Quantcast

Snoviđenje, 5

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.266
ako ih pričom ne vežete
ničim nećete
jer oni spevavati ne umeju
i vašom će rečju vezani ostati
do kraja

Glasnik je doneo poruku o dolasku ledi Aife, i kad se, klanjajući, unatraške povukao iz prostorije, Katlin se učini da je Eogan prevrnuo očima. Aife je imala svoj dvor na pola dana jahanja daleko, ali uvek kad je dolazila u posetu ocu ili bratu, iz nekog joj je razloga za to trebalo bar tri. Ogi ju je pravdala ogromnom pratnjom koju je uvek sa sobom vodila, ali Ogi je mogla naći opravdanje za svakoga i bilo šta. Nije bilo realne potrebe da Aife sa sobom dovodi pola sopstvenog Dvora, jer je od Eoganovog bio veći samo Dvor njiihovog oca kralja, a po udobnosti i opremljenosti takoreći se nije od njega razlikovao. Čula je kako je Feidlimid uzdahnuo.

-Sećam se ledi Aife kao devojčice, dok je trčala vrtovima bosa i bežala od dadilja koje su htele da je očešljaju i obuku onako kako njenoj krvi dolikuje. U to je vreme sve to smatrala tricama i gnjavažom. Kako godine lete! Ali za mene će ona uvek ostati ista ona mala zverčica koja više od svega voli da zanoći pod nekim žbunom, umesto u postelji od paperja. Sad, naravno, ljudi se menjaju s vremenom, ali opet, tu je i lord Elisedd koji…

-Hoćeš li zavezati više, Feidlimide?

Eogan se brecao.

-Ne sećam se da sam ti dao dozvolu da otvoriš ta blebetava matora usta. Budi od neke proklete koristi: idi i pripremi sve za dolazak moje sestre. Hajde, gubi se.

Feidlimid je delovao kao dečak kojeg su upravo izgrdili pred gostima, i Katlin se skoro sažali. Eogan je znao biti prvoklasni gad.

-Katlin. Dođi.

Pošao je pred njom hodnicima i mnogobrojnim stepeništem ne osvrčući se, dok se ona trudila da održi korak. Izašli su na balkon s kojeg se pružao vidikovac sve do planina. Znala je da Eogan voli ovo mesto. Bilo je okrenuto na drugu stranu od prilazne aleje i dvorskih vrtova, i po pravilu niko na njega nije dolazio. Pretpostavljala je da je to neka Eoganova zabrana, zato što je balkon bio ljubak, sav u belom mramoru ispresecanom srebrnim žilama, ušuškan i odmaknut od buke, i pogled na nicanje zore s njega je bio verovatno najlepši na celom dvoru. Položivši razmaknute dlanove na balustradu, Eogan je neko vreme samo stajao i posmatrao planine u daljini. Katlin je ćutala. Nikad nije oslovljavala Eogana kad je bio u ovakvom raspoloženju i to je bila jedna od lakših lekcija koju je naučila po dolasku – naučila ju je posmatrajući kako su u takvim situacijama prolazili drugi.

Ne dobro.

Nikad joj nije smetalo da stoji ćutke s njim. S nekim je ljudima, znala je, to nemoguće. Prisustvo nekih ljudi čini tišinu neprijatnom i upravo nepristojnom, i zahteva da se progovori o ma čemu, samo da bi se ta neprijatnost nekako ublažila. Ona nije volela tričave razgovore, i uvek je radije birala da ćuti. Bila je to čudna osobina za nekoga ko je pola života zarađivao pričajući bajke, ali bajke su bile nešto drugo.

Konačno, Eogan se obazreo preko ramena na nju.

-Aife si draga. Potrudi se da to učvrstiš.

Katlin mirno odgovori:

-Da, gospodaru.

-Ne mari Elisedda. On neće zauvek biti na mestu na kojem je, ne ako ja budem odlučivao.

Sad se okrenuo prema njoj, oslanjajući se leđima o balustradu i prekrštenih ruku.

-Ali ako pretera s vređanjem, moraš mi to reći. Jesi li me razumela?

Ona je malo oklevala.

-Ne verujem da bi se lord Elisedd usudio da vređa vas u mojem prisustvu.

-Nisam mislio na sebe. Govorio sam o tebi.

-Lord Elisedd me prezire. Nemam problem s tim.

-Koga briga s čim ti nemaš problem?

Otkrstio je ruke i zakoračio ka njoj.

-Ti ni sa čim nemaš problem, ili bar to ne pokazuješ. Velike su sposobnosti smrtnika da zavara i obmane, mnogo veće nego naše. Zašto ih onda nama pripisujete?

-Zato što o tome drukčije sudimo, pretpostavljam.

