Quantcast

Слободан Антонић: Ко је направио Јасеновац – фашисти или Хрвати? (1)

Smorisha

Buduća legenda
Poruka
28.400
https://stanjestvari.com/2019/12/24/slobodan-antonic-ko-je-napravio-jasenovac-fasisti-ili-hrvati/
Слободан Антонић: Ко је направио Јасеновац – фашисти или Хрвати? (1)
BY СТАЊЕ СТВАРИ on 24. ДЕЦЕМБРА 2019. • ( 4 )

Култура мржње према Србима није настала ни са Старчевићем ни са Павелићем – траје од 16. века


Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)


Неке од мојих колега социолога истичу се умањивањем броја убијених у Јасеновцу и објашњењем да тај логор „нису направили Хрвати, већ фашисти“.

Јово Бакић, рецимо, сматра да је „вероватни број побијених у Јасеновцу око 100.000“, а Алексеј Кишјухас да тамо није страдало више од 64.000 Срба. Уз то, објашњава Кишјухас, „Јасеновац нису створили `Хрвати` већ фашисти“ (исто и овде), док Бакић упозорава да су у Јасеновцу „жртве превасходно људи, а тек потом припадници различитих нација“.

Најпре, не знам зашто се социолози уопште мешају у бројање закланих или испечених у Јасеновцу. Која специфична знања их за то препоручују?

Но, ако је главна идеја да треба разбити српски мит о Јасеновцу, зар није било једноставније прихватити обавештење из хрватске Википедије да је у Јасеновцу „након темељитих истраживања пронађен само 481 костур, за већину којих је утврђено да су умрли од епидемијских болести“?

Дакле, не 481.000, већ 481 Срба и осталих „умрло“ је у Јасеновцу. Мање од петсто, и то – „већина од епидемијских болести“. Питам се, што наши ревизионисти, у свом обрачуну „с неукусним и подлим претеривањима тзв. српске стране“ (Кишјухас), не би подржали и ову „реалност на терену“, односно и ову „научну чињеницу“?

Како би тек онда био деконструисан српски мит о Јасеновцу…

Али, признајем да као социолог доиста нисам оспособљен да се бавим лицитирањем око броја јасеновачких мученика. Можда је стварно тамо уморено „тек“ 64.000 Срба. Само, ако је иједан више од тога, дође ми да пожелим нашим ревизионистима да им свако неурачунато дете долази у сан, с прекланим вратом или пробијеном лобањом, како би пробали да схвате колико је заправо бедно то што раде.

Када је пак реч о тврдњи да су у Јасеновцу неки тамо „фашисти“ убијали извесне „људе“, те да је то једино исправно (ненационалистичко) виђење, то је обична идеологема. А о томе бих, као социолог, можда могао понешто и да кажем.


Извор: Све о Српској
Најпре, теза да су Јасеновац „створили фашисти, а не Хрвати“ испражњена је од сазнајног садржаја и стога неупотребљива у разумевању стварности.

Ако су фашисти из Загреба направили Јасеновац, остаје нејасно зашто фашисти из Рима не само да тако нешто нису уприличили код себе, већ су чак фашистима из Загреба забранили сличне подухвате на својој територији? И остаје нејасно зашто су се и фашисти из Берлина гнушали таквих достигнућа фашиста из Загреба?

Такође, ако су жртве Јасеновца били тек људи, а не „припадници различитих нација“, зашто су, онда, у њему завршила, рецимо, деца из Костајнице, Козарске Дубице или Новог Града, а не деца из Загреба, Вараждина или Валпова?

Не, Јасеновац се једноставно не може објаснити некаквим апстрактним фашизмом. Њега је могуће објаснити једино хрватским национализмом – тачније, столетно старом мешавином хрватског шовинизма и клеро-католичког прозелитизма.

Јасеновац, као најстрашније место у људској историји (овде, стр. 106) – то треба подвући и запамтити – није контигентни учинак доласка пар камиона фашиста у Загреб (Крлежа: „усташе су били мала, сасвим незнатна чета плаћеника“).


Мирослав Крлежа (Извор: Све о Српској)
Јасеновац је плод тровековне политичке културе Хрватске у чијем је језгру верски, класно и етнички заснована мржња на Србе, као и пројекат њиховог истребљења.

И што је најгоре, та мржња и тај пројекат – живи су и данас.

* * *
Култура мржње према Србима није у Хрватској настала у XIX веку, како се најчешће мисли, са Старчевићем. Њу су стварали хрватско племство и клер још од XVI века.

