Jednom me je u ranojesenjoj šetnji parkom zaustavilo drvo, samo da bi glasom koji i priliči drvetu, reklo: “Stani, gde žuriš? Da li bi voleo da vidiš šta ja vidim?”
I najviše me je tada iznenadilo to što me drvo koje priča nije iznenadilo. I da sam ga, nekako, iščekivao ili, barem, pretpostavljao. I drvo mi, umesto reči, pokaza osetnost - ljudi, pre svega, čije se boje poče rasplinjati po platnu nošene četkicom preiskusnog umetnika, u onoliko boja koliko je trenutaka u danu, ili možda emocija.
Onda sam sanjao snom jedva odškrinutih vrata ka nekakvoj drugoj stvarnosti i rezoluciji.
U kojoj je vreme, sada, stalo i prašnjave bazilike ostaju neme. Treperavo-hrapave katedrale, ovenčane divljim puzavicama koje se zmijoliko slivaju sa osunčanih gotskih vrhova i razdraženo prelivaju u kaskadama, nestavši u neprirodno tamnoj senci suvog, umornog hrasta, čuvara nekada živog vrta kojim su harali protoljudi. Kiklopska, metalna kapija hrabro krije tamnozeleno mrtvilo i hlad.
Oduvek sam se plašio metalnih kapija i tišine koju kerberski kriju.
Saznah. Sve-duh se povlači u svoju dvoranu i upija mijazmu prošlih života. Naši tragovi nestaju, kao i reči, haljine duše, koje se više ne nadaju. Ovo su poslednji dani Hiperborejaca.
Ostali smo sami, mi, deca Hiperboreje. Neistraženi i nepoznati, neiskazani i nedorečeni, zaboravljeni, odbačeni, zalutali. U nama vapi prošlost čijeg se imena niko više ne seća, tugom koju niko više ne oseća. I jezdimo kroz Holocen, u simetričnosti neonskih svetala velikog grada i ponoćnoj adoraciji kiše i asfalta, gde nastaju najlepši portreti, zgrčenih, ćutljivih lica i užurbanih koraka ka crnim kulama i njihovim mutnim, uspavljujućim isijanjima, da snuju san kolektivan i plastičan, velike kosmičke zmije. Njihovim telima ne teče krv već elektricitet. Svaki je veliki grad preslikani Vavilon.
Priziva me, dalje, na Suncu, jarost kedrove šume neke nepoznate, daleke zemlje tirkizno obojenog neba. Zemlje kojom su hodali bogovi, pa polubogovi, a onda samo mi. Drveće je poznavalo tu drevnu tajnu, te nam je smetalo. I zato je moralo nestati. Ostali su samo arhipelazi, bistri, vedri, titansko gordi i tihi, kao kakvi hijeroglifi, o kojima pričaju i sanjaju pesnici i filosofi mistike. Kažu, nestanak hrastova Starog Sveta signalizira nekakvu veliku, nadolazeću katastrofu. Apokalipsu, možda.
I komadić leta se ušunja u moj krevet. Nečujnom vejavicom pahuljica samotnih topola, šumom goropadnih platana i plesom živahnih breza koje su tako često krale moj stidljivi dečački pogled. Sačuvao sam komadič leta, za svaki slučaj, na polici pored knjiga, pred jesen i zimu.
U velikom gradu, zabranjeno je sanjati o životu. Svako malo prisetim se zaboravljenog obećanja, te noći koju je kiša preotela. Čekala me je i u tananoj šaci držala jabuku, jedinu pravu u svetu fantazma i imitacije, ukusa i mirisa nadolazećih snova. Ponudila mi je i tada sam je okusio, po prvi i poslednji put. I to je bilo u velikom gradu.
I drvo me na kraju upita - "Da li bi se vratio i pokušao ponovo?" Eonima kasnije, odgovorih: ipak ne, ne bih. Uplaši me oštar vetar i samoća ranojesenjeg popodneva.
