Quantcast

Snoviđenje, 1

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.433
pa, da vidimo dokle će da traje :)

Katlin je stajala na dohvat iza stolice. To nije bio tron, jer Eogan još nije bio kralj, a ako mu je blizanku za sve ove godine sasvim pogrešno procenila; možda to nikada neće ni biti. Tron se, naravno, nalazio u prestonoj dvorani, i na njemu je tokom kraljevskih banketa i primanja sedeo Aed, Eoganov otac. U zadnje ga je vreme retko viđala. Govorilo se da pod stare dane više zadovoljstva nalazi u postelji svoje poslednje miljenice, nego stolujući banketima. Poznavajući i miljenicu i bankete, Katlin mu je davala za pravo.

Feidlimid se nezadovoljno premestio s noge na nogu. On je uvek nešto vrljao nogama. Bio je najstariji na Eoganovom dvoru, i po pravu je trebao imati starešinstvo. Da nije bilo jednog voćnjaka punog prezrelih, zlatnožutih jabuka pre skoro pet godina; to bi verovatno i bio. Katlin je spustila pogled na svoje ruke preklopljene na mahovina-zelenom brokatu svoje haljine. Njen položaj niko osim Feidlimida nije nalazio pogrešnim. Pričali su joj da je u svoje vreme i Aed imao ljudskog savetnika. Lepi je Narod to radio, uzimao ljude za svoje potrebe.

Ona pomisli kako je ovde već toliko dugo da ih više ni u sopstvenoj glavi ne zove Elfima.

Mrzeli su to. Feidlimid ju je na dvor dočekao pljuskom preko lica, samo zato što se usudila izgovoriti to ime koje je Lepi Narod smatrao odvratnim i ponižavajućim. Niko joj nije pritekao u pomoć. Tačnije, niko se nije ni osvrnuo. Ovde su se lekcije učile na samo jedan način, teži.

Shvatila je da se položaj Eoganovih ramena promenio. To je prene. U dvorani je sad vladala savršena tišina. Katlin učini taj polukorak koji ju je delio od stolice i onda se naže nad nju. Ne okrečući se da je pogleda, Eogan reče:

-Savetniče Katlin, pridružite nam se.

Ona oseti da joj se lice zapalilo. Bio je to poziv na red, da se vrati svom poslu.

Od Eogana je udarao slab, onaj samo za njega karakterističan miris, nešto između borovine i tamjana. Bio je to miris najdublje šume koju sunce nikad nije obasjalo i u kojoj drveće, starije od vremena; upleteni grozdovi otrovnih gljiva jarkih boja, mahovina i neprohodna paprat; crpe život iz tla, ne s neba. Kao i obično, bio je obučen u besprekorno crno i nije na sebi imao nikakvog dragulja koji bi uspela videti, osim prstena od platine na kojem je prelepom, nezamislivom veštinom graviran; bio minijaturni, višekraki list tise.

Isti taj simbol, takođe od platine, njihao se sa njenog zapešća, okačen o kolut belog zlata. Koliko je znala, niko ga drugi na sebi nije nosio, jer Eogan nikoga osim nje nije vezao za sebe doživotnim dugom. Nije morao. U Lepog se Naroda izgovorena reč uzimala kao dovoljan zavet, jer su mu posledice kršenja bile preko svake moći mašte smrtnika. Samo se se ljudi morali vezati poput stoke u oboru. Ljudski zaveti nisu ništa vredeli zato što su ljudi umeli da lažu.

Dva vojnika u uniformi sa amblemom Eoganove kuće stajala su se obe strane jedne jedre, mlade, punačke seoske žene. Žena je drhtala u svojim širokim suknjama i okrugli su joj obrazi bili mokri pod povezačom kojom je pokupila gustu kosu boje kestena. Kad joj je uhvatila pogled, ženine se oči promene. Bilo je očigledno da je tek tog trenutka shvatila da je Katlin čovek kao i ona. Lice joj sine nadom, i već je napola otvorila usta, kad Katlin reče:

-Dovedena si na dvor kralja Aeda da bi služila kao dojilja. Nemaš se razloga plašiti za svoj život. Bićeš dobro hranjena i na tebe će se dobro paziti. Tvoja porodica kod kuće biće više nego odgovarajuće zbrinuta. Ne moraš za njih strahovati.

Sve je to izgovorila gledajući kroz ženu u udaljeni zid za njenim leđima. Žena propenta:

-Ali, ali…

Eogan se osvrte preko ramena ka njoj. Ona reče:

-Lord Eogan ti nema više šta reći. Poći ćeš s nekim od posluge na mesto koje je spremljeno za tebe.