Када Срби, у таласима од XVI столећа, масовније насељавају земљу западно од Уне и северно од Саве, они долазе на испражњено земљиште (овде, 24; овде, 206, 224-225). С њега су се, наиме, пред Турцима, претходно, разбежали католички кметови, а хрватско племство се повукло к Загребу.

Као ратници-крајишници Срби од Беча 1627. добијају повластицу да су слободни корисници земље (овде, 33). Хрватско племство, пак, које номинално и даље поседује земљу, жели да Србе укмети. Хрватски феудалци захтевају у Сабору обнову феудалног власништва: 1631, 1634, 1635, 1637, 1642, 1651, 1655, 1659, 1662, 1681, 1687… (исто, 34). Срби то одбијају, позивајући се на повластице, које им Беч даје или обнавља повељама 1627, 1630, 1660, 1690, 1691, 1695, 1698, 1699, 1706, 1715, 1743… (исто, 33, 35-37, 42).

Та оштра класна борба траје готово два века. Фрустрираност хрватског племства због неуспеха да укмети Србе ствара у њему дубоку класну мржњу према Србима. Амброз Кузмић, управник Загребачке бискупије, киван што Срби неће да буду кметови или да плаћају дажбине бискупији, у извештају од 3. новембра 1700. каже да би било боље Србе „vsze poklâti nego ztanìti“ (настанити; овде, 27).


Извор: Све о Српској
Ако је хрватско племство замрзело Србе јер их није могло укметити, хрватски клер их је омрзао јер их није могао покатоличити, или макар поунијатити.

Срби су били успешно преверавани само онда када су, бежећи од Турака, долазили на нова станишта без свештеника, односно када је свештеницима било забрањивано да пребегну с народом (овде, 228). Морало се крштавати, венчавати и сахрањивати, па су позивани католички свештеници како би, између осталог, обавили и функцију матичара.

Тамо где је миса била на словенском језику (Далмација), прелаз у католицизам је лакше ишао (исто, 137). Тако су, током прве половине XVII века, покатоличени пребегли Срби у Истри, Сењу, северној и средњој Далмацији (исто, 137; 202).

Међутим, тамо где је с народом дошло и свештенство, католичење или унијаћење били су сасвим неуспешни. Притисци су били огромни. Поготово су хрватски клер и племство на томе истрајавали.

Ревносни прозелитисти били су, посебно, загребачки бискупи (овде 226), попут Николе Степанића или Петра Домитровића (овде 30; 32). Хрватски сабор 1548, 1550. и 1563. доноси резолуције којима не признаје другу веру осим католичке (овде 29). Затим 1608. сабор усваја закон којим се јавна права признају само католицима (исто 32).

Франкопан 1643. изнуђује од Беча забрану српским монасима и свештеницима да се досељавају у Хрватску (овде 228).

Штавише, Хрвати на Угарском сабору, током целог XVIII века, „кад год се за то указала прилика“ траже да се Србима поставе унијати за владике, да се „несједињенима“ укине право на посед и објави „да се не може трпети друга вера осим католичке“ (овде 59). Хрватски сабор, рецимо, 1723. тражи да у Угарској (и Хрватској) само католици могу бити поседници и јавни службеници. То је, најзад, и озакоњено на Угарском сабору 1741. (овде 28). Али, Беч је одбио да ратификује овај пропис јер су двору биле потребне услуге Срба у Рату за аустријско наслеђе (овде 233).

Ово ипак није сметало да дискриминацијска одредба и надаље остане на снази у Хрватској (исто).

Ипак, Срби су се чврсто држали своје вере, пружајући отпор унијаћењу. Претили су Бечу да ће се иселити у Русију (1695; овде 232), дизали се на оружје против уније (1715. и 1725-26; овде 26-27), из протеста се враћали у Турску (овде 226), или су се, збиља, масовно селили у Русију (око 100.000 Срба, 1751-1753; овде 401).

„Многи би други лакше посрнули него Срби“, примећује М. Л. Костић (овде 141). „Јер, од уније Срби су имали да очекују само користи: били би мажени од власти, деца би им била школована о државном трошку, добивали би јавне службе (шумара, лугара, финанса, жандара итд); споља, не би се променило ништа, јер и грко-католици имају исто богослужење, попови им носе браде, жене се итд; па ипак, наши стари махом су одбијали све ове привилегије“.

„Аустријски цареви давали су Србима војничка племства за заслуге на бојном пољу“, објашњава даље исти писац (овде 231). „Али сабори хрватског племства тражили су од тако одликованих Срба да поднесу уверење о сједињењу с Римом. Многи то нису хтели учинити, па су радије остајали сељаци. А они који јесу, престајали су бити Срби“.


