam u masti, snovima, secanjima...a tebe stvarno nema?

U nekom trenutku, tog snovidjenja, mislio sam da si jedna od mnogih, koje volim toliko dugo, dok ne ugasim zedj za njima.

Ispratim ih, prazan sav nikakav, sapucem im da su najlepse zene ovoga sveta, a za njima ostade neki zgazeni cvet, kao i njihova bez mirisa nestala lepota.

Krijuci se od takvih pozuda, trazio sam Tebe, koja si bila i ostala, moja poslednja karta za Raj, ispred kojih vrata bi ostavio sva ovozemaljska lazna ljubavna secanja, mojih Dama proslosti.

Sa tobom bih krocio u nebeski svod, bez svih patnji, pozuda i strasti, jer to je u Raju zabranjeno poneti, sem ljubavi, sa kojom ce mo, novu mladost, dugo, dugo, ziveti.
 
Napokon sam sakupio mrvice hrabrosti i snage, pustam te iz mojih misli, idi, nadji neku drugu srecu, pristajem i od mene vecu.

Svaki deo sobe, u tvom trenutku zaledjen, dodir hladne posteljine, gitare rastimovane, koja i dalje svira note tisine, od prosle ljubavi nastale.

Negde u mracnom uglu sedim, dok usamljeni sanjar iz mene pokusava da nesto kaze, ali srce steze grlo, reci u suzu se pretvarase i umesto stihova, bolni jecaj razbi tisinu, da ispuni u dusi tesku tminu.

Nadam se krenucu dalje, ponecu sve patnje i gorcine, ne ostavljam ti nista, mozda neki trag, ako te stignu kajanje i secanje, na nase lepe snove.

Ponosno odlazim u svoj kanjon zaborava, Bozju kaznu za sve svoje emocije stradale sa krstom pozude i stihovima ljubavne istine, da zatrpam i pokusam u nekom narednom i srecnijem zivotu, sa tobom, prozivim ljubav novu i uz Boziji blagoslov, bolju.
 
Zelena milja:
Kliknite za proširenje...
Šutljivi moj dragi jako sam tužna. Već odavno nisam noću sanjala da kraj mene dišeš u zagrljajudok sam ti ja poljupce poklanjala. Kuda si nestao? Slika ti blijedi pa moja misao okolo luta. I još traži tvoje velike ruke na nestvarnom rubu životnog puta Duša mi više ne može nositisjetu u oku, ni osmijeh na licu. A sama sebi i sve više ličim na jednu malu uplašenu pticu.Pitam se kako da vratim sjaj oku.To vrijeme leti, dan prođe u trenu.I gdje da srcu još pronađem titrajkoji će vratiti dušu... u ženu. Sve što sam snila nestaje u tuzi. Pustit ću neka sve isperu kiše. O, šutljivi dragi, ne mogu te čuti ni u svome snu vidjeti te više.
:heart:
 
Zadrhtacu bez sumnje
ako se ikada budemo sreli
u drugome zivotu,
u svetlosti udaljenog sveta.
Zaustavljajuci se,
prepoznacu tvoje oci,
tamne kao jutarnje zvezde
i znacu da su pripadale
zaboravljenom sumraku predjasnjeg zivota...
Reci cu : car tvog lica nije samo u njima,
u njih se utkala zarka svetlost
moga pogleda
pri susretu koji se ne pamti
i moja ljubav im je dala
tajnu koju su izgubile...
Tagore
 
Branko Lori:
Šutljivi moj dragi jako sam tužna. Već odavno nisam noću sanjala da kraj mene dišeš u zagrljajudok sam ti ja poljupce poklanjala. Kuda si nestao? Slika ti blijedi pa moja misao okolo luta. I još traži tvoje velike ruke na nestvarnom rubu životnog puta Duša mi više ne može nositisjetu u oku, ni osmijeh na licu. A sama sebi i sve više ličim na jednu malu uplašenu pticu.Pitam se kako da vratim sjaj oku.To vrijeme leti, dan prođe u trenu.I gdje da srcu još pronađem titrajkoji će vratiti dušu... u ženu. Sve što sam snila nestaje u tuzi. Pustit ću neka sve isperu kiše. O, šutljivi dragi, ne mogu te čuti ni u svome snu vidjeti te više.
:heart:
Kliknite za proširenje...
"...ne mogu te čuti, ni u svome snu, videti te više."
 
