Quantcast

SPLETKARENJA SA SOPSTVENOM DUŠOM.....

Željko B.

Primećen član
Poruka
571
ROĐENDANISANJE

Uvek sam se pitao zašto se rođendani slave baš na dan kada smo ugledali svetlo dana. Em smo plakali ko sumanuti, em smo bili zamazani ko prasad, a o kupanju 'ladnom vodom da i ne govorimo. Gomila nepoznatih nas gledala gole i pakovali su nas ko vekne. Šta ima romantično u tome što smo stariji za godinu dana? Doduše, pokloni mogu da lečka, anuliraju prethodne anomalije. I šta mi vredi da slavim kasne rođendane, ko zna da l' ću uopšte da se sećam koji je po redu? Neću smeti slano, ljuto, slatko, alkohol, cigare, žene. Možda neku šargarepicu i brokoli, crtani, pa u krevet.
Imajući to u vidu, odlučio sam da slavim svoje rođendane onda kad god mi se ukaže zgodna prilika. Po mojim proračunima, cenim da sam stigao do sto petnaestog. Valjda će da bude dovoljno, a ako pretekne - neće se baci. Od viška glava ne boli. Pogađate, većina tih rođendana se odigrala u "Hogaru". Ne mogu da tvrdim, ali bih rekao da su bili uglavnom tematski. Najčešći su bili oni slučajni, pod motom "Kud plovi ovaj brod". Depresivno suicidni, sa naglaskom na količinu ispijenog alkohola. Donatorski, od Bahusa dati. Sportski - đa sprinterski, đa dugoprugaški. I meni najdraži, oni planirani. Obično su sledili nakon perioda duboke suše izazvane geopolitičkim razlozima i mojom poslovičnom brigom za dobrobit vaskolikog čovečanstva. I onda sledi strategija dostojna Kutuzova ili bar Napoleona. Lagane pripreme u vidu mezenceta, hlađenje izabrane vatrene vode, odabir muzike za umlaćivanje. Inicijalna kapisla je bila moj kratki poziv nasumice odabranom drugaru da dođe na po jednu. U roku od odmah, "Hogar" je bio ispunjen dobrim vibracijama. Alkohol se točio u potocima. Satovi su počinjali da idu unatrag, saobraćajna milicija trljala ruke sluteći dobar pazar, a pekar povećavao proizvodnju bureka bar za pet tepsija. Jutrom uz kafu sumirali su se utisci uz onu narodnu: "Izeš pijanku ako se posle nje ne stidiš bar dva dana, to i nije pijanka nego sviranje..."
Pisao bih ja o ovome još, ali sećanja nestaju negde daleko u magli alkoholnih isparenja i gromkom smehu jedne predivne mladosti. Da ih ostavimo tamo i prepustimo pripovedačima da naslikaju oreol, taman onakav kakav zaslužuju i oni sa kojima sam ih proslavljao.
Do sledećeg rođendana, živeli Vi meni!
PicsArt_05-16-08.37.44.jpg
 

Svjetlanaa

Poznat
Poruka
8.060
Hajde, Lola, pun je mesec, postedi me svoje jadnosti barem nocas. Plovi, Lola, po svetlu, mozes ti to, pokazacu ti. Pusti me nocas da ti osvetlim put. Znas Lola, slaba sam na tvoju jadnost, sazaljiva na tvoj ocaj. Evo, ajde, reci! Sve cu ja, sta god treba, nocas ja i Mesec prihvatamo sve na sebe. Evo, ako me pitaju, reci cu ova sto tako zanosno plese po mesecini to nisam ja, ti si. Ova sto ume dusu u jednom poljupcu da da nisam ja, ti si. Ova sto srcem ide gde drugi ni cizmom krocili ne bi, ova ludo hrabra nisam ja, ti si. Ako me pitaju, reci cu, ova sto je uvek covek, sto joj je dusa kao dah vetra, nisam ja ti, si.Ova sto je dobra do gluposti, ova sto ce biti kriva samo da drugi ne budu, nisam ja, ti si. Ova sto cuti, sto te krije, brani iz duse za tebe navija, nisam ja, ti si. Evo Lola, sve sto trazis ja cu reci, ja cu priznati sve optuzbe, dobrovoljno biti najgora, sve cu, obecavam. Samo Lola znaj od tih reci ja cu jos vise svetleti a ti, a vi, bicete jos jadniji.Evo, molim te, pusti me nocas mesec je pun! Srebri me po licu, svetlo mu je toplo, zove me na let, snazi me. Nisam ti ja Lola za te mrakove, za te strahove, ja sam ti za let, za svetlo, za ljubav cistu, ne isprljanju lazima i pretnjama, ucenama,. Ja sam za covecnost u ljudima, iskrenost po svaku cenu. Zato obecavam, sve cu, samo nocas ne mraci, budi jadna neki drugi put, kada ja ne budem zauzeta letenjem ......
561615
 