Јосип Јурај Штросмајер (Извор: Све о Српској)
Можемо само замислити какву је фрустрираност код хрватских прелата изазивала чињеница да је унијаћење у Провинцијалу успело само у Жумберку (1761; овде 17), док је у Крајини 1823. било свега 3.973 унијата на 316.002 православних (овде 71). Иако се притисак на унијаћење наставља и током ХIХ века – Пије IХ још 1848. тражи да се православни потчине Риму (овде 106), а Штросмајер истиче да је његов „животни циљ да православне приведе унији“; овде 326), „успеси су били минимални, а према употребљеним средствима – никакви“ (овде 140).

„У целој Хрватској (некадашњи Провинцијал и Крајина – С. А.) било је 1890. (на четристо хиљада Срба – С. А.; овде 112) само 10.640 унијата, од тога у Жумберку 7.139. Резултати унијаћења били су заиста мали“ (овде 235). Такође, и у Далмацији број унијатских верника никада није прелазио хиљаду (овде 536; овде). Стога се и закључује да је „унијаћење као процес доживело крах“ (овде 217).

Тако су крајишки Срби, својом двовековним отпором укмећивању и унијаћењу, добили за непријатеље два политички најважнија сталежа у Хрватској: племство и клер. „Такав однос према Србима преносио се с колена на колено“, објашњава Крестић.

„Пресудну улогу одиграли су хрватски и славонски феудалци, како духовни, тако и световни“ (овде). „Хрватски анимозитет и антагонизам (према Србима – С. А.), класни и верски, преносио се с једне на другу политичку генерацију“, упозорава и Микавица (овде 34).

Чак су и хрватски пургери завидели Србима. Рецимо, на томе што Срби нису морали посебно да уче илирски. Јер, док је Србима матерњи језик био нашки, код Хрвата, како је то још 1852. забележио Антун Мажуранић, „прије неколико година (…), ни најбољи, ни најученији наши људи, нису могли складно и углађено ни десет риечи проговорити нашим језиком“ (овде 83).

Јер, све до краја ХIХ века, хрватско племство, свештенство и буржоазија, као изворни кајкавци и чакавци, једноставно нису умели да причају хрватским књижевним језиком, а да га нису претходно годинама учили у школи.

А Срби су могли. Oтудa завист и додаттна фрустрираност.

* * *
А онда је на све то дошао Анте Старчевић (1823-1896), који је само артикулисао већ вековну омразу на Србе.

Њега су Срби-савременици видели као лудака и маргиналца. Али, политички покрет тог „старог луђака“ (овде 139), на прелазу између ХIХ и ХХ века, био је у Хрватској изузетно утицајан. Штавише, његова идеологија изразила је доминантне страхове и пројекте хрватске политике, да би је оваплотиле усташе – у Јасеновцу.


Анте Старчевић (Извор: Све о Српској)
Старчевића су Срби потцењивали. „Ми знамо Анту (Старчевића) од 1852. године“, писао је 1895. Димитрије Руварац (овде 135), „и од то доба, па све до данас, сматрали смо га за човека болесног, ком, ако не фали више, а оно му фале – две даске у глави“.

С друге пак стране, чак и када се Јасеновац десио, утицајни хрватски идеолози у СФРЈ свом снагом су настојали да затрпају идеолошку линију Старчевић – Франк – Павелић.

Крлежа је, рецимо, Старчевића представљао као тек идеалистичку усијану главу. „Он је био човјек који је јасно гледао нашу безизлазну ‘кривуљачу’ и бранећи ‘жлицу нашег мора’ и стопу нашег гладног приморја од маџарске грофовске багре, он је кроз неколико деценија пљувао по нашим припузима, шуфтовима и хуљама, по нитковима, који тјерају нашу ‘сељачку марву’ да брсти трње под туђинским, срамотним маџарским и бечким заставама“, писао је Крлежа (овде).

„У свеопћем нашем безглавију и безакоњу деветнаестог стољећа“, објашњавао је даље тај истински „идеолог Титове Југославије“ (како га је назвао Денис Куљиш), „између наше буњевачке догматике, крпа, закрпа, прикрпа и свеопће културне керпљачине, мучен убитачним слутњама, Старчевић је гледао маџарске препредене тате слободе, уроту наше глупости, крштену нашу дијетенкласну живину, накот, благо, марву и проклету пасмину нашег прошлог стољећа у магнатским суркама, гдје продају наше интересе за биједне пештанске стипендије. Као Старчевић, ту нашу стварност није гледао тако јасно ниједан наш умјетник онога времена“ (овде 20 и даље).

