gost 198384
Iskusan
- Poruka
- 5.443
Odličan rad. Objašnjava jako mnogo toga o institucijama onog vremena ali i mnogim posledicama njihovog delovanja koje se osećaju do danas.
Citiraću jedan deo rada dok ostatak možete pročitati na originalnom sajtu.
Citiraću jedan deo rada dok ostatak možete pročitati na originalnom sajtu.
Josip Broz – upotreba naučnih ustanova u Srbiji za deifikaciju jugoslovenskog diktatora
Slobodan G. Marković
Fakultet političkih nauka
Beograd
Atmosfera straha u Srbiji
Prva srpska naučna ustanova od nacionalnog značaja koja je primila Broza u svoje redove bila je Srpska akademija nauka. Ona je primila Broza u stanju velikog unutrašnjeg previranja, u atmosferi straha od poteza novih vlasti, pod pritiskom i ucenom da bira između saradnje i zabrane.
Neposredno nakon komunističkog zauzimanja Srbije (septembar/ oktobar 1944) došlo je do radikalne sovjetizacije zemlje koja je zahvatila i nauku. U skladu sa sovjetskim modelom, nauka je morala da bude u funkciji socijalističkog društva. Karl Fridrih i Zbignjev Bžežinski primetili su u svom znamenitom delu Totalitarna diktatura i autokratija da Jugoslavija nikada nije napustila sovjetski blok “već je izbačena, u velikoj meri nasuprot svojim željama. Kao drugo, Jugoslavija je verovatno bila najkomunizovaniji satelit u Istočnoj Evropi do vremena rascepa 1948.”8
Kakva je bila atmosfera u Beogradu, a naročito u unutrašnjosti Srbije tokom 1945, vidi se iz predloga poslanika građanske opozicije, Dragića Joksimovića, od 19. avgusta 1945, da se donese zakon koji će zajemčiti slobodu od straha, što je bilo predviđeno sporazumom NKOJ-a i Kraljevske vlade od 1. novembra 1944. Naravno, ovaj predlog nije usvojen. Na njega se posebno obrušio Moša Pijade.9
Uskoro po ulasku komunističkih snaga u Beograd, generali Koča Popović i Peko Dapčević su izjavili da pravda “uključuje osvetu”.10 Ovakvim izjavama podstican je “etos odmazde”, kako je to primetio Ivan Janković.11 Kada je na naslovnoj strani Politike, 27. novembra 1944, objavljen spisak od 105 osoba koje su streljane odlukom Prvog korpusa NOVJ, strah se još više raširio Beogradom, jer je postalo izvesno da su glasine o hiljadama streljanih neistomišljenika bile tačne. Tri nedelje ranije književnik Marko Ristić objavio je napis na naslovnoj strani Politike. On se založio da se naprave dva inventara: “inventar moralne lepote (nesebičnosti, heroizma i svesti), i inventar strahote i sramote.” O ovom drugom inventaru Ristić je primetio sledeće: “Na to nas obavezuje i budućnost i naša i naše dece. Jer neuklonjeni izdajnik je kvasac budućeg izdajstva, a nekažnjeni zločinac podstrek za buduća zločinstva. Nema, ne može da bude slobode naroda, ni jedinstva, ni mira ni sreće, bez potpunog, nemilosrdnog uništenja izdajničke reakcije, bez pravde koja, kako su to rekli Koča Popović i Peko Dapčević, ‘obuhvata osvetu’, ‘uključuje osvetu’, – bez nasilne smrti fašizma.”12 Ristić je ovim tekstom samo opisao ono što se već događalo u Beogradu – masovno streljanje pripadnika bivših režima koje je odnelo prema sadašnjim, još uvek nepotvrđenim, procenama najmanje deset hiljada života.
