Quantcast

Snoviđenje, 27

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.381
Katlin je stajala u prijemnoj dvorani i posmatrala tamnoputo stvorenje na kolenima pred Eoganom. Bila je to ista ona devojka u paučinasto prozirnoj odeći koja je sela Eoganu u krilo tokom banketa. Ovaj put nije došla radi banketa. Došla je moliti za svog oca u tamnici.

Ona je bila umorna i neispavana. Haljina u koju ju je Ogi obukla kao da je težila tonu, mada se odavno svikla na to da su skupocene haljine i nakit teški za nošenje. Na tren se iskreno upitala koliki bi skandal izazvala da se pojavila bosa.

Ogi je coktala dok joj je onim finim puderom prikrivala tamne senke pod očima, kao da je Katlin lično počinila kakvu budalaštinu. Međutim, kao da možda jeste, obzirom da se Eoganu ništa nije poznavalo. Zapravo, izgledao je bolje nego ikada otkad ga pamti. Činilo se da mu je kosa dobila jači sjaj, i da je izrastao za par palčeva. Čak su mu i ramena delovala šira. Nije joj bilo jasno može li verovati sopstvenim očima, obirom da Narod ume koristiti glamur kad hoće, isto kao što ume sipati med s jezika.

Ali, zašto bi to Eogan radio?

Spočetka, kad je tek došla, umeo joj je zavezati razum u čvor radi sopstvene ili zabave svojih gostiju. Par puta je maltene poverovala da ju je pridobio, i da se počinje u njega zaljubljivati. Bilo je teško ili čak i nemoguće odupreti se glamuru; tom veštinom koju je Narod koristio kad se, iz bilo kojeg razloga, u vašim očima hteo prikazati lepšim, boljim, iskrenim, ili čak i zaljubljenim. Dešavalo se da joj mlade žene, zavedene lažnim obećanjima da dođu u zemlju u kojoj onda nisu postajale supruge ni kraljice, već dojilje i nudilje; plaču na ramenu kad bi onaj koji ih je zaveo naprosto prestao da se bakće glamurom i pokazao svoje pravo lice i nakane. Nije im imala mnogo šta za reći, jer tu i nije bilo nikakve pomoći – morali ste stisnuti zube i jednostavno pregoreti.

Pomislila je kako je to lako za savetovati, kad se prisetila ono nekoliko puta tokom kojih je provela noć plačući nakon što bi joj se Eogan nasmijao u lice.

Nakon jedne takve noći, Ogi ju je posela ispred sebe i naučila je kako da se zaštiti, obavezavši je da to znanje ne sme deliti s drugim smrtnicima. Narod nije poveravao ljudima takve stvari, smatrajući ih samo tricama, ne pravom prevarom. Katlin je uvek pomalo sumnjala da je Ogi možda čak i prekršila kakav zakon kad joj je rekla za nisku od jarebike koju je odonda stalno nosila negde na sebi: ušivenu u porube haljina ili čak vešto zamaskiranu među draguljima u kosi. I sad ju je imala na sebi, i zato je sumnjala da Eogana vidi drugačije nego on jeste. O čemu se, onda, radilo?

Čula je Feidlimida kako govori:

-Morate razumeti, gospo, da je vaš otac…

Eogan ga prekide:

-Ne sećam se da sam govorio prvi, Feidlimide.

Tamnoputo stvorenje prigne glavu još niže, ali Katlin vide kako su joj usne izvijene u mali osmeh.

Na prvi je pogled delovala kao savršena slika pokornosti i preklinjanja, međutim, ne duži od munje blesak njenih zuba u osmehu i crnim očima, uopšte se nije slagao s tom predodžbom.

Feidlimid nije odustajao, i Katlin je bilo sasvim jasno zašto. Mlada je žena bila njegovog, Noćnog roda, i ovo je bila prilika da pred celim Dvorom pokaže kako se on, kao odani prinčev sluga, tog roda odriče. Učinio je pažljiv polukorak prema Eoganovoj stolici, naklonivši se.

-Gospodaru, kao vaš savetnik, dozvolite da vas podsetim da je gospin otac bio uključen u zaveru protiv trona.

-Jesi li naprasno poludeo, Feidlimide? Ko ti je dao dozvolu da podsećaš princa na bilo šta?

Feidlimid promrmlja:

-Moj lorde.

Povukao se natrag na svoje mesto. Ali Katlin nije gledala u njega. Gledala je Eogana koji je posmatrao stvorenje pred sobom. Rekao je:

-Moja rođaka može govoriti za sebe, i meni se hoće da je čujem. Ako imaš nešto protiv, ti izađi van.

Stvorenje za tren podiže glavu. Sad je bilo sasvim očigledno da se smeši. Eogan joj uzvrati osmeh.

-Pa, rođako. Rekli su mi da si došla moliti za svog oca.

-Jesam, gospodaru.

Dobacila je kos pogled u pravcu Feidlimida, i Katlin se zgrozi od trenutka besa kojim su joj oči pri tom planule. Međutim, kad je ponovo pogledala u Eogana, u njima je opet bila samo vlažna molba.

-Sigurna sam da je moj otac oblagan kod vašeg veličanstva…

Eogan je prekide.

-Biraj reči pažljivije, rođako.

Još uvek se smešio, i glas mu je bio sladak poput prepunog saća. Katlin po prvi put zasmeta što svoje podanike s Noćnog Dvora zove rođacima prilikom obraćanja.

