Quantcast

Snoviđenje, 36

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.433
Glavna primalja u stvari nije bila primalja uopšte, osim po rangu, i bila je verovatno najneobičnija osoba koju je ikada srela u toj zemlji.

Kao i svi, izgledala je kao da ima jedva dvadeset i pet godina, i bila je tipično biće Dana; sa svojom žutozlatnom kosom i bademastim očima; visoka, vitka i uskih kukova.

Međutim, tu je sličnost prestajala.

Na sebi je nosila jednostavnu, strogu svetlomodru haljinu, koja je, naravno, bila majstorski ukrojena i pratila joj linije tela kao salivena; ali na kojoj nije bilo nikakvih ukrasa, zlata ili dragulja. Usko uz vrat, na traci od crnog baršuna, imala je privesak u obliku sunca, i to je bilo jedino nepraktično na njoj.

Kosa joj je, mada puštena niz leđa kao i ostalima, bila vešto smaknuta s lica poput pene lakim belim velom koji joj je padao do struka. Nokti su joj bili kratko podsečeni, i ničim obojani.

Gledala ju je bez smeška.

-Ne sećam se da je ma koja dvorska dama ikada dolazila ovamo. Pogotovo ne supruga princa.

Sedele su u prostoriji koja je više nalikovala službenoj kancelariji u smrtnim zemljama nego bilo koja koju je Katlin ikada videla na Dvoru.

-Ovde rastu deca Naroda, čak i prinčevi.

-Ne, miledi. Ovde se žene Naroda porađaju, one koje nisu dovoljno visokog roda da bi im primalje dolazile na dvor tokom tog čina. I, naravno, ovde se tek rođeni među nama hrane dok ne ojačaju.

Katlin se zavali na stolici.

-Upravo je to ono što me zanima.

Žena podiže zlatne obrve.

-Šta tačno, miledi?

-Vi ste glavna primalja već jako dugo, kako su mi rekli. Sve ostale primalje su smrtne žene. Zašto je to tako, gospo?

Žena se malo osmehne.

-Nema potrebe da me tako zovete, miledi. Nisam dovoljno visokog roda.

-Ne zanima me kakvog ste porekla. Vi radite posao od izuzetne važnosti u ovoj zemlji. Ne mogu vam se obraćati nikako drugačije.

Žena oćuti malo. Onda se obazrela preko ramena na jednu rumenu, ljupku smrtnu devojčicu za svojim leđima:

-Idi u kuhinje i naloži da se za prinčevu suprugu spremi čaj.

Devojčica učini kniks i izađe. Nije dvaput pogledala Katlin. Ona reče:

-Isuviše je mlada za primalju ili dojilju.

-Uvek nam nedostaje žena, miledi. Zato ponekad radimo dogovore s farmerskim ili sirotim devojčicama u vašem svetu. Ovde nikad nisu gladne ni bose, i uče se zanatu koji je visoko cenjen. Ima ih koje pristanu.

Katlin pomisli: ima i onih koje dođu nemajući pojma kuda su krenule, takođe. Ali devojčica joj se nije činila tužna ili uplašena, i ako ništa, žena prekoputa je nije lagala barem u vezi nje.

-Unapred vam se ispričavam što ću vam se obraćati kao ono što jesam, smrtnik.

Žena ništa ne reče.

-Pitaću vas konkretna pitanja na koja ćete mi morati konkretno odgovoriti.

Nasmešila se.

-Znate kako to ide.

Žena je još uvek ćutala. Onda reče:

-Da li je princ nezadovoljan radom koji se ovde obavlja?

-Ja nisam čula ništa slično.

-Onda, zašto?

-Zato što želim da razumem. Ja da razumem.

-Zašto?

-Plašim se da vam na to neću odgovoriti.

Žena malo napući usta.

-Ako od mene zahtevate istinu, miledi…

-Zahtevam? Zar vi umete da lažete?

-Naravno da ne.

-Nisam došla da pravim dogovore. Ja to ne moram. Postaviću vam pitanja, i vi ćete mi odgovoriti. To je sve.

Devojčica se vrati, noseći na pladnju pribor za čaj. Odložila ga je na stol, učinila kniks, i pošla da ponovo stane za ženina leđa. Ova joj reče:

-Moli.