Delujući u prevelikom šoku da bi ma kako reagovala (to će, znala je Katlin, doći kasnije), žena kao u snu dozvoli da je vojnici prepuste jednom jedva metar i po visokom, zbrčkanom stvoru s kožom kao u drveta. Bilo je teško reći kojeg je pola, iako je nosilo suknju. Feidlimid je sporim pokretima gladio svoju dugu bradu. Lepom Narodu retko rastu dlake po licu, i to jedino ako pripadaju Dvoru Noći. Ovde ih je bilo malo od te sorte, jer se noćni stvorovi drže sebe i sasvim nevoljko kontaktiraju s bićima Dana, međutim, Eoganova majka je bila princeza s noćnog Dvora, i on nije pravio razliku između svog roda s očeve i majčine strane. Feidlimid je bio s njim takoreći od kako se rodio.

Kad su ženu izveli iz dvorane, Eogan reče:

-Feidlimide… Je li to sve za danas?

Starac s licem satira, nakostrešene bele kose i čupavih obrva, neobično lako doskoči do stolice, i Katlin po ko zna koji put pomisli: kao jarac. Duboko se poklonio u svom skupocenom noćnomodrom kaputu zlatnih dugmadi.

-Zaista, gospodaru. Ovo je bilo poslednji zahtev.

-Vrlo dobro.

Eogan poče da ustaje. I da ustaje; sve dok se nije činilo da bi glavom mogao dodirnuti tavanicu. Imao je sigurno preko dva metra. Kad se okrenuo da izađe, Katlinine se oči na tren sretoše s njegovim. Već sledećeg momenta je sagibala glavu u naklon. Prošao je pored nje, nanovo je zapljusnuvši daškom onog čudnog, divljeg mirisa, dok mu je Feidlimid poskakivao za leđima.

Katlin još neko vreme osta spuštene glave i sklopljenih očiju. Najžalosnije je bilo to što više nije marila.



Nije imala pojma da je prate.


Godinama je dolazila u taj dečiji kamp, od aprila do septembra, još otkako je jedva bila punoletna. Ono što je spočetka bio samo zgodni sezonski posao, s godinama je postao redovan deo njenog života. U gradu je pisala dečije price i bajke, ali od toga se nije moglo preživeti. Nagrade književnih klubova nisu se mogle jesti i već odavno nije ni gledala zid na koji je kačila plakete i zahvalnice. Posao vaspitača u kampu, a tokom kojeg je, između ostalog, zabavljala decu izmišljajući nove i prisećajući se zaboravljenih priča iz svoje domovine; mnogo joj je više odgovarao. To je bilo mesto na kojem se uspevala napuniti snagom za ponovni povratak u smrad i haos grada, i odakle su potekle mnoge ideje za nove price koje je kasnije pisala. Vlasnici kampa, ljubazni starji par iz Nemačke, načinili su njoj i deci posebno mesto u jabukovom voćnjaku, na samom obodu šume, postavivši im izdeljane drvene balvane i ciglama obloženo mesto za večernju vatru, neizbežnu krajem leta kad se dani skrate a povečerja postanu vlažna. Umotana i zaogrnuta tartanskim pokrivačima, deca su je slušala ne trepčući dok bi čitala ili pričala, i to je svima bilo omiljeno vreme u kampu posle dana ispunjenih šetnjama šumskim stazama i kupanjem i ribolovom u velikom zelenom jezeru. Bilo je to dobro mesto, lepo vođeno i održavano i nije bilo baš jeftino slati decu na njega. Pre nego bi se obrale, žute su jabuke mirisale miljama, kako se njoj činilo; i ljudi su dolazili izdaleka da ih kupe. Na tom skrivenom, ušuškanom mestu na kojem je vatra pucketala i osvetljavala živa, zaneta dečja lica a jabuke otpale s grana ležale oko njih poput dragulja; guste su im krošnje teško nalegale nad glavama i Katlin nijednom za sve te godine nije pamtila da je u njih pogledala.

Nije bila sigurna da bi išta bilo drugačije i da jeste.

Jer, desilo se da je jednom, kad su deca već otišla na počinak, a ona ostala sama da pokupi odbačene pokrivače i zagasi vatru, iznenada začula muziku, smeh i ciku. Pogledala je ka šumi, jer se činilo da zvuk dolazi od tamo, ali bilo je previše mračno. Kasnije se sećala da je bila pomislila kako je već vrlo kasno. Imala je samo jedan logičan odgovor na buku: taj da su se starija deca iskrala iz bungalova i napravila žurku van granica kampa, računajući, na svoj mladalački naivni način, da je noć već stara i da svi odavno spavaju.

