Quantcast

Snoviđenje, 11

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.540
vidim neke blogove, ali nisam sigurna da li se oni podrazumevaju kao dovoljno da mogu nastaviti dalje @Mrkalj
ako nije u redu, slobodno obriši, samo mi molim te javi da ne može da ne bih još postovala
hvala

između ostalog, ovo je deo koji ste već čitali


Muškarac je razdraženo podigao glavu s ekrana svog laptopa, kad mu je prišla Betty, njegova omiljena bibliotekarka. Pri pogledu na nju, lice mu smekša. Betty je bila mlada, crvene kose uvijene u staromodnu punđu i mačkastih očiju iza naočara s muškim okvirom. Uvek je nosila pristojne suknje malo iznad kolena i veste na kopčanje od kašmira. Mnogi muškarci, znao je, nisu voleli devojke poput Betty. Smatrali su ih dosadnim i preozbiljnim. Ali Betty je završila Englesku književnost Srednjeg veka s najvišom ocenom u klasi, i bila je vrsan znalac u svom poslu. Ovo je bila jedna od najstarijih, i, svakako, najcenjenijih biblioteka u zemlji. Bila je ogromna, na nekoliko spratova i s dragocenim primercima u sefovima na nivou ispod zemlje, u koji ste mogli ući jedino ako ste imali nekoliko titula ispred svog prezimena, i jako dobar razlog. Ni jednog vas trenutka ne bi ostavljali nasamo s knjigama, i svo ste vreme morali nositi bele rukavice.

Betty je poznavala svaki ugao tog mesta, bolje nego i neke njene mnogo starije kolege, i imala je poslovan, bez-zezanja pristup kakav je voleo kod ljudi. Sad je tiho, da ne ometa ostale, zakucala vrhovima prstiju po površini stola da bi mu skrenula pažnju. Lice joj je bilo prekorno. Ustima je oblikovala reči:
-Imate posetioce. U sali 5.
Onda se, posle trenutka oklevanja tokom kojeg ga je nastavljala gledati kao da je on došao nekome u posetu u biblioteci; nagnula nad njegov laptop i rekla mu strogim šapatom:
-Znate da su posetioci zabranjeni, gospodine O’Riordan.
Vrhom je kažiprsta podigla naočare uz nos, još ga poslednji put opominjuće pogledala, okrenula se na peti i otišla, sevajući krajevima svoje bež veste.

Callum O’Riordan uzdahne. Pretpostavljao je da je to značilo da je ni ovaj put neće pozvati na onu izložbu. Imao je iskrenu želju to naglas reći kojoj god budali palo na um da ga traži u ovo doba, u biblioteci, toliko je besan bio. Međutim, onda je ušao u salu 5, koja je u ovo doba uvek bila prazna, i u roku od par sekundi i gnev i izložba pa čak i Betty, posve mu izvetriše iz glave.