Цела ова крлежијанска бујица речи, међутим, служила је само за то да прикрије прави значај Старчевића за хрватску политичку културу. Чак и Крлежијана, Лексикографског завода Хрватске, не може а да не призна да „уколико је К. био некритичан према иједној од водећих хрватских личности, то се зацијело односи на Старчевића.

Крлежин је Старчевић донкихотовски пунтар: `Стари`, који пљује на Штросмајерову `жлицу душевног сладоледа`, `стара полудјела кореника`, `најлуциднија наша глава`“. „А у временима кад је Старчевић био крајње политички сумњив“, стоји у Крлежијани, „К. га је најчешће бранио као безазлена романтичара, који умире `као манијак`, попут свих Крлежиних Дон Кихотâ – Крижанића, Супила и Радића“.

Међутим, тај безазлени романтичар Старчевић заправо је идеолошки припремио терен за Покољ 1941-1945. Он је Србе дехуманизовао, избацио из реда људи и прогласио животињама.

Позивам читаоца да само баци поглед на Старчевићеву књигу Pasmina Slavoserbska у Hervatskoj, из 1876, која се цела може наћи на нету (овде). Коју год страну окренете видећете да су Срби „накот“ (41; негде „разбојнички накот“; 40), животињска врста („пасмина“) коју заправо не чине људска бића, него „скотови“: „Заробише Турци пасмине 50.000 комадах. За тих скотовах, продаваше Турци за чизму (мушкарце – С. А.), опанке-ли под избор Сербкиње девојке“ (33).

Срби, међутим, нису тек какве животиње. Они су особито „нечиста пасмина“ (31) која „у потаји рове“ (исто). Срби, наиме, као какви паразити разарају народ на чију територију се населе (103) и чију „земљу оскверњују“ (72). Због тога се „зналци (те) пасмине противише ројењу њезину у ове крајеве (тј. у Хрватску – С. А.)“ (35). Тај „тко је пасмину амо вабио“ (48) – Беч – начинио је страшно зло Хрватима, поготово давши Србима повластице, који су их тражили тек „да могу без страха красти и отимати“ (50).

Пошто Срби и нису људи, они се никако не могу поредити с Хрватима, јер би то значило „примеравати пасмину с народом“ (55). Будући да су „скотови“, Србе можете требити како вам је воља. Зато Старчевић с нескривеном милином наводи пример како, негде крајем XVI века, „Хервати, у Перушићу набише их на ражањ пак их испекоше“ (42).

Ма лудак! – рећи ћете. Али, тај луђак је крајем XIХ века, како стоји у Крлежијани, „предводио средишњу хрватску националну организацију“ и „још за живота постао предметом култа“, као „Стари“ и „отац домовине“. Старчевићанци су, наиме, у различитим облицима и дериватима, били друга по снази политичка струја у Сабору, 1880-1914. (овде 238, 301, 309, 310). Исто је било и у Далмацији (овде 186).


(Извор)
Старчевићанци би, заправо, били и први (238), да изборни закон у Хрватској није ограничио право гласа на свега 2% становника (доцније 6%; 309). Трећину бирача чинили су чиновници (овде), па како се гласало јавно, опортунисти су гласали за мађароне, „а сви Срби, чинећи сами 26% становништва Хрватске, били су против старчевићанаца“ (овде).

Но, да је постојало опште право гласа и тајно гласање, старчевићанци би, јамачно, имали већину у Сабору. Јер, како пише Адам Прибићевић, „поткрај деветнаестог века старчевићанска параноја захватила је већину хрватског народа“, а „омладина хрватска била је скоро сва старчевићанска“.

Следи други део

Опрема: Стање ствари

(Све о Српској, 23. 12. 2019)
 

Smorisha

Buduća legenda
Poruka
28.400
https://www.blic.rs/vesti/drustvo/z...-novu-knjigu-o-ustaskim-zlocinima-nad/dj08nst
"ZGROŽEN SAM DETALJIMA MUČENJA" Grajf najavio novu knjigu o ustaškim zločinima nad Srbima: "Ovo je toliko strašno, neću moći da spavam".
jasenovac foto wikipedia
FOTO: WIKIPEDIA
Vodeći istraživač izraelskog Instituta za Holokaust "Šem olam" Gideon Grajf najavio je da će se postarati da nemački dosije, pronađen nedavno u Arhivu Vojvodine, u kojem se opisuju ustaška zverstva nad Srbima i njihovom decom, bude pretočen u knjigu na srpskom, hebrejskom i engleskom jeziku do predstojećeg Sajma knjiga u Beogradu.

