Socrealizam – propaganda ili ipak, umetnost

[Poli46]

Kad se govori o umetnosti socijalističke Jugoslavije, obično se polazi od tvrdnje da je režim sputavao
svaki slobodniji vid stvaranja, a da je sa druge strane socijalistički realizam bio nametan kao najbolji
i takoreći jedini umetnički stil. Iako se radi o predrasudi, takva tvrdnja ipak ima osnova u činjenici da
su mnogi vrsni umetnici nakon 1945. bili sputavani, zabranjivani, često i hapšeni, te su ponekad i
samovoljno prestajali sa radom unapred znajući šta ih čeka, a time je jugoslovenska umetnost dosta
izgubila i čak je neko vreme zaostajala za umetnošću prethodnog (međuratnog) perioda.
Međutim, niti je jugoslovenska umetnost nestala zato što su pojedini stvaraoci bili sputavani, niti je
socijalistički realizam bio jedini pravac koji je u tim vremenima opstao, niti su novi umetnici morali
da se strogo pridržavaju pravila i instrukcija koje je diktirao politički vrh.

Kolona partizana na platnu, kip prkosnog revolucionara, siva betonska višespratnica…Brutalizam.

Treba li takva ostvarenja danas okarakterisati kao obično propagandno sredstvo jedne prevaziđene ideologije
– ili su to ipak umetnička dela koja i dalje zaslužuju svaku pažnju?

 

[Poli46]

Socijalistički realizam jeste nakon 1945. ušao u sve grane umetnosti, negde se ispoljavao više,
negde manje, ali je najvidljiviji bio, i veoma se dugo zadržao, u vajarstvu i arhitekturi, svakako
ne bez razloga, jer su upravo preko monumentalnih spomenika i betonskih stambenih blokova
novi vlastodršci pokazivali svoju moć, učvršćivali kult revolucije koja ih je dovela na vlast, ali i podilazili širokim narodnim masama koje su im bile potčinjene.

Ako bi za neku umetnost bila opravdana tvrdnja o socrealizmu kao dominantnom pravcu, to je
onda arhitektura, čiji su predstavnici mnogo doslednije nego vajari i slikari pratili tendencije koje
je Sovjetski Savez postavio u međuratnom periodu i docnije ih nametnuo svim zemljama komunističke orijentacije. Ipak, treba istaći da je prvobitni socrealizam vremenom zamenjen brutalizmom, koji izvorno dolazi sa Zapada, no u mnogome je fizički sličan socrealizmu, tako da
su se dve struje sa različitih strana idealno uklopile i dopunile na gradilištima širom Jugoslavije,
a često nije lako ni razgraničiti da li građevina pripada socrealizmu ili brutalizmu. Možda bi najtačnije bilo reći da je i brutalizam na jugoslovenskom tlu imao socrealističku svrhu.

 

[Poli46]

Vojin Bakić „Spomenik Stjepanu Filipoviću“
Da se socijalistička tematika ne mora uvek predstavljati socrealizmom pokazao je Vojin Bakić koristeći u svom radu kubizam i apstrakciju. U pogledu primene kubizma karakterističan je
Spomenik Stjepanu Filipoviću (Valjevo), gde se kroz lik prkosnog narodnog heroja simbolično izražava sav bunt revolucije, dok se kao najbolji primer Bakićeve apstrakcije ističe Spomenik
pobjedi naroda Slavonije, izrađen od nerđajućeg čelika i visok 30 metara, sa predstavom
širokih krila koja pružaju otpor svim vetrovima i nedaćama. Nažalost, ova monumentalna
skulptura (verovatno najveća skulptura apstraktnog stila na svetu) porušena je tokom rata
u Hrvatskoj kao jedan neželjen i omrznut simbol komunističkog režima, a koliko je i sâm
spomenik bio prkosan svedoči činjenica da je porušen tek nakon devetog miniranja!

