Quantcast

Snoviđenje, 31

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.665
Mada nije zapamćeno kad je neko zadnji put ovuda prolazio, staza je ipak bila vidljiva. Trebalo je zaobilaziliti odronjeno kamenje i oštro grmlje koje je izbijalo iz ivice planine i ponekad zakrčivalo maltene ceo prolaz, ali staza je svejedno bila tamo. Uska i opasna poput kozije, priljubljena uz planinu, ali tamo. Što ste istrajnije išli naviše, postajala je sve krnjavija, kao veštičiji zubi. Svi drumovi u ovoj zemlji bili su široki i održavani, i smatralo se da se čak i severom može udobno putovati – ukoliko s puta ne skrećete. Kraljeva je naredba bila da putevi u njegovoj zemlji moraju biti sigurni, ali on je poštovao svoje podanike Noći, i prepuštao da svojim krajevima rukovode kako nalaze za shodno. U zemlji je postojala izreka da Narod ima pravo na sve što nije kraljev drum.

Šumske staze nisu ulazile u tu priču, jer se odvajkada smatralo da šuma pripada Noći i Sumraku; i, kako je Katlin sad naučila, ova staza nije bila pod kraljevom zaštitom takođe.

A i što bi? Njome niko nije išao.

Ponekad je bacala pogled naviše kad bi sedela uz jezero, i mada joj na kraj pameti nije bilo da će ikada kretati na tu stranu, još joj je i onda bilo jasno da bi put bio opasan i težak. Njime se nije moglo ići u zlatom izveženim haljinama i vrtoglavo visokim štiklama. Ali u odeći garde, pantalonama, tunici i čizmama; možda. To vas neće spasti od pada u provaliju, ali bar ste se mogli provlačiti kroz opako, zašiljeno trnje dugačko koliko čovečiji prsti, ili, pre, kandže. Noga u čizmi mogla je naći oslonac čak i kad bi se staza svela samo na dva pedlja širine. Katlin nije imala straha od visine, ali je svejedno izbegavala da gleda dole niz liticu. Od tog bi se i najprisebnijim glavam moglo zavrteti.

Vrtoglavica vam nije bila prijatelj na tom mestu.

Ništa vam nije bilo prijatelj ovde.

Svaki korak koji bi učinila kao da je šaputao: vrati se. Svaki trn koji bi joj se uhvatio odeće ili joj zagrebao kožu, govorio je: ne idi dalje.

Eogan i ona nisu govorila ništa.

Nije se činilo da je njemu uspon težak kao njoj. On je pripadao Narodu, i nije imao problem s visinama, praktično nepostojećim putevima i oštrovrhim liticama. Zapravo, imala je dojam da ga ona usporava. Povremeno se staza neočekivano pojavljivala naviše, dovodeći je do slepog kraja posle kojeg ste mogli jedino skočiti dole u provaliju ili se vratiti nazad; a onda se nastavljala metar i više iznad; kao da su nekada, možda, postojale stepenice koje su se srodile s planinom toliko davno da im više ne uspevate prepoznati ni naznake. Eoganu to nije bio problem. Doskočio bi gore, na tren balansirajući na ivici sa sigurnošću od koje joj se istovremeno i hrbat ježio i oči okruglile od zadivljenosti; a onda se osvrtao ka njoj, grabio je za zapešće i lako je i bez ikakvog napora podizao do sebe. Ne bi čekao ni da se ona prestane zgražati, i odmah je kretao dalje.

Sad je već neko vreme bilo jasno da se stvarno sprema nepogoda. U daljini je prigušeno tutnjalo, i bezglasne su munje povremeno obasjavale svod. Katlin je to čudilo više od ičega. Nikada ništa nije videla u toj zemlji do osunčanog, izuzetno prijatnog dana. Nebo je bilo plavo i bez oblačaka, i svako je veče mogla čuti letnje zrikavce. Međutim, onda joj je palo na um da se to nije vreme promenilo – ne u stvari. Pomislila je da je na tom mestu, možda, vreme uvek takvo. Sad su već bili vrlo visoko i siva je magla ležala po zemlji, čineći uspon još težim. Postalo je hladno i neprijatno, a onaj čudan miris sad je postojano mirisao na paljevinu i garež.

