Quantcast

Slobodan Selenić

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
104.490
Slobodan Selenić je bio srpski pisac. Rođen je 07. juna 1933. godine u Pakracu, a umro je 27. oktobra 1995. godine u Beogradu. Bavio se pisanjem romana, a svoje profesionalno djelovanje zasnivao je još i na društveno-političkoj angažovanosti i kritici. Iako se za pisanje odlučuje kasno, tek u trideset petoj godini, postigao je veliki uspjeh i primio brojne nagrade. Objavio je veliki broj romana, tri drame i nekoliko dijela pozorišne kritike. Poznati romansijer bio je i profesor Fakulteta dramski umjetnosti u Beogradu. Dopisnik SANU-a (Srpska akademija nauka i umjetnosti), najviše srpske naučne ustanove sa sjedištem u Beogradu koja ima za cilj usavršavanje srpskog jezika i širenje nauke uopšte. Slobodan Selenić je umro u Beogadu od raka u svojoj 62. godini života. Nakon njegove smrti, od 1995. godine u čast njegova lika i djela, dodjeljuje se nagrada najboljim dramskim piscima, koja nosi njegovo ime. Godine 2010. otkrivena je spomen-ploča njemu u čast na zgradi u kojoj je živio u Beogradu.

Privatni život i školovanje

Rođen je u građanskoj porodici. Otac mu se zvao Sava, a majka Vera. Roditelji su mu držali privatnu gimnaziju u Beogradu. Slobodana Selenića roditelji i prijatelji su od milja zvali Boba. Od malih nogu učen je moralnim vrijednostima, poštovanju ljudi bez obzira na nacionalne, vjerske, polne, ekonomske ili bilo koje druge razlike. Po uzoru na svoje roditelje uvijek je bio željan novih znanja. Osnovnu i srednju školu završio je u Beogradu, kao i studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu. Postdiplomske studije pohađao je u Velikoj Britaniji 1950. godine. Poslije završenih studija engleskog jezika i književnosti radio je u redakciji „Borbe“. Kao umjetnički direktor „Avala Filma“ radio je dvije godine, a nakon toga slijedi njegova profesorska i književna profesija. Supruga mu se zvala Merema. Godine 1964. uselili su se u stan kraj Studentskog parka u Beogradu. Tu će nastati njegova brojna zapažena djela. Među prvim piscima počeo se služiti komjuterom i često je bio oduševljen njegovim mogućnostima, ističući njegove prednosti u odnosu na pisaću mašinu. Imao je ritual da uz jutarnju kafu otvara pasijans. Uvijek je bio dobar i strpljiv slušalac. Poštovao je mišljenje drugog, čak i onda kada se sa istim nije slagao. Tolerancija i dobro vaspitanje njegove su osobine koje su se isticale uvijek i na svakom mjestu. Često je odlazio u Klub književnika gdje je volio da provodi slobodno vrijeme. Bio je posljednji predsjednik Saveza književnika Jugoslavije.

Romanopisac

Prvi roman Slobodana Selenića „Memoari Pere Bogalja“ ugledao je svjetlo dana kada je pisac imao trideset i pet godina. Svoj književni rad bazirao je upravo na romanima. Naime, bilo je jako rijetko u srpskoj književnosti da se pisac odluči da započne svoj književni rad tako krupnom formom kao što je roman. Smatralo se da je pisanje romana posao već oformljenih pisaca, koji iza sebe imaju dugu karijeru. Za svoj roman prvijenac pisac je dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost. Ova nagrada mu je bila odskočna daska u karijeri, razlog više da nastavi književni pravac kojim je krenuo i potvrda samom sebi da treba nastaviti sa pisanjem romana. Roman „Memoari Pere Bogalja“ prozno je djelo zaslužno za veliki uspjeh autora. Roman je priča o Peri, mladom čovjeku, koji u ratu ostaje bez obje noge. Ljut i ogorčen na društvo koje ga izoluje, ovaj lik Selenić koristi kako bi uputio oštru kritiku društvu koje sve više propada i gubi moralne vrijednosti. Čitanjem romana uočava se pad građanske klase. Njegovo primarno interesovanje bazira se na srpsku građansku klasu.

Glavna karakteristika Selenića kao autora je realizam. Svakodnevne teme sa kojima se susreće običan čovjek izgubljenog u posljeratnom stanju, koje imaju za cilj otvoriti oči predstavnicima vlasti koji na sve moguće načine surovu stvarnost pokušavaju da uljepšaju i bitne činjenice gurnu pod tepih. Nakon dobijene prve nagrade za roman dobija i zvanje najmlađeg umjetničkog direktora „Avala-filma“. Sljedeći roman „Prijatelji“ izdaje 1980. godine. Ovaj roman postigao je još veći uspjeh. Ova knjiga biva najčitanija u 1981. godini za šta dobija nagradu Narodne biblioteke Srbije. Takođe, za istu knjigu dobija i NIN-ovu nagradu (književna nagrada kritike za najbolji roman godine, a dodjeljuje je NIN-beogradski nedjeljni list). Roman je i danas jednako aktuelan, a govori o dvojici prijatelja, Albancu i Srbinu i sudaru kultura. Bez obzira na smjelu temu, što je još jedna odlika Selenićevih dijela, roman dobija pozitivnu kritiku. U ovom i nekim drugim djelima primjećuju se odlike futurizma. Autor ima snažnu potrebu za razumijevanjem istorije na ovim prostorima i ukazivanje na moguće posljedice djelovanja pogrešnog političkog vodstva. I danas se potvrđuje značaj Selenića u srpskoj literaturi. Pisac je velikih tema i veliki vizionar. Moglo bi se reći majstor pripovijedanja.

Zbog objavljenog romana „Pismo/glava“ 1982. godine koji se bavi tematikom „Golog Otoka“, imao je problema sa tadašnjim vlastima koje mu oduzimaju pasoš. Godine 1989. godine doživio je još jedan veliki uspjeh u karijeri kada je dobio nagradu jugoslovenske kritike „Meša Selimović“ za objavljeni roman „Timor mortis“. Posljednje dovršeno djelo „Ubistvo sa predumišljajem“ 1993. godine postiglo je popularnost čak i u Francuskoj. Da je bio najčitaniji autor jednog vremena u svojoj zemlji potvrđuju nagrade Narodne biblioteke Srbije. Upravo njegov roman „Ubistvo s predumišljajem“ bio je najčitanija knjiga 1994. i 1995. godine. Snimljen je istoimeni film u režiji Gorčina Stojanovića za čiji scenario posthumno dobija nagradu 1996. godine. Njegova djela bogata su vještom kompozicijom jezika, a njegova osviještenost čini ga jednim od najznačajnijih pisaca modernog romana. Pisac koji je surovo iskreno predočavao realnost jedne epohe. Romani „Očevi i oci“ i „Prijatelji“ uvršteni su među deset najboljih romana prethodne decenije. Jedan je od najčitanijih srpskih pisaca. Prevođen je na više svjetskih jezika. Zanimljiv citat iz romana „Očevi i oci“: „Jezik nije čovjeku dat samo zato da bi mogao tražiti papuče ili još malo čaja. Jezikom čovjek, svaki ponaosob, pokazuje dušu, besmrtnu sa svoje jedinstvenosti sadržane u načinu, više no u predmetu, govora“.