NIKOS_

Primećen član
Poruka
919
Dok slusam te zanosne zvuke tanga, plesa ljubavi i smrti, osecam svu tvoju patnju i ceznju za mnom, koja izbija iz tvojih ociju...

Gledale su one mene i slusale moje reci ljubavi, kao neku nasu himnu srca, ispunjenu recima strasti, bludne jave, cistote sna i zudnje jednog za drugim, koja tako slatko boli...osecas?

U sobi tmine ispunjene carobnim zvucima tanga, lebdi miris nase ljubavi, koja vapaj srece raznosi i kada bi nase oci umele, suze srece bi se okrenule i ka nebu zaplakale.
Hm, a eto desi mi se cesto, zamislim nas u tisini ljubavi i gledam te...umirem u tebi...poznajem te duboko i ako taj zvuk tanga priziva secanja na neke oci zena iz proslosti, ipak i zauvek ti si ta, moja sudbina...moj tango ljubavi i smrti.

 

Željko B.

Primećen član
Poruka
571
I ČIČA GLIŠA JE SLIKARSTVO, VALJDA

I takooo... Tešim se ja. Hiljade i hiljade slika, godine i godine rada, al' Čiča Gliša je i dalje moj nedostignuti cilj. A počelo je sasvim naivno. Nekada davno, preko sedam mora i par gora, dok su još verovali u Deda Mraza, potomci moji zaželeše da imaju ukrase za jelku koje nema niko drugi, a sa obrazloženjem da će Deda, koji je po difoltu star i zaboravan čovek, ako budu imali iste ukrase kao i druga deca, zbunjen, preskočiti njih dvoje i onda ništa od novih lutaka i automobila. Tata - ko svaki tata. Olako obećano, teško za ispuniti. Enigma, ručni rad. Ne znam da heklam, upropastim skoro sve čega se dotaknem uz obavezni haos koji ostavljam iza sebe. Nova godina se bliži, ja u dilemi da li da emigriram u Patagoniju ili na Kamčatku. Eurekaaaaa... Ničim izazvana, rodila se ideja. Šper-ploča, pilice, šmirgla, git i boje. I iz toga nastaše Deda Mraz, riba, paun (mada je više ličio na disko petla), koš sa sve mrežicom, od zavoja napravljeno. Auto, avion sa raketama i svašta nešto još. Deca zadovoljna, ciče od zadovoljstva. Tata ko da je došao iz bitke na Mojkovcu, hodnik u psihodeličnim bojama, a komšije dobile tikove i trajnu mržnju prema zvuku testere i mirisu uljane farbe. Svi zadovoljni. Prošla Nova, jelka uklonjena. Lutka bez kose, a automobil bez prednjeg levog točka. Tata se žešće navukao na peckanje pilice kad pukne i miris boje. Ostalo je istorija. Prvo, mini kopija Vujaklije, onda disko-pevac na ogradi uz obavezni zalazak sunca. Brvnara sa bunarom, ogradom i cvećem, koja je završila u školi (odbijam svaku krivicu za kvarenje ukusa generaciji moje kćerke). Slede veći formati izlagani u "Hogaru". Ovde nema krivice, gosti su bili punoletni pa su mogli i da pobegnu, za svaki slučaj. Slede kopije stripova, pa prva samostalna izložba. Duboka zahvalnost Viti Teofiloviću, zato što je verovao u mene i onda kada ja to nisam. Strip- nadrealizam, međufaza koja je kratko trajala do pop-art faze.
Ufffff... Umalo da zaboravim autolakirerski željkizam sa omiljenom temom ženskog tela. Napuštena iz prostog razloga, šmirglanje gita i slika je za moj ukus (hronične lenčuge) bilo previše. Druga izložba, radovi praktični. Ako vam se slika ne dopadne, koristite je kao dasku za seckanje. Sledi kopernikanski zaokret. Sa uljanih prelazim na vodene boje, a sa medijapana na platno. Čiča Gliše, ni na vidiku, ali mi daske više ne fale. Treća izložba, sad već ozbiljna. Skupio se neki dragi svet. Izgleda da su počeli da me ozbiljno shvataju. Moj dragi prijatelj Vita je tu, čini mi se da bez njegovih reči ne bih umeo da napravim izložbu. U međuvremenu, gomila grupnih izložbi, nezaboravna druženja. Četvrta izložba, nastala onda kada je oko mene vladao potpuni mrak. Kao lek, kao izbavljenje. Vatromet boja, iza svake postoji neka priča. I dalje ne dajem imena slikama, neka to uradi onaj kome se svide. Vita i ja je otvaramo. Tradicija. Tu negde i nastaje veza sa ovom knjigom. Uvek sam slikao sebe. Svoja iskustva, svoje nade, svoje strahove, snove, razočarenja. Ponekad je slika bila mala da sve tu stane, zato počeh da pišem.
Čiča Glišu još uvek nisam uspeo da nacrtam. Mlad sam, vreme je preda mnom. Uspeću jednog dana. Nadam se.
561906
 

