Вероватно ниједан појединац код нас тако добро предстваља суштину наше друштвено-политичке стварности, као што је то Јово Капичић. Овај 92-годишњи, пензионисани генерал ЈНА, народни херој СФРЈ, генерал УДБЕ и један од управитеља концентрационог логора Голи оток[1], представља битан реликт предходног владајућег система у комунистичкој Југославији. Том значају доприноси чињеница да је, поред своје дуговечности, такође веома медијски и политички активан. Та његова активност нам разоткрива много тога, како око природе режима у СФРЈ, тако и око природе садашњих елита у Србији. Наиме, иако у дубокој старости, Јово Капичић је прилично политички ангажован[2] [3], он добија подршку битног дела политичких и културних структура у нашој земљи, што доста говори о њима. Такође треба запазити чињеницу да иако је био припадник безбедносних структура СФРЈ, које су требале да се боре за очување њеног интегритета, он је један од битних активиста за даље дезинтеграционе процесе земље чији је држављанин[4]. Ово не само говори о њему, као особи, већ и о природи безбедносних структура чији је био заповедник.
Поред тога, занимљиво је његово позивање на српски народ[5], док са друге стране према истом, као и према његовој историји и држави гаји потпуну нетрпељивост и завист[6]. Све ове притивречности нису обележје само њега лично, већ и великог дела српских владајућих елита, које воде порекло из истог извора као и сам Капичић. Због своје велике присутности у медијима, он је учинио да се истакне као пример одређеног времена, али и континуитета тог времена са садашњошћу. Наравно, далеко од тога да је он једини примерак такве психологије, али га је упорно и контраверзно појављивање у медијима учинило најистакнутијим примерком.
Овај текст ће се користити ставовима и фамом око Јове Капичића, да би показао праву монструозну и лицемерну логику која се крила иза наизглед идиличне слике која је створена о СФРЈ, као и цену која је морала бити плаћена за ту идилу. Кроз његов лик ће се показати континуитет који структуре моћи СФРЈ имају у садашњој републици Србији, као преосталом симболичком отпатку те државе. Такође ће се указати на корене русофобије међу великим делом владајућих политичких и културних елита у Србији, као и занимљивој чињеници о потискивању ћирилице унутар нашег друштва, о чему је већ писано у НСПМ-у. Зар није необично да су главни разбијачи те исте СФРЈ и иницијатори рата у њој управо чланови управљачких структура те државе? Кроз Јову Капичића, можемо посматрати целу идеолошку суштину не само СФРЈ, већ и садашње нам државе, што ће бити овде демонстрирано.....
Непријатељске и стране елите у Србији
Често се људи огорчено чуде трансформацији бивших комуниста у загрижене поборнике „евроатлантских интеграција“ и „западних вредности“. Тако и код Капичића имамо случај да човек, који је практично био Титова десна рука, заврши у ЛДП-у и покрету „Преокрет“. Још је занимљивији случај Јовице Станишића, начелника Службе државне безбедности Србије (1991-1998), током владавине Слободана Милошевића. Наиме, испоставило се да је дотични радио и сарађивао као главни сарадник ЦИА-е[19] у Србији, током већине тог периода. Поставља се питање, ако су елитни припадници обавештајних структура ове земље радили за стране интересе и који су утицали на вођење политике, која је свесно ишла на штету интереса наше земље[20] ; колико је онда страних агената на нижим инстанцама код нас, који раде на штету наших интереса?........
Држава Србија није резултат жеље српских елита за самосталном и сувереном државом, већ је крајњи резултат распада СФРЈ. Стога садашња државу треба гледати као отпадак и континуитет СФРЈ, не као наследника српских државних традиција. Судбина и политика такве државе је наставак судбине и политике бивше Југославије.