Jedino svetlo u velikoj prostoriji, dolazilo je od istovetnih stonih lampi sa zelenim abažurom na svakom od stolova. Callum je pri ulazu okrenuo prekidač, ali to iz nekog razloga nije imalo efekta. Zgrada je bila stara, i instalacije su se često kvarile. On sleže ramenima, i uputi se ka dvoje ljudi u udaljenom uglu, pored prozora. Kako im je prilazio i sve ih jasnije uspevao videti – mada je zbog lošeg osvetljenja to zaista bilo teško – koraci su mu postajali sporiji. Radilo se o muškarcu i ženi. Žena je sedela, ali se podigla na noge kako je on prišao stolu, govoreći:
-Gospodin O’Riordan? Callum O’Riordan?
Osmeh joj je bio božanski.
Callum nije poznavao mnogo žena, i svakako ne mnogo lepih (osim Betty), ali imao je proklete oči u glavi i znao je u šta gleda. A to je bila verovatno najlepša žena koju je ikada sreo u životu. On otvori usta i upita prvo što mu je palo na um:
-Je li u gradu neka proslava?
Žena ga pogleda s neobičnim saosećanjem kojem uopšte nije video razloga.
-Ne, gospodine O’Riordan.
Ali, htede reći on, mora biti. Možda neki maskenbal? Jer, žena je imala na sebi do zemlje dug trava zeleni ogrtač s kukuljicom koju je smakla, otkrivši sjajnozlatnu kosu išaranu širokim belim pramenovima – neka nova moda? Bila je premlada da bi osedela. Ne, to je sigurno ono što zovu “šatiranje”, šta god to bilo. Ta je kosa bila preko polovine leđa duga, gusta i u spiralnim joj je uvojcima padala niz ramena i grudi. Pri pogledu na njene grudi, Callum je pocrveneo i u nelagodi pročistio grlo. Pokušavao je da gleda bilo gde drugde, ali oči su mu se stalno vraćale na izrez njene haljine. To nije bio vulgaran ni previše slobodan izrez, i sama je haljina bila takoreći potpuno zatvorena, poput opatičke; međutim, njene pune grudi u njoj stisnute, njen struk, bokovi i noge; to je sve bilo utegnuto usko poput rukavice. Pomislio je da nema šanse da je takvu liniju postigla bez korzeta.

Što ga je opet vratilo na maskenbal, ili neki srednjevekovni sajam.

Žena ga pogleda očima toliko zelenim da mu se bukvalno hrbat naježio.
-Oprostite što vas ometamo u radu ovako kasno, i to još u biblioteci. Ali, plašim se da smo u prolazu i već sutra moramo dalje. Nadali smo se da ćete nam moći odvojiti koji minut. Oprostite još jednom. Molim vas, sedite.
Ona mu pokaza rukom na stolicu preko puta, kao da je on došao njoj u posetu, i Callum pomisli kako ta žena sigurno obavlja neki službeni posao. Maniri su joj pomalo bili kao kod visokih državnih funkcionera. Imala je tu vrstu sigurnosti u glasu i pokretima, i birala je reči kakve bi upotrebio upravo neki vladin službenik. Callumu pade na um njegov zahtev za stipendiju na univerzitetu na kojem je radio. To ga ohladi do peta. Oprezno je pitao, trudeći se da mu glas bude ljubazniji nego maločas:
-Jeste li iz nekog vladinog odeljenja, gospođice?
Žena mu se ponovo nasmeši onim osmehom s Olimpa.
-Tako nešto, gospodine O’Riordan.
Callum pomisli, oh, Ministarstvo obrazovanja, konačno!.. Malo čudno vreme i način sastanka, ali nije mogao da bude cepidlaka. Što se njega tiče, neka su dojahali i na magarcima, ali samo neka su došli.

Nije to pravo ni domislio, kad mu je pogled pao na muškarca koji je stajao za ženinom stolicom i dotad nije ni reč progovorio. Bilo je to čudno: Callum se savršeno dobro sećao da ga je video čim je ušao u prostoriju, međutim, onda je nekako sasvim na njega zaboravio. I sad mu je bilo teško da usredsredi pogled. To ga je podsetilo na nešto, možda na neku seriju koju je jednom davno gledao. Takav su utisak u seriji na glavne likove ostavljali pripadnici državne bezbednosti, ili kako ono već. Ljudi u crnom? Neke tajne vladine službe u svakom slučaju. Pomalo mu je bilo čudno što bi neko takav bio u pratnji službenici Ministarstva obrazovanja, ali šta je on, u krajnjoj liniji, o tom znao? Možda je žena čak i zamenik ministra. A i što ne, pomislio je. Ime Calumma O’Riordana nije bilo makaršta. Prvi je (i jedini) u zemlji kompletirao rečnik jednog mrtvog jezika i…
Kao da mu čita misli, žena reče:
-Gospodine O’Riordan, koliko znamo, vi ste autor rečnika jednog drevnog i odavno mrtvog dijalekta Gaelica, i takođe ste, jedini u zemlji – i sigurno i na svetu – napisali zbirku legendi na istom tom jeziku.
Ponovo mu je uputila onaj blistavi osmeh. Njene oči kao da su ga terale da, najzad, prizna da je ipak on bio taj koji je polupao prozor pre skoro pola veka na tetkinoj farmi.
-To je posao čiji obim teško mogu da zamislim.
Callum se upinjao da gleda negde u ženino čelo, ne njene oči.
-Skoro trideset godina, gospođice.
Nije mogao prikriti malu dozu ponosa u glasu.
-Tri desetleća sam hodao severnim oblastima, i prikupljao izvore. I to, moram sa željenjem reći, sam i koristeći samo sopstvena sredstva.
Pomislio je da nije zgorega da to pomene.
-Radi se o mojem životnom delu kojem sam sve žrtvovao.
-Poduhvati takve vrste uvek se plaćaju najvišom cenom.
Callum u odobravanju zaklima. Činilo se da je ovo pametna mlada žena, jedna koja ga razume.
-Ali najposle, čemu bi smrtni život i služio, ako ne da ostavi traga za sobom?
Callum malo otvori usta. Presabravši se, rekao je:
-To je lepa misao, gospođice. Da, čemu bi, zaista? Ja ne žalim ni za čim.
-I nemate zašto, gospodine O’Riordan. Ova je zemlja ponosna što vas ima.

