- Poruka
- 6.710
Dobro je što su mi majka i otac RANO UMRLI pa nisu dočekali da vide kako im ćerka, ĐAK GENERACIJE, baulja po gradu kao NAJVEĆI OLOŠ!
One su po ceo dan na ulici. Lutaju gradom, ponekad od prolaznika iskamče koji dinar, leti spavaju u parku, na klupi, ili se sklupčaju na nekom skrovitom mestu između zgrada...
A šta kad dođe zima i stegne mraz? Gde se tada sklanjaju beskućnice koje su izgubile sve osim golog života? I kako su uopšte dospele u tu bezizlaznu situaciju?
Zimsko veče, novosadske ulice okovane su snegom i ledom.
Dušanka Zorić, supervizorka Centra za socijalni rad, vodi nas do Prenoćišta za žene, kako se zvanično naziva prostor koji je grad obezbedio za beskućnice, kako bi u toplom prebrodile još jednu hladnu zimu. A onda Jovo nanovo, pod vedro nebo, na travnjak, klupu, karton na betonu...
LABORANTKINJA ZORICA
U velikoj, čistoj prostoriji, dobro zagrejanoj i udobnoj, dočekuju nas četiri žene i noćni čuvar Stefan koji pazi da sve bude “kako bog zapoveda”. S malog radija čuje se muzika, kuvaju se kafa i čaj, prijaće posle tople gibanice koju su dobile za večeru. Neke se snebivaju, ne bi da govore o svom teškom životu, stide se bede u koju su zapale sticajem nesrećnih okolnosti. Šezdesetogodišnja Zorica Janković nije od te fele.
- Slobodno pitaj šta hoćeš, sve ću ti reći, nemam šta da krijem. Neka vide ljudi kako čovek može nisko da padne jer ne može da se obuzda – započinje svoju priču ova nesrećna žena, čiji je sunovrat započeo kada je zbog alkoholizma izgubila posao laborantkinje u Zavodu za transfuziju.
PROPILA SE UZ MUŽA ALKOHOLIČARA
- Rekli su mi, hajde da se sporazumno raziđemo, možda se kasnije središ i pronađeš neko drugo radno mesto, a otkaz ti ne bi bio dobra preporuka. Otišla sam, nisam imala izbora, sada mi nedostaje dve i po godine staža da bih ostvarila pravo na starosnu penziju. Ruku na srce, radila sam besprekorno, testirala sam krv dobrovoljnih davalaca na AIDS i hepatitis, nikada nisam napravila ni najsitniju grešku. Istina, često sam kasnila, nekad pola sata nekad sat i po, na posao sam dolazila mamurna, ali nikad pijana. Opominjali su me, molili da prestanem i na kraju su izgubili strpljenje – priznaje Zorka koja je počela da pije uz muža, teškog alkoholičara i nasilnika.
NA ULICI BEZ IČEGA
- Šta da ti kažem, bio je bokser, vežbao je na meni. Ubijao me je od batina, jednom mi je polomio nos, drugi put nogu, bio je to pravi pakao. Ako izuzmem naše dve ćerke, jedino što smo imali zajedničko bio je alkohol. A onda je bez mog znanja prodao stan. Uzeo je kaparu u sve propio, posle je dobio ostatak, ni dinara od toga nisam videla. Našla sam se na ulici, počela sam da prosim i od tih para mogla sam, bar u prvo vreme, da rentiram skromnu sobicu. Posle ni to nisam mogla da plaćam i postala sam beskućnica. Skitala sam po gradu, teturala se onako pijana, policija me je terala gde god bih zastala.
ĆERKA NE ZOVE
Kada joj je bivši muž umro u delirijum tremensu, Zorica je odlučila da batali piće.
- Sama sam se skinula s alkohola, nije bilo lako, za to moraš imati jaku volju. Stalno mi je bilo na pameti da će me pronaći u nekom jarku, kao poslednju propalicu, svu usranu i smrdljivu. Jesam dotakla dno, ali nisam htela da padnem još niže. I sad mislim da je dobro što su mi majka i otac rano umrli pa nisu dočekali da vide kako im ćerka, đak generacije i njihov ponos, baulja po gradu kao najveći ološ. Ubrzo posle toga preselila sam se kod prijateljice u Veliki rit, to ti je ono divlje naselje na Klisi, i koliko-toliko sredila život. Redovno sam viđala stariju ćerku, rodila mi je dvoje unučadi koju sam ponekad pričuvala jer je ona mnogo zauzeta, ima uspešan biznis. Mlađa je povučena, nikad nismo bile naročito bliske. Sad je u Norveškoj, tamo je rodila dete, nije me zvala ima bar dve godine – otkriva Zorica.