 

[Poli46]

Umetnici su među ostalima i Arpad Balaž, Lazar Ličenoski, Zlatko Prica, Pavle Vasić,
Đurđe Teodorović, Nedeljko Gvozdenović, Matija Zlamalik, Ante Abramović,
Pivo Karamatijević, Ismet Mujezinović, Franjo Mraz, Mihailo S. Petrov, Mirko Kujačić,
Đorđe Andrejević Kun i drugi. Sve su to sjajni umetnici..

Borbeni i soc-realizam-Veljko Stanojević, Sremski front, 1945, gvaš,

 

[Nikita Kulganov]

Majka domovina Volgograd 1967

 

[Poli46]

Socijalni realizam, međunarodni umetnički pokret, obuhvata rad slikara, grafičara, fotografa
i filmskih stvaralaca koji skreću pažnju na svakodnevne uslove radničke klase i siromašnih;
socijalni realisti su kritični prema socijalnim strukturama koje održavaju ove uslove. Iako se karakteristike pokreta razlikuju od države do nacije, gotovo uvek koristi oblik opisnog ili
kritičkog realizma.
Socijalni realizam ne treba mešati sa socijalističkim realizmom, službenom sovjetskom
umetničkom formom koju je 1934. godine institucionalizovao Josif Staljin, a koju su kasnije
usvojili saveznici Komunističke partije širom sveta,pa i Jugoslavija.

Borbeni i soc-realizam-katalogJanez Trpin, Tridesetogodišnjica Oktobarske revolucije, 1947

 

[Poli46]

Boza Ilić, srpski slikar

Boža Ilić (Žitni Potok, 17. april 1919 — Leskovac, 15. jul 1993) je bio srpski slikar socijalističkog realizma.

Celokupno Ilićevo stvaralaštvo podeljeno je na dva perioda. Prvi do 1950. u kome
je nastalo nekoliko monumentalnih kompozicija koje su snažno obojene romantičarski nadahnućem, da svedoče o davnim vremenima velikih nadanja i ponesenosti, viđenih slikarskom paletom ovog umetnika. Drugi period obuhvata period od 1950. do kraja života.

Pedesetih godina socrealizam postaje prevaziđen i Boža Ilić sve više biva potiskivan i zaboravljan. Više od dvadeset godina primao je socijalnu pomoć i slikao mala platna
iako je bio oprobani uspešni slikar sa velikim kompozicijama.

Neke od njegovih poznatih slika su „Sondiranje terena na Novom Beogradu“ iz 1948. dimenzija 240 x 440cm kao i „Omladina gradi prugu“. Kada se posle socijalističkog
realizma opredeljuje za rešavanje složenije likovne problematike poznato delo mu je
„Seoska porodica“.

Sondiranje terena.
Boža Ilić,koga sam lično poznavala,bio gluv ali priznat slikar..koji se nije snašao u modernim pravcima umetnost koji su došli kasnije.

 

[Poli46]

Gola sekretarica
Period socijalističke izgradnje vinuo je Božu Ilića u orbitu najvećih slikarskih veličina SFRJ. Osip Emilijevič Mandeljštajm je tvrdio da se novo društvo oslanja na solidarnost i ritam. Na temelju te misli Boža Ilić je nepogrešivo osetio ritam novog doba. Lidersku poziciju slikarskog real socijalizma ubedljivo drže dva njegova velika platna: „Sondiranje terena na Novom Beogradu" (440x240cm) i „Omladina gradi prugu" ispred „Jutro na omladinskoj pruzi" Ljubice Cuce Sokić, „Izgradnja mosta u Bogojevu" Milana Konjovića i „14. decembar" Đorđa Andrejevića Kuna. Iz tog vremena ostao je citat Ota Bihaljii - Merina da je Boža Ilić uobličio problem radnog entuzijazma, ritam i sreću kolektivnog stvaranja u izgradnji socijalističke otadžbine".

 

[Milan od Gruze]

Tokom istorije su uvek vladajuce strukture koristile umetnost kao propagandu.
Kao sto se danas npr. umetnost koristi u promociji NSP.U svim sverama umetnosti;narocito u sveri muzike i filma;ali i u sverama knjizevnosti,pozorista,slikarstva,vajarstva...
Cudno je da to nije opstepoznato?

