smrt je prirodna stvar...ali...

A

ariela

Aktivan član
Poruka
1.483
Eto doslo je vreme i da na ovu temu nesto napisem...sve je izvesnija stvar da cu se uskoro oprostiti od svog oca koji je tesko bolestan...u cuda ne mogu da verujem, lekari su bili jasni u prognozama i cela moja familija htela ne htela mora se pripremiti na to...izgleda da sam najprisebnija ili mi se cini pa svakog posebno tesim i pripremam na to...a strah me od pomisli kako ce sve to da se odvija...osim smrti rodjaka koji su bili vec jako stari nismo skoro hvala Bogu imali nikoga ko nas je napustio...citam svakodnevno o smrti mnogo mladjih od mog oca i tesim se da sve to mora i nek ide po redu a opet jezim se od pomisli...zaplakacu ako napisem kakav je bio nas zadnji susret pre par nedelja...bila sam pribrana koliko toliko i tako argumentovano pricala sa majkom koja se ponasala kao da eto mora tako biti i tacka...znam da je njen mir prividan da je jako slaba i da ce je sve to slomiti...cini mi se da je na meni sve...necu imati vremena da sedim i tugujem vec moram da ostanem prisebna...htela bi da sve dostojanstveno prodje...kako ste vi koji ste imali slicno iskustvo u tom bolu ipak sve organizovali?
 
Ne znam ja ne bih gubio nadu i borio bih se na sve nacine da pronadjem nacin da se oporavi..mada imam majku koja nista ne slusa i upropascava se cigaretama i hranom koja joj skodi..zao mi je jako sto ne moze da se opameti i kolko tolko produzi zivot kvalitetnije..znam ljude kojima je jetra bila tako reci gotova od strane lekara ali su se oporavili striktnom promenom ishrane..ok mozda je nesto ozbiljnije i ne znamo kako ce nam biti kad odu drage osobe..pa zato treba sto vise vremena provesti s njima u smehu i pruziti im paznju
 
Nikada se ne možeš na tako nešto pripremiti,nikad biti spremna ma koliko znala kakav je ishod..vjeruj..i ne misli o tome,pokušaj da si pored njega još toliko koliko je ostalo..sve sam to prošla već dva puta i znam da nema ni utjehe ni recepta..i meni su govorili da budem jaka i hrabra i da je dobro "dok je sve po redu",ali sve to je tek šuplja priča jer mora da boli..
takav se bol može doživjeti kad roditelj odlazi..oba puta ..
nema tu ništa dostojanstvenije od ljubavi sa kojom ćeš ga ispratiti.
 