Callum napući usta pokušavajući suspregnuti slavodobitni osmeh. To je to, pomislio je. Stipendija. Sutra ujutro kad dođe na univerzitet, na vratima će stajati dekan i čestitati mu. Matori prdonja, pomislio je oholo, a celo je vreme bio siguran… Nah. Pa onda kolege, oh, kolege! Tapšaće ga po leđima, pitati: kako život odjutros, stari? Šta misliš, ona moja disertacija, ne bi li možda bilo kakvo malo mesto za mene? Uvek sam govorio, ovaj naš stari, ako on ne dobije tu stipendiju, posle toliko rada, ma ima da pišem premijeru lično…

Callum se zaneo. Još koliko sutra naveče u ovo doba silaziće dole do prijemnog stola da pita Betty želi li s njim otići na…
Odjednom se poplašio, shvatajući da žena govori.
-Ovaj, oprostite..?
-Zbog naše evidencije, razumete. Prevod vaše knjige. Moramo kompletirati dokumentaciju.
Callum reče:
-Oh, mislite zbog komisije za odobravanje? Naravno, naravno.
Zahtev ga nije iznenadio. Bila je to bolna tačka u životu Calluma O’Riordana. Njegova je specijalnost bila tako uska i opskurna da je univerzitet odbio da plati finasiranje njegovog rečnika, a i narednu je svoju knjigu, Istine i Legende Zaboravljene Zemlje; morao sam objaviti. Izdavači su mu govorili da nikog ne zanimaju bapske priče o patuljcima i vilenjacima, a dekan ga je jednom prilikom otvoreno pitao šta on misli da je, Tolkien? Tolkien! Callum je mrzeo Tokiena. Nikome nije uspevao objasniti da je Tolkien izmislio svaku reč koju je ikada napisao, dok je on proveo ceo vek peške idući od sela do sela po najvećim nedođijama i zapisivao sećanja i priče nepismenih starica. To što je on radio, to nije bilo izmišljanje. To je bilo…