Jasenovac
FOTO: WIKIPEDIA / WIKIPEDIA
Jasenovac
Grajf je u Arhivu Vojvodine u Novom Sadu sa direktorom tog arhiva Nebojšom Kuzmanovićem pregledao nemački dosije o zločinima Nezavisne Države Hrvatske (NDH), koji je pronađen pre nekoliko meseci kao deo ličnog fonda Hrvata Slavka Odića (Bihać 1916 - Beograd 2006), o čemu su beogradski mediji javljali, pišu "Večernje novosti".

IZRAELSKI PROFESOR: JASENOVAC JE BIO GORI OD AUŠVICA, A AKO STEPINAC POSTANE SVETAC, TO ĆE BITI ZLOČIN

On je potvrdio autentičnost ove nemačke dokumentacije o zločinima u NDH, a od 600 stranica svedočanstava o zlodelima NDH i 63 autentične fotografije, Grajfa je potreslo pismo koje je nadbiskupu Alojziju Stepincu 1942. godine uputio "jedan od mnogih koji je prvo čovek i katolik, a zatim častan Hrvat".
Gideon Grajf
FOTO: SRNA / RAS SRBIJA
Gideon Grajf

Ovaj čovek, za kojeg se pretpostavlja da je reč o Prvislavu Grisogonu, opisuje detaljno Stepincu ustaška zverstva, gde su starci, žene i deca redovno prvo strašno zlostavljani, pa tek onda ubijani.
ISTORIČAR HOLOKAUSTA POZVAO UN DA SE POZABAVI NEOUSTAŠTVOM U HRVATSKOJ
"NE POSTOJE DVE ISTINE" Gideon Grajf posle izbora na čelo Komisije za Srebrenicu: Jedna stvar me mnogo LJUTI
U tom pismu piše da su "ovi nevini Srbi zakivani za panjeve, plamen vatre je lizao njihova gola prsa, njihova je koža zguljivana, otvorene rane peskom i solju posipane, oči kopane, uši, nosevi i jezici odsecani, deca su bacana u vatru, kipuću vodu i krečane..."
- Skoro nisam video ovako nešto strašno, neću moći noćas da spavam. Zgrožen sam detaljima mučenja - rekao je Grajf, koji je juče u Matici srpskoj u Novom Sadu promovisao svoju knjigu-studiju "Jasenovac - balkanski Aušvic".
Grajf je rekao da novu knjigu o mučenjima Srba priprema na osnovu nemačkih svedočanstava, te da će ona biti svojevrstan nastavak njegove studije "Jasenovac - balkanski Aušvic".

"PRIMITIVNO ZLO" GLAVNI ISTORIČAR INSTITUTA ZA HOLOKAUST U IZRAELU: JASENOVAC JE BALKANSKI AUŠVIC
"U Jasenovcu je ubijeno možda i 800.000 Srba, Jevreja i Roma, o tome se NE SME ĆUTATI"
"Jasenovac bio brutalniji od Aušvica"
Grajf je rekao na promociji da je Jasenovac bio brutalniji od Aušvica, te podsetio da je u svom istraživanju utvrdio da su ustaše koristile 57 načina za mučenje i zversko ubijanje Srba, Jevreja i Roma.
U Jasenovcu je, tvrdi Grajf, ubijeno oko 800.000 ljudi.
- Imam obavezu i želju da ponudim pomoć vašim naporima i naporima UN u borbi protiv glorifikacije nacizma, a naročito protiv trendova neoustaštva - rekao je Grajf.

Žrtve stravičnih ustaških zločina bila su i nedužna deca
FOTO: BLIC / RAS SRBIJA
Žrtve stravičnih ustaških zločina bila su i nedužna deca
Grajf istakao da je na "pet najvažnijih adresa" uputio zahtev da se sa Puta suza, iz srca Jerusalima, ukloni spomen-ploča zagrebačkom nadbiskupu Alojziju Stepincu koji je Katolička crkva postavila početkom ovog meseca.
- Njemu nije mesto pored Isusa. On nije uradio ništa da spreči masovna mučenja i ubistva Srba, Jevreja i Roma u Jasenovcu i u drugim ustaškim logorima - rekao je Grajf.
 

Smorisha

Buduća legenda
Poruka
28.400
https://www.blic.rs/vesti/republika...-na-celo-komisije-za-srebrenicu-jedna/02rdllg
"NE POSTOJE DVE ISTINE" Gideon Grajf posle izbora na čelo Komisije za Srebrenicu: Jedna stvar me mnogo LJUTI
Gideon Grajf
FOTO: SRNA / RAS SRBIJA
Predsedavajući Komisije za Srebrenicu Gideon Grajf izjavio je da je cilj ovog tela istina o Srebrenici, koja je samo jedna, te da je moralna obaveza komisije da bude lojalna činjenicama, istini i žrtvama.