Draga moja, tako mi je zao sto cujem ovako potresne vesti. Uvek me razalosti sve sto se odnosi na nemoc, bolest , tugu i patnju. Ja se secam kad je moj voljeni deka umro. Bio zdrav čovek i jednog dana mu ustanove galopirajući Parkins. U roku od dve godine vise nije znao ni svoje ime, a kamoli drugo.Pripremili su nas na najgore. Jednog jutra u dva izjutra srce mu je stalo.Bez obzira sto te pripreme, za lose stvari nikada ne mozes biti pripremljen. Moj deda je bio vojno lice i vaspitani smo da kazem u malo vojničkom duhu. Da ne pokazujes odmah sve emocije ali nema boljih ljudi od mojih, kakvi su takvi su, ali bi ti dusu na pamuk dali. Malo na cudan nacin se to nekad pokazuje ali ipak znam da me vole. Svi smo se odmah rastrcali, podelili se. Mama je peglala sve sta ce ko obuci za virostas, tetka i tata u Gradsku kucu da prijave da je umro i da ga odjave, pa u pogrebno.Odmah dosle i komsinice kod bake da sve pomognu. Secam se, kada sam ugledala tetku sa ledja, drzala se nekako, a kada se okrenula i pala mi u zagrljaj, pocela je da rida od placa. Ja sam se drzala najbolje ali ti koji se drze najbolje njima je najgore jer svoju tugu drze duboko u sebi. deda i ja smo bili strasno vezani.Kao mala sam bila jako bolesna i mogla sam ostati bez sluha. Operisali su me u Beogradu. Ja sam bila dedino mezimce.Kao dve duse a jedno telo. On je sveze operisan, od nekoliko dana vozio od Subotice do Beograda da me vrate kuci da ne cekam vikend u bolnici, takav covek se jednom radja u sto godina. Zato mi je tako tesko palo to, jer je bio oslonac moj veliki i jedini koji je razumeo u biti moju dusu. Za viristas priprema sta ko ima, kod nas je bilo uglavnom sve slano, dolazili su ljudi. Sve je bilo dostojanstveno i na nivou da kazem, jer se vrlo pazilo na red . Sestra i ja smo posluzivale iako je red da to radi neko drugi, ko nije najblizi rod ali ja nisam mogla da sedim sa mirom. Mi delujemo kao familija malo uzdrazano ali smo duboki emotivci koji sve primaju k srcu. Valjda imamo i zato toliko u familiji obolelihod srca. :mrgreen: Noc pred sahranu je baki pozlilo i dozivela je srcani udar tako da sahrani nije prisustvovala. Sahrana je prosla dobro organizovana, tata i tetka su to dobro odradili. Ja sam se na sahrani slomila. Mene je tu posteno slomilo kada vise nisam izdrazala.Nikad toliko nekoga volela nisam i imala sam samo 14.godina kada je umro. Moj prvi dodir sa smrcu i nestankom. Tada sam ridala od plača. Nakon sahrane je tetki pozlilo tako da nije bilo tkz. "pranje ruku" kuci vec su se zamolili ljudi da ce sve obaviti nakon 40. dana sto je i ispostovano. U takvim trenucima kako god da uradis draga moja Ariela i sta god i kako da bude, niko normalan Vam nece zameriti jer ljudi se u tim stvarima tesko nose sa bolom i tugom i niko nece zameriti ako i ne bude bas sve po standardu. Drzi se i budi jaka koliko mozes, neke stvari su neumitne ali ti ljudi ostaju u lepom secanju i treba biti zahvalan an vremenu koje nam je dato da nas vole i da ih volimo. :kiss:
 
Za ovo "dok je sve po redu": nije to bas suplja. Otac i majka su mi mrtvi. Normalno da je bilo bolno. Ali ne mogu da zamislim da nedaj Boze svoju decu moram sahraniti. Mislim da nista gore na svetu ne postoji od toga.
Verovatno te nece to utesiti, ariela, ali kad su mi roditelji napustali ovaj svet ja nisam pomisljao na to da sebi uzmem zivot, a u slucaju svoje dece ne mogu da garantujem da bih hteo da zivim dalje.
Gledaj da provedes sto vise vremena sa njim, mozda imaju neke stvari koje si oduvek htela da mu kazes...iskoristi vreme, a posle ces tugovati.
 
Poslednja izmena:
Kada je moj tata umro za mene je to bio ogroman šok .... da sam se ja pitala tada, ništa ne bi bilo organizovano.... npr. nas tri (mama, sestra i ja) smo zaboravile da objavimo umrlicu u novinama .... Za takve stvari čovek nikada ne može da se pripremi i da nije bilo komšija, prijatelja i rodbine - mi bi smo srljale kao neka tri teleta.
Sve je to nekako nestvarno - sve je u izmaglici i nikada nisam mogla da razumem ljude koji posle sahrane svog bližnjeg krenu rapravu o tome ko je bio, a ko nije bio na sahrani ..... Ja se i dan danas ne sećam tih dana - a kamoli detalja.
 
Uvek isto ponovim na ovakve teme, a to je da sam prvi put zaplakala za nekim ko je umro prirodnom smrcu mislim tek 11 godina posle rata, valjda mi je toliko trebalo da prestanem prirodnu smrt smatrati blagoslovom bez obzira u kom zivotnom dobu je dosla.
Danas se opet ponasam kao ljudsko bice, zalim, placem, pomognem ali ne dam sebi da preteram, vratim neke slike u secanje i to bude to.
 
