Evo ja imam socijalnu fobiju, tj mislim da imam, nisam isao na razgovor sa psihologom jer ne smem, blam me je od lekara i od svog okruzenja, ali prepoznajem simptome.
Da imam socijalnu sam skapirao tamo sa nekih 15-16, kad sam izrazito odbijao da izlazim iz kuce, da se druzim i da odlazim na mesta kao sto su restorani/prodavnice i sl upravo zbog straha da cu napaviti budalu od sebe i da ce mi se smejati.
Simptomi su znojavi dlanovi, kratak dah, neugodnost, iscekivanje da se nesto lose dogoditi, ponekada teskoca u grudima, ili ubrazni rad creva.
Autoterapija je zeznuta stvar, jer nije uvek efikasna, ali je vezana za to da se osoba sa fobijom izlaze svojim strahovima sto vise dok se postepeno ne opusti.
Takodje, osoba mora da sredi u svojoj glavi problem sa svojim egom, da je i njoj dozovljeno da se izblamira i da se nece uvek izblamirati, jer je i to ljudski i savrseno normalno, jer se ne moze u svakom trenutku biti savrsen/a.
Ja recimo, nisam smeo da udjem u prodavnice, a sad posle 5 god, mogu to da uradim uglavnom ako sam sam, i ako nema drugih ljudi koje znam koji ce me videti kako se blamiram.
Jednostavno, ja odlicno radim u situaciji kada je pitanje zivota ili smrti i kada sam potpuno sam (tipa, moras da uplatis racune za struju inace ti seku danas, ili moras da pitas gde je salter da bi uplatio taj isti racun), ali kad sam sa ljudima koje znam...obicno se skamenim ili preterujem u slobodi, privlacim previse paznje samo da ne bi pokazao simptome socijalne.
Realno, osoba koja pati od socijalne mora da skapira da je druge ljude bas briga za nju ako se izblamira, jer realno sta je briga nekog prodavca, prodavacicu ako se osoba koja pati od socijalne zacrveni ili joj se oznoje dlanovi? Da li ce se taj prodavac secati bas te osobe koja se zacrvenela kada mesecno ima 1000 razlicitih musterija? A i da je nekog briga, zasto bi tebe bilo briga, svako ima pravo na svoje misljenje, a nije kao da ce ta ta osoba ponizavati i nabijati komplekse. Na kraju krajeva, ako se i to desi u 1% slucajeva, moraces da naucis kako da se nosis sa time
Sto se prave terapije tice, to sam cuo da se isto svodi na suocavanje sa svojim strahovima, izlaganje stresnoj situaciji, sve dok se mozak ne opusti i ne shvati da se nista lose i blamirajuce nece dogoditi. A ako to ne uspe, onda daju tabletice koje uspore, a ako te nesto uspori, i cini da se osecas smireno, pa lako prelazi u zavisnost.
Ja mozda zvucim kao da sam relativno izlecen, ali ogromni je put predamnom, jer imam jos TONU problema sa kojima se plasim da se suocim.
Malo po malo, potrebno je skidati jedan po jedan strah sa liste, pa ce i obolela osoba koliko-toliko bolje i zdravije funkcionisati.
Socijalna je kao korov, moras stalno da je kreses jer zna da se vrati, tako da nema odustajanja i samo hrabro.
) потражи помоћ на неком форуму типа: 
Radi se ipak o tvom zivotu.
