Jednu jedinu predstavu sam napustila u toku trajanja... Znam da to nije u redu, znam da nije ni pristojno, daleko od toga da se
sme preporučiti nekom kao način ponašanja... Ti izuzetno smeta ostalim gledaocima koji ostaju u "mučilištvu"...
Radi se o predstavi "Pad", u režiji Kokana Mladenovića...
Na bini se menjaju glumac i dve glumice... buka traje sve vreme, buka od koje si danima gluv... užasna buka iz zvučnika gledališta
razara mozak i dijafragmu...Na bini se ne dešava ništa naročito, čak se ne čuje ni govor glumaca....
Znam da angažovano pozorište treba ponekad posetiti, ali ovo je bilo samoubistveno za mene...
Izdržala sam prvih petnaestak minuta, sve u nadi da će basovi prestati da mi pomeraju um i želudac, međutim, kako ova užasna buka nije prestajala,
izašla sam iz gledališta u pozorišni foaje... Potpuno poremećenih čula...razočarana i zabrinuta.
Znaju Kinezi da se čovek može ubiti zvukom, ali zašto je pribegao Mladenović tom režiserskom rešenju, to mi ustvari jeste jasno...
Uvek se bavio nekom siledžijskom metodom u svojim režijama, a sve u cilju da "razmrda" gledaoca... Sačekala sam pratioce ove predstave koji su sa
"složenim" facama izašli iz gledališta...
Tada sam prvi put jasno shvatila da neke predstave zaista rade paceri i da ih ne treba gledati...
Sve to čak i ako veoma volimo pozorište....
BTW, kakva je to predstava o kojoj treba da znaš sve unapred, o čemu se radi i šta je poruka, inače ti iz same predstave ništa ne bi bilo jasno?
Jedna od tih je i predstava "Pad"...