Koliko se god pripremas,nikada za tako nesto nisi dovoljno spreman...Meni je majka umrla u roku od nedelju dana,nismo znali sta nas je snaslo...Ceo zivot ti se okrene za jedan dan,ja sam jedinica, moj otac je divan covek,ali ga je moja majka vodila kroz zivot...Kada se to desilo on nije bio sposoban ni za sta,ne zameram mu nista,volim ga najvise na svetu...Tako da je sve spalo na mene,svadjanje u bolnici da ne dozvolim obdukciju,ugovaranje sahrane, kupovina sanduka i svega ostalog,biranje garderobe koju cu odneti u bolnicu,daca posle sahrane i gomila drugih stvari....Kada je sve proslo pola stvari se nisam secala,kao da je sve to radio neko drugi...Sutra dan posle sahrane kada smo isli na groblje mene su vodili jer nisam znala gde je sahranjena,od tuge, bola i haosa jednostavno uopste nisam bila svesna gde me vode....
Mene i dan danas nije prosla tuga i praznina posle 10 godina,mnogo toga podseti na nju,bila mi je u punom smislu te reci najveca podrska u zivotu i najbolja drugarica....
 
'99. mi je umrla baba za koju sam bila jako vezana. Zivela je sa nama od kada znam za sebe. Poslednjih nekoliko meseci svog zivota provela je manje-vise u krevetu, bolesna i ja sam brinula o njoj zajedno sa dedom. Ne samo sto sam se probudila u trenutku kada je umrla (bilo je jedan sat iza ponoci), nego sam se narednih godinu dana trzala nocu jer sam mislila da me zove iz sobe (kao sto i jeste kada joj je nesto trebalo). Deda kada mi je umro 2006. dugo nakon toga "cula" sam zvuk skripanja "njegove" stolice iako je ista bacena kada je on preminuo (jer je bila skroz rasklimatana).

Na takve stavri ne mozes da se pripremis i treba vremena da bi se prihvatile. Meni je bilo olaksanje cinjenica da su u svojim poslednjim danima i baba i deda sami prihvatili da ce uskoro umreti. Sada kada pogledam, njihov mir u dusi je doprineo i mom miru u dusi.
 
A tek to koliko sam bio spreman...kad se samo setim. Majka otisla na rutinsku kontrolu i doktor joj saopsti da ima rak i to u finalnoj fazi. Imala je 40 godina, do tada nikakvu tezu bolest nije imala, nista, i onda takva vest. Posle hemo-terapije, razvlacenja po raznim bolnicama, imala je takve bolove da nije znala sta ce sa sobom. Sve je bilo gotovo nakon par meseci. Na sahrani niko od nas troje nije plakao...secam se tog dana, leto 1993. kao juce da je bilo...mnogi prijatelji, poznanici, kolege placu, a ja stojim skamenjen, nikakvo kukanje, nikakvo plakanje, nista. Toliko sam bio "prazan", niceg u meni nije bilo.
Smrt i ja smo imali vec cesce priliku da se "upoznamo". U osnovnoj je betonski zid napustene kuce sahranio ispod sebe mog najboljeg druga (i njegovog brata), koji je dan pre toga bio kod mene...igrali smo se sa auticima, fudbal, crtali. Sledeci dan kada sam dosao u skolu, stolica pored mene prazna, a svi placu. Veoma brzo mi je bilo jasno sta se desilo. Njegovi roditelji su kratko nakon toga pokusali da se zapale u svojoj kuci - nisu uspeli. Secam se kako me je njegova majka kukajuci i vristajuci na sahrani grlila, kao da grli svoje sinove, koje je izgubila. To je bilo nesto najstrasnije sto sam doziveo.
Da ne smaram dalje, petak je, nije dan za ovakve teske i bolne price.
 
Hvala vam svima na odgovorima...naravno da nisam bila spremna...moj tata je umro danas i ja sedim i tupo gledam u prazno...spremam se da dodjem u Bgd na sahranu a zakonski imam pravo na samo dva radna dana...moram da iskombinujem to i dodjem tati na poslednji ispracaj...procitavsi vasa pisma malo se tesim zato sto je doziveo lepe godine umro u snu...kazu mi da je juce u polusnu pitao za mene...nek mu je vecna Slava i hvala...
 