One su po ceo dan na ulici. Lutaju gradom, ponekad od prolaznika iskamče koji dinar, leti spavaju u parku, na klupi, ili se sklupčaju na nekom skrovitom mestu između zgrada...
A šta kad dođe zima i stegne mraz? Gde se tada sklanjaju beskućnice koje su izgubile sve osim golog života? I kako su uopšte dospele u tu bezizlaznu situaciju?
Zimsko veče, novosadske ulice okovane su snegom i ledom.
Dušanka Zorić, supervizorka Centra za socijalni rad, vodi nas do Prenoćišta za žene, kako se zvanično naziva prostor koji je grad obezbedio za beskućnice, kako bi u toplom prebrodile još jednu hladnu zimu. A onda Jovo nanovo, pod vedro nebo, na travnjak, klupu, karton na betonu...
LABORANTKINJA ZORICA
U velikoj, čistoj prostoriji, dobro zagrejanoj i udobnoj, dočekuju nas četiri žene i noćni čuvar Stefan koji pazi da sve bude “kako bog zapoveda”. S malog radija čuje se muzika, kuvaju se kafa i čaj, prijaće posle tople gibanice koju su dobile za večeru. Neke se snebivaju, ne bi da govore o svom teškom životu, stide se bede u koju su zapale sticajem nesrećnih okolnosti. Šezdesetogodišnja Zorica Janković nije od te fele.
- Slobodno pitaj šta hoćeš, sve ću ti reći, nemam šta da krijem. Neka vide ljudi kako čovek može nisko da padne jer ne može da se obuzda – započinje svoju priču ova nesrećna žena, čiji je sunovrat započeo kada je zbog alkoholizma izgubila posao laborantkinje u Zavodu za transfuziju.
PROPILA SE UZ MUŽA ALKOHOLIČARA
- Rekli su mi, hajde da se sporazumno raziđemo, možda se kasnije središ i pronađeš neko drugo radno mesto, a otkaz ti ne bi bio dobra preporuka. Otišla sam, nisam imala izbora, sada mi nedostaje dve i po godine staža da bih ostvarila pravo na starosnu penziju. Ruku na srce, radila sam besprekorno, testirala sam krv dobrovoljnih davalaca na AIDS i hepatitis, nikada nisam napravila ni najsitniju grešku. Istina, često sam kasnila, nekad pola sata nekad sat i po, na posao sam dolazila mamurna, ali nikad pijana. Opominjali su me, molili da prestanem i na kraju su izgubili strpljenje – priznaje Zorka koja je počela da pije uz muža, teškog alkoholičara i nasilnika.
NA ULICI BEZ IČEGA
- Šta da ti kažem, bio je bokser, vežbao je na meni. Ubijao me je od batina, jednom mi je polomio nos, drugi put nogu, bio je to pravi pakao. Ako izuzmem naše dve ćerke, jedino što smo imali zajedničko bio je alkohol. A onda je bez mog znanja prodao stan. Uzeo je kaparu u sve propio, posle je dobio ostatak, ni dinara od toga nisam videla. Našla sam se na ulici, počela sam da prosim i od tih para mogla sam, bar u prvo vreme, da rentiram skromnu sobicu. Posle ni to nisam mogla da plaćam i postala sam beskućnica. Skitala sam po gradu, teturala se onako pijana, policija me je terala gde god bih zastala.
ĆERKA NE ZOVE
Kada joj je bivši muž umro u delirijum tremensu, Zorica je odlučila da batali piće.
- Sama sam se skinula s alkohola, nije bilo lako, za to moraš imati jaku volju. Stalno mi je bilo na pameti da će me pronaći u nekom jarku, kao poslednju propalicu, svu usranu i smrdljivu. Jesam dotakla dno, ali nisam htela da padnem još niže. I sad mislim da je dobro što su mi majka i otac rano umrli pa nisu dočekali da vide kako im ćerka, đak generacije i njihov ponos, baulja po gradu kao najveći ološ. Ubrzo posle toga preselila sam se kod prijateljice u Veliki rit, to ti je ono divlje naselje na Klisi, i koliko-toliko sredila život. Redovno sam viđala stariju ćerku, rodila mi je dvoje unučadi koju sam ponekad pričuvala jer je ona mnogo zauzeta, ima uspešan biznis. Mlađa je povučena, nikad nismo bile naročito bliske. Sad je u Norveškoj, tamo je rodila dete, nije me zvala ima bar dve godine – otkriva Zorica.