Kako izgubiti put ...
Udahnuti sumračno cveće otrovano blagoslovom,
Uplesti se u zaborav
Davno doživljenog susreta...
301963.jpg
 
"Pišem ti poslednji put,

ne zato što ne znam što bih pisala,

već zato što više nema smisla.

Ako do sada nisi razumeo, nikad nećeš.

Pišem tek da znaš da više neću pisati.

Možda odavno ne čitaš?

Možda si pre mene shvatio

da mojim rečima nije mesto u tvojim

očima?

Život mi je prošao u čekanju tebe,

a jedino što sam od tebe imala

bilo je ono što sam pisala.

Odavno bih prestala,

al’ bilo bi to kao da sam ruku na tebe digla,

ne bih to sebi oprostila.

Čekala sam da nestaneš iz svega u čemu

si bio,

da jedina žrtva mog ćutanja, ako je mora

biti, budem ja.

Pišem ti poslednji put,

pišem kao da mi nećeš nedostajati,

kao da te se nikad neću setiti,

kao da nemam čega da se sećam,

kao da sam sigurna da ću moći bez tebe,

kao da sam sigurna da ću biti bez tebe,

kao da imam bogznašta da kažem,

kao da nakon ovoga neću imati šta da

kažem,

kao da nikad više bez razloga i bez tebe

neću zaplakati,

kao da pišem presudu kojom te oslobađam

svog postojanja.

Pišem ti poslednji put,

da bih prvi put prećutala koliko si lep,

koliko si života dao mom životu,

koliko ničeg osim tebe nije bilo,

koliko me je čak i tuga radovala,

jer je tvojom zaslugom odsela kod mene.

Pišem ti poslednji put,

da bih i ja znala da je poslednji,

da shvatim da nemam ništa s tobom,

kao što ništa bez tebe nisam imala,

da stavim tačku na prazan papir.

Kraj priče ne znači da je opet kraj sveta.

Prepoznaćeš nas nekad u tuđim slovima,

ali to nećemo biti mi,

to neka druga nekom drugom neće

verovati na reč.

Pišem ti poslednji put,

da ne bude da sam te ostavila bez reči,

da ne bude da sam nestala bez traga,

da ne bude da nas nije bilo.

Pisaće ti druge, al’ nećeš imati šta da čitaš.

Ovako se više ne piše, ovako se više ne

čita."
 
Večni san:
"Pišem ti poslednji put,

ne zato što ne znam što bih pisala,

već zato što više nema smisla.

Ako do sada nisi razumeo, nikad nećeš.

Pišem tek da znaš da više neću pisati.

Možda odavno ne čitaš?

Možda si pre mene shvatio

da mojim rečima nije mesto u tvojim

očima?

Život mi je prošao u čekanju tebe,

a jedino što sam od tebe imala

bilo je ono što sam pisala.

Odavno bih prestala,

al’ bilo bi to kao da sam ruku na tebe digla,

ne bih to sebi oprostila.

Čekala sam da nestaneš iz svega u čemu

si bio,

da jedina žrtva mog ćutanja, ako je mora

biti, budem ja.

Pišem ti poslednji put,

pišem kao da mi nećeš nedostajati,

kao da te se nikad neću setiti,

kao da nemam čega da se sećam,

kao da sam sigurna da ću moći bez tebe,

kao da sam sigurna da ću biti bez tebe,

kao da imam bogznašta da kažem,

kao da nakon ovoga neću imati šta da

kažem,

kao da nikad više bez razloga i bez tebe

neću zaplakati,

kao da pišem presudu kojom te oslobađam

svog postojanja.

Pišem ti poslednji put,

da bih prvi put prećutala koliko si lep,

koliko si života dao mom životu,

koliko ničeg osim tebe nije bilo,

koliko me je čak i tuga radovala,

jer je tvojom zaslugom odsela kod mene.

Pišem ti poslednji put,

da bih i ja znala da je poslednji,

da shvatim da nemam ništa s tobom,

kao što ništa bez tebe nisam imala,

da stavim tačku na prazan papir.

Kraj priče ne znači da je opet kraj sveta.