Ona upita:

-Kakav je to miris?

Nije mogla reći da je sasvim gadan, ali nije joj se dopadala njegova oštrina. Par puta se zakašljala i shvatila da je postalo teško disati.

Eogan reče, ne okrečući se da je pogleda i ne zastajući:

-Planina je puna šupljina i rascepina. Iz njih stalno izlaze pare. To je miris zemljine utrobe. Ne možeš biti bliže srcu zemlje nego ovde.

-Zadnji put kad sam onjušila zemlju, ona je mirisala.

-Zemlja nema samo jedan miris, isto kao što nije uvek ista za svakoga.

Ona zaćuti. Sunce je utonulo iza plavih planina u daljini, i sad su im se još samo vrhovi rumeneli. Sumrak se spustio poput plašta, svaku stvar: stenu, kamen, trn i žbun, bojajući u crno. Ali noć je još bila daleko. Između tamnih senki, videla je nepravilne komade prigušene svetlosti. Još je mogla razabirati vijugavu stazu, a Eoganova se kosa belela kao da na nju senke nemaju nikakvog uticaja. Nije je to čudilo, obzirom da je njegova kosa ostajala bela čak i posred najdublje noći i potpune tmine. Više nije znala koliko su se visoko uspeli, jer je provalija pod njima bila sasvim sakrita sivom maglom, ali moralo je biti mnogo, obzirom da su išli već satima, kako joj se činilo, i vazduh je postao izuzetno težak.

Eogan iznenada stade.

Katlin se napregne gledajući oko sebe, odjednom shvatajući da se staza naglo završila i pred njima otvorila u neveliku zaravan po kojoj je trava bila mrva i crna kao spaljena. Jedna munja obasja nebo, i ona uhvati ceo prizor u tom deliću trena: litica se dizala u nemoguću visinu, tako da joj nije mogla videti kraja. U njoj urezan, u obliku naopakog slova “v”, bio je nekakav prolaz, kao u pećinu. Svugde duž njegovih ivica, bile su urezane čudne rune i simboli, grubom rukom; kao da je onaj koji ih je urezivao znao samo osnove pisanja ili kao da je to pismo toliko staro da se nikad nije uspelo razviti do pune pismenosti. Umesto onoga što bi bilo razložno očekivati, potpunog mraka, unutra je lelujalo svetlo.

Eogan reče:

-Pa, Katlin, smrtna ženo. Dobrodošla u Pevajuće pećine.

Iz nekog razloga, glas mu je bio posprdan, skoro rugajući.



Nije bilo baklje okačene pored ulaza, ali svetlo je dopiralo negde iznutra i kad su joj se oči privikle na mrak, Katlin je mogla videti gde se obrela. Bio je to uski hodnik visoke tavanice, prosto izdubljen u stenu, bez ikakve brige za lepotu. Možda ga je čak sama priroda stavila tu, ne čovek. Svakako je bilo očigledno da se niko nikada nije trudio da prolaz njime olakša. S tavanice su visili stalaktiti poput sivih, okamenjenih ledenica; a pod je bio neravan i počesto zakrčen kakvim odronjenim kamenom ili prosto oštrim zavijutkom. Vrlo brzo, Katlin se poćela ježiti od hladnoće. Imala je dojam da ni u grobu ne bi bilo mrzlije. Pratila je Eogana koji nigde nije zastajkivao, čak ni na mestima gde se hodnik račvao u neke druge prolaze.

Odjednom joj nešto pade na um: on je već bio ovde.

Nikad nije čula ni za koga ko je ušao u Pevajuće pećine.

Oprezno i na ivici šapata, pitala je:

-Vi ste već dolazili ovamo, lorde, zar ne?

On joj ništa ne odgovori.

