Spletkarenja sa sopstvenom dušom.....

Nikoga ne pitam, cutim te, ali kazu mi da vidjaju te, nisi srecna, nema nas, sama si i jesenje tmurno nebo, place zbog nas...

Nikoga ne pitam, cutim te, sakrivam od ljudi oci i poglede, videce u njima da i dalje nezno te grlim, ljubim i cekam te, ali nema nas...

Nikoga ne pitam, cutim te, jos te uporno trazim, zaboravu nedam te, jer zeljan sam, da sa malo reci mnogo pitas me...

Zato, nikoga ne pitam i ne cutim te, dozivam ime tvoje u tamnim nocima, slutim da kada zora svane, donece te u kapi rose i bices opet moja...i ne pitam i ne cutim te, samo...Volim te.
 
27858169_893179477528086_860959633570947523_n.jpg
 

PUSTIĆU STVARNOST​






Kad dan obuče noćne odore,

kad snovi se od jastuka odlome,

kad utihne sve i zaspe svi

noć put će mi pokazati.





Kad kiša mi na prozor zakuca,

kad jedan stih do tvog uha zaluta,

kad utihne sve i zaspe svi

našom stazom ću prohodati.





Kad jesen lišću vrata otvori,

kad vatra inata već jednom dogori,

kad utihne sve i zaspe svi

tišina će ti nešto šapunti.





Kad novo jutro kroz maglu proviri,

kad stvarnost nas iz snova pomeri,

kad nestane mir i buka nastupi

ja pustiću stvarnost da bez mene nastavi.





Sonja Josipović
 
Da li razumes, koliko je zivot kratak? Da li razumes, da narednog trenutka mogu nestati? Da li razumes, da su ovi stihovi mozda moja poslednja rec?
Zato, zivim za danas, jer sutra mozda nece postojati.

Danas ti pruzam svu ljubav sveta, mozda je sutra odbijes i jednostavno odes.
Volim te i ne zelim zbog toga, da budes u mom zivotu, kao mnoge sto su bile, samo prolazna epizoda.

Zelim da budes moj dozivotni blokbaster, prva i jedina na listi nedostajanja i vecnog nemira, moja sreca i patnja, moja ljubav za sva vremena...

...i dok me bude bilo, trenutak cuvam, da ne izgubim nas, spreman po svaku cenu i da kleknem, ponizim sebe, izgubim dobar glas, koji mozda i nemam, ali slepo verujem u tebe u nas...

...i eto, jos se nadam, da si moja i nicija vise i ne odlazim od tebe, jer volim te isuvise, da postanes bivsa, a ja dozivotno bivsi, zarobljen ljubavnim lancima.

Da li razumes, da zivim za danas, iako ljubav moze da zaboli, cuvam te, jer tesko sam te nasao, ali na radost i srecu, bezgranicno zavoleo.
 
Trebas mi i to dobro znas, dovoljno je da me vidis, da me samo pogledas. Odmah otvori oci, ne dozvoli mi da budem senka u jesenjoj noci.

Odavno si me dobila, jeftino kupila, zadrzi me da ne nestanem po ovim tuznim ulicama secanja, jer srce i moja dusa, bili su od Boga, tebi ljubavi predata.

Dobila si i moje snove, mastanja, nemire i sigurno ne preterujem, dobila si sve sto neko zaljubljen, moze ljubavi da daruje.

Na kraju, o meni sve si znala, da oblake i tugu mi uklonis, u mastu da me pretvoris, da ljubav mi podvalis, da ja slepo verujem u nju.

...i zato, jer si posebna, sto mi ljubav u vene ubrizgavas, da sa tobom mogu proziveti i zivota dva i jos malo preko, da te moje srce ljubi, do poslednjeg otkucaja.
 
Arijanino
💌
pismo Pjeru
"...Sve svoje želje u snove sam utkala
jer u snovima je prolaznost nepostojeća...
U snovima se sve može...
Možeš li me dodirnuti neostvarenim mislima,
pokloniti mi neodsanjan san i dopustiti, da upoznam večnost sa njima...
Možeš li mi dozvoliti da bosim nogama trčkaram u tebi
i da ne zaplivam u jezeru zaborava...
Možeš li biti onaj tračak nade što se zorom budi.
Možeš li..."
a1b9c7dd73715f8fca0120043b310b32 copy.jpg
​
 
Nas smo dvoje tiho, zaboravljeno groblje,U nama mrtva ljubav spava.Tišinu, gdje vječnost među trošnim križevima drijema,katkada samo samotna ptica narušava.Zacvrkuće, strese se otprhne . . .k'o da od nas neka strava bije.I ponovo na davne uspomene težak mir se slegnei na dva smo groba nalik, k'o i prije.Ah, nekad bijasmo nemirne proljetne grane:u zagrljaj drhtav svoje lišće slagasmo.Nekad sebe u nama smo strasno tražili,sad odavno već jedno za drugim ne tragamo.Svaki za se hodamo ovim neveselim svijetomi ni teški ni laki nisu nam sni.Tako će mo koračat' do kraja puta,ti ne više ja, ja ne više ti.
 
Prica nasa, pocela je uz tihi sapat vetrova, neprimetna i neuhvatljiva, kao prvi dodir prolecnog povetarca. On nam je doneo trenutak sudbine i ukrstio puteve, pretvorio nas u ljubavne robove, ovisnike pozude.

...i, kada god me pozoves, ne pitam nista, polazim za tobom, prepustam ti se, verujem ti...i mada znam da mi samo tvoj glas moze unistiti sne, ipak, verujem u tebe sa krunom Dobre Vile, za ciju ljubav sam spreman, na krstu da visim i tako izmucen, sakupim sve tvoje poljupce.

