Ne znam na koji način država sprečava međusobno gaženje pravnim sistemom, jer ne postoji pravni sistem koji je uspeo da stane na rep svim smicalicama kojima se ljudi, preduzeća, kompanije, korporacije, gaze među sobom u trci za profitom. Čak štaviše, regulativa uvek kaska za tim, pa onda naknadno pokušava da reši stvar, baveći se samo posledicama, ne uzrocima stanja. Da ne pominjem da se na nekim nivoima sve to forsira i podstiče, sasvim logično: konkurencija između ljudi je kohezivna sila kapitalizma. To je očito i kad pogledaš one "naprednije", o nama da ne pričam. I naravno da ima nepoverenja, i to od samog starta, ugovor je izraz suštinskog nepoverenja među ljudima, kao i pravni sistem - ne možemo sami međusobno da se dogovorimo, pa onda moramo da pišemo nešto, potpisujemo, dajemo depozite, posle da izlazimo na sud, i tako dalje. Tu nisu krivi ljudi i njihova priroda, kriva je postavka stvari i naše težnje. Prosto, sistem koji forsiramo, naši ciljevi, svojom glomaznošću i zahtevnošću gaze sve naše dobre namere. Nije problem u "ljudskoj prirodi", koja nije ni ovakva ni onakva, već može biti svakakva.
Da bi tržište bilo utakmica, tj. igra, morala bi biti spontana, kao što je igra spontana. Međutim, svi bi trebali da znamo istoriju makar toliko da znamo da su uvek ispred tržišta išle vojske, ratovi i krvoprolića, što kapitalizam i tzv. "slobodno tržište" čini najkrvavijom za'ebancijom u istoriji čovečanstva (setiti se samo kolonijalnih osvajanja Amerike, Azije i Afrike, stvari kao što su Opijumski rat, ili američki ratni brodovi na obalama feudalnog Japana sa zahtevom da se tržište "otvori", i tako dalje). Zna se posle čega je došlo "slobodno tržište" i kod nas: ratovi u prošloj deceniji zaključno sa bombardovanjem.
A i kad se "slobodno tržište" uspostavi, sledi vrlo stroga "igra" pod strogim pravilima. Nikakve tu slobode i spontanosti nema, tako da ne znam kako možeš povući paralelu između tržišta i igre. Lakše je pronaći vezu između tržišta i mešalice za beton.