Ariela, mnogo mi je zao.
Moje saucesce.
Eto i ja sam skoro izgubila moju prijateljicu sa neta, znale smo se tako dobro da sam znala njenu lozinku i sve sto ju je snalazilo na ovom svetu.
Zato nastavljam tamo gde je ona stala i pisem i za nju, koje vise nema.
Brbljiva kisa je u pitanju, neka je andjeli cuvaju kad nije imao ko drugi. <3
 
ariela:
Eto doslo je vreme i da na ovu temu nesto napisem...sve je izvesnija stvar da cu se uskoro oprostiti od svog oca koji je tesko bolestan...u cuda ne mogu da verujem, lekari su bili jasni u prognozama i cela moja familija htela ne htela mora se pripremiti na to...izgleda da sam najprisebnija ili mi se cini pa svakog posebno tesim i pripremam na to...a strah me od pomisli kako ce sve to da se odvija...osim smrti rodjaka koji su bili vec jako stari nismo skoro hvala Bogu imali nikoga ko nas je napustio...citam svakodnevno o smrti mnogo mladjih od mog oca i tesim se da sve to mora i nek ide po redu a opet jezim se od pomisli...zaplakacu ako napisem kakav je bio nas zadnji susret pre par nedelja...bila sam pribrana koliko toliko i tako argumentovano pricala sa majkom koja se ponasala kao da eto mora tako biti i tacka...znam da je njen mir prividan da je jako slaba i da ce je sve to slomiti...cini mi se da je na meni sve...necu imati vremena da sedim i tugujem vec moram da ostanem prisebna...htela bi da sve dostojanstveno prodje...kako ste vi koji ste imali slicno iskustvo u tom bolu ipak sve organizovali?
Kliknite za proširenje...

Smrt je samo drugi kraj jednog istog.....dijalekticka suprotnost zivota....("Ja sam pocetak i kraj!")

Milijarde milenijuma smo samo PRAH koji luta Svemirom i samo u jedan tren, beskrajno mali tren u prostoru, smo ono sto se naziva ZIVO ("Zivo je ono sto se radja, razmnozava i umire")...I posle opet cemo milijarde godina biti samo prah.....("Covece, seti se da si prah i u prah ces se pretvoriti!")

Pravdamo nase postojanje, busamo se nasim zivotima, a nismo svesni da smo nastali najcesce slucajno, tudjim greskama, jer se nasi roditelji nisu znali zastititi i odbraniti od nas..

Smrt je PRIRODNIJA od zivota.

Zato, ne plasimo se, jer GDE SMO MI TAMO - SMRTI NEMA!.
 
Blajbinger:
Smrt je samo drugi kraj jednog istog.....dijalekticka suprotnost zivota....("Ja sam pocetak i kraj!")

Milijarde milenijuma smo samo PRAH koji luta Svemirom i samo u jedan tren, beskrajno mali tren u prostoru, smo ono sto se naziva ZIVO ("Zivo je ono sto se radja, razmnozava i umire")...I posle opet cemo milijarde godina biti samo prah.....("Covece, seti se da si prah i u prah ces se pretvoriti!")

Pravdamo nase postojanje, busamo se nasim zivotima, a nismo svesni da smo nastali najcesce slucajno, tudjim greskama, jer se nasi roditelji nisu znali zastititi i odbraniti od nas..

Smrt je PRIRODNIJA od zivota.

Zato, ne plasimo se, jer GDE SMO MI TAMO - SMRTI NEMA!.
Kliknite za proširenje...

lep post :)

koja je ovo sekta :zper:
 
Draga moja,
Smrt je sastavni dio zivota i - "niko nikoga nece preteci". Mi zivimo kroz druge nama voljene osobe i kroz njih prepoznajemo svijet i gradimo sebe. Kada nas neko napusti - boli nemogucnost licnog susreta sa tom osobom.
To napustanje nije nestajanje - nego prelazak iz jednog nacina egzistencije u drugi nacin postojanja. Dakle vas otac kao i svi nasi oko nas ce uvijek biti tu negdje u nama i oko nas - a za licni susret - licem u lice- cemo pricekati, dok svi ne budemo ponovo zajedno.
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

zendeli
Smrt u porodici
Odgovora
13
Pregleda
416
kalis
kalis
Sensei
Nadarena deca se rađaju, pametna deca uče, ali inteligentnu decu stvaraju roditelji
Odgovora
14
Pregleda
504
Metronomy
Metronomy
zendeli
Gdje je Sara?
Odgovora
18
Pregleda
437
spavach
spavach

Back
Top