Prepletenih prstiju, nismo se razdvajali, plaseci se da ce carolija nestati. Sudbina je imala druge planove, progovorila je iz nasih dusa osecajem ljubavi, koja nas je odvela u carobni vrt emocija, gde nas je
zakljucala.

Bili smo na vratima Raja, gde idu sva zaljubljena srca. Gutali smo suze srece, magicni eleksir za sve prosle emotivne promasaje, lek za sve nepomenute, koje su na srcu ostavile rane.

Zato, dajmo sansu ljubavi, jer ona daje samo sebe, a nista nam ne uzima i nema drugih zelja, vec da nam ispuni srca, kroz romanticno putovanje zalutalih ljubavnika.
 
Sto vise te imam u sebi i sto vise pisem o tebi, pitanja se mnoze i opet me pitaju za tebe, a ja i dalje hodam koracima tisine, jer moje zudnje o tebi, davno sam ugasio, negujuci nadu, da te nisam zauvek izgubio.

Pitaju me, da li si stvarna ili si plod mog romanticnog mastanja? Ja to vise ne znam, osim da jos jedan dan bez tebe, precrtavam na kalendaru zivota.

Zamisljen tako, mislima o tebi, vucem svoje emotivno srce, kroz tunel secanja i snova. Prolazim tuzan kroz oblak uspomena, gledajuci u daljini sunceve zrake, koji polako nestaju i stavljaju tacku na prolaznost svoju, odnoseci i tebe sa sobom, jedinu ljubav moju.

...i eto, opet se pitam, a tajno se nadam, trazim te, mislim na tebe, zovem te i svake noci sanjam te, da ces mi doci, na vetru nosena sa polja mirisljavih emocija i nebeskim osmehom, svih duginih boja...

...a ja, hm...u dusi i srcu i dalje merim svoj zivot ceznjom i nedostajanjem, jer sam cuo, da osim tuznih romantika i Andjeli mogu plakati, zbog cega te cekam i uporno, volim te.
 
U emocije sam te uvio i cuvao, tako sam i dodirnuo svaki deo tebe. Tvoj pogled, tvoj osmeh, uzdah, ostali su zapisani na nebu i u srcu mom.

Pustio sam da nas reka ljubavi nosi, a svaki dodir tvoga tela, tvoj poljubac, bili su luka spasa, u koju sam uplovio i sne u javu pretvorio.

Zato te molim, ne pretvaraj mi sne u carobne, gde te naivno i stidljivo dodirujem rukama, jer tvoje telo Andjela, je za moju ljubav svetinja, a moja umorna dusa je na kolenima.

...i eto, opet bezim u sne, gde zaboravljam sve muke ljubavne, samo budi tu kraj mene, ne budi me, plovi i dalje kroz moje snove pozude...

...jer besane su moje noci i u njima otvaram oci, da magija ne nestane, ljubim ti vrat i usne sanjive, nudim ti moj zaljubljeni zaborav za sve moje godine. One su te volele i volece te, dok ti i tvoji Andjeli ne odete, a moja ljubav potone, dok se ponovo ne rodim, a znam i tada, volecu te.
 
"Ma koliko nam se činilo da život prolazi jako brzo, da se sve tako brzo menja i nestaje, kroz život moramo hodati polako i oprezno. Pogotovu kada su emocije u pitanju.
Kada se probude emocije u nama, srce se otvara i prestajemo biti ono što jesmo.. Postajemo nežniji, tolerantniji ali i slabiji i ranjiviji. Niko pod emocijama nije u stanju vladati sobom a ni situacijom. Preuveličavamo, pogrešno tumačimo, prepisujemo drugima ono što ne poseduju. Spremni smo oprostiti i neoprostivo, pregaziti nepremostivo. Sve dok se ne povredimo, opečemo, slomimo, dok ne osetimo to na onom otvorenom srcu s početka.
Zato s emocijama treba oprezno kao s šeširom pod naletom vetra. Držite ih čvrsto i ne puštajte. Nalet će proći, magla će se podići, oblaci smiriti i imaćete jasnu sliku a i horizont. Tek onda možete otvoriti svoje srce ili skinuti šešir i pokazati svoju lepotu onima koji to zaista zaslužuju.."
 
Nije mi tesko da kazem izvini, za sve ono sto sam ti rekao, a nisam smeo, za sve suze koje si prolila, a nisi ni jednu zasluzila.

Zato, izvini za sva mesta koja su nas pamtila po magiji ljubavi, koju smo ostavljali, a sada su pusta prazna, nekom drugom carolija pozude i nadanja.

...i soba je isto prazna ostala, sa tragovima kise po staklima, gde ti se i kapi izvinjavaju, za dane i godine, koje su pod njima protekle, koje sam ti uzeo, a nisam pitao, ni vratio.

Andjele, izvini za sva moja mastanja, koja prevrcem u dugim nocima. Pokusavam da odsviram melodiju tvog povratka, na mojoj gitari nedostajanja i stihove sa recima tvoga imena, u ovoj tuznoj i bezimenoj pesmi moga zivota...i, cekam te prepun nezasluzenih nadanja i brzopleto spakovanih pozuda i nemira, spreman da te pratim do Pakla ili Raja, odluka je tvoja Ljubavi...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

M
Na prvom sastanku sa devojkom pričajte o horoskopu?
2
Odgovora
38
Pregleda
763
Prosepina
Prosepina

Back
Top