- Naš cilj je istina i samo je jedna istina, ne postoje dve istine o Srebrenici. Uložićemo sve napore da pronađemo tu jednu istinu - istakao je Grajf, koji je glavni istraživač izraelskog Instituta za Holokaust „Šem Olam“.
On je izrazio očekivanje da će istraživanje o Srebrenici biti toliko profesionalno, ozbiljno i iskreno da će ga normalni ljudi prihvatiti.

- Oni drugi nikada ništa neće prihvatiti, jer žive u potpuno drugom svetu, ali to nas ne sme omesti - rekao je za RTRS Grajf, kojeg je Vlada Republike Srpske imenovala za predsedavajućeg Komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu 1992 - 1995. godina.
Grajf podseća da je svaka komisija za istraživanje, a kroz istoriju ih je bilo na hiljade, obavezna da bude lojalna istorijskoj istini i činjenicama.
- Ja sam istoričar, za mene su činjenice najvažnije i da budu objektivne, ako postoji tako nešto. Moramo biti lojalni činjenicama, istini i moramo biti lojalni žrtvama. To je najvažnija stvar i to je moralna obaveza - poručio je Grajf.

Na pitanje kako komentariše činjenicu da sada postoji slika o Srebrenici kao „jednostranom genocidu“, Grajf je odgovorio da ne misli tako i da to doživljava kao zanimljiv izazov, jer u suprotnom ne bi pristao da bude u Komisiji.
On je dodao da voli izazove i da menja ustaljena mišljenja, navodeći kao primer kada je 1986. godine počeo istraživanje o Jevrejima u sonderkomando jedinicama koje su odvodile zarobljenike u gasne komore.
- U to vreme slika o tim nesrećnim jevrejskim zarobljenicima bila je užasna. Nazivani su ubicama, kolaboracionistima. To je bilo pogrešno i rekao sam sebi da ću to da promenim. Verovali ili ne, posle moje prve i kasnije druge knjige, više ne možete čuti da su ubice i kolaboracionisti - ističe Grajf.
Prema njegovim rečima, celi svet je prihvatio njegovo mišljenje da su oni najnesrećniji od svih zarobljenika. Upitan da prokomentariše to što neko iz Sarajeva upoređuje Srebrenicu sa Holokaustom, pa čak izjednačava, Grajf je rekao da ga to mnogo ljuti, prenosi Srpskainfo.
- Holokaust - zločin Nemačke nad Jevrejima, ne može se porediti ni sa čim jer je rezultirao nestankom čak sedam miliona Jevreja. Prema poslednjim istraživanjima, ne može da se uporedi ni sa jednim drugim zločinom na planeti - kaže Grajf.

On ističe da su zločini u Aušvicu i Jasenovcu genocid, a kada je reč o Srebrenici, treba sačekati da Komisija istraži ovaj slučaj.
PROČITAJTE I...

- Moram da istražim, da vidim svu dokumentaciju, fotografije i dokaze, da razgovaram sa ljudima. To je dug proces - napominje Grajf.
Govoreći o razlici između Aušvica i Jasenovca, on je istakao da je vrlo jasna razlika - da su i Nemci i ustaše bili okrutni, ali su Nemci preferirali sterilna smaknuća „da ne prljaju ruke“, za razliku od ustaša koji su voleli da vide krv na rukama, na telima, rasuti mozak ubijenih.
Odgovarajući na pitanje da li se zločini i u Jasenovcu i u Srebrenici mogu nazvati genocidom, Grajf je rekao da nije svako ubijanje određene grupe ljudi genocid i da je namera ono što čini razliku.

- Namera je to što pravi razliku - šta je bila namera počinilaca. Da li su želeli da unište samo tu manju grupu ili veću. Nemci su želeli da izbrišu sav jevrejski narod i prema njihovom planu nijedan Jevrej nije trebalo da preživi i hvala Bogu nisu uspeli - poručio je Grajf.
Vlada Republike Srpske imenovala je juče članove međunarodnih i nezavisnih tela - Komisije za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu od 1991. do 1995. godine i Komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu 1992-1995. godina.
Predsedavajući Komisije za Srebrenicu je Gideon Grajf, a članovi Adenrele Šinaba iz Nigerije, Juki Osa iz Japana, Rodžer Bajard iz Australije, Zeng Ji iz Kine, Đuzepe Zakarija iz Italije, Markus Goldbah iz Nemačke, Laurens Armand Frenč iz SAD i Marija Đurić iz Srbije.
 