Osećajući sve jaču nelagodu, Katlin je, vireći iza njegovog ramena, gledala kako svetlo prema kojem su se, izgleda, zaputili, postaje sve jače. Plesalo je po grubim zidovima i njoj postade jasno o čemu se radi. Bila je to vatra. Miris gareži sad joj je bukvalno derao nosnice, ali osim njega njušila je još nešto, mnogo neprijatnije. Magla kojom su već satima hodali, sad je postala gust i crn dim koji se leno valjao zemljom, penjući joj se bukvalno do kolena. Više nije mogla videti gde staje. Pod tabanima joj poče ružno krckati, kao da hoda po praznim puževim ljušturama ili oklopima kraba, ili, možda, kakvim sitnim kostima. Želudac joj se malo okrenuo, i odjednom joj je bilo drago što ne može videti pod.

U trenutku kad je prepoznala kakav je to neprijatan miris, pred njima je, totalno neočekivano, pukla ogromna dvorana. Katlin se ukopa u mestu, preneražena.

Pećina – oh, da, to je jednostavno morala biti pećina – je bila toliko velika da su joj se zidovi – ako ih je uopšte i bilo – gubili negde u daljini u totalnom mraku. Okamenjene ledenice, viseći s tavanice kojoj nije mogla sagledati kraj, i izrasle iz stenovitog poda; bile su debljine njene ruke i svom dužinom zalite kamenim suzama, kao sveće zauvek uhvaćene u trenutku topljenja. Jedno se ponoćnocrno jezero, površine mirne poput ogledala, pružalo s desna. Nije htela ni da zamišlja koliko je duboko. Ostatak je ogromnog poda bio ispresecan dugim otvorima, iz kojih je kuljao dim i onaj ružni miris nalik sumporu. Mislila je da dim dolazi od vatre, ali on je zapravo izlazio iz samog srca zemlje, iz tih opasnih rascepina negde čak dovoljno širokih da u njih upadnete.

Neko je stvorenje sedelo opkoračivši jedan od užih procepa.

Vatra je plamtela velika poput logorske blizu nje, šarajući joj lice crvenim, plavim i crnim senkama, nemirnim i neuhvatljivim. Bila je odevena u prljavobelu, prostu haljinu, bezobličnu poput vreće i izderanih rubova i rukava. Otvor oko njenog vrata nije bio ničim uvezan, i spuštao joj se maltene do pupka.

Žena podiže pogled kad su stali na ulaz pećine, i Katlin se zanese na nogama i dohvati zida pored kojeg je stajala kako ne bi pala.

Sve oko nje, pećina, vatra, jezero, smrdljivi dim; naveo ju je da očekuje ugledati neko prastaro stvorenje koščatih ruku i grudi i lica crnog od dubokih bora. Možda je to pomislila i zbog boje ženine kose, koja je bila potpuno bela i padala joj preko lica maltene do zemlje, kao da je ogrnula kakav sedi ogrtač. Očekivala je da vidi staricu, ružnu vešticu iz dečijih bajki u njenoj zemlji. To bi bilo normalno.

S tim bi mogla živeti.

Međutim, lice koje je ka njima podigla, bilo je mlado, glatko i upravo sablažnjivo lepo.

Katlin je otresla glavom, očekujući da privid nestane i da shvati da je to bila samo varka, obmana, glamur, šta god – očekivala je da žena slegne ramenima, izvije vrat i kičmu, i pokaže im svoje pravo, veštičje lice ružno poput groba.

Međutim, to se ne desi. Žena smače kosu s lica na potpuno isti način na koji je to radio Eogan, i koji bi Katlin prepoznala ma kad i ma gde. Bili su isti. Uvek je mislila da niko na svetu ne liči Eoganu kao Aife, njegova rođena blizanka; ali ova je žena bukvalno bila Eogan.

Imala je njegove široko rastavljene, bademaste oči toliko svetloplave da su zapravo bile prozirne; njegove bele obrve i trepavice kojima je samo vatra umela malo pozlatiti vrškove; njegove jagodice, usta…

Izgledali su kao duplikat jedno drugoga.