-Da, gospo?

-Idi i obiđi deo s porodiljama. Vidi možeš li biti od kakve koristi.

-Da, gospo.

Dete izađe.

Žena je posmatrala kako Katlin ubacuje zrno soli u svoju šolju. Malo se osmehnula, ali nije komentarisala. Umesto toga, pitala je:

-Šta, zapravo, želite da znate, miledi?

Katlin se smešila. Rekla je:

-Sve, gospo.



S praga, posmatrale su nekoliko krupnih, pucajućih od zdravlja žena kako na grudima ljuljuškaju neverovatna bića, lepa poput anđela.

Svako je imalo buckaste ručice s jamicama, vodoskok zlatne kose, ogromne, preplave oči i jedva malo zašiljene uši. Sva su se smijala i gugutala. Katlin ih je mogla zamisliti s krilima u bilo kojoj crkvi u Vatikanu. Nije ni shvatila koliko je vremena provela gledajući, opčinjeno, kad je žena pored nje progovorila:

-Kao što sam vam već objasnila, naša se deca rađaju i rastu drukčije od vaše. Možda vam izgledaju par meseci stari, po vašem računanju, ali neki imaju i do dve godine. Ostaće ovde do treće, ili čak i pete. Mada je to retko i dešava se samo u posebnim slučajevima.

-Kakvim?

-Kad se dete rodi naročito slabo, više nego je uobičajeno.

Oćutala je tren.

-Rekla sam vam da se naša deca rađaju mnogo slabija od vaše.

Katlin odsutno doda:

-Da, kao i da majke Naroda ne mogu da doje.

-Zapravo mogu, miledi, samo što to nije dovoljno. Barem Narod ne pamti da je ikada bilo. Da bi nam deca ojačala posle rođenja, i dobila šansu da se pravilno razviju i rastu, potrebno im je smrtničko mleko. Ne mleko vaših životinja. Mleko vaših dojilja, vaših žena.

-Znate li zašto je to tako?

Žena prosto reče:

-Ne.

Prostorija je bila velika, savršeno čista, velikih prozora koji su bili okrenuti na stranu s koje sunce najduže i najjače sija tokom dana. Žene su se smijale deci, ljubile ih i čavrljale s njima. Nijedna nije izgledala nesretno, pocepano ili pothranjeno. Pored većine je stajao mali stol koji je pucao od težine dobre, jake hrane i još jačeg, gustog čaja. Posluga je neprestano dopunjavala pladnjeve, tanjire i šolje.

Dobro mleko zahteva dobru hranu.

Katlin dođe malo mučno. Nije mogla naći konkretnu zamerku, osim što je pomalo nalikovalo sajmu rasnih krava. Gledala je kako jedan dečaćić poseže za krupnom, golom dojkom iz koje je curelo mleko. Žena se nasmijala i privila ga na grudi.

Katlin pomisli seća li se svog deteta tamo u selu koje je ostavila, ili iz kojeg su je prevarom doveli. Po njenom se ponašanju činilo odrečno.

Pitala je:

-Jesu li sve ove žene pod glamurom?

Žena joj mirno reče:

-Ne više.

Katlin oćuti. Mada je prizor, na ovlašan pogled, bio verovatno najlepši koji je ikada videla ma gde, nije imala više snage da ga posmatra.

Okrenula se na peti i pošla.

Hodnici koji su povezivali zasebna odeljenja, bili su u stvari otvorene verande pod lučnim stubovima. Dvorište je bujalo zelenilom, grmovima, hladovitim drvećem, ogromnom paprati, čitavom šumom. Stazice koje su se ukrštale njime bile su od belih kamenčića, besprekorno održavane. Nigde se nije mogla videti ni mrljica nereda ili prljavštine. Zidovi su bleštali belilom, mramor podova bio izglancan do najvišeg sjaja, i stalno su se neke sluge motale okolo, čistile već čisto i laštile već ulašteno.

-Miledi.

Katlin sačeka da je žena sustigne. Sad su hodale naporedo, obe usporivši korak.