Drame i kritike

Jednako je bio uspješan i kao pisac drame. Za života napisao je tri drame. Drame su mu zapravo preslikani romani iste tematike, jednakog viđenja društva i okolnosti, samo što sada narodne mase ne čitaju napisanu knjigu, nego gledaju na pozornicu. Njegova prva drama „Kosančićev vijenac 7“, izvođena u Ateljeu 212, u martu 1982. godine, doživjela je veliki uspjeh i pozitivne kritike. Zatim u decembru 1987. godine prvi put je izvođena drama „Ruženje naroda“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Još jedan zapažen uspjeh od strane publike i pozitivne kritike od struke. Sterijinom nagradom za najbolji tekst bilo je jasno da dramski rad mora teći dalje. Tako stvara još jedan dramski komad „Knez Pavle“ koji se izvodi prvi put 1991. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Bio je čovjek iz grada. Svoju književnost temeljio je na svemu što je u gradu doživio, susretao, vidio, osjetio, pronašao. Njegova inspiracija su ljudi i događaji iz neposredne okoline. Njegova savremena djela nisu opterećena trendovima. Svoj način pisanja formirao je isljučivo po svom nahođenju, ne težeći da podilazi ili kopira tuđe uratke. Bio je pisac realizma. Jedna od tema koje su bile karakteristične za Selenića jeste stanje u Jugoslaviji poslije narodno-oslobodilačkog pokreta. U njegovim književnim djelima čest motiv je razočarenje ili gađenje postojećom situacijom. Jasno prikazuje navalu primitivizma. Od 1956. do 1978. godine redovno objavljuje pozorišne kritike. Smatra se jednim od najznačajnijih pozorišnih kritičara 20. vijeka na prostoru bivše Jugoslavije. Svoje književno stvaralaštvo oblikovao je po svojim najdubljim i najskrivenijim uvjerenjima. Njegovo djetinjsvo, odrastanje i porodica, te razna iskustva u školi doprinijeli su da se formira pisac kakav je bio Selenić. U ranoj dobi Slobodan Selenić bio je lijepo vaspitano dijete iz kulturne porodice. Njegov otac zvao se Sava Selenić i ubijen je iz političkih razloga. Porodična tragedija i gubitak oca bili su od presudnog značaja za formiranje njegovog pogleda i mišljena o državi, sistemu, društvu i prestavlja temelj njegovog formiranja književnog pravca i sadržine pisanja. U periodu Selenićevog odrastanja dolazi do smjene klasa, mijenjaju se i društveni odnosi. Ove društvene promjene su baza na kojoj gradi niz svojih prvih romana. On nove pojave u društvu sagleda iz ugla da jači smjenjuju slabije. Period djetinjstva i odrastanja bili su mu puni neizvijesnosti obzirom na turbulentna društveno-politička dešavanja u svijetu i državi u kojoj je živio, pa ne čudi da je njegov književni rad usmjeren na ovu vrstu tematike. Kulturološke i ideološke razlike su teme kojie Selenić provlači i kritikuje kroz svoja književna djela i čitaoce navodi na razmišljanje, te ih ne ostavlja ravnodušnim. Kao kritičar teži objektivno da sagleda predmet kritike čiji je cilj napredak i edukacija. Kroz svoja djela promoviše građansko društvo.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
104.490
Profesor na fakultetu

Bio je redovni profesor na Fakultetu dramskih umjetnosti u Beogradu, gdje je predavao dramaturgiju. Uživao je ugled izvrsnog profesora. Brojni uspješni ljudi iz polja dramaturgije bili su njegovi učenici. Ovo je Slobodan Selenić izjavio za svoj profesorski poziv: „Mislim da je ovaj profesorski poziv idealan u tom pogledu što čak i ono što radiš za školu i za časove, radiš za sebe! Učiš učeći druge. Pored toga, stalno si u kontaktu sa mladom generacijom. Taj posao čini čovjeka mlađim.“ Selenić je bio mišljenja da je za studente od presudnog značaja za njihov uspjeh u polju dramaturgije bio čitanje tuđih djela i stvaranje svojih. Ovo njegovo mišljene u primjeni u radu sa studentima se pokazalo kao veoma efikasno. Prilog tome je i činjenica da je njegov student Dušan Kovačević, vođen sigurnom rukom svog profesora, već na trećoj godini fakulteta napisao scenario za proslavljeni film „Maratonci trče počasni krug“. Selenić je na istoimenom fakultetu bio i dekan.

Televizijska karijera

Kada je imao samo 29. godina došao je na funkciju direktora „Avala-filma“. Inače, „Avala-film“ je filmska kompanija u Srbiji osnovana 1946. godine koja ima za cilj proizvodnju kinematografskih dijela. Pažnju javnosti skreće i karijerom voditelja. Bio je voditelj „Sterijinog pozorja“ i „Hronike Bitefa“. Uvodi pojedine inovacije u javnim oglašavanjima. Od gostiju emisija tražio je da pričaju što kraće, ali što smislenije. Zato što po njemu nije bitno vrijeme, nego sadržina izrečenog. Iako nije bio ljubitelj televizije i zagovornik njenog gledanja, ostvario je zavidnu televizijsku karijeru. Po njegovom romanu snima se film „Ubistvo s predumišljajem“. Radnja filma prati dvije ljubavne priče u ratnim vremenima, ali iz različitih perioda. Glavna junakinja pronalazi dnevnik svoje bake i u njemu otkriva zamršenu ljubavnu priču u isto vrijeme doživljavajući svoju ličnu. Obje junakinje su suočene sa besmislom postojećeg stanja.

Nagrade

Slobodan Selenić za svoj književni rad dobija veliki broj nagrada i priznanja:
Oktobarska nagrada Beograda (1969. godine) NIN-ova nagrada za roman „Prijatelji“ (1980. godine) Nagrada Narodne biblioteke Srbije (1981. godine) Sterijina nagrada za najbolji tekst (1988. godine) Nagrada Meša Selimović (1989. godine) Nagrada Narodne biblioteke (1995. godine) Nagrada Narodne biblioteke (1996. godine) Posthumna nagrada za scenario za film „Ubistvo s predumišljajem“ (1996. godine)

Bibliografija

Romani

„Memoari Pere Bogalja“ (1968. godine ) „Prijatelji“ (1980. godine) „Pismo/glava“ (1982. godine) „Očevi i oci“ (1985. godine) „Timor mortis“ (1989. godine) „Ubistvo s predumišljajem“ (1993. godine) „Malajsko ludilo“ (2003. godine, posthumno)

Drame

„Kosančićev vijenac 7“ (1982. godine) „Ruženje naroda“ (1987. godine) „Knez Pavle“ (1991. godine)

Knjige dramske teorije i kritike

„Angažman u dramskoj formi“ (1965. godine) „Angažman u dramskoj formi“ (2003. godine, posthumno) „Dramski pravci XX vijeka“ (1971. godine) „Dramski pravci XX vijeka“ (2003. godine, posthumno) Pozorišne kritike „Dramsko doba“ (2005. godine, posthumno)