Žena reče:

-Moj voljeni sin, moje dete. Dugo mi nisi dolazio, ljubavi.

Eogan reče, Katlininim ušima potpuno bespotrebno:

-Majko.

Žena se podiže na noge, prekorači rascepinu u zemlji nad kojom je sedela, i poče im prilaziti.

Katlin shvati da je sav pod okolo vatre pun kostiju i lobanja, životinjskih i ljudskih. Jasno je videla, na onima najbližim vatri i najbolje osvetljenim, oštre zareze nekih sečiva, i tragove zuba.

Noge je izdaše. Žena je hodala preko kostiju kao da hoda perivojem, ne obraćajući pažnju na lomljenje i krckanje kostiju pod svojim tabanima. Bila je bosa.

Katlin sklizne niza zid, jer su joj noge odjednom postale poput vode. Trenutak pre nego je pala na pod, Eogan se hitro pomače i pograbi je za mišicu. Uspravio ju je nazad na noge. Mada je taj pokret mogao značiti brigu, oči su mu bile hladne i rugajuće.

Žena reče:

-Drago mi je što si mi doveo svoju suprugu. Odavno želim da je sretnem. Ne plaši se, smrtna ženo. Pusti da te bolje pogledam.

Katlin pomisli da bi radije učinila bilo šta drugo, ali prisebnost joj se vraćala. Eogan je odgurne pred sebe, nimalo nežno, i sad je stajala sa ženom lice u lice.

Katlin se pokloni. Rekla je:

-Miledi.

Žena se nasmije Eoganovim smehom, i, na neki blesav način, Katlin od tog poznatog zvuka oseti sigurnost. Strah ju je lagano napuštao.

-Dugo me niko nije tako nazvao. Ne otkako su me oterali da živim ovde. Zašto mi se obraćaš tom titulom, Katlin, smrtna ženo?

-Zato što ste majka mog princa i gospodara.

-Da, neki su iz tvog roda takvi.

Katlin ne upita da joj se objasni ta čudna izjava. Ali žena kao da prepozna njeno iznenađenje.

-Kad zaista volite, ničega se ne plašite. Ne u stvari. Izaćićete pred ma kakvo lice smrti za onoga kome ste poklonili najviše koliko smrtnici uopšte mogu. Jer to u šta gledaš, smrtna ženo, to jeste lice smrti. Ubila sam mnoge. Da li me se još uvek ne plašiš?

-Ne, gospo.

-Pa, da vidimo lažeš li.

Žena joj se sasvim primače.

Njen lični miris, miris tamjana i mirte, priguši mirise isparenja u pećini, i oni kao da izgubiše na snazi dok je njen sopstveni miris jačao, sve dok je, najzad, nije celu poklopio. Nije mogla osetiti nikakvog vetra, ali ženina je kosa svejedno lelujala oko njene glave, onako kako bi lelujala da je zaronjena u vodu. To je izgledalo kao da joj kosa, u stvari, ima svoj soptveni život; neovisan o uticajima spolja, atmosferi ili čak i njenim ličnim željama.

Bio je to stostruko jači prizor sablasti od onog koji je videla u Aife.

Avet, pomisli Katlin. Ovo je biće iz noćnih mora, avet.

Dvor Noći su nastanjivali raznorazni užasi, i nisu svi bili od kosti i mesa. Takvi su se retko ma gde pojavljivali, čak i među ostalim Narodom, jer ih se čak i Narod grozio. Nekada, čula je Katlin priče, dok nije bilo Kapije, ulazili su u smrtni svet i smrtničke snove, i ljudi su ih zvali morama, noćnm priviđenjima, duhovima. Za pet godina ona nikoga od tog soja nije srela. Samo je čula da postoje gore na severu.

Mnogo šta joj posta objašnjeno kod Eogana tog trenutka.