Prepoznaćeš nas nekad u tuđim slovima,

ali to nećemo biti mi,

to neka druga nekom drugom neće

verovati na reč.

Pišem ti poslednji put,

da ne bude da sam te ostavila bez reči,

da ne bude da sam nestala bez traga,

da ne bude da nas nije bilo.

Pisaće ti druge, al’ nećeš imati šta da čitaš.

Ovako se više ne piše, ovako se više ne

čita."
Kliknite za proširenje...
Pišem ti poslednji put,

da bih prvi put prećutala koliko si lep,

koliko si života dao mom životu,

koliko ničeg osim tebe nije bilo,

koliko me je čak i tuga radovala,

jer je tvojom zaslugom odsela kod mene.

💔
 
Budi me jos jedno jutro, ustajem ljut, razbacane stvari po sobi, jos jedna besana noc je za mnom, a sada tisina uzima danak mojim mislima.

Dirke, na mom starom klaviru, prekrivene prasinom, nadaju se da ce opet iz mene na njih poteci pesma ljubavi, ali mnogo je patine na mojim emocijama, da mi je tesko cuti poznati zvuk D mola, da zapocne neki Schopenov nokturno, da me raznese i dokrajci, na kolenima, koja zeljno mole jos malo tvoje ljubavi.

Okrecem se u pustoj sobi, kao zatvorenik u celiji, pokusavam da te osetim, tvoj dah, da osetim tvoje misli, koliko ti nedostajem, da li te to moja ljubav vraca...ne, ja nemam na to odgovore...

Plasim se da sam u lavirintu starih secanja, po hiljadu puta presanjanih snova, kada si bila moja i krv je strujala mojim venama. Prala je moja mastanja, snove i nadanja, da cu ponovo cuti tvoje korake u mojim mislima i ljubiti te, grliti, dok mi ne ponestane vazduha.

Zato, napokon shvati, da zivot bez tebe ne postoji i da te Volim, moja Posebna, Jedina, Bezimena, Boginjo i Andjele, moje Ljubavi.
 
Nestrpljivo, godinama, iscekujem tu noc ili dan, da mi se sreca osmehne i dodje odmah, ne sutradan, jer predugo ceznem za njom i ne znam da li cu bez nje, docekati sutrasnji dan.

Na vreme sam slozio sve kockice raspalog srca, da se niko nakon mene ne muci, da ga sakupi i natera da kuca, jer osim nje nema za kim, sve ostale varljive, otisle su sa osvitom Sunca.

Zato i hocu da zivim sada, ne mogu da zivim od secanja i brojanja godina, od kada te nema. Tesim se i brojim svaku prestupnu, tako da lazem sebe, da pet godine te nema, ali u dusi i snovima, jos uvek te ima. Pravim te od mastanja, kako bi sada izgledala, da li si i dalje ko Boginja lepa? Da li i dalje zapevas onu nasu pesmu ljubavi, od koje mi se razum pomuti?

Ipak znam, da proslost se ne vraca, zudnja za njom i zadnji atom snage mi cedi, jedino jos u oku mom, pomisao na nju me natera da i poslednja suza zasja.

Naravno ljubavi, jos toliko ponosa imam, da na sav glas vicem ,,volim te", ,, imam te", jer jos verujem u svoje lazi, a znam da te nemam...i necu te kleti, ni jednu ruznu rec o tebi pomisliti, ostani i dalje daleka i srecna budi ti, a ja cu valjda jos neki dan ziveti.
 
Danas, ocima nisam verovao, da si jos lepsa, nego kada sam te u crvenim zorama, poljupcima umivao.

Strah me je bilo, da li da pridjem ili u masti da ostanem, nasoj buducnosti da se radujem. Osecaji pomesani, kao da nikada moja nisi bila, razum me odvaja, a ljubav u jos jednu gresku tera.

Javljam ti se sa osmehom nadanja, ceznje, ma svih radosti koje imam u sebi, za tebe. Glas ti je hladan i tog trenutka shvatam, nemam te vise, jer u glasu je sve, kazna, buduca patnja i znam, moja ljubav te je umorila i onda cutim, sklanjam se da nastavis hodom pobednice, jer porazene niko ne vidi, ne zali, ne oprasta im i svi znaju, da su to zasluzili.