Žena kratko prigne glavu u naklon.

-Molim vas za oproštenje, lorde. Nije mi to bila namera reći.

-Šta jeste, tačno?

-Mora se raditi o nekom nesporazumu.

-Zar zaista? Ne bi li bila ljubazna da mi objasniš kakvom?

Katlin sklopi oči, pomislivši: o, bogovi.

Kopile se igra.

Niko to nije primetio do nje, mada je ona imala utisak da vrišti nasred dvorane. Ponekad joj se dešavalo da zaista ne shvata kako Narod ne vidi takve stvari. Nisu smrtnici bili vešti s rečima, oh, ne. Nakon pet godina znala je da nisu. To što je Narod mogao rečima, nateralo bi vas da skapate od žeđi pored bistre vode. Smrtnici su umeli besramno lagati a da ne trepnu, i još nešto: da jasno vide ako ih se u lice oblagava. To je bilo sve što su umeli, u stvari.

Ponekad sasvim dovoljno.

Eogan nije mogao lagati, ali ni tamnoputa mlada žena pred njim nije umela prepoznati kad ju se otvoreno sprda.

Kad je progovorila, glas joj je dobio oštricu sigurnosti koju nije imao nijednom otkad je došla.

-Lord Lachlan služi na čast vašoj milosti, ali on nije biće Noći. Dešava se da se stvari izgovorene na našem Dvoru ponekad protumače drukčije na Dvoru Dana.

-Dešava se, da. Želiš li reći da je lord Lachlan krivo protumačio informacije koje je prikupio na severu?

-Da li bi to bilo sasvim nemoguće, gospodaru?

Veštim, mačijim pokretom, žena se primače Eoganovoj stolici ne podižući se s kolena. Pri tom je učinila očiglednim izrez na svojoj haljini, toliko visok da joj je jedno nauljeno tamnoputo bedro blesnulo pod kristalnim lampama okačenim duž zidova. Teški zlatni privezak čudnog oblika zanjihao joj se među skoro ogoljenim grudima; i narukvice zvonko zazveckale. Smešila se. Katlin vide kako se Eogan udobnije namešta u svojoj stolici i oslanja glavu na ruku, odmeravajući stvorenje poput izuzetno zanimljive žonglerske predstave. Čula je kako je Feidlimid malo kašljucnuo iza nje. Prizor je bio gotovo skaredano intiman, kao da su žena i Eogan upravo uspostavili neku privatnu međusobnu vezu koja se ne tiče ničijih drugih očiju.

Katlin osta hladna i neuznemirena.

-Ima već odavno kako sam prestao verovati u nemoguće, rođako.

Žena se otvoreno nasmeši, više se i ne trudeći prikriti.

-Bila sam sigurna da ćete me razumeti, gospodaru. Najposle, mi smo stari prijatelji, nismo li?

Katlin u neverici odmahne glavom. Uhvatila je izraz Eoganovih očiju. Međutim, smešak mu posta još slađi i glas poput najmekšeg predenja.

-Jesmo li?

Ženin osmeh malčice zadrhti.

-Svakako se morate sećati da…

-Moram? Feidlimide.

Spretno poput jarca, starčić doskoči do stolice.

-Moj lorde?

-Da li ti pamtiš da je naša rođaka ikada bila u povlaštenijem položaju nego bilo ko drugi s Noćnog Dvora?

Feidlimid se isceri.

-Ne, gospodaru. Uopšte ne pamtim bilo šta slično.

-Tako sam i mislio.

Stvorenje je sad gledalo jednog pa drugog. Još uvek se smešilo, ali oči su joj postale drugačije, zbunjene i skoro poplašene.

-Oprostite, lorde, bila sam sigurna da…

-U mnogo si šta sigurna, rođako, kako mi se čini, i izgleda da deliš mišljenje nekih od naše krvi kako princ bilo šta mora.

Ona pobledi. Hitro je dahnula:

-Oh, ne, gospodaru, to nikako nije bila moja namera.

Feidlimid joj odbrusi:

-O namerama se razmišlja pre nego se dođe na dvor dosađivati princu budalaštinama.

Eogan ustade, i svi prisutni, kao po dogovoru, učiniše korak unazad; kao da je i u njihovim očima odjednom viši nego pamte.

-Jedini razlog što mi lord Lachlan nije doneo glavu tvog oca, jeste taj što još nije počeo prikupljati vojsku da s njom pođe na tron pre nego su se sreli. Ali to je svejedno bila njegova namera, i zato će istrunuti u tamnici, a ti ćeš se vratiti na sever i nećeš se više pojavljivati na Dvoru sve dok ne budeš pozvana.

Već je zakoračio da izađe, kad je stao i obazreo se preko ramena.

-Nije mi potrebno vaše imanje, ne zaista, ali uzeću ti ga kao kaznu što si se usudila dolaziti da moliš oproštenje za izdajnika.

Stvorenje zavrišti:

-Ne!.. Preklinjem vas, gospodaru, nemojte mi uzimati dvor!.. Nemam gde otići ako mi ga uzmete!..

-Učiniću ti milost, ipak. Imaš moje odobrenje da spavaš pod kojim god grmom na severu hoćeš, rođako.

Onda je izašao, a da mu smešak nije ni za tren posustao.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.