U vreme Hitlera, umetnost se uveliko koristila u propagandi nacizma.

Tako da nista nije cudno sto su Staljin i Tito postupali po utvrdjenoj matrici.

 

[Poli46]

To je tačno.Neki su profitirali,a neki izgubili.
Oni koji su znali i mogli da se uklope,oni su postali režimski
miljenici..oni drugi su bili na marginama.

 

[Poli46]

Majka-1937
Đorđe Andrejević Kun bavio se slikarstvom i grafikom i bio član SANU. Poznat je po
monumentalnim realističnim kompozicijama i grafičkim mapama u kojima je prikazao
zločine okupatora u vreme Drugog svetskog rata i motive iz obnove i izgradnje zemlje.
Tvorac je idejnih rešenja za ordenje i grb nove jugoslovenske države formirane 1943.
godine na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu. Bio je profesor Akademije likovnih
umetnosti u Beogradu i rektor Umetničke akademije. Ilustrovao je i opremio brojna
književna dela: (Žena u košulji, Kolona, Crvene ribe, Riba na belom...) Na njegov rad
uticali su Georg Gros i Frans Maserel. Umro je 1964. godine u Beogradu.

No Pasaran-1945.

 

[Nikita Kulganov]

Andron sa psom, 1949 - Pyotr Konchalovsky

 

[Poli46]

Socijalna umetnost, pak, iza koje je stajala komunistička partija, uobličava se oko 1930. kao umetnički i politički stav. Osim Pariza, u jednom, i Moskve, u drugom smislu, na njeno
formulisanje delovali su i primeri iz drugih zemalja, posebno Maserel, Kete Kolvic,
Neue Sachlicheit (Diks, Gors, Bekman), raskršću društvene kritike i satire.
Njen početak vezuje se za izložbu Mirka Kujačića (1901), 1932, s uokvirenom proleterskom cokulom (Đorđe Andrejević Kun, 1904—1964, Đurđe Todorović, 1907—1986, Radojica Noje Živanović, 1903—1944, Vinko Grdan 1900—1980, Pivo Karamatijević, 1912—1963, Bora
Baruh, 1911—1942). U toku okupacije i rata slikarstvo je samo tinjalo — nacizam je ljudske vrednosti cinično izneveravao i uništavao. Pojedini umetnici ipak su imali snage da rade čak i u logorima, u Nemačkoj i Italiji, i u Narodnooslobodilačkom ratu. Po oslobođenju, revolucija je od umetnika zahtevala da napuste "sjajnu usamljenost" i postanu propovednici novih ideja; da se odreknu svoje slobode, napuste "formalizam" a usvoje dogmatski i nasilnički socijalistički
realizam. Ipak, razlika između radova "saputnika" i ubeđenih pristalica je očigledna.

Pivo Karamatijević

 

[Nikita Kulganov]

Mitrofan Grekov, trubač i barjaktar (1934)

 

[Nikita Kulganov]

Vasilij Orlov , Po rodnome kraju

 

[vučji čopor]

Соцреализам свакако има своје место у историји модерне уметности као што га има и нацистичка уметност у Немчкој.
Оба ова правца су програмска, а наметнута као доминантна и једино вредна државним декретима.
Совјетски соцреализам вуче корене из руског модерног сликарства, скулпторства и архитектуре, као што и наш соцреализам потиче из процеса модерне уметности код нас.Немачка нацистичка уметност је своје корене извлачила из монументалности старог Египта, што се види нарочито у архетектури.
Сличности међу овим правцима су велике, чак фрапатне што се види нарочито на плакатима и графици тога времена, мада се ради о различитим идеолошким полазима.
Шта је то што је заједничко свим тим правцима ( сем партијске прописаности !) - идејност и глорификација надљудскости. најомиљенији је у представи људске фигуре доњи ракурс који зу идеју потенцира.
Да се не заносимо превише то постоји и данас. Погледајте Марвелове супер хероје и начин како се представљају ( опет је доњи ракурс доминантан у представљњу људске фигуре !!! а радисе опет о надљудима.