Antologije

„Avangardna drama“ (1964. godine) „Antologija savremene srpske drame“ (1977. godine)

Knjiga razgovora i političkih eseja

„Iskorak u stvarnost“ (1995. godine) „Iskorak u stvarnost“ (2003. godine, posthumno)

biografija.org
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
104.490
INDIVIDUALNA TRAUMA I DRUŠTVENI POKRETI

Bitne stvari se u nizu njegovih romana dešavaju kada je "potmulo zvoneći praporcima, patetično trubeći fanfarama, ozbiljna i bukvalna
ušla ... Revolucija"

Slobodan Selenić je kasno počeo da objavljuje. Imao je 35 godina kada je izašao njegov prvi roman, Memoari Pere Bogalja. Iako je bilo jasno da će se baviti pisanjem, izgledalo je da to neće biti ono što se tada zvalo beletristika. Ni onima koji su s njim vodili pubertetske i kasnije zrele razgovore o životu nije bilo poznato da se sprema za pisca na uobičajen način: prvo pesme, pa kratke priče, pa tek onda roman. Ne verujem da je Selenić napisao ijednu pesmu, čak i onda kada smo ih svi pisali, pa i oni koji su na kraju postali inženjeri. Po svemu sudeći, sve vreme spremao se da napiše roman.

Selenić je zato jedan od vrlo retkih beogradskih pisaca posle Drugog svetskog rata koji je počeo da objavljuje krupnije forme, kao roman, a da pre toga nije već bio profesionalni pisac i, što je tada bilo važno i ugodno, član Udruženja književnika Srbije. On je tako imao u gradu stečeno životno iskustvo formiranog čoveka koji je bio izložen različitim oblicima gradskog života kao neposredni učesnik, a ne kao posvećeni umetnik koji je sebi unapred postavio zadatak da posmatra, beleži i saopštava. Nije mu padalo na pamet da studira književnost. Dok drugi srpski romani koji se bave savremenošću vrve od junaka koji su pisci, slikari, muzičari i ostali umetnici, dotle kod Selenića, čini mi se, nema nijednog.

Pa ipak, doba sazrevanja, vreme između Tolstojevog dečaštva i mladosti, izgleda da ostaju jedan od najvažnijih inspiracionih rezervoara realističkog pisca (a Selenić je to bio i pored ranih izleta u ono što je kasnije počelo da se naziva postmodernizam, i što bi trebalo zabeležiti i proučiti). Kod njega se taj blok uspomena i iskustava ispoljava u nekoliko tema koje se stalno vraćaju.

Najupadljivija takva tema, rekao bih opsesivna, bili su pojavni oblici jugoslovenske verzije socijalističke revolucije, preuzimanja vlasti od strane "nove klase" posle pobede partizana, komunista ili, zvanično, narodno-oslobodilačkog pokreta. Bitne stvari se u nizu njegovih romana dešavaju kada je "potmulo zvoneći praporcima, patetično trubeći fanfarama, ozbiljna i bukvalna ušla ... Revolucija" (Pismo/glava, Beograd, Prosveta 1982, str. 28). Svaka revolucija izgleda vulgarno iz dve perspektive, on žablje, koja ne poznaje istorijsku pozadinu, i one gubitničke, iz očiju razvlašćene i rafiniranije klase. Ima dosta drugih uspomena i svedočenja o Beogradu od 1944. do 1948. godine, punih gađenja i gnušanja pred prekim sudovima, islednicima-batinašima, dostavljačima-amaterima, aktivistima-bukačima, lažljivim nadriborcima i uzurpatorima tuđeg, ali Selenićeva reakcija je druge prirode.

Ona je takva iz načelnih i ličnih razloga. Selenić pripada onima kod kojih šok potiče iz razočaranja, kao kod mnogih skojevaca njegove generacije: sve se to, naime, čini u ime progresa, boljeg života, u ime radničke klase. Ono što se golim okom vidi, međutim, jeste navala primitivaca, destrukcija gradskog, ognjište ispod gipsanog plafona, guslanje i lelekanje, a od radnika nema ni traga: njih glume pritvorni seljaci koji ponavljaju proleterske fraze. Njegovo gađenje po tome nalikuje onome Česlava Miloša u Zarobljenom umu.

Selenićevi lični razlozi bili su dublji, neposredniji i teži, i o njima se sporo saznavalo. S dvanaest godina, izgledao je kao dete iz pobedničke porodice. Mislilo se da je oca izgubio u NOB-u, da su članovi s majčine strane provereni partizani i stari komunisti. Dok je sestra već bila u SKOJ-u, Slobodan je bio ozbiljan dečak-kandidat. Izgledalo je da iskreno oseća misiju da na pravu stranu privuče male buržuje iz razreda — dobre đake kojima se buržujstvo videlo iz aviona, već i po načinu odevanja. (Kasnije mi je rekao da ga je kod mene naročito nervirala neka kapica, za koju ne znam kako je izgledala, i bluza koju mi je majka sašila od zelene čojane navlake za sto, nečeg tako drečavo buržujskog.) Tu je verovatno morao da se suoči s prvim uvidima u nedoslednost staljinizma i njegovu surovost, koja se mnogim mladićima sviđala (U razredu u kome smo Boba Selenić i ja bili zajedno neki je Ducika stalno vikao da će nekoga da udavi (za jablocku, za jablocku) a drugi naš razredni drug imao je ili simulirao "partizansku bolest"), ali je mnoge i zbunjivala.

Pretpostavljam da je i on bio obuzet strahom i jezom kada nam je, okupljenima u sobi u njegovom stanu, kasniji diplomat i ministar Ilija Đukić, nedavno preminuli ambasador SRJ u Kini, tada četrnaestogodišnji balavac, govorio o istoriji Komunističke partije Jugoslavije, koju je negde bio naučio na način kako se predavao Kratki kurs SKP (b). Kada je ispričao kako je drug Tito na čelu KPJ zamenio Gorkića, odsečno je i hladno dodao "... Gorkić je kasnije bio likvidiran". To je rekao na način koji se samo može opisati jednim engleskim kolokvijalizmom koji je Selenić voleo da koristi u pisanju, i to ćirilicom: materofaktedli (Matteroffactedldž). I zbilja, jedan pubertetlija, jedan šiljokuran, govorio je, klincima pred pubertetom — o SMRTI! "Likvidiran" je značilo — ubijen; meni je, pretpostavljam i Bobi, bilo jasno da je reč u pravoj smrti, ne onoj od papira kod Karla Maja ili od celuloida u crno-belim kaubojskim ili gangsterskim filmovima, pa čak ne i o gomilama leševa kojima su nas kljukali sovjetski dokumentarni filmovi. Ovo je bila individualna smrt o kojoj nam je predavao važno se praveći dečak, dve-tri godine stariji od nas. O tome se nije smelo pričati jer je nekako bilo opasno (ne samo što je sastanak bio konspirativan — što opet imponuje klincima) nego je i nama mališanima bilo jasno da diktatura proletarijata nije naivna stvar i da su zatvori puni, naročito onaj u Đušinoj, pored koga smo prolazili skoro svaki dan. Ja o tome nisam govorio reakcionarima u svojoj kući a ni Boba verovatno naprednim snagama u svojoj, a kasnije nismo stigli da razgovaramo o tom prvom grotesknom susretu sa smrću kao ideološkom i političkom činjenicom.