Nastavljam da hodam, vucem sebe, smrskanih emocija, trazim sujetu, da me spasi, nema je. Posle tebe, ostale su po koje uspomene, kao i vec nemocne reci ,,volim te" i ,,ne zaboravi me". Cujem svoj nemi krik, ,,pa to je bila ljubav", ispran kisama mnogih nasih leta i jeseni.

Ipak, sa trunkama preostalog razuma, shvatam da neko drugi, svaki delic tvoga tela ljubi...a ja, cu ostati u ovom danu isti, ni srecan, ni tuzan, jer ovo sto cinim sada u zivotu, odjekuje u vecnosti, da sam ostao sam, sa svojom mastom o ljubavi, ocajan.
 

VESELA PESMA​


Od samog starta,
ko Sidarta,
loše odabrana karta
Lud i mlad, pa slabo shvata,
Kuc-kuc, “Ćao“, pukla kvaka,
pogrešna vrata, grč na licu,
nokaut, pa onda kamata

Ko se nada taj i strada,
pa ga ponoć raskomada
Kao tablu od pikada, bez balada i fasada,
Lome hiljadu tornada
bez pardona,
bez kondoma
Strah od smrti i aviona, pa se držim megafona
Sa betona, tona snova,
amper bezveznih parola
Noćne more,
Misli gore,
Hoće mnogo pa sagore
Zvona zvone, ko će kome,
Svako svome, neko nikome,
Ipak vešto sakrijem tikove kada ugledam sve te likove
Utišam krikove,
sačuvam trikove
za neke sebi slične frikove
Koji sanjaju,
Dok nas proganjaju i nove svetove izmišljaju
Možda za mene,
možda za tebe, novi naslikani svet
dok ispaljuješ konfete
Visoko, svuda po nebu,
daleko, tamo daleko, od svih tih sranja,
ratnih stanja,
blamiranja,
blefiranja,
deprimiranja
degradiranja
Docrtaš smajli na tom licu,
svet je tvoj i klziš niz ulicu
He, udomiš džukce lutalice,
izgubiš čarobne cipelice
Jer Pepeljuga je bajka
A čarolija kratkog daha,
samo blef i obična varka,
žuta štampa, Aladin, duh i glupa lampa
A zagrljaja nikad manjka,
da se sakriješ od ludaka i bedaka
Da ne slušaš mlataranje tuđih koraka
Preskočiš nebo preko svih krovova
Dođeš do duge, ostaviš tuge
Možda postanemo bolji gledajući jedne druge
Tražim te, sanjam te, mrzim te,
Definitivno,
Instinktivno,
Destruktivno
Inutitivno
Tek onako- preventivno
TVyAnBz.jpg


Nenad Baraković Bara
 
U tihim trenucima noci, dolazis mi u snove kao nezna Vila, doneta juznim vetrovima. Na krilima tih vetrova, kao i svaka Vila, stize sa tobom najsladja ljubavna emocija, poslata meni od samih Andjela...i nije ti bilo tesko, da se utopis u moju dusu i postanes svrha moga svakodnevnog postojanja.

Ja i dalje, svake noci, dok tonem u san, vidim tvoje lice u mraku puste sobe, da svetli sa oreolom Andjela...i zelim te usne, sto mi se blize, nezno me ljube i vode me lagano, ka beskrajnim bespucima ljubavnog sna.

Stvarnost je surova, daleka si, nedostizna kao i zvezda na nebu. Zelja za tobom je velika, ti si moja strast i pozuda, u snovima preplavljenim emocijama.

Zato, u mojim snovidjenjima ljubavnog ludila, koja su me obuzela, ostao sam i dalje rob, tvog vrtloga neznosti i strasnih zagrljaja.

Ipak, koliko moja ljubav bila velika, ostace usamljena u mojim snovima, jer makar i u njima necu te docekati, ali ces uvek ostati vecna, lazuci me umiljato, kroz osmeh koji obara, da je nasa ljubav, prica bez pocetka i kraja.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Romana Kuhar
san
Odgovora
7
Pregleda
375
RužicaRužaRuška
RužicaRužaRuška
Nina
Od Erosa do Tanatosa, samo je jedan korak
Odgovora
12
Pregleda
483
Nina
Nina

Back
Top