-Pretpostavljam kako vama ovo mora izgledati. Ali plašim se da vam se neću ispričavati. Znate li koliko se malo dece Narodu rađa?

Katlin odgovori, ne gledajući je:

-Čula sam.

-Žene Naroda izuzetno teško i retko zanose decu. Većina nas to nikad ne uspe.

-Je li tako bilo oduvek?

-Koliko sam ja upoznata, da.

-Kako ste opstali, onda?

Žena je neko vreme hodala pored nje, ćuteći. Katlin se osmehne.

-Da, naravno. Ukrštali ste se s nama.

-Miledi…

-Zato što je naša krv jača. Mi vam možemo rađati mnogo dece, i naša su deca zdravija i otpornija. To je popravljalo vašu krv. To vas je održalo sve do danas.

-Nije sasvm tako kako zvuči.

-Da li sam nešto pogrešno shvatila?

-Ne. Ali vi ste smrtni, i kao i svaki smrtnik verujete da su svi ljudi s kojima smo se ikada ukrštali, bili zavedeni glamurom, oteti ili šta još gore. Ali, to nije tačno. Mnogi su došli od svoje sopstvene volje. Mnogi smrtnici vole ovaj svet, pa čak i Narod, iz ovog ili onog razloga.

Katlin pomisli na riđu gardistkinju, i ono što joj je Lachlan rekao: nekima od vas više paše život koji vam mi možemo ponuditi, nego onaj na koji bi bili osuđeni da ste ostali u smrtnim zemljama.

Rekla je:

-Pretpostavljam da uvek ima i takvih slučajeva. Znači, ukrštate se s nama da bi ojačali svoju sopstvenu krv.

-To je jedan razlog.

-Zar ima još koji?

Činilo se da žena malo okleva. Ali Katlin joj je postavila otvoreno pitanje, mada je bilo očigledno da nije baš rada na njega odgovoriti. Učinila je onaj ružan animalan gest vratom. Učinila ga je bar deset puta otkako je Katlin došla tog dana.

-Ima, miledi, da.

Katlin uzdahne.

-Koji?

-Snošaj s vašom vrstom.

Katlin trepne.

-Oprostite?

-Ali vi ste supruga princa. Zar me zaista morate pitati tako nešto?

-Recimo da nisam naročito pametna. Ovde mi svi neprestano govore da ne vidim stvari koje su mi pod nosom.

Žena se malo osmehne.

-Zato mi odgovorite. Šta ste mislili time, snošaj? Pričate o seksu, zar ne? Pukom seksu, ne o začinjanju dece?

-Da.

-Od kakve vam je koristi seks s nama?

-Taj čin s vašom vrstom ima neke prednosti koje nema kad ga upražnjavamo međusobno.

-Kakve prednosti?

-Od njega i mi sami postajemo jači i zdraviji.

Činilo se da je sad vrlo bleda. Katlin baš nije bilo najjasnije zašto. Narod nije znao za stid.

-Pretpostavljam da ste čuli… Ili čak i doživeli… Oprostite, nisam navikla govoriti sa suprugama prinčeva o nečemu ovakvom. Ili o bilo čemu, kad smo već kod toga.

-Ne marite. Ova je supruga princa smrtna, i moli vas da joj objasnite, najprostije moguće.

Žena stade nasred trema kojim su hodale. Pogledala ju je pravo u oči.

-Sigurno ste morali primetiti da je princ drugačiji otkako je počeo deliti postelju s vama.

Katlin se oseti kao da je neko odjednom uneo sveće u dotad mračnu odaju. Rekla je:

-Da?

-Prosto mi je nezamislivo da niste primetili da je jači, višlji, da deluje snažnije, da mu kosa jače sija – takve stvari? Ja ne idem na Dvor, ali naravno svi mi čujemo šta se na Dvoru dešava. Pričali su mi kako je princ drugačiji. Ne mogu zamisliti da vi to niste primetili, kad su primetili svi ostali.

-Da. Primetila sam. Samo nisam znala koji je tome razlog. I, ovaj mi ni na kraj pameti ne bi bio. Seks sa smrtnikom? Samo to?

-Da, miledi. Samo to.

-Ali, zašto?

Žena sleže ramenima.