Zoki D.N.M.

Domaćin
Poruka
4.903
Pre desetak godina pisao sam o tome kako mi muskarci
iz puberteta izlazimo iskljucivo kada to pozelimo.
Dok je nasha lepsa polovina prinudena na to isuvise rano.
I to sam smatrao velikom nepravdom.
Nisam tada uvidjao
koliko je to ispravno.
Ko zna sta bismo napravili od zivota
da je I zenska populacija do kasnog zivotnog doba
neozbiljna.:)
 

*pustinjakinja

Iskusan
Poruka
6.969
Boje dana

Ponekad riječi presahnu.
Tu su, kao brana koja prijeti da pukne i ispuni presahlo korito rijeke, ali brana je snažna. Riječno korito pusto i žedno.
Iako kiše neprestano padaju, voda ne ostaje, ne zadržava se,
kao da je riječno dno bezdan koji odnosi svaku kap i ne dozvoljava da rijeka oživi, poteče i odnese sa sobom ustajali odjek neizrečenog.
Ponekad...Kiše padaju bez kapi. Padaju, a kao da kapi nisu kapi vode već kapi ugaslog, hladnog pepela.
Ponekad i kiše postaju samo kiše izdajice...
Ponekad.

 

Poli46

Buduća legenda
Moderator
Poruka
41.170
Kiša bubnja po krovu,grmi vrlo blizu..uz toplotu klima uređaja pišem..pravo vreme,idealno..
jer dok tako razgovaram sama sa sobom,bliske smo duša moja i ja.Misli naviru,prsti kuckaju.
Opet udar groma..Razmišljam o tome kako je telu teško da zaceli rane,koje su mu nanesene
hirurškim nožem..precizno koliko je to čoveku moguće..Ali telo pamti,trudi se da se vrati u
svoju osovinu..decentrirano je,izbačen je iz funkcije jedan deo..a telo svakom svojom
ćelijom radi punom parom i popravlja kvar. A to boli,boli jako..boli do srca i duše.Izdrži
dušo moja..Sve rane ipak zacele,postepeno..ali rane ljubavne mnogo teže zaceljuju,nema
vrednih ćelija koje bi to uradile..samo emocija,samo je ona tu..ali ona nema tu moć..zato
emotivne rane ostavljaju duboke tragove.Nepremostive..Dušo budi tiha..ŠŠŠŠŠŠŠŠŠ

 

Željko B.

Primećen član
Poruka
571
I OPET BIH...

Jedvačekano moje
tražio sam te u nedočekanom.
Pevao u gluvom bezdanu, nemuštim ispunjenim.

Jedvačekano moje,
suzama sam pisao pisma neotvarana.
Punim mesecom galopirao sa čoporom,
gladnim krvi moje, sedefne.

Jedvačekano moje,
Moranu zazivah da me povede.
Stazama prekinutih snova,
gde cveće cveta bez boja.

I opet bih, jedvačekano moje.
za jedan tren oteti.
Satkan od treptaja osmeha tvojeg.
562405
 
Top