Nikad ni sa kim ne ulazim u konverzaciju tog tipa
Recimo, kad frizer krene s pričama (dajem primer), odgovorim sa "aha", "okej", "pa dobro" i ućutim. Pisao sam ovde već o tome u temi "šta sve mrzimo". Gnušam se toga. Mrzim ljude u tim situacijama koji imaju potrebu da melju, melju kao vodenice.
Što se mene samog tiče, umem da ćutim satima, ponekad i danima. Recimo, u srednjoj je bilo dana kad (pošto me niko od profesora nije ni prozivao na času) nisam progovarao nijednu jedinu reč.
S druge strane, obožavam da pričam kad me tema dotakne, kad pokrene nešto u meni, i to su na neki način verbalne lavine, bujica informacija. Umem da se derem od uzbudjenja, a ako se radi o razvijanju nekog plana odmah hoću da se bacim u realizaciju. Takve razgovore najviše i volim. Imam običaj da bez prestanka pričam satima, ako je slušalac dovoljno pažljiv. Jednom sam na telefonu satima bez prestanka pričao o nekoj temi ortaku, dok mu se nije smučilo pa me otkačio uz neki sumnjiv izgovor.
Nisam baš dobar u razgovoru u svakodnevnim temama i neprijatno mi je kad me neko pita o tome da li imam devojku recimo, i kad krene da zbija šale na taj račun, kao recimo jedan stariji rodjak, u fazonu: "oho, jesi upoznao buduću taštu, kad će svadba ovo ono", i onda krene da me bocka. Nije mi neprijatno, nego se ne snalazim, nemam tu palanačku duhovitost u sebi.
Intezivne dijaloge vodim samo sa ljudima sa kojima delim polje interesovanja, a slušam samo one koji imaju više autoriteta od mene u odredjenoj oblasti.
P.S. Setio sam se jednog primera kad sam bez prestanka pričao o pisanju rok pesama jednom mladjem rodjaku (sati su u pitanju), i u jednom momentu sam užasno jako lupio rukom o sto, da se čulo u susednoj sobi, pa je došlo do odredjene reakcije.