Poruka
8.852
https://www.blic.rs/vesti/republika...-na-celo-komisije-za-srebrenicu-jedna/02rdllg
"NE POSTOJE DVE ISTINE" Gideon Grajf posle izbora na čelo Komisije za Srebrenicu: Jedna stvar me mnogo LJUTI
Gideon Grajf
FOTO: SRNA / RAS SRBIJA
Predsedavajući Komisije za Srebrenicu Gideon Grajf izjavio je da je cilj ovog tela istina o Srebrenici, koja je samo jedna, te da je moralna obaveza komisije da bude lojalna činjenicama, istini i žrtvama.

- Naš cilj je istina i samo je jedna istina, ne postoje dve istine o Srebrenici. Uložićemo sve napore da pronađemo tu jednu istinu - istakao je Grajf, koji je glavni istraživač izraelskog Instituta za Holokaust „Šem Olam“.
On je izrazio očekivanje da će istraživanje o Srebrenici biti toliko profesionalno, ozbiljno i iskreno da će ga normalni ljudi prihvatiti.

- Oni drugi nikada ništa neće prihvatiti, jer žive u potpuno drugom svetu, ali to nas ne sme omesti - rekao je za RTRS Grajf, kojeg je Vlada Republike Srpske imenovala za predsedavajućeg Komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu 1992 - 1995. godina.
Grajf podseća da je svaka komisija za istraživanje, a kroz istoriju ih je bilo na hiljade, obavezna da bude lojalna istorijskoj istini i činjenicama.
- Ja sam istoričar, za mene su činjenice najvažnije i da budu objektivne, ako postoji tako nešto. Moramo biti lojalni činjenicama, istini i moramo biti lojalni žrtvama. To je najvažnija stvar i to je moralna obaveza - poručio je Grajf.

Na pitanje kako komentariše činjenicu da sada postoji slika o Srebrenici kao „jednostranom genocidu“, Grajf je odgovorio da ne misli tako i da to doživljava kao zanimljiv izazov, jer u suprotnom ne bi pristao da bude u Komisiji.
On je dodao da voli izazove i da menja ustaljena mišljenja, navodeći kao primer kada je 1986. godine počeo istraživanje o Jevrejima u sonderkomando jedinicama koje su odvodile zarobljenike u gasne komore.
- U to vreme slika o tim nesrećnim jevrejskim zarobljenicima bila je užasna. Nazivani su ubicama, kolaboracionistima. To je bilo pogrešno i rekao sam sebi da ću to da promenim. Verovali ili ne, posle moje prve i kasnije druge knjige, više ne možete čuti da su ubice i kolaboracionisti - ističe Grajf.
Prema njegovim rečima, celi svet je prihvatio njegovo mišljenje da su oni najnesrećniji od svih zarobljenika. Upitan da prokomentariše to što neko iz Sarajeva upoređuje Srebrenicu sa Holokaustom, pa čak izjednačava, Grajf je rekao da ga to mnogo ljuti, prenosi Srpskainfo.
- Holokaust - zločin Nemačke nad Jevrejima, ne može se porediti ni sa čim jer je rezultirao nestankom čak sedam miliona Jevreja. Prema poslednjim istraživanjima, ne može da se uporedi ni sa jednim drugim zločinom na planeti - kaže Grajf.

On ističe da su zločini u Aušvicu i Jasenovcu genocid, a kada je reč o Srebrenici, treba sačekati da Komisija istraži ovaj slučaj.
PROČITAJTE I...

- Moram da istražim, da vidim svu dokumentaciju, fotografije i dokaze, da razgovaram sa ljudima. To je dug proces - napominje Grajf.
Govoreći o razlici između Aušvica i Jasenovca, on je istakao da je vrlo jasna razlika - da su i Nemci i ustaše bili okrutni, ali su Nemci preferirali sterilna smaknuća „da ne prljaju ruke“, za razliku od ustaša koji su voleli da vide krv na rukama, na telima, rasuti mozak ubijenih.
Odgovarajući na pitanje da li se zločini i u Jasenovcu i u Srebrenici mogu nazvati genocidom, Grajf je rekao da nije svako ubijanje određene grupe ljudi genocid i da je namera ono što čini razliku.

