Casual Observer
Stara legenda
- Poruka
- 99.908
Slučaj Kleut: Od autocitata do prazne učionice
Slobodan Antonić
02.02.2026. 17:31
Nemam nikakvih iluzija da u osporavanju izbora prof. Jelene Kleut nema i političkih motiva. Ali, takođe, ne mogu a da ne vidim i to kako se ponaša druga strana i u kakvim sve političkim igrama ona učestvuje
U prošli utorak došao sam na fakultet da održim predavanje i zatekao praznu učionicu. Onda mi je rečeno da su studenti, objavom na instagramu, proglasili bojkot nastave zbog Jelene Kleut.
Koleginicu Kleut sam prvi i poslednji put sreo na konferenciji povodom 20 godina od Petog oktobra. Znao sam da je ćerka dekanice i da joj je mesto na fakultetu bilo rezervisano „čim se rodila“. Njen referat je bio konfekcijski, i naravno ideološki impregniran, s osnovnom idejom da bi informisanje u Srbiji, navodno, bilo bolje kada bi NVO bili vlasnici medija (ovde 155-168).
Ništa bolje od toga nisam ni očekivao, jer sam znao da je Odsek za medijske studije na FF u NS i napravljen ideološki, po modli D. Gruhonjića, tako da tu neke velike nauke teško i da može biti.
Pitanje kvaliteta
No, želeći da se bliže upoznam s primedbama na izbor koleginice Kleut za redovnog profesora uzeo sam da pogledam njenu knjigu Horizonti značenja – semiotički sistemi i medijske prakse, s kojom je konkurisala za to mesto. I odmah da kažem da sam se pozitivno iznenadio.Očekivao sam neku katastrofu poput doktorata D. Gruhonjića koji je, slobodno se može reći, sramota za mentora i za fakultet gde je tako šta moglo da prođe (o tome sam pisao ovde 35-54). Ali, ovo uopšte nije tako loše, štaviše, ne odstupa previše od standardnog univerzitetskog udžbenika iz komunikologije.
Dakako, to ne znači da se ne vide i propusti. Manji su problem materijalne greške – poput pominjanja „kulture kromanjonaca stare preko 100.000 godina“ (str. 88), gde je napravljena greška od „samo“ 55.000 godina. Mnogo veći problem je generalni didaktički pristup koji je odabran u ovom udžbeniku.
Autorke su se rukovodile „željom da primeri budu aktuelni i da pripadaju svetu smisla u kojem se studenti kreću“, što je „dovelo do odluke da kao primere analiziramo objave na studentskim nalozima na društvenim mrežama i fotografije sa protesta“, odnosno sa „studentskih blokada“ (8).
Tako se u knjizi na dvadesetak mesta govori o „studentskim blokadama“, odnosno „studentima u blokadi“ (ili se koristi neki sličan izraz), tu je i „crveni otisak šake“ (115; slično 59), „blokaderi ili ćaci“ (144), „studenti koji žele da uče” (54), „udarna pesnica režima“ (160), „nasilje nad studentima“ (54), „hitna ostavka ministarke Slavice Đukić Dejanović“ (54), i tome slično, sve ilustrovano brojnim fotografijama sa protesta.
Srpska trobojka na protestu studenata u blokadi i građana na Slaviji, Beograd, 22. decembar 2025. (Foto: Wikimedia commons/Stefan Miljuš/Public Domain)
Odluka da se primeri daju iz životne sfere koja je bliska studentima sasvim je ispravna. Ipak, problematično može biti to što se uzima zdravo za gotovo da svi studenti imaju isti, pozitivni stav prema blokadama 2024/25. Znamo da nije mali broj studenta koji s tim dešavanjima imaju negativno iskustvo – bilo da su bili protiv blokada, da su ostali u manjini pa isključeni s plenuma pa su šikanirani kao „ćacad“, ili prosto da imaju loše uspomene na predavanja tokom leta i na ubrzano polaganje ispita…
Zašto bi oni ponovo prolazili kroz sve to, i zašto bi jedan specifičan pogled na ove događaje, sa mnogo implicitnih vrednosnih atributa, usvajali kao „znanje“, pa zatim to odgovarali na ispitu? Takođe, nije li aktuelnost same ove teme ograničnog trajanja, budući da će brzo doći nove generacije studenata koje nisu imale iskustvo protesta i kojima čitava stvar uopšte nije bliska – osim ako se ne misli da će blokade biti trajna odlika studentskog života?