Sav se zapenio, ne izdržavši da ne kaže:
-Svakako da ću vam dati prevod, i to svoj lični primerak. Praktično ga je nemoguće nabaviti. Čak ga nema ni u bibliotekama. Moram reći, oprostite, gospođice, da me duboko žalosti takav jedan stav države spram našeg kulturnog nasleđa. Imate jednog šarlatana, poput Tolkiena, koji je naprosto seo i izmislio sve one svoje ludorije koje se prodaju kao alva a filmovi zarađuju milijarde. Ni jedna jedina reč u mojoj knjizi nije – izmišljena. Ništa nisam prepravljao niti dodavao. Pisao sam tačno onako kako su mi ljudi govorili, a neki među njima bili su stogodišnjaci i dolazili iz loza čuvenih na celom severu zbog svojih narodnih veština travarstva i vidanja. To su bili pravi proroci, s kojima sam ja pričao, ljudi koji znaju neverovatne stvari i kojima sam, mnogima od njih, dolazio na prag godinama pre nego su pristali da mi neke stvari kažu. I, moram naglasiti, pristali su samo onda kad sam im zagarantovao da će knjiga biti napisana na njihovom jeziku. To su ljudi koji nisu želeli da se njhovo znanje širi i čuje, i zato su insistirali da bude zapisano jedino na jeziku kojim danas tek šačica govori. I, ja sam ih ispoštovao, naravno, jer sam naučnik i čovek od reči. Moj cilj nije zarada ni slava. Jedino što sam ikada hteo, bilo je da se neke stvari, već napola mrtve, ne izgube se u vrtlozima istorije.

Završivši svoj monolog, Callum pomisli da je šteta što ga nije zapisao. Bio bi to, uz doradu, naravno; sjajan govor prilikom preuzimanja državne stipendije na univerzitetu.

Žena reče:
-Mi smo potpuno ubeđeni u autentičnost vaših zapisa, gospodine. To uopšte ne dovodimo u pitanje.
Callum je zadovoljno klimnuo, a onda pročeprkao po svojoj ofucanoj tašni i iz nje izvadio mnogo puta prelistanu, ušatu knjigu.
-Molim vas da mi oprostite što je knjiga u ovakvom stanju, ali kao što sam rekao, nemoguće je nabaviti novu.
-Znamo, gospodine. Već smo proverili.
Žena uze knjigu, ovlaš je prelista, zadržavajući se tu i tamo na ponekoj strani. Callum je imao dojam da su joj oči postale još veće i zelenije. Najzad je rekla:
-Neizmerno smo vam zahvalni, gospodine O’Riordan.
-Nema na čemu, gospođice, nema na čemu. Ja sam zahvalan vama.
Žena mu još jednom uputi onaj pogled saosećanja koji nije razumevao. Ustala je.
-Nećemo vas više zadržavati, i oprostite još jednom što smo vas prekinuli u radu. Zaista, radite li na nečemu novom?
Callum je sad i sam stajao, i pomalo se nespretno naklonio, prihvatajući njenu pruženu ruku.
-Oh, samo neka dodatna pojašnjenja mog rečnika, gospođice. Teško je prekinuti sa životnim delom jednom kad ga nađete.
-Potpuno vas razumem, i najlepše vas molim da nikada, ma šta bilo, ne gubite veru u njega.
-Naravno da ne, gospođice. Možete biti sigurni.
Odjednom mu je palo na um da mu uopšte nije rekla svoje ime. Ali, to nije bilo naročito važno.
Zar ne?
-Želim vam mnogo uspeha u daljem radu i životu. Zbogom, gospodine O’Riordan.
-Hvala vam najlepše, gospođice.

Callum se premeštao s noge na nogu gledajući kako izlaze, jedva se suzdržavajući da ne cupka od sreće. Onda ćutljivi, čudni muškarac-agent otvori vrata pred ženom i propusti je; i kad je i sam, ne osvrčući se, izlazio; učini nešto neobično. Ne zastajući, podigao je ruku i kliknuo prstima, i Callum shvati da mu je vilica pala na zemlju. Jer, dok su se okretna vrata nečujno otvarala i sklapala za njim; na nekoliko je sekundi u sekvencama hvatao prizor ogromnog, sigurno dva metra visokog Ragnara, izbrijanih i tetoviranih strana lobanje i preko pola leđa dugih zlatnoplavih pletenica. Preko širokih pleća, kožnim mu je kaiševima bio vezan ogroman mač.
Neonske svetiljke svugde duž stropa zatreperiše, pa se upališe.


Kad se sutradan probudio, Callum se uopšte nije sećao posete u biblioteci. Stipendija je otišla Tolkienovoj katedri.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.