Žena-avet pruži ruke, za časak joj obuhvati lice onim neprirodno dugim prstima, ali odmah potom oni sklizuše naniže, prateći liniju njenih ramena, struka, bokova. Dodirnnula joj je kosu, onjušila joj prevoj vrata. Katlin je stajala savršeno mirno, osećajući kako joj srce lupa u grlu, ali ne odmičući se i ne sklanjajući od ženine blizine. Najzad joj žena položi dlan na stomak. Nasmešila se, ali ništa nije rekla.

Onda je uzela Katlinine ruke i okrenula joj dlanove nagore. Gledala je u njih neko vreme, i nije podizala pogled ni kad je progovorila.

-Ti zaista voliš mog sina, Katlin, smrtna ženo. Zar ne?

Katlin muklo reče:

-Da.

-I to nije samo ljubav vernog podanika, oh ne. Ti ga voliš smrtničkom ljubavlju. Zašto mu to odbijaš reći?

-Zato što je to zaludna ljubav.

Žena podiže glavu i zagleda joj se u oči.

-Ali ti je svejedno daješ.

-Ja sam smrtna, miledi. Mi ne tražimo uvek da nam se vrati istom cenom, ili čak bilo kakvom.

-To su, onda, hrabre reči; dok on stoji ovde i može da ih čuje. Ili?

Obratila se Eoganu, mada je još uvek pomno posmatrala Katlinino lice:

-Ti znaš da te ova smrtna žena voli smrtničkom ljubavlju, sine?

Katlin ču Eogana iza svojih leđa:

-Znam, majko. Odavno.

Glas mu je bio bezizrazan. Katlin na tren sklopi oči i pogne glavu.

-Nemaš se potrebe stideti. Tvoji su te postupci davno odali. Ljudi ne umeju sakriti ljubav, ma koliko se trudili. Ili bar to ne umeju pred nama. Oh!

Nasmijala se.

-Sećam se jednog koji je voleo mene. I, zamisli! Skoro me je tom ljubavlju uhvatio u zamku. Bilo je to pre nego sam srela kralja. Nikad niko nije saznao.

Pustila je Katlinine ruke.

-Znaš li zašto te je moj sin birao?

-Zapravo ne, gospo.

-Red bi bilo da čuješ, jer si i ti rekla nešto što nisi želela da on ma kad sazna. Vi možda ne vežete jedni druge, ali Narod je drukčiji. Ono što se uzme, silom ili milom, mora se platiti u istoj valuti. I zato ću ti reći to što ne znaš i oko čega se svo vreme pitaš. Uzeo te je jer samo tebi veruje. Ni on nikad nije hteo da ti to saznaš. Uzeo te je jer nikog drugog ne bi doveo ovamo, meni. Jer tebi veruje više nego svim mačevima ove zemlje, i bilo kojem svojem podaniku. I nikada nikome više neće verovati. On je to sve potrošio na tebe, Katlin, smrtna ženo. Shvataš li kakvu ti moć stavljam u ruke? Da li uopšte razumeš šta ti želim reći?

Katlin je ćutala.

-Nije važno. Razumećeš.

Onda se okrenula Eoganu.

-Znam da ti nije drago što sam joj to rekla, ali nisi bio platio svoj dug, sine. Ja sam ga samo platila za tebe.

Eogan reče:

-Zašto onda ti nisi platila svoj dug, majko?

Žena-avet se nasmije.

-Zar nisam?

Kosa joj se jače zatalasa oko glave, kao uhvaćena u vir.

-Zar ne plaćam svoj dug svakog dana? Ko se god usudi da uđe na vrata da čuje šta bogovi imaju reći, ja pitam bogove u njihovo ime, i dam odgovor.

-I onda ih ubiješ.

-I? Svi znaju cenu. Bogovi će ti otkriti šta god ih pitaš, ali to visoko naplaćuju. Jesi li došao da pitaš bogove, prinče?

-Ne. Rekao sam ti to i zadnji put.

-Ja sam sveštenica. Ja određujem visinu cene. Tebi neću naplatiti. Ti si najvrednija moja stvar.

Okrenula se Katlin.

-Želiš li ti pitati bogove?