-Ili zato što ste svi vi svesni da lažete, i zbog toga ste u stanju videti laži. Kad si tek došla, pitao sam te šta bi radije, i ti si mi rekla da bi se vratila u svoj svet. Ako bih te pitao danas, da li bi mi isto odgovorila?

Katlin je ćutala.

-Da li bi? Odgovori mi.

Ona sklopi oči na tren, Onda mu je rekla:

-Plašim se da više nemam života u koji bih se vratila. Kad ste me naterali da dođem ovamo, izgubila sam poverenje u svoj svet. Nikad se više ne bih mogla vratiti u njega. Ne posle svih stvari koje sam videla i saznala, oh, ne. Bilo bi to neizdrživo, poludela bih od toga.

-I zato ćeš otrpeti da te Elisedd vređa?

-Vi me vređate skoro svaki dan, gospodaru.

On je čudno pogleda.

-Ali, to ste vi. To je vaša krv i vaš soj. Vi ne možete drukčije. A ja sam vas priznala za gospodara, mada u tom trenutku nisam imala ni najdalju predstavu šta to znači. Morala sam naučiti. Smrtnici odavno ne žive po ovim pravilima, i nikoga ne zovu gospodarom već vekovima.

-Znam. Zato sam se i pitao spočetka.

-Šta to?

-Ti mi ne možeš lagati, ali možeš da ćutiš. A to uglavnom radiš. Nisam razmislio dovoljno o uslovima kad sam te vezivao, smrtniče.

-Uvek me možete pitati šta mislim.

-Pa, Kato. Reci mi.

-Šta to, lorde?

-Ne plašiš se pitanja koja bih ti mogao postaviti?

Ona mirno reče:

-Ne.

Učinio je još jedan korak ka njoj.

-Da li mogu da računam na tvoju potpunu odanost?

-Da, lorde.

-I ako bi to bilo pitanje tvog života?

-Da, lorde.

Učinio je zadnji korak i sad stajao pred njom.

-Zašto?

-Zato što sam pre pet godina naučila da svet kojim hodam nije jedini i da postoje zakoni stariji od onih koji se pamte u smrtnom rodu. Da sam prekršila ljudski zakon, morala bih to platiti. Ni sad ne radim ništa drugačije: samo plaćam jer sam prekršila zakon.

-Ali ovo je doživotna kazna.

-I zakon koji sam prekršila nosio je doživotne posledice.

-Blesavi stvore. Tačno kako sam i mislio. Ti se sama vezuješ. Ali nećeš praviti još veću budalu od sebe nego već jesi. Ti nisi obavezna celom mom rodu. U ovoj zemlji, samo ti je moja reč zakon. Niko drugi nema nikakva prava tražiti bilo šta od tebe. Niko ne može da te povredi a da za to ne bude kažnjen. Ako se Elisedd ne bude suzdržao, odgovaraće čak i za ono što je samo pomislio. Da li stvarno veruješ da Feidlimid nije platio onaj šamar po tvom dolasku?

Katlin trepne, zapanjena. To joj ni jednog trena nije ni na um palo!.. Eogan je posmatrao izraz njenog lica.

-Živiš u mojoj zemlji već godinama, i opet si tolika neznalica.

-Gospodaru… Ja samo znam kako se smrtnici gledaju ovde, i šta su sve prisiljeni da trpe.

-Ali ti nisi bilo koji smrtnik, i nije te vezao makar ko. Ti si savetnik na dvoru prestolonaslednika, i vezao te je princ. Ne upoređuj me s nekim kotlokrpom.

Ona pocrveni.

-To zaista…

-Prekini. Nisam naročito raspoložen danas.

-Želite li da pozovem sluge da vam donesu nešto? Vino? Ili svirače i plesačice?

On je pogleda s gađenjem.

-Ne. Želim da mi ispričaš priču.

-Oprostite?

-Hajde.

I, ne čekajući više nikakvu njenu reakciju, okrenuo se na peti i pošao.





Eoganove odaje nikada pre nije videla. Nalazile su se duboko u srcu Dvora, iza stotina stepeništa, prolaza i hodnika, i na svakih je par koraka stajao po jedan stražar iz Lachlanove garde. Tek je tog trenutka postala zaista svesna koliko je Eogan dobro čuvan. Uvek je mislila da je njegovo mesto princa i prestolonaslednika čvrsto poput zemlje, i da to niko ne dovodi u pitanje. Međutim, neki su očigledno mislili drugačije.

Rekao joj je, dok su prolazili zasvođenim hodnicima:

-Ne obaziri se na stražu. Lachlan je uvek bio sklon drami.