Stavljanje ovakvog materijala kao nosećeg u udžbenik ima svojih i dobrih i loših strana. Ipak, nisam siguran da se ovim ne vrši i jedna sasvim bespotrebna ideologizacija i politizacija nastavnog procesa. Nemam ništa protiv te vrste rizika, ali tog rizika svakako moramo biti svesni, a zatim i otvoreni za različite vrste preispitivanja i kritika.
Broj autocitata
Naravno da ovo što je rečeno ne diskvalifikuje udžbenik, budući da smo u oblasti društvenih nauka odavno naviknuti na veću ili manju ideologizaciju. Meni su u ovoj knjizi, dakako, bila smešna feministička ludovanja o tome kako „nošenje cipela na štiklu predstavlja ideološki kôd patrijarhata, pošto žensko telo čini pogodnim objektom muškog pogleda“ (144), dok „pojam muški pogled opisuje uslovljen način na koji muškarci gledaju žene, a koji pokazuje emocionalnu i psihološku kontrolu nad ženama“ (95). Ali takvih bizarnosti, srećom, nema previše, ili bar ne toliko da ovu knjigu čine neupotrebljivom.Dakle, da ponovim, moj opšti utisak je da knjiga može da posluži kao univerzitetski udžbenik, te da u čisto sadržinskom smislu ona nije prepreka za izbor koleginice Kleut u više zvanje. Međutim, problemi potiču iz druge, formalne sfere.
Najpre, nije mi jasno od kad se koautorska monografija računa kao knjiga za unapređenje u zvanje redovnog profesora? I to još monografija u kojoj nije jasno označeno ko je od koautora pisao koji deo?
U vreme kada sam bio biran za redovnog profesora, to je bilo izričito zabranjeno, i to s punim pravom. Dok ovo pišem, na mom stolu leži koautorska monografija u kojoj je jedan autor napisao sva poglavlja osim jednog. Dakle, posao može biti sasvim nejednako raspoređen, pa ne mogu svi koautori imati jednake zasluge. Ali, tu se makar zna šta je ko pisao, a u monografiji Kleut-Milojević se to ne vidi. Da li je moguće da je, u međuvremenu, ovo promenjeno i da je koautorska knjiga dovoljna za redovnog profesora?
Nisam uspeo da na sajtu Univerziteta u NS nađem referat za izbor Jelene Kleut, niti prigovore koji su dati. Zašto taj materijal nije transparentan, pa da se svako može uveriti da li je u pitanju politički progon ili stvarni nedostaci? Ipak, nešto od materijala sam preko prijatelja dobio (mada nepotpunog), iz čega vidim da nesumnjivo postoje formalni problemi u vezi ove monografije.
Prvi problem je broj autocitata. Prema trenutno važećim „Kriterijumima“, naučna monografija kategorije M42 treba da sadrži najmanje četiri autocitata prosečno po autoru (dakle, u ovom slučaju ukupno osam) iz kategorija M10, M20, M40 ili M50 i bez ponavljanja. Knjiga, međutim, sadrži samo šest autocitata kategorija M20 i M50, što je manje od potrebnog broja autocitata po autoru monografije.
Zastupnici koleginice Kleut tvrde, međutim, da ne treba primeniti važeće kriterijume, već one iz 2017. Ali, oni su neprecizni i po njima ispada da status naučne monografije može da dobije jedan od koautora, koji ima dovoljno autocitata, a drugi ne, i to za isti tekst (jer nije naznačeno ko je šta pisao). Očigledno da je potrebno tumačenje Matičnog odbora kako bi se ove nedoumice razrešile.
Prazne slušaonice
Druga formalna primedba ovoj monografiji tiče se njene recenzije. Jedna od recenzentkinja angažovana je kao honorarni saradnik upravo na programima što ih vodi prof. Kleut, pa je ona praktično recenzirala knjigu svoje neformalne šefovice. To „dovodi u sumnju objektivnost i nepristrasnost recenzentskog postupka“.Zaista, svi mi katkada umemo da napišemo ili da obezbedimo „prijateljske recenzije“. Ali, svi mi tačno znamo i kada su one isključene i kada se moramo strogo pridržavati formalnih zahteva – kod izbora u zvanje, pogotovo kad očekujemo neke probleme, ili kod konkurisanja za sredstva kod Ministarstva za nauku.
Veoma je neobično da je koleginica Kleut sebi dopustila ovakve formalne propuste. Kada idete u izbor ili reizbor vodite računa o svemu, jer znate da možete da padnete na svakoj sitnici. Mnogo kad sam bio svedok kako se po beogradskim institutima i fakultetima, u strahu i nelagodi, računaju bodovi po „korpama“, broje citati i autocitati, sve gledajući gde bi mogla biti slaba tačka zbog koje bi neko, maliciozan ili zadrt, mogao da obori referat.
Koleginica Kleut se, očigledno, ničega od toga nije bojala. To meni samo pokazuje stepen arogancije nekoga ko je bio zaštićen i ko nije prolazio ono kroz šta je morala da prođe većina naših nastavnika i istraživača.
Neko će reći da ta arogancija dolazi od političke protekcije, koju uživa čitava ta ekipa sa medijskih studija, a koja se najjasnije videla kada je američki ambasador lično došao da demonstrira nedodirljivost Gruhonjića.
Zgrada Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (Foto: Wikimedia commons/Nikolina Šepić/CC BY-SA 4.0)
Drugi će pak kazati da je njen izvor u porodičnom profesorskom zaleđu, budući da je na mnogim našim fakuletima nepotizam gotovo naturalizovan. Najsmešnije mi je bilo što su, sa FF u NS, Kleutku najglasnije i najdramatičnije branili upravo pripadnici profesorskih dinastija Kišjuhas i Stepanov. Svi oni verovatno misle da im to mesto po rođenju pripada i da se niko ne sme usuditi da im ozbiljno broji bodove i citate, kao ostalom akademskom proletarijatu.
Takođe, pitam se da li je moguće da je koleginici Kleut, kao što se priča, nuđeno da ukloni uočene nedostake u monografiji – što ne bi bilo problem budući da je reč o e-knjizi – a da je to ona odbila? Da li je moguće da ova arogancija ide dotle da se ne prima ni jedan kompromis, uz rizik da se obnove političke konfontacije na univerzitetu i ponovo blokira nastava?
Nažalost, malo je objektivnih informacija o ovom slučaju, a mnogo nejasnoća i manipulacija javnošću. Nemam nikakvih iluzija da u osporavanju izbora prof. Kleut nema i političkih motiva. Ali, takođe, ne mogu a da ne vidim i to kako se ponaša druga strana i u kakvim sve političkim igrama ona učestvuje.
Ceh dakako uvek na kraju plati neko treći, najčešće oni najmanje obavešteni, najslabiji, ili najnaivniji. Bojim se da su zato naše slušaonice, u prošli utorak, bile prazne…
https://standard.rs/2026/02/02/slucaj-kleut-od-autocitata-do-prazne-ucionice/
Koleginicu Kleut sam prvi i poslednji put sreo na konferenciji povodom 20 godina od Petog oktobra. Znao sam da je ćerka dekanice i da joj je mesto na fakultetu bilo rezervisano „čim se rodila“.
Fakultet za majku i dete 2.0.
