Sećam se.
Davnog, zaboravljenog leta kampovali smo pokraj reke, u dubokom hladu panonskog šumarka, okruženi bezidejnim, otupelim mirom ravnice. I neko spomenu pasju sparinu koja nas je uporno gušila u tim lenjim popodnevnim časovima.
- A znaš li, rekoh, odakle naziv pasji dani?
U društvu sam važio za nekog ko često doda sporadičan, poluzanimljiv fakat, detalj razgovoru koji ionako nije nekud smisleno vodio.
- Heh, pa ti znaš, ti si čitao sve one knjige - reče ortak, mislivši na malu kolekciju knjiga koju sam tiho gajio u svom stanu, i koju je svakako primetio dok bi igrali video igre pre partije basketa.
- U starom Egiptu su smatrali da zvezda Sirijus, poznata i kao pseća zvezda, svojim sjajem doprinosi vrelini dubokog leta. Te je taj period nazvan - pasji dani.
Zapravo ni sam nisam znao gde sam to pročitao niti da li je istina.
- A je? - Prokomentarisao je ortak, lupivši čelenku ne bi li oterao dosadnu muvu.
Koliko i let muve, toliko je trajala i pažnja sviju nas o Sirijusu i starim Egipćanima i pasjim danima.
I dan se onda nepovratno izgubio.
A ja i dalje mislim da postoji neka pasja magija dubokog leta koja tera na zaborav, ali i snevanje. Ne ono noćno, kratkotrajno, već duboko, kosmičko snevanje. Snevanje zmije.
Pokušavam da se setim ali su sećanja hrapava, zrnasta. Igra dnevnih senki i - zaglušujuće zrikanje koje preplavljuje livade, suve i namirisane usijanim, ustajalim gvožđem i - masne stranice kompjuterskog časopisa i - brujanje dosadnog letnjeg filmskog hita na piratskom dvd-u, dok sanjarim o srebrnozelenim šumarcima Panonije koji su me oduvek podsećali na raštrkana, usamljena ostrvca. Ko kaže da se panonsko more povuklo? Usijano plavetnilo neba preplavi nas sve i podavi a da nismo ni svesni.