Boba Selenić, lepo vaspitano dete iz partizanske porodice, među lepo vaspitanim buržujčićima čiji se roditelji u najboljem slučaju pretvaraju da su za novu vlast, nešto mladih komunista-idealista (kakav je bio Đukić) i vrlo rđavo vaspitanim buzdovanima koji su im davali direktive i izdavali naređenja, morao je postepeno da saznaje i gore, ličnije stvari. Pre svega, njegov otac, Sava Selenić, nije bio komunista nego samostalac, simpatizer, fellonj-traveller. Nije čak stigao da bude partizan, jer ga je nekakva komandantska budala streljala kada je pokušao da se priključi NOB-u. Sestra njegove majke, Seka Podunavac, koja je, kako se mislilo, celu porodicu "zarazila" komunizmom, i kasnije bliska saradnica Andrije Hebranga, takođe je "likvidirana", pošto su je u zatvoru njeni raniji drugovi temeljito izmučili.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
104.490
Revolucija tako jede svoju decu, valja i gazi na surov i prostački način. Međutim, ono što impresionira i što ispunjava malodušnošću, jeste neizbežnost svega što se dešava. Neminovni su smena klasa i promena društvenih odnosa, dolazak novih upravljača i novih vlasnika. Nije to samo zato što je to istorijska nužnost, zato što je to Marks predvideo, nego, jednostavno, novi su jači, a stariji slabiji i zato poraženi. To ispoljavanje istorijske sheme u Srbiji, to lukavstvo istorijskog uma je za Selenića najupadljivije i predstavlja osnovnu emotivno-intelektualnu bazu na kojoj on gradi niz svojih prvih romana.

Kod Selenića se to prelama kroz predstavu o biološki jačima koji smenjuju biološki slabije. Ideologija tu izgleda sporedna, ona je istorijski izgovor za smenu. Selenić se lično najverovatnije poistovećivao sa svojim Vladanom Hadžislavkovićem kada, misleći na svoju partizansku šeficu Mariju Ćupurdiju (jedan od malih pripadnika novih u našem razredu zvao se Ćupurdija) očajno kaže "Bogo moj — mislite li odista da nas dvoje pripadamo istom rodu i narodu?" (Prijatelji, Novi Sad, Matica srpska, 1980, str. 137). Ovo "bogo moj", taj anahronizam za jednog dvadesetpetogodišnjaka, kakav bi trebalo da je Vladan, već pokazuje distancu. I za Selenića su Marija Ćupurdija i seljačka i šesta lička bulumenta koju ona personifikuje takođe pripadnici jedne nove, divlje, nepoznate vrste, s kojom se ne bi rado družio, ali je ona jača od Hadžislavkovića, koji govori "bogo moj" kao da je ***** (i prema svim indicijama iz romana jeste homoseksualac), potomak tipične beogradske građanske porodice, s dosta krvi i pljačke među prvim precima i s mnogo nesposobnih potomaka na kraju. Građanska klasa, sugeriše Selenić, nije izgubila građanski rat u Srbiji i Jugoslaviji zato što ju je neko izdao, zato što su Rusi bili brži, ili iz bilo kog spoljnog razloga (po slavama, i onda i sada, govori se da je pravi zlikovac Čerčil), nego zato što je bila slabija i nesposobnija, ne od onih nekoliko stotina ili hiljada "*********" koje su postojale 1941. godine, nego od svežeg, primitivnog, seljačkog elementa koji su komunisti predvodili, doveli na vlast i u buržoaske domove, da u njima vade parket da bi pravili ognjišta i da ispod kade pale vatru da bi grejali vodu da šure zaklanu prasad.

Predstavnici beogradske građanske klase se ne bore, oni kukaju. Opisi slava u Prijateljima zasluženo su postali slavni. Opet s distancom ("bogo moj") Vladan kaže: "Istrefe, pa oni svi na naftalin i kadavr vonjaju i pričaju samo o tome ko se između Aranđela i Jovana sa ovoga na onaj svet predstavio!." (Isto, str. 154).

Selenić nije opisao nijednog borca protiv komunista, sem možda Dragoljuba Jovanovića, čiji su polulegalni memoari u privatnom izdanju Ljudi, ljudi poslužili kao osnova za njegov komad Ruženje naroda (Dragoljub Jovanović, Ljudi, ljudi, II knjiga, Medaljoni za 46 umrlih savremenika, Beograd, izdanje piščevo, 1975). A i Jovanović je valjda bio sumnjiv borac: stao je uz Narodni front i mislio je da se s komunistima može sarađivati i u njih imati poverenja. Ostali predstavnici građanske klase ili su očigledno, somatski, bolesni, kao neki Dimitrijevići iz Pisma/glave i Hadžislavkovići iz Prijatelja, ili neoprostivo komotni i jalovi kao Vojin iz prvog romana ili profesor Stevan Medaković iz Očeva i oca — lenja, lažna veličina koja je bila moguća samo u Beogradu pre Drugog svetskog rata, gradu u kome se kulturna elita mogla sastati u jednoj kafani i uzajamno se usmeno ispripovedati, umesto da piše i objavljuje.

Selenić se rezignirano miri s tim da je revolucija velika transfuzija krvi u gradskim žilama, navala Vlaha s planina, vlast stočara nad ratarima. Šta onda znači ličnost koju Selenić na početku Prijatelja predstavlja kao "inž. Istref Veri, Bulevar Lenjina 135, Beograd"i? Da li je to produkt socijalističke socijalizacije jednog zbunjenog arnautskog gorštačića, jedinog preživelog posle niza osvetničkih ubistava, koga pisac suprotstavlja Vladanu, degenerisanom potomku građanske porodice Hadžislavkovića, što u novovekovnoj Srbiji predstavlja zamenu za plemstvo (kao da čujem Selenića kako citira Pašića: "kakvi ste vi Englezi, takav sam i ja Gledston"). Pojavi oba lika prethodi opis onoga čega se Istref seća kao sudbine svoje porodice i onoga šta Vladan o svojoj uspeva da sazna iz oskudnih dokumenata i od nepouzdanih svedoka i hroničara. Vladan je potisnut i ponižen od primitivaca sopstvenog roda i naroda, ali je životno poražen u indirektnom sukobu s predstavnikom jednog novog, svežijeg plemena. Nije to kukanje nad belom kugom i nad šiptarskom reproduktivnom sposobnošću, tako često u poslednje vreme, već tužna konstatacija da je socijalizam pobedio i građane i seljake na mnogo rafiniraniji način, time što je s pozornice pomeo Vladana i njegove slavske rođake i prijatelje, ali je zato zdrave i vitalne čobane iz jednog odmornog naroda pretvorio u dosadne uspešne tehnokrate i samoupravljače. Istref na kraju romana živi na pomenutoj adresi. Kao da ona već nije dovoljna, pisac napominje da je reč o komfornom stanu na XI spratu; da Istref vozi automobil famozne marke "vartburg", da nije više religiozan, ali ima sedmoro dece, što je verovatno piščev obol biološkom strahu od Albanaca.

Uz to se Istref seća likova koji su tokom revolucije arivirali kao i on i potekli iz socijalističkog melting pot-a u Kosančićevom vencu 7. Oni su, kao i Istref, uspeli u jugoslovenskom socijalizmu, ali su i oni i njihove karijere bledi, dosadni, neinspirativni, kao i njihovi "vartburzi" i "stojadini". Oni su svi potekli iz "rajskog doba", kako Selenić naziva revolucionarno vreme u opštežitiju doma Hadžislavkovića, koje "služi za prikrivanje izvesnih nedoslednosti stvorenih istorijskim događajima" i koje je "mit", (Prijatelji, str. 322), gde je negde pokopana i Selenićeva trauma.

Danas, četvrt veka kasnije, ti uspešni proizvodi jugoslovenskog socijalizma, ako su ostali u Beogradu, žive od malih penzija, leče se na osnovu bednog socijalnog osiguranja, njihova NOB je predmet poricanja, napada i poruge, a proleterska revolucija koja ih je iznela predstavlja se kao istorijska greška, zabluda — pa čak i zločin. Ni Bulevar Lenjina nije više Lenjinov, a br. 135, kao i Kosančićev venac 7 na kraju Prijatelja, ili ne postoji ili u njemu žive neki novi Mirčetići, koje je tu naplavio jedan novi rat, kao socijalne pobednike ili gubitnike — ne zna se, a taj novi rat i njegove posledice bili su tema poznijih Selenićevih dela, napisanih i nenapisanih.

Vojin Dimitrijević | NIN | 2003
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
104.490

LITERATURA I SVETI KRLEŽA: Reprint intervjua Slobodana Selenića iz 1987.​

Izvor: Ekspres.net

Reprint intervjua velikog srpskog pisca Slobodana Selenića, koji je snimljen za RTS, objavljujemo iz razloga što on i danas krajnje vidovito komunicira sa srpskom stvarnošću. Intervju je 29. avgusta ove godine, za divno čudo i ničim izazvano, objavljen u 22.25 na ne preterano gledanom Trećem programu Javnog servisa
Slobodan Selenić, književnik, rođen 1933. u Pakracu, profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, objavio je četiri romana, dve teatrološke studije, kao i dve antologije.

Vi pripadate generaciji najmlađih autentičnih svedoka ratne epohe, a zatim ste veoma angažovan učesnik i u političkim i u kulturnim zbivanjima u posleratnom periodu. Od esejistike i kritike do prvog romana stižete 1968. godine, to su "Memoari Pere Bogalja". Da li mislite da je taj start, kasni start za pisca ili je baš pravovremen kad je o Vama reč. Niste mogli možda drugačije?
- To je teško reći. Očigledno sam ja tek tada bio kadar da napišem roman. To sa drugog stanovišta jeste kasno, ja tada već imam trideset i tri, bogami, to su ipak Hristove godine, kad je on pošao u misiju, pošao sam i ja nešto malo kasnije. Verovatno da čovek ranije može da piše neke manje, kraće forme, ali da roman ipak traži nekakvo definisano čovekovo iskustvo. Ipak, već određen stav prema životu, jedan komplet događaja dovoljno veliki da se prema njemu zauzima stanovište. Vi znate da sam ja i profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti i ono što je problem tih mladića i devojaka od osamnaest godina koji dođu sa željom da budu pisci je upravo u tome što ne znaju o čemu da pišu. Još uvek je njihovo iskustvo premaleno da bi zanimalo nekog drugog.

Zašto sam Vas ja to pitala? Zato što, a i Vi ste sami rekli, pogotovo za građu kojom se Vi bavite, znači za teme koje opisujete u svojim romanima, ljude, događaje, recimo, 1948. godinu, Sremski front, pre toga okupaciju, pa o prijateljima sa Kosančićevog venca, pa odnosi Srba i Albanaca... Teme su, da kažemo, ne tabu, ali opasne, skliske teme. Da li Vam nekad dođe da dignete ruke?
- Vi ste napravili jedan broj događaja koji otprilike opisuju i sadržaje, ne mog života, nego živote svih ljudi koji pripadaju mojoj generaciji. Mi smo živeli u jednom vrlo ispolitizovanom dobu. Doživeli smo jednu političku i, rekao bih, demografsku revoluciju u toku našeg života. Doživeli smo dva sasvim različita društvena sistema. Sve to je stalo u jedan život i nije čudo da je život koji je toliko ispunjen istorijom, u kome je politika bila hipostazirana kao nešto što se direktno meša u naše sudbine, nije čudo da i literatura nekoga ko predstavlja tu generaciju bude na izvestan način natopljena istorijom i onim što se dešavalo kod nas. Ne bih se sasvim složio da dokumenti ne pomažu. Znate, čovekovo pamćenje je krajnje nepouzdano. Ja mislim da romanopisci pre svih drugih mogu da opovrgnu onu floskulu vrlo čestu da novine traju jedan dan. Nije sasvim tačno. Iz novina čovek može jako mnogo da nauči, čak mnogo više nego iz istorijskih studija i tako dalje. I ako hoćete da pišete o 1926. godini, godini kad ja naravno nisam bio rođen a pisao sam dosta intenzivno o njoj u romanu "Očevi i oci". Dovoljno je bilo, ili bilo je krajnje instruktivno, pročitati i srpske i beogradske novine iz tog vremena i engleske, pošto se radnja dešava u Bristolu i Beogradu, pa doznati baš upravo one detalje koji su piscu potrebni... Ja sam sad završio jednu dramu koja se dešava u zatvoru posle rata, ovde kod nas, a počeo sam tako što sam hteo da napišem dramu o Bejrutu, jer mi je izgledalo apsolutno apsurdno, nisam nikad mogao da razumem šta se tamo dešava. Još uvek ne razumem ko su... hrišćani ubijaju muslimane, muslimani se međusobno ubijaju, ko su šiiti, koji su suniti i tako dalje. I digao sam ruke zato što mi je falilo mnogo onih podataka koji faktografiju pretvaraju u literaturu. Ja ništa nisam znao, kako oni sede, nisam znao šta jedu, kako se obraćaju jedno drugome. Tako da čovek, ipak, makar ako se usvoji neki estetički princip koga se ja držim, ipak može da piše u krajnjoj liniji samo o onome što zna...

Rekli ste da pišete uvek o Beogradu. Može se reći da ste Vi zaista beogradski pisac, gradski pisac. Šta za Vas znači u literaturi baš Beograd kao mesto tih događanja?
- Znate, ja volim da kažem da neko ko je rođen u Beogradu nema zavičaja. Zavičaj je uvek negde drugde. Beograd je bio jako dugo mesto u koje se dolazi. Uglavnom je postojao tipski odnos junaka naše literature prema Beogradu, jer neko ko dolazi iz idealizovanog sela u kome su odnosi sjajni i u kome su ljudi dobri, u grad koji je čista Sodoma i Gomora, koji je opasan, koji uništava čoveka, pojedinca, koji je bez ikakve prisnosti i tako dalje. Ja Beograd jednostavno nisam nikad tako doživljavao. Beograd je uvek za mene bio mesto u kome sam igrao fudbal, klizao se po ulicama, kao što su to radila deca i u manjim mestima. I pre svega mesto u kojem su okupljani najumniji ljudi nekoliko generacija, u kome su najznačajnije institucije ovog jezika i ovog naroda. Dakle, doživljavam kao vrstu centra koji je s jedne strane dovoljno fotogeničan za romaneskno opisivanje, a s druge strane, jedino mesto gde se na najvišem nacionalnom nivou može doživljavati i istorija i savremenost i prošlost i tako dalje. Dakle, Beograd ima za mene mnoge prednosti u odnosu na druge sredine, seoske ili malogradske, i tako ga i doživljavam.
Pokojni Ljubiša Jovanović, glumac, te godine je sa Titom dočekivao Novu godinu u Skupštini, javio mi se 2. januara i kaže: "Slušaj, prisustvovao sam razgovoru, Krleža se žalio, rekao je sinoć, neki Pelenić iz 'Borbe' napisao negativnu kritiku. . .", a Tito kaže: "Kako to može i kako se to dozvoljava"

Sada bismo malo ostavili literaturu jer mislim da ćemo se još vratiti, posebno na Vaše knjige. Krenuli bismo u Vaše najranije detinjstvo. Možda ne najranije, to je bio rat, nego na onaj period posle rata, školske dane. Vi ste neobično rano, skoro u dečačkim godinama ušli u SKOJ...
- Ja sam tad imao, ako se dobro sećam, trinaest godina. Godine 1946. smo Mika Marić i ja bili primljeni. Nije bio običaj da se primaju pioniri, a pionir si bio, ako se dobro sećam, do četrnaeste godine. Ima nešto što ja zovem optimizam pamćenja, čoveku sve izgleda lepo iz jedne perspektive. Međutim, to možda nije bila tako velika sreća pošto to predstavlja jednu veliku odgovornost, svakako odgovornost koja je mene nadilazila. Ja sam se uvek malo bojao da ću da zaboravim na sastanak. Organizacija je tad još uvek ilegalna. I ja sam, naravno, dete još uvek u to vreme. Sećam se prvog sastanka. Organizacija je, kako rekoh, bila ilegalna i valjda da bi cela stvar izgledala što romantičnije i mističnije, sastanak je bio zakazan za ponoć. I majka me je probudila, ja naravno nisam smeo da kažem da sam u SKOJ-u. Probudila me je u dvanaest sati i verovatno je znala o čemu se radi. Po mraku sam nekako stigao, sastanak je bio kod Berislava Kosjera u stanu, to se po stanovima, naravno, održavalo, tu negde kod "Londona". Sekretar je bio Miljan Miljanić, sad čuveni trener.

Koliko je on tad imao godina?
- Jedno dve, tri više od mene, možda četiri, ne znam. Naravno, tu su sva ona ritualna pitanja, „da li si spreman da pogineš za partiju?", što sam ja, naravno, sa oduševljenjem izjavio da jesam. Međutim, ja sam pripadao pobedničkoj porodici i meni je to bila ogromna čast i bio sam jako ponosan. Ali ni izdaleka to nije bilo samo romantično i tako veselo. Interesantno je da sam ja bio sve to vreme u SKOJ-u do njegovog rasformiranja, a da sam se družio sa nekolicinom prijatelja koji su mi i dan-danas prijatelji, koji nisu pomišljali na to i da je postojao, pored toga, jedan veliki broj ljudi koji je zaista teško proživeo te godine. Ako si bio sin nekog ko je u zatvoru ili nekog ko je kapitalista ili ako si učio veronauku ili ako si, u bilo kom pogledu, hteo da kažeš nešto drukčije, reperkusije su bile drastične i mislim da je dobar deo te generacije traumatično proživeo to vreme. Ja nisam, kažem, ali pored ovog pobedničkog Beograda bio je jedan poraženi Beograd i na tim ljudima moje generacije se još uvek oseća da su detinjstvo proveli onako kako su ga proveli.

Rekoste da ste bili u Drugoj muškoj gimnaziji, Vi ste tada bili angažovani, bili ste u srednjoškolskim novinama, kako su se zvale?
- Da, zvale su se "Srednjoškolac", i mi smo u njemu radili, čini mi se, 7. ili 8. razred, znači dečačke 1949, 1950, 1951. godine, ali to su bile godine kada su prvi potapajući vetrovi počeli da duvaju, tako da...

Znači 1950?
- Godine 1950. i 1951, čak smo i mi ostali 1952. iako smo bili studenti, ostali smo u toj redakciji i ponašali smo se kao već mladi ljudi onih užasnih ograničenja i odgovornosti skojevske, tako da je, sećam se čak rečenice, Mitra Mitrović u jednom referatu rekla grupa dekadentnih studenata, to smo bili mi, okupila se oko "Srednjoškolca" i nešto loše radila. Ništa mi se, naravno, nije desilo zbog toga.

Ko je bio glavni urednik "Srednjoškolca"?
- Mladiša Marojević je bio glavni urednik i Dragoljub Najmen, koji je bio nešto ispred komiteta, neka vlast bio u svakom slučaju. A ta naša dekadencija se sastojala u tome što smo objavljivali tzv. senzacionalističke reportaže. Sećam se, Baja Kusadović objavio Tajnu vozača kola broj 9, šta mislite o čemu je bilo, to je bilo... Međutim, u to vreme to se nije trpelo, tražilo se od nas da budemo apsolutno ozbiljni, da budemo čista reprodukcija onih ozbiljnih i dosadnih "Borbe" i "Politike" na po četiri strane. Ali, eto, tada je to počelo da puca i upravo u to vreme kada su se predstave počele bitno menjati. Ja se sećam da smo mi i pre 1948. godine počeli da ogovaramo ruske filmove, počeli da pričamo kako su stereotipni, kako su dosadni, tako da mi sa svojih, koliko sam ja imao 15 godina, nismo to doživeli kao šok ili kao neko iznenađenje, već pre kao jedno veliko olakšanje. Kad su svi shvatili da je odlazak Rusa zapravo odlazak jedne mnogo represivnije ideologije i politike i ponašanja.

Iz tog "Srednjoškolca" Vi prelazite u "Student"?
- Da, počeo sam da studiram i počinjem da radim u "Studentu". To je bila jedna vrlo dobra redakcija.

Ko je sve bio?
- Pa evo, bio je Duško Makavejev, bio je Raša Popov, oni su bili prinova iz Novog Sada, pošto su došli iz te gimnazije. Bili su oni moji školski prijatelji: Vojin Dimitrijević, koji je sada na Pravnom fakultetu, bio je Bojan Nedeljković, koji je sada na Elektrotehničkom fakultetu, Vlada Vib je bio, Muharem Pervić, Jovica Mirković, Jovan Ćirilov.