Glas mu je bio nemaran, i ona nije mogla tačno odrediti da li zaista ne mari, ili se samo koristi načinom svog roda da ne kaže ništa čak ni kad govori. Narod ne ume da laze, ali ume da splete reči tako da im ne uspete pohvatati ni rep ni glavu. Nije mu ništa odgovorila.

Najzad, kad je već pomislila da su sigurno zašli pod zemlju, dva stažara s Eoganovim amblemom na uniformi otvoriše pred njima velika dvokrilna vrata. Na svakom je krilu bio propet po jedan višekraki list tise.

Ubrzo je videla da je tisa upletena u maltene sve u Eoganovim odajama. To nije bilo drvo koje su majstori inače birali, i zato je motiv toliko upadao u oči. Nasloni stolica i sofa bili su oblikovani poput listova tise; potporni stubovi baldahina Eoganove postelje bili su vitki grmovi; rubini izbrušeni u savršene ovale bili su jedini dragi kamen koji je krasio drške na vratima ormara, ramove ogledala, uglove jastuka i teške brokatne prekrivače. Sama je ogromna postelja imala temelje od čvrsto upletenih grana, i uzglavlje je izgledalo upravo živo sa svojim uvijenim grančicama, blistavim zelenim lišćem i plodovima od rubina. Katlin je imala želju da ih dodirne da bi se uverila da nisu stvarni. Rekla je, nesvesno:

-Rođen od tisinog drveta.

Eogan se obazreo.

-To mi je ime, da.

-Tisa je otrovna.

-Zavisi kako s njom postupaš, zar ne?

-Da, naravno…

Još uvek se obazirala oko sebe. Nije mogla tačno izbrojati koliko je na tom mestu prostorija, jer su se otvarale jedne u druge, ali sigurno ih je bilo bar desetak. Njene su odaje imale dve i po sobe. Ali ona nije bila princ kraljevske krvi.

Eogan se bacio na postelju ne mareći da se izuje. Prekrstivši one preduge noge u člancima i ruku zabačenih iza glave, posmatrao ju je dok se šetala odajom kao kakvim preraslim vrtom. Ali, upravo je takav dojam imala. Zidovi su bili obloženi zelenim i crvenim tapiserijama protkanim srebrnim nitima, i bilo je mnogo ukrasa s motivom tisinog drveta i grma. Sa svakog je svetlucalo krv crveno kamenje. Jedino je Eoganova odeća, odbačena po sofama i naslonjačima, bila ponoćno crna. Ona zaviri u susednu prostoriju, shvatajući da je od poda do tavanice pokrivena policama s knjigama. Nikad nije imala utisak da Eogan mnogo čita. Pitala je:

-Ove su odaje napravljene za vas, lorde, zar ne?

-Nikada nijedan princ nije uzeo odaje prethodnika. Svaki naredni dobija lično svoje, po njegovoj naravi.

-Koliko ste od ovih knjiga pročitali?

-Sve. Nekoliko puta.

Nasmijao se.

-Zar me stvarno smatraš toliko blaziranim, Kato?

Ona pocrveni,

-Naprosto sam mislila…

Ućutala je. On se još uvek smijao.

-Naprosto si mislila da jesam. Pretpostavljam da ostavljam takav utisak.

-Sigurna sam da ostavljate tačno onakav utisak kakav želite, gospodaru.

-Izabrao sam mudrog savetnika.

Katlin hrabro izgovori:

-Ja uopšte ne verujem da je vaš položaj u bilo kakvoj opasnosti, mada sam, naravno, obavezna lordu Lachlanu zbog njegove budnosti.

-Bilo bi mu drago da to čuje. On vidi u smrtnicima stvari koje niko od nas ne vidi, i veoma ti je naklonjen.

-Njegov manir je nešto što mi prija. Otresit je i konkretan.

-Hoćeš reći, sličan je tvom rodu?

-Na neki način, da.

-Oh, Kato. Trebam li biti ljubomoran?

Katlin se iznenađeno okrete. Lice mu je bilo posprdno i ona pocrveni.

-Prestani da crveniš. To nije moglo tako da te postidi.

-Vi ništa ne znate o stidu, lorde.

-Verovatno. Dođi ovamo, Katlin. Pokazaću ti svoju kadu kasnije, ako si baš zapela.

Ali ona je sad stajala čudno odrvenela. Pitala ga je:

-Šta biste hteli od mene, gospodaru?

-Rekao sam ti, nisam li? Ti bi trebala biti neko ko ume da priča priče. Hoću da mi ispričaš priču.

-Kakvu biste želeli?

Podigao je obrve.

-A kako to da znam, ako nikada još nijednu nisam čuo?

Onda je ispružio ruku i potapšao mesto uz svoj bok.

-Dođi i ispričaj mi priču, Kato.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.