-Opet mi postavljate pitanje na koje ne znam odgovor, niti ga zna iko za kojeg sam čula. Možda magi u Kuli, možda stoji negde u nekom drevnom zapisu…

Katlin pomisli da sasvim sigurno neće ići da pita vrhovnog maga o tome.

-U redu. Zapravo, nije ni važno zašto.

-Smrtnici imaju navadu da preterano razmišljaju čak i kad nema potrebe.

Ona ništa ne reče na to.

-Tako da, razumete… Nije samo plodnost vaših utroba razlog zašto smo se uvek pokatkad sparivali sa smrtnicima.

-U redu. Koji je razlog što su vam sve primalje smrtne?

-Vaš je rod u tome mnogo spretniji, zato što rađate mnogo dece. Porođaji u Naroda uglavnom su teški i opasni. Naše žene nose decu i do godine dana, nekad i duže, i kad se porađaju, pa… Čini se da nam tela prosto nisu podesna za to. Zato nam trebaju smrtne babice. Smrtnici su neverovatno vešti s teškim porođajima.

-Pretpostavljam.

Odjednom je dobila strašnu želju otići, i nije se više mogla setiti zašto je uopšte dolazila.

-Gospo.

-Miledi?

-Ja jesam smrtna, ali sam udana za princa. Prihvatila sam ovu zemlju kao što je ona prihvatila mene. Čak ni ako bih imala takvu moć, nisam sigurna da bih htela da menjam zakone i običaje Naroda. Ja ne želim menjati srž ove zemlje, a ne verujem ni da bi mi sama zemlja dozvolila. Ne želim da vas moja poseta brine. Od mene se ne morate plašiti. I, ako ima bilo šta što vam treba, sad ili ubuduće, molim vas da dođete, bez straha, i ja ću učiniti sve što mogu da vam pomognem.

Dodala je:

-Obavezujem se na to.

Žena je zurila u nju još neko vreme. Onda joj se lice, po prvi put otkako su se srele, rasvetli u zamaman osmeh. Duboko joj se, nisko poklonila.

-Miledi. Ja sam obavezna vama.

Katlin klimne, i pođe dalje hodnikom, ka izlazu. Žena reče za njenim odlazećm leđima:

-Miledi?

Želeći što pre otići, Katlin se malo nestrpljivo obazre:

-Da?

-Ima još nešto.

-Šta to?

-Nije mi bila namera pominjati, ali vi ste me obavezali. Želim vam vratiti onoliko od duga koliko mi je u moći.

-Nisam sigurna možete li.

-Došli ste da biste saznali stvari koje ne znate ili ne razumete, zar ne? Ja vam mogu pojasniti još nešto što vam možda nije jasno, takođe.

Katlin ništa ne odgovori. Žena došeta do nje. Rekla je:

-To se inače ne dešava. Sam odnos s vama je dovoljan da se Narod oseti, i bude bolje. Međutim, pretpostavljam da ste tokom odnosa s princom doživeli ujede, ugrize? Pretpostavljam da ste krvarili od toga?

Katlin se zapilji u nju. Dahnula je:

-Kako biste to mogli znati?

Žena je izignoriše, naoko.

-Pretpostavljam da se dešavalo da pomislite da princ voli ukus vaše krvi, i da je možda čak i namerno proba?

Katlin je i dalje zurila u nju, ogromnih očiju. Žena joj reče:

-Narod to ne radi, mada postoje priče da nekada jesmo. Naša je krv slaba, u pravu ste. Zato smo nekada uzimali vašu, od vas. Bukvalno. Međutim, onda je postalo jasno da se i bez toga možemo okoristiti, čak i ako možda manje efikasno, a i bilo je teško zadržati smrtnike koji bi na to uopšte pristali. Tako smo učinili kompromis. Prestali.

Žena ućuti. Katlin dahne:

-Ali princ…

-To vam pokušavam reći.

-Ali, ali, zašto..?

-Zašto?

Žena podiže one zlatne obrve, sad je gledajući kao da je postavila stvarno glupavo pitanje.


-Zato što je on biće Sumraka, naravno. Oni nikad nisu prestali.
 
Poslednja izmena:

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.