 

[vučji čopor]

Соцреализам сам по себи није никакав проблем, један у низу приступа ликовности.
Оно што јесте огроман проблем са драстичним последицама је његова , практично, злоупотреба партијским одлукама иза којих стоји држава без обзира да ли је комунистичка или нацистичка.
Довољно је погледати шта се десило са Руском авангардом и другим приступима ликовности у том периоду.

 

[Poli46]

Соцреализам сам по себи није никакав проблем, један у низу приступа ликовности.
Оно што јесте огроман проблем са драстичним последицама је његова , практично, злоупотреба партијским одлукама иза којих стоји држава без обзира да ли је комунистичка или нацистичка.
Довољно је погледати шта се десило са Руском авангардом и другим приступима ликовности у том периоду.

To se desilo i kod nas.Pojedinci koji su se usudili da donesu duh zapada..nisu bili prihvaćeni
od režima.Tako je Boža Ilić koji naslikao Tita,u zahvalnost je dobio ceo sprat u centru BGD.
to su bila dva stana.U jednom je bio Atelje,a u drugom je živeo..Znam bila sam tamo.

 

[vučji čopor]

To se desilo i kod nas.Pojedinci koji su se usudili da donesu duh zapada..nisu bili prihvaćeni
od režima.Tako je Boža Ilić koji naslikao Tita,u zahvalnost je dobio ceo sprat u centru BGD.
to su bila dva stana.U jednom je bio Atelje,a u drugom je živeo..Znam bila sam tamo.

Наравно Поли јер се млђи брат из све снаге трудио да копира старијег, па чак и онда када су га избацили из куће - њихове Интернационале.
Сети се само шта су све радили Мићи Поповићу деценијама касније.

 

[vučji čopor]

Најпосећеније отварање једне изложбе у Београду која никада није отворена, а све крајем седме деценије и почетком осме
А све због ове и још једне слике са истим главним актером

 

[Poli46]

Izložba Miće Popovića trebalo je da bude otvorena 6. juna 1974. u Kulturnom centru Beograda. Pred otvaranje, slikaru je predloženo da povuče sliku "Predsednik Republike i holandski kraljevski par" što je on odbio a izložba nije ni otvorena. Za spornu sliku Popoviću je, kao predložak, poslužila fotografija sa svečane večere iz 1970. koju je Titu priredila holandska kraljica Julijana. Oko slike je trebalo da budu raspoređeni "Prizori" iz ciklusa o Gvozdenu/gastarbajterima.
S druge strane..
U Skenderiji u Sarajevu 29. novembra 1969. održana je premijera filma Veljka Bulajića "Bitka na Neretvi". Kulturnom događaju godine prisustvovao je Tito, najviše državno rukovodstvo, inostrani i domaći glumci, kulturni radnici, umetnici i novinari iz cele zemlje.
A..
Iste godine prikazan je i najpolitičkiji i najkritičkiji film ove epohe, "Zaseda" Živojina Pavlovića
koji "nije zabranjen, ali jeste". Iako je trebalo da otvori Pulski festival, "Zaseda" je iz velike
Arene prebačena u gradski bioskop. Film je poslat na festival u Veneciju (najbolji crnotalasni
filmovi slati su na najprestižnije međunarodne festivale). Na preporuku okružnog javnog
tužioca u Beogradu povučen je iz distribucije i u bunkeru je ostao do 1990. godine.

 

[Nikita Kulganov]

Zef Sosi - Idemo na rad Albanija

 

[Poli46]

Zef Sosi - Idemo na rad Albanija
Pogledajte prilog 970810

A vidi ženine noge..proleterka snažnih i svakako bosih nogu.

 

[Poli46]

Workers- de Constantin Meunier

 

[Nikita Kulganov]

Aleksandar Samohvalov - Kirov pozdravlja paradu 1935