Eogan se obrecne, pre nego je Katlin uspela bilo kako odreagovati:

-Ne, ne želi.

-Nisam tebe pitala.

-Nismo došli da pričamo s bogovima. Došli smo da pričamo s tobom.

Žena ga pogleda, okrete se na peti tako da joj je kosa poletela poput skutova skoro do zemlje dugog belog plašta, i vrati se na svoju stoličicu nad rascepinom. Dim je, tamnosiv i gust, kuljao iz nje. Prignuvši nisko glavu iznad procepa, ona je neko vreme duboko udisala. Onda se stresla celim telom. Nije podizala glavu, i kosa joj je sasvm sakrila lice. Kad se oglasila, glas joj je bio promukao i dubok, i upravo nestvaran, kao da ne dolazi od nje. Bilo je to zapevanje; napola promrmljane reči bez smisla koji je Katlin mogla prepoznati; skoro režanje. Tamni ju je dim sasvim obavio, i telo joj se poče trzati i izvijati. Onim prstima dugim poput kandži vukla je svoju bezobličnu haljinu, cepala je i parala. Tkanina puče i visoko se rascepi, otkrivajući joj sablasno bela bedra i njene grudi savršene kao u mlade devojke.

Eogan reče:

-Majko.

Ali, nije se činilo da ga žena čuje. Sad joj se zapevanje pretvorilo u jauke, i uvijala je telom nad rascepinom u zemlji kao u kakvom sladostrasnom činu. Katlin je čula za proročice u smrtnim zemljama, i imala je jeziv osećaj već viđenog, kao da je tačno znala kako će to izgledati i pre nego je videla ili kao da je već videla u nekom snu ili mori. Sva joj se koža naježila i uopšte više nije želela biti tamo, jače nego kad je prvi put ušla, jače čak nego kad joj je žena prišla i počela je dodirivati. Zakoračila je korak unazad.

Eogan ponovi, glasnije:

-Majko.

Odjednom sve stade: zapomaganje, jauci i uvijanje. Jedino se još belasala ženina koža svugde gde je po sebi iscepala haljinu. Ona reče:

-Jesi li mislio izbeći sudbi, prinče? Niko je ne izbegne. Jesi li mislio da je to što pripadaš Narodu zaštita čak i od sudbe?

Nasmijala se raskošno, grohotom. Površina jezera zadrhti.

-Izabrao si i dobro i krivo. Dobro, jer si birao glavom, i krivo, jer si zaboravio da Narod nema samo glavu. Nije sve razum, prinče kraljevske krvi, i čak ni ti ne možeš uvek samo razumom odlučivati.

Mada joj nije videla lice pod onom uzvitlanom belom kosom, Katlin svejedno oseti kako je pogledala u nju.

-A ti, smrtna ženo? Jesi li mislila da si dovoljno vezana? Šta će biti kad shvatiš da si vezana gore i strašnije nego tvoj slabi smrtni mozak, koji se davno odrekao bogova, može čak i da sluti? Šta će biti kad ti shvatiš da Narod nema samo glavu i vešte jezike? Misliš da znaš koliko je Narod jak. Veruješ da znaš šta je u stanju da učini. Smešna smrtna ženo. Pokajaćeš se za svoju ljubav i krvarićeš zbog nje, i niko ti neće pomoći. Udala si se za Sumrak. Od toga nema pomoći. Ludi stvore.

Eogan u dva koraka pređe rastojanje među njima, pograbi ženu za ramena i odbaci je sa stoličice maltene u vatru. Siktao je:

-Rekao sam ti da nisam došao da pitam bogove. Spaliću te isto kao što ti pališ one koji ti dođu na prag, i, ako treba, isto ću ti tako izesti živo meso s kostiju. Kako si se usudila da me ne poslušaš?

Glas mu je sad ispunio celu dvoranu, od jednog do drugog zida nevidljivog u tmini.

-Ja sam princ kraljevske krvi i prestolonaslednik. Kruna je moja. Ja sam bog u ovoj zemlji. Ne prestaneš li, zapečatiću ulaz i ostaviti te da svisneš ovde u mraku. Bogovi nemaju moć nada mnom u mojoj zemlji. Diži se.