Ostavljajući pokrivače i vatru da tinja, Katlin je pošla u pravcu muzike, iznenada se osećajući nekako čudno. To nije bila muzika koju je slušala da trešti sa prozora bungalova ili tokom zvaničnih “zabava za tinejdžere” u kampu. Istini za volju, to nije bila muzika koju je pamtila da je uopšte ikada čula. Na momente je zvučala kao nešto što bi svirali bardi srednjevekovnih kraljeva opevavajući lepotu dvorskih gospi, na momente, opet, kao kakva narodna doskočica sa seoske svadbe; ali nije bila ni jedno ni drugo, ne zaista, i mada je ostavljala utisak veselosti, u isto je vreme delovala strano i čudno i gotovo jezivo. Pomislila je da je u pitanju, možda, neki novi žanr, neka nova stvar u trendu; ali nije stvarno mogla poverovati u to. Ostavila je voćnjak iza sebe i prepentrala se preko drvene ograde koja je opasavala ceo kamp. Između ograde i šume bila je čistina s travom koja joj je šibala listove u starim, dobro iznošenim doc martin čizmama. Nebo je iznad bilo indigoplavo a šuma se dizala pred njom poput zidina kakvog prastarog i neosvojivog grada. Na samoj ivici, na samom obodu, nešto je sijalo.



To nije bila vatra, nisu bile baterije ni žareći vrškovi cigareta, farovi auta momaka iz sela koji su se često motali oko kampa zbog finih srednjestaleških devojaka iz grada; čak ni lampioni okačeni o grane. Svetlo je udaralo od ljudi koji su se kretali tamo amo u nekom ritmu, kao da su posedali u vrtešku. Prvo je pomislila da im to svetli odeća pod mesecom, jer se činilo da su svi u belom, ali kako se približavala, počinjala je da shvata da to nikako ne može biti cela priča – ne postoji odeća koja bi tako svetlela čak ni da je prožeta srebrnim nitima i čak ni pod najjasnijom mesečinom.

Ti su ljudi svetleli.

Katlin je zaboravila na mokru travu koja joj je sad već dopirala do kolena i na nadlaktice koje su joj se ježile od hladne blizine šume. Hodala je kao u transu, ne pazeći gde gazi i svako malo propadajući u kakvu rupu ili zapinjući za kakav naročito otporan bokor. Sad je već jasno videla plesače – oh, da, to su bili plesači, mada nije mogla videti izvor muzike na koju plešu – primećujući da su sve devojke, vrlo mlade, skoro devojčice, ali opet neverovatno visoke i vitke; obučene u duge blede haljine i bosonoge. Kose su im bile zlatne i padale preko struka; sevajući poput sablasnih zastava pri svakom okretu. Mada vanredno lepe, s njihovim licima, pomislila je, nešto nije bilo sasvim kako treba, mada nije bila u stanju dokučiti šta je u pitanju. Pomalo su delovala kao bića koja se trude nalikovati ljudima, ali nemaju sasvim tačnu percepciju kako ljudi zapravo izgledaju.

Kako je to pomislila, jedna od devojaka okrete glavu i pogleda pravo u nju i Katlin se zaledi na mestu. Odjednom je bila sigurnija nego ikada u svom životu: ovo je bila katastrofalna greška. Ona nije smela doći ovamo.



Nije to pravo ni domislila do kraja, kad devojka zašišti, iskezivši zubiće na nju poput mačke. Nije ni trepnula, nije proteklo ni pola sekunde; a sve nestade: i devojke u belom, i muzika, i svetlo. Grobna tišina je vladala svud naokolo, tišina kakvu za svog veka nije čula, pogotovo ne u šumi. Ništa se nije čulo, ni noćne ptice, ni zrikavci, čak ni vetar koji je jasno osećala kako joj odiže kosu.

Mogla se okrenuti tada, okrenuti i otići i truditi se da više ne misli o tome. Godinama je posle govorila sebi da je imala još tu zadnju šansu. Ali njeno je zaprepašćenje bilo preveliko. Nije joj uopšte ulazilo u glavu šta je to što je videla, ni kako je moglo da joj pred očima nestane. To nije bila jedna od njenih priča. To je bio stvaran svet posred kojeg je stajala, čiju je rosu osećala na golim nadlakticama i miris njušila. To naprosto nije bilo moguće. Radilo se o nekom triku, o nekom lokalnom običaju za koji dosad nije čula - devojke su se skrile iza drveća, nekako, i sad je od tamo posmatraju susprežući smeh u koji će svaki čas prasnuti.



Ideja o tome kao da je povrati iz transa. Ona odlučno zakorači prema mestu gde su do maločas bose noge udarale, i, zaista, tu je trava bila sva polegla. Sagnuvši se malo da pokuša bolje videti, Katlin i sama zakorači u polegli krug, obuhvatajući ga pogledom. Izgledalo je kao mesto koje je tuce ljudi ugazilo u visokoj travi, ali ništa više ni čudnije od toga. Ona se uspravi i podboči, i krene da osmatra ivicu šume, u pravcu za koji je verovala da su u njemu devojke nestale. Neko progovori za njenim leđima:

-Možda si ušla, ali znaš li kako ćeš izaći, pripovedačice?
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.