Јово Капичић, на симболичан начин представља у једној личности цео овај процес, као и објашњење бесконачне кризе у којој се ово друштво налази. Да би једно друштво могло да напредује, оно мора да има елите којима је стало до напретка тог друштва. Када имате осведочене и от воли и поштује Србију и Србе, то звучи скоро попут изјава америчких званичника да „немају ништа против Ирачана или Срба“, у тренутку када су разарали и убијали те исте народе. Човек који оптужује српски национализам за разбијање Југославије, свесно прећуткујући МАСПОК, периодичне побуне Албанаца на Косову, атентате на југословенске амбасадоре и терористичке нападе од стране хрватске емиграције, устав из 1974, може да буде само неко ко безочно лаже, помрачен мржњом и „зеленашком“ љубомором. Најсмешније је што човек који је чинио руководећи кадар у СФРЈ, сада за промашаје тог истог кадра оптужује људе које су имали мању моћ од њега. Са таквим „пријатељима“ и елитама унутар Србије, Србима заиста није потребан непријатељ
http://www.nspm.rs/politicki-zivot/slucaj-kapicic-prica-o-fasistima-i-antifasistima.html /ceo tekst
imate i komentare
Поред тога, занимљиво је његово позивање на српски народ[5], док са друге стране према истом, као и према његовој историји и држави гаји потпуну нетрпељивост и завист[6]. Све ове притивречности нису обележје само њега лично, већ и великог дела српских владајућих елита, које воде порекло из истог извора као и сам Капичић. Због своје велике присутности у медијима, он је учинио да се истакне као пример одређеног времена, али и континуитета тог времена са садашњошћу. Наравно, далеко од тога да је он једини примерак такве психологије, али га је упорно и контраверзно појављивање у медијима учинило најистакнутијим примерком.
Овај текст ће се користити ставовима и фамом око Јове Капичића, да би показао праву монструозну и лицемерну логику која се крила иза наизглед идиличне слике која је створена о СФРЈ, као и цену која је морала бити плаћена за ту идилу. Кроз његов лик ће се показати континуитет који структуре моћи СФРЈ имају у садашњој републици Србији, као преосталом симболичком отпатку те државе. Такође ће се указати на корене русофобије међу великим делом владајућих политичких и културних елита у Србији, као и занимљивој чињеници о потискивању ћирилице унутар нашег друштва, о чему је већ писано у НСПМ-у. Зар није необично да су главни разбијачи те исте СФРЈ и иницијатори рата у њој управо чланови управљачких структура те државе? Кроз Јову Капичића, можемо посматрати целу идеолошку суштину не само СФРЈ, већ и садашње нам државе, што ће бити овде демонстрирано.....
Непријатељске и стране елите у Србији
Често се људи огорчено чуде трансформацији бивших комуниста у загрижене поборнике „евроатлантских интеграција“ и „западних вредности“. Тако и код Капичића имамо случај да човек, који је практично био Титова десна рука, заврши у ЛДП-у и покрету „Преокрет“. Још је занимљивији случај Јовице Станишића, начелника Службе државне безбедности Србије (1991-1998), током владавине Слободана Милошевића. Наиме, испоставило се да је дотични радио и сарађивао као главни сарадник ЦИА-е[19] у Србији, током већине тог периода. Поставља се питање, ако су елитни припадници обавештајних структура ове земље радили за стране интересе и који су утицали на вођење политике, која је свесно ишла на штету интереса наше земље[20] ; колико је онда страних агената на нижим инстанцама код нас, који раде на штету наших интереса?........
Држава Србија није резултат жеље српских елита за самосталном и сувереном државом, већ је крајњи резултат распада СФРЈ. Стога садашња државу треба гледати као отпадак и континуитет СФРЈ, не као наследника српских државних традиција. Судбина и политика такве државе је наставак судбине и политике бивше Југославије.
Јово Капичић, на симболичан начин представља у једној личности цео овај процес, као и објашњење бесконачне кризе у којој се ово друштво налази. Да би једно друштво могло да напредује, оно мора да има елите којима је стало до напретка тог друштва. Када имате осведочене и от воли и поштује Србију и Србе, то звучи скоро попут изјава америчких званичника да „немају ништа против Ирачана или Срба“, у тренутку када су разарали и убијали те исте народе. Човек који оптужује српски национализам за разбијање Југославије, свесно прећуткујући МАСПОК, периодичне побуне Албанаца на Косову, атентате на југословенске амбасадоре и терористичке нападе од стране хрватске емиграције, устав из 1974, може да буде само неко ко безочно лаже, помрачен мржњом и „зеленашком“ љубомором. Најсмешније је што човек који је чинио руководећи кадар у СФРЈ, сада за промашаје тог истог кадра оптужује људе које су имали мању моћ од њега. Са таквим „пријатељима“ и елитама унутар Србије, Србима заиста није потребан непријатељ
http://www.nspm.rs/politicki-zivot/slucaj-kapicic-prica-o-fasistima-i-antifasistima.html /ceo tekst
imate i komentare