Katlin je stajala u njegovoj senci koja se propinjala do tavanice. Širom otvorenih očiju i bez daha, gledala je kako se jezero smiruje, dim valja nazad u procepe, smrad sumpora slabi. Žena je klečala, podupirući se raširenim dlanovima po kamenom podu, i odole zurila u njega.

On reče:

-Koliko ti je puta Elisedd dolazio?

Žena je zurila u njega, bez reči.

-Zašto si kovala zaveru, ponovo?

Ona dahne:

-Proklet da je Sumrak. Sumrak uvek vidi, uvek zna.

-Jeste, majko. Uvek. Sve.

-Mrzela sam kad sam videla da sam rodila biće Sumraka.

-Ja ceo život mrzim jer imam izdajicu za majku. Pa?

-Ali ti si moje najvrednije.

-Zašto si onda kovala zavere s Eliseddom protiv mene?

Katlin nije bilo sasvim jasno šta se dešava. Do maločas, činilo se da žena ne mari mnogo za Eoganove želje. Nije ga poslušala kad joj je rekao da neće da priziva bogove, i igrala se rečima s njim kao da mu se podsmeva.

Međutim, mada Katlinine oči nisu bile u stanju shvatiti šta je uradio, i da li je išta; žena je sad izgledala kao omađijana, kao da ne postoji način na koji bi više mogla izvrdati i jedno njegovo pitanje ili zahtev. Odgovarala mu je kao u transu:

-Nikada nisam mislila uzimati krunu od tebe. Ne nakon što je ja ponesem. Ti si najvrednije što imam.

-Kruna ti je vrednija, majko.

-Kruna je kruna. Noć nikada nije sela na tron.

-Neće ni sada. Sada će na njoj sedeti Sumrak.

Žena zavapi:

-Niko ne zna šta Sumrak može da učini!.. Daj mi Noć, daj mi najveće užase i groze Noći, i ja ću s njima izaći na kraj. Ali Sumrak, avaj!

-Možeš da ostaneš i plačeš kad odem. Nije me briga. Ti si izdajnik. Odgovori mi šta sam te pitao. Zašto Elisedd?

Neočekivano, žena se poče smijati. Smijala se i smijala, sve dok Eogan nije ponovo zakoračio ka njoj. Zamahnuo je rukom, ali ona se neverovatnom veštinom izvi i izmače.

-Podići ćeš ruku na majku, sine?

Smeh je prestao.

-Ne iskušavaj me više. Pitaću te zadnji put: zašto Elisedd?

-Zato što je iz moje utrobe izašao, baš kao i ti. Ali, to sumnjaš odavno.

Katlin trepne, u zaprepaštenoj neverici.

Eoganov je glas, međutim, bio miran.

-Napravio ti ga je smrtnik, zar ne?

-Rekla sam ti. Bilo je to davno. Pre nego sam srela kralja.

-Zašto smrtnik?

-Zašto stalno idemo i tražimo smrtnike, čak i nakon što je Kapija podignuta? Zašto si ti oženio smrtnika?

Eogan to oćuti.

-Zato što Narod nije sav u glavi i rečima. Zato što smrtnici imaju svoju magiju, čak i ako je nisu svesni. Ali i to već znaš, sine moj i prinče.

Eogan i na ovo osta ćutati.

-Elisedd je bio dete smrtnika koji je, jednom, bio nešto meni. Uvek sam mrzela kralja.

-I, zato si, umesto mene, izabrala Elisedda? Izabrala si njega da te nasledi jednom, nakon što pridobije krunu za tebe? Izabrala si njega umesto mene?

Žena zavapi:

-Ti si moje naj…

-Dosta.

Kao presečen nožem, ženin glas stade u pola reči.

-Ti si mu rekla da traži znanje u zemljama svog oca, znanje koje se sad još jedino tamo moglo naći. Ti si ga poslala u postelju rođene ćerke, njenog brata. Ti si ga naučila kako da pridobije podršku severa. Otac je bio u pravu kad te je oterao.