Iz "Studenta" prelazite u "Borbu"? Tada već pišete pozorišne kritike?
- Da, tada završavam fakultet i zapošljavam se u "Borbi". Tada je Klajn pisao pozorišne kritike u "Borbi", pa pošto je on bio istovremeno i reditelj Narodnog pozorišta, nekom se učinilo da to nije baš naročito skladno, pa sam onda u prvo vreme pisao o Narodnom pozorištu pored Klajna, pa sam posle preuzeo rubriku.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
104.490
Niste pisali samo o beogradskim pozorišnim predstavama, jedna zagrebačka premijera Vam je donela dosta neprilika, Krležin "Aretej" 60-ih godina?
- Pa ne znam baš može li se tako reći. Znate, mislim da bi zbog novih generacija trebalo reći da se nešto bitno izmenilo od onog vremena do danas, a to je da smo mi uspeli da uništimo manje-više sve hijerarhije, kvaliteti manje-više i ne postoje. Ne možete da zamislite šta je Krleža u ono vreme značio. Ja sam bio tada ne relativno, već apsolutno mlad pozorišni kritičar i pisao sam i o beogradskim i o zagrebačkim predstavama, i veliki događaj te sezone, u decembru 1959, bila je premijera "Areteja" istovremeno i u Beogradu, Stupica je radio, i u Zagrebu Petričić. Ja sam pisao o tim predstavama, meni se ni predstava, ni komad nisu naročito dopali i to sam napisao i tada su počeli problemi. Jednostavno nije bio običaj da se osim hvalospeva bilo šta o Krleži u to vreme govori. I jesam bio pod znakom pitanja kao pozorišni kritičar u tom trenutku, izvesno vreme.
Postojao je tipski odnos junaka naše literature prema Beogradu pa je za svakoga ko dolazi iz idealizovanog sela u kome su odnosi sjajni i gde su ljudi dobri, grad čista Sodoma i Gomora
Pokojni Ljubiša Jovanović, glumac, te godine je sa Titom dočekivao Novu godinu u Skupštini i onda mi je pričao, javio mi se telefonom 2. januara i kaže: "Slušaj, prisustvovao sam razgovoru, Krleža se žalio Titu, rekao je sinoć, neki Pelenić iz 'Borbe' napisao negativnu kritiku...", a Tito kaže: "Kako to može i kako se to dozvoljava" itd. Međutim, moram reći da je tadašnji direktor "Borbe" Vukašin Mićunović čvrsto stajao ispred toga da mene zbog toga ne treba suspendovati i to je tako prošlo. To je više jedan tako podatak o vremenu.

Bila je ideja da Vas suspenduju?
- Bilo je zahteva da me suspenduju zbog te kritike, ali eto, to je prošlo za nedelju dana.

Koliko dugo ste pisali pozorišnu kritiku?
- Pa u kontinuitetu, čini mi se jedno deset godina, pa onda nisam bio nekima po volji, nisam bio podoban 1968. godine, pa jedno vreme nisam, pa sam onda nastavio da pišem jedno dve godine, tri u "Ekspresu" kasnije. Znači, sve zajedno dvanaest godina otprilike.

I zašto ste prestali? Zbog dosade?
- I to je tačno, čovek pišući kritiku, i to dnevnu kritiku u jednoj živoj aktivnosti kakva je pozorišna, praktično možeš na dva dana da gledaš jednu pozorišnu predstavu i da budeš pametan o njoj, čovek se malo isprazni. Pored toga, od 20 predstava koje sam radio, zapravo te zainteresuje jedna ili dve o kojima želiš da pišeš. A treća stvar, ima jedna velika neprijatnost u toj kritici, a to je da smo mi mala sredina i svakodnevno nemaš srećne ljude koje izgrdiš u novinama i to nije nimalo prijatno.

Pa ste onda prešli u još komplikovaniji medij, a to je film? Baš u Vaše vreme data je šansa našem autorskom filmu i Žiki Pavloviću?
- Jeste, svoje prve filmove imali su u to vreme i Žika i Babac i Koka Rakonjac i Saša Petrović je imao svoje najbitnije filmove. To je bilo jedno živo vreme i mi smo snimali jedno deset...

Iz "Avale filma" odlazite na Akademiju, je li to bilo neposredno ili...
- Pravo sam otišao, čim mi se ukazala prilika, prihvatio sam je oberučke.

I tu ste se skrasili na Odseku za dramaturgiju?
- Možda delom odgovor na Vaše pitanje zašto sam u 34. godini napisao prvi roman je u tome što sam tada imao prvi posao koji mi je omogućavao da ga napišem. Roman se piše dve godine i ne može se pisati ako se ne piše svaki dan tri, četiri, pet sati. Ja sam upravo tad dobio tu priliku da mogu da odvojim dnevno četiri, pet sati za taj posao, pa sam tada i napisao roman.

To je bilo 1968. godine?
- Ne, 1964. i 1965. godine.

Čekao je četiri godine na objavljivanje?
- Ne, tada sam mogao da počnem i nešto da pišem, završio sam 1968. godine.

To nije bio slučaj sa drugim romanom "Pismo glava", on je čekao deset godina u "Prosveti"?
- Vrlo brzo posle "Memoara" napisao sam "Pismo glava", oni su bili štampani u "Prosveti" i onda je došla 1971. godina, objavljivanje Vitezovića i cele te garniture, i onda se nekom učinilo da je to roman o Golom otoku i verovatno prvi roman koji je na radikalniji način ušao u tu temu, odobren nekoliko meseci ranije i politički suviše opasnim u tim trenucima... Posle deset godina ponovo sam aktualizovao pitanje štampanja tog romana i roman je izašao i svi su se pitali zašto roman nije izašao pre deset godina. Naravno, nije se ništa izmenilo, izmenili smo se mi okolo knjige, što samo govori da je svaka zabrana užasno kontraproduktivna i glupa, najčešće sa stanovišta onih koji zabranjuju, najmanje to njima koristi, a opštem dobru naravno ni na koji način, ali eto, izašla je knjiga. Verovatno bi imala sasvim drugačiju sudbinu da je izašla 1971. godine umesto 1982, ali bože moj.

DUŠKA KOVAČEVIĆA NIKO NIJE UČIO, IMAO JE DARA

Skrasili ste se na Akademiji za pozorište i film, odnosno na Fakultetu dramskih umetnosti, šta je zapravo taj fakultet, da li je to velika majstorska radionica ili visoko akademska ustanova?

- Pa ona teži, čini mi se, da bude i jedno i drugo, mislim da se razlikuje od jedne grupe do druge. Pretežno je akcenat na radionici kada su gluma i film u pitanju, a to nije sasvim slučaj kada je dramaturgija u pitanju. Pokušavamo da podelimo to, da oni steknu nekakvo akademsko zvanje, da budu obrazovani dramaturzi, da imaju svetsku dramu, teoriju drame, savremenu literaturu, ali obično onaj drugi deo zbog koga studenti dolaze na dramaturgiju je ipak pre svega radionica. Mislim da bi bilo krajnje hohštaplerski tvrditi kako mi možemo nekog da naučimo kako da postane dramski pisac ili scenarista ili pisac za televiziju. To je ipak pitanje dara. Međutim, ono što možemo da smatramo nekakvom dobrom stranom tog dela posla je to što oni za četiri godine provedu pišući drame.