- Namera je to što pravi razliku - šta je bila namera počinilaca. Da li su želeli da unište samo tu manju grupu ili veću. Nemci su želeli da izbrišu sav jevrejski narod i prema njihovom planu nijedan Jevrej nije trebalo da preživi i hvala Bogu nisu uspeli - poručio je Grajf.
Vlada Republike Srpske imenovala je juče članove međunarodnih i nezavisnih tela - Komisije za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu od 1991. do 1995. godine i Komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu 1992-1995. godina.
Predsedavajući Komisije za Srebrenicu je Gideon Grajf, a članovi Adenrele Šinaba iz Nigerije, Juki Osa iz Japana, Rodžer Bajard iz Australije, Zeng Ji iz Kine, Đuzepe Zakarija iz Italije, Markus Goldbah iz Nemačke, Laurens Armand Frenč iz SAD i Marija Đurić iz Srbije.
Lik se totalno diskreditirao i inače, a ovo je final touch.
 

GeorgeV

Elita
Poruka
24.773
Taj "sociolog" dovodi u pitanje srpstvo svakog tko ljetuje u RH.
Ne vidim što je to relevantno.

Čim neko letuje u Hrvatskoj, smatra da je to zemlja za Srbe kao i svaka druga.

U tom slučaju mu je neka ta "privrženost" Srpstvu definitvno upitna.

Tj. "srpstvo" mu je nebitno, što je legitimno, ali dovodi to toga da je Antonić u pravu.
 

piciginx

Buduća legenda
Poruka
38.395
Ne vidim što je to relevantno.

Čim neko letuje u Hrvatskoj, smatra da je to zemlja za Srbe kao i svaka druga.

U tom slučaju mu je neka ta "privrženost" Srpstvu definitvno upitna.

Tj. "srpstvo" mu je nebitno, što je legitimno, ali dovodi to toga da je Antonić u pravu.
Za uvaženog sociologa je vrlo bitno tko ljetuje u RH. To je po njemu usko vezano za NDH i zločine u ww2.

Sada to poveži sa njegovim tekstom i odmah dobiješ ratnog huškača...
 

Nataša Rostova

Buduća legenda
Banovan
Poruka
27.262
Sa onim da jedan sociolog stavlja svoje mišljenje ispred drugih kolega kao jedino ispravno.
Nije to bili pre 500 godina , to je bilo pre manje od veka ... postoje zapisi, audio, video gde ljudi , svedoci pričaju o strahotama

Postoje ljudi koji su i sada živi koji su prošli strahote tih zločina ...

Prema tome , kako vas nije sramota da išta negirate ... Kako ne osetite strah , što poništavate mrtve umrle u mukama ?

Istorija Hrvatima nije lepa , brutalna je , i umesto da je se stide , oni bi da je predstave kaoherojstvo ... ubijanje par stotina hiljada ljudi , žena , dece , starih, nenaoružanih i to tako sadistički i brutalno.

Sramota .
 

piciginx

Buduća legenda
Poruka
38.395
Nije to bili pre 500 godina , to je bilo pre manje od veka ... postoje zapisi, audio, video gde ljudi , svedoci pričaju o strahotama

Postoje ljudi koji su i sada živi koji su prošli strahote tih zločina ...

Prema tome , kako vas nije sramota da išta negirate ... Kako ne osetite strah , što poništavate mrtve umrle u mukama ?

Istorija Hrvatima nije lepa , brutalna je , i umesto da je se stide , oni bi da je predstave kaoherojstvo ... ubijanje par stotina hiljada ljudi , žena , dece , starih, nenaoružanih i to tako sadistički i brutalno.

Sramota .

Promašila si poantu..
 

Commie

Legenda
Poruka
56.424
https://stanjestvari.com/2019/12/24/slobodan-antonic-ko-je-napravio-jasenovac-fasisti-ili-hrvati/
Слободан Антонић: Ко је направио Јасеновац – фашисти или Хрвати? (1)
BY СТАЊЕ СТВАРИ on 24. ДЕЦЕМБРА 2019. • ( 4 )

Култура мржње према Србима није настала ни са Старчевићем ни са Павелићем – траје од 16. века


Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)


Неке од мојих колега социолога истичу се умањивањем броја убијених у Јасеновцу и објашњењем да тај логор „нису направили Хрвати, већ фашисти“.

Јово Бакић, рецимо, сматра да је „вероватни број побијених у Јасеновцу око 100.000“, а Алексеј Кишјухас да тамо није страдало више од 64.000 Срба. Уз то, објашњава Кишјухас, „Јасеновац нису створили `Хрвати` већ фашисти“ (исто и овде), док Бакић упозорава да су у Јасеновцу „жртве превасходно људи, а тек потом припадници различитих нација“.

Најпре, не