-Na tron nikad nije zaseo Sumrak!.. Ova zemlja ne zna šta bi to moglo značiti!..

-To ne znaš ni ti. Ali, ja ću naučiti i Narod, i tebe.

Žena zavrišti:

-Ne! Ne čini to! Sine!

-Nikada me više nećeš tako zvati.

Dešavalo se nešto čudno.

Katlin se povukla što je dalje mogla, pripijajući leđa uz kameni zid i tresući se celim telom kao išibana. Neki se zvuk podigao iz zemlje, s površine jezera, iz dima i vatre – padao je s tavanice koja se tresla. Kamenčići sitni poput praha počeše padati od gore. Jezero se uskovitla, proključa, vatra zaplamsa metrima u vis. Usred svega, stajao je Eogan, ogroman, visok, višlji od plamenova koji su vrištali do tavanice, ispunjavajući svaki pedalj poda svojom senkom i glasom.

-Nikada više nećeš govoriti.

Žena zakrklja, u pola prekinutog vrištanja, i pograbi se za grlo. Eoganova senka dizala se nad njom poput neosvojive tvrđave, sasvim je zatvarajući u mrak.

-Glodaćeš kosti zemlje, jer ti više niko neće doći na vrata. Otrovna voda tog jezera biće ti jedini izvor. Spržiće ti usta i grlo.

Povlačeći se na kolenima, žena je pokušavala doći do njega, grabeći za njegovom odećom. Eogan je odmače čizmom, gadljivo.

-Vrata ću zapečatiti. Zbogom, majko.

S tavanice su sad padali veliki komadi kamenja i stenja, i Katlin obema rukama obgrli glavu i pritište lice uza zid. Zemlja se ljuljala pod njenim nogama, i vode crnog jezera izlivale preko ivica.

Osetila je Eoganovu ruku na ramenu.

-Katlin. Hajde.

Naslepo je pošla, ostavljajući za leđima haos probuđene i razbešnjene zemlje, vatre koja se dohvatila suvih kostiju i počela širiti. Crni dim je kuljao iz rascepina, oblizan plavičastim plamenovima.

Cela se pećina urušavala.

Kasnije se nije mogla setiti kako je uopšte došla do ulaza dok je kamenje padalo odgore pod njima i zemlja se ljuljala kao lađa tokom najstrašnije oluje. Kako su ispali na proplanak od gareži, nešto puče zvukom koji odjekne od planine do planine, i nagnuti se ulaz uruši sam u sebe.

Još izvesno vreme moglo se čuti tutnjanje negde duboko pod zemljom. Onda zavlada mrtva tišina.

Zvezde sinuše na nebu. Nevreme je prošlo.
 

mina68

Buduća legenda
Poruka
46.800
Како ти дивно, дивно, дивно пишеш :heart:
Изненадила си ме само братом, али није важно, твоји описи, динамика, ковитлац осећања и догађаја, тера ме да гутам страницу, стрепећи да ће ускоро крај и да ћу опет морати да чекам нови део...
Не знам зашто, али мени је овај део најдражи и најлепши до сада.
 

Wuka

Domaćin
Poruka
3.836
Овога се и ја плашим.
Пази сад...
Требала би малко сад да опише силазак.. то је једно поглавље...
пресвлачење и таман неки сехић да пане ... ово би могло у друго неко поглавље...
и тако редом .... оно у ситна цревца :zaljubljena:
 

Wuka

Domaćin
Poruka
3.836
А двор је то, има места за заплете, интриге, рођење необичне бебе...
Апсолутно!!!!
Замисли оноГ Стојана да не кажем Ланселота :zcepanje: кад исуче мач...
па његово туговање за Катом јербо се дружи с људи па мора бар малко да знае што је љубоФ :flert:
ал авај она је Принчева... и тако то ....

пс намерно мењам имена главним ликовима ради разраде :zcepanje:
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.