Sjaj zanatski?
- Uče zanat, svakako mi nismo naučili Duška Kovačevića da piše drame, ali moguće je da Duško Kovačević ne bi bio takav pisac da nije došao na Akademiju. Možda bi se razočarao, možda bi se uplašio, ne bi jednostavno izdržao, ali drugi su ga prosto terali četiri godine da piše i on je sledeće godine napisao svoju prvu sjajnu dramu "Maratonce". Dakle, mi eventualno možemo pomoći i ta škola može da pomogne nekome da postane dramski pisac, ali ne može nikad da nauči da bude dramski pisac.

S obzirom na toliki broj godina na jednom istom mestu i na tolike generacije koje su prošle pored Vas na fakultetu, da li su se promenili Vaši studenti iz onih dana u odnosu na sada?
- Pa to se menja jednim ustaljenim ritmom, na jedno tri, četiri generacije, ali to bih nazvao nekim modama, pa će jedna generacija da bude za političko pozorište, druga da bude strukturalistička, treća će da bude za žanrove, ali to prođe kao male boginje, to se zaista sa jednom zakonomernošću menja svake dve, tri godine. Mislim da je nastupila jedna bitna promena u poslednjih pet, šest, sedam, osam godina. Dok je ranije mlad čovek sa naše škole mislio da može da reši svoje probleme postavljajući ih u vidu društvenih problema, njegove društvene situacije, postavljajući sebe u društvo, pa je onda smatrao da to treba raditi ili ne, mislim da je sada nastupilo jedno vreme kada su deca, ti mladići i devojke apsolutno nezainteresovani za tu stvarnost, da su razočarani u nju i misle da bi eventualno sreću i sklad i svoj uspeh mogli da nađu samo u sebi. Puno puta kada ja pokušavam da nešto ispolitiziram, pošto sam ja iz te generacije, oni kažu: "Ma, profesore, molim Vas, pustite". Mislim da je to više nego moda u ovom trenutku.

Ta nezainteresovanost?
- Mi imamo pandan tome na zapadu, mnogo manje studenata zainteresovanih za politiku u Evropi posle 1968. nego kod nas. I uvek je tako bilo, vidite njihovu literaturu, ona se time ne bavi. Nešto je nastupilo, ja ne znam kako to tačno da objasnim, ali suštinska promena odnosa pojedinca i društva.

Da li je to posledica i međusobnih odnosa profesora i studenata?
- Pa naravno, ja sam relativno mlad, ja sam imao 30 godina kada sam postao profesor. Ja sam godinama predavao o 1968. godini govoreći o novom pozorištu, podrazumevajući da oni znaju šta je 1968. godina. Ja prva dva predavanja kada govorim o tome, ja posvetim 1968. godini. Ovoj sada generaciji kada govorim o 1968. godini, to je kao da njima govorim o 1804. godini, to je za njih praistorija.

PRVA NEPRIJATNOST U ZAGREBU

Još jedna sinteza već decenijama je zanimljiva - nacionalno - jugoslovensko - univerzalno. Kako tumačite tu vezu?

- Pa ta, kao i svaka druga stvar, čini mi se, doživela je jednu očiglednu evoluciju, ne samo kod mene, nego i kod svih. Ja sam dugo verovao da u hijerarhiji mojih interesovanje nacionalno ne znači mnogo. Međutim, ova država mi ne dozvoljava da se tako osećate i da se tako ponašate. Bilo je jedno vreme kada se to nije postavljalo kao problem. Ja sam se prvi put osetio kao srpski pisac jedanput u Domu pisaca u Zagrebu kada su moji dobri prijatelji sa kojima sam tamo večerao počeli da dokazuju kako je hrvatska poezija bolja nego srpska. Meni je izgledalo vrlo čudno u tom trenutku što se uopšte tako i razgovara. U redu je da razgovaramo da li je bolji pisac Mija Pavlović ili neki hrvatski pesnik, ali ne to što je on Srbin ili Hrvat.

Gde Vi vidite izlaz iz takve situacije?
- Ja ga ne vidim, ali sva sreća, ja nisam političar.Vidim da još uvek postoji pokušaj da se srpski radikalni nacionalisti optuže za utilitarizam. Ja mislim da to gotovo da više ne postoji, mislim da se srpski radikalni nacionalizam iskazuje kroz separatizam, kao uostalom manje-više i u svim drugim republikama. To je jedna bitna promena. Mora da postoje razlozi, ja verujem da postoje, još uvek verujem da postoje dobri razlozi svakog od naroda naših da bude i ostane u Jugoslaviji. Mislim da je dobro da Slovenac govori šta su slovenački razlozi da ostane u Jugoslaviji, šta su hrvatski. Ja znam šta su srpski. Srpsku dijasporu rasturenu praktično po svim republikama u Jugoslaviji ne možeš skupiti nikako, osim u granicama današnje Jugoslavije, tu je očigledan interes Srba da Jugoslavija postoji. Samo ne može biti nikako, ne mogu ga ni oni želeti po svaku cenu. Ja verujem da bi postojala jedna zajednica, ona se uvek pravi na ustupcima. Ako svi članovi jedne zajednice ostvare sva svoja prava do kraja, to je moguće, ali onda zajednice više nema, sa njom je gotovo. Ja imam utisak da se mi nalazimo trenutno u situaciji kada svi članovi naše zajednice hoće da ostvare svoja prava do kraja.

INTELEKTUALAC U NAŠOJ SREDINI

Da li biste mogli da kažete neku svoju koncepciju ili teoriju o angažovanosti, o angažovanom intelektualcu baš u našoj sredini?

- Pa to ima sigurne neke specifične oblike, ima jedna sjajna scena kod Filipa Rota u romanu "Profesor žudnje" kada se sretnu u Njujorku jedan sav frustriran Jevrejin zbog pitanja svoje potencije i impotencije, svaki dan je kod psihijatra i ceo roman je zapravo o tome, i jedan angažovani pisac češki kome su zabranili knjigu i koga treba ponovo da hapse. I sad razgovaraju i jedan drugom hoće da objasne svoje probleme i ne razumeju se uopšte, proste se ne čuju međusobno. Mislim da mi nismo ni u poziciji frustriranog njujorškog intelektualca, ni u poziciji nekog kome neposredno preti zatvor zbog onoga što piše, ali ipak da je politika u velikoj meri naša sudbina i da zbog toga određivanje prema ograničenjima koja ta politika stavlja ispred stvaraoca jeste ono što smatram angažovanjem, odnosno pisac mora da se angažuje. Angažovanje je uvek pokušaj da proširiš marginu za slobodnu razmenu mišljenja, za potpuno slobodno izražavanje svojih ideja. I mislim da se zapravo na to angažovanje intelektualca u ovoj našoj sredini manje-više i svodi. To ne mora čak nužno da bude ni u knjizi. Bilo bi pogubno osporiti pravo pisca da piše o cveću ili proleću, ali mislim da u javnom životu ima nešto sebično i nešto kalkulantski ukoliko od toga napraviš svoju filozofiju, a ne učestvuješ. Nečasno je koristiti političke konjunkture za ostvarivanje nekih svojih ciljeva.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.