Krenem ti ja u okopavanje kuruza.Od alata nosim tri motike sa držalima promera fi 35 mm i jednu motiku sa promerom držalice od fi preko 55mm,što izaziva strahopoštovanje kod mojih zaposlenih.
Imam dve radnice,ubibože i naopako.Jedna samo mrmlja i gunđa,a druga,koja btw ima 11 i po godina,samo gleda u nebo prizivajući kišu,munje i gromove...
Ladno ih odmeravam i upućujem na pravac delovanja.Svaki vid suprostavljanja ili nezadovoljstva sa njihove strane,nestaje sa pogledom na motiku u mojim rukama,koja podignuta visoko uvis u pravcu njihovih leđa zaista deluje kao izuzetna vrsta stimulansa...
Tako stimulisana i dobro uigrana ekipa,kreće sa uništavanjem dobro poznatog neprijatelja u obliku stirka i nekih uskolistnih korova tipa sačuvaj i sakloni kolko ga ima...
Krećemo sa ćoška,uz stare vinogradarske breskve koje daju hlad kuruzima i većem korovu...
Neprijatelj je snažan,al mi smo ljući i nanosimo mu ogromne gubitke.Iza nas ostaje samo kukuruz,velik,zelen i ponosno uzdignut...
Nebo postaje modro plave boje,al se ne usuđuje da pusti nijednu kap kiše,uprkos želji i molitvama jedne članice našeg radnog voda...
Gledam na sat i njihova umorna lica...Reših da napravimo pauzu i da ih odvedem u selo da ručaju i piju vode.Moram da napomenem da vodu namerno nisam poneo,kako zaposleni ne bi pravili česte pauze pod izgovorom žeđi ili slično.I odvedem ih...
Ručak obilan,što bi Grof Vronski reko;bogato...S jedne strane riža iliti pirinač,sa druge se naziru krompirići,na sred stola ima i buranije...Hleba kolko god ti srce ište,vode napretek...Vodim računa,da mi se radnici ne prejedu,te ih nakon desetak minuta prekidam i udaljavam od bogate trpeze...
Vraćamo se na njivu na kojoj nas nije bilo cirka oko 45 minuta.Stajemo pored ćoška na kojem smo malopre ostavili kuruz onako ponosno i uzdignuto da stoji,kad ono šok!!!
Kuruz pao!!!I onaj pored njega i onaj pored onoga i onaj pored i onaj...Ejjjj!!!
Zagledam se malo bolje i setim se mojih ratnih godina i obuke za specijalce i imam šta da vidim;Tragovi!!!
Gume trinaestice,reko bi 165/65...Ima kretanje napred ispod breskve,zadržavanje i rikverc...
Prilazim samom mestu gde je moj uzdignuti pao i imam šta da vidim;Kurton bato,kurton,pun nek bele tečnosti!!!Oma pomislih da bi valjalo uzeti dnk i pronaći tog manijaka što vrši snošaj u mojim kuruzima i nazovem druga pripadnika ministarstva unutrašnjih poslova.On mi kaže;Brate,sve može za tebe,al to košta zlo i naopako i traje mesecima,a nekad i godinama...Shvatih ja da ne vredi,da je to izgubljena bitka i da verovatno nikad neću naći tog lika koji mi zgazi kuruze onako bezdušno...
Shvaćam ja nuždu i to,al brate ne u okopane...Da je zgazio one sa onim korovom koje još nismo okopali,ni reč ne bi reko...Al ovo je bilo strašno...
Jedno zlo nikad ne ide samo,pa je tako ubrzo i kiša počela da pada.Radnici su gledali molećivo i u tišini prema meni,čekajući da ih pozovem u auto i odvezem kući...Nakon pola sata sam ih i pustio da uđu...
Šta reći,ne mogu da dođem sebi...Nisam više isti,a u zadnjih par dana imam i pojačano mokrenje...
Pitam se da li sve moralo biti tako i zašto je toliko truda moralo biti zgaženo i uništeno zbog jednog snošaja?Da li smo mi ljudi i kakva nas budućnost očekuje kada smo takvi i dal da stavim keca na engleze i uzmem kintu?Nije ni čudo što kažu da će biti smak sveta.
I treba da bude...
Imam dve radnice,ubibože i naopako.Jedna samo mrmlja i gunđa,a druga,koja btw ima 11 i po godina,samo gleda u nebo prizivajući kišu,munje i gromove...
Ladno ih odmeravam i upućujem na pravac delovanja.Svaki vid suprostavljanja ili nezadovoljstva sa njihove strane,nestaje sa pogledom na motiku u mojim rukama,koja podignuta visoko uvis u pravcu njihovih leđa zaista deluje kao izuzetna vrsta stimulansa...
Tako stimulisana i dobro uigrana ekipa,kreće sa uništavanjem dobro poznatog neprijatelja u obliku stirka i nekih uskolistnih korova tipa sačuvaj i sakloni kolko ga ima...
Krećemo sa ćoška,uz stare vinogradarske breskve koje daju hlad kuruzima i većem korovu...
Neprijatelj je snažan,al mi smo ljući i nanosimo mu ogromne gubitke.Iza nas ostaje samo kukuruz,velik,zelen i ponosno uzdignut...
Nebo postaje modro plave boje,al se ne usuđuje da pusti nijednu kap kiše,uprkos želji i molitvama jedne članice našeg radnog voda...
Gledam na sat i njihova umorna lica...Reših da napravimo pauzu i da ih odvedem u selo da ručaju i piju vode.Moram da napomenem da vodu namerno nisam poneo,kako zaposleni ne bi pravili česte pauze pod izgovorom žeđi ili slično.I odvedem ih...
Ručak obilan,što bi Grof Vronski reko;bogato...S jedne strane riža iliti pirinač,sa druge se naziru krompirići,na sred stola ima i buranije...Hleba kolko god ti srce ište,vode napretek...Vodim računa,da mi se radnici ne prejedu,te ih nakon desetak minuta prekidam i udaljavam od bogate trpeze...
Vraćamo se na njivu na kojoj nas nije bilo cirka oko 45 minuta.Stajemo pored ćoška na kojem smo malopre ostavili kuruz onako ponosno i uzdignuto da stoji,kad ono šok!!!
Kuruz pao!!!I onaj pored njega i onaj pored onoga i onaj pored i onaj...Ejjjj!!!
Zagledam se malo bolje i setim se mojih ratnih godina i obuke za specijalce i imam šta da vidim;Tragovi!!!
Gume trinaestice,reko bi 165/65...Ima kretanje napred ispod breskve,zadržavanje i rikverc...
Prilazim samom mestu gde je moj uzdignuti pao i imam šta da vidim;Kurton bato,kurton,pun nek bele tečnosti!!!Oma pomislih da bi valjalo uzeti dnk i pronaći tog manijaka što vrši snošaj u mojim kuruzima i nazovem druga pripadnika ministarstva unutrašnjih poslova.On mi kaže;Brate,sve može za tebe,al to košta zlo i naopako i traje mesecima,a nekad i godinama...Shvatih ja da ne vredi,da je to izgubljena bitka i da verovatno nikad neću naći tog lika koji mi zgazi kuruze onako bezdušno...
Shvaćam ja nuždu i to,al brate ne u okopane...Da je zgazio one sa onim korovom koje još nismo okopali,ni reč ne bi reko...Al ovo je bilo strašno...
Jedno zlo nikad ne ide samo,pa je tako ubrzo i kiša počela da pada.Radnici su gledali molećivo i u tišini prema meni,čekajući da ih pozovem u auto i odvezem kući...Nakon pola sata sam ih i pustio da uđu...
Šta reći,ne mogu da dođem sebi...Nisam više isti,a u zadnjih par dana imam i pojačano mokrenje...
Pitam se da li sve moralo biti tako i zašto je toliko truda moralo biti zgaženo i uništeno zbog jednog snošaja?Da li smo mi ljudi i kakva nas budućnost očekuje kada smo takvi i dal da stavim keca na engleze i uzmem kintu?Nije ni čudo što kažu da će biti smak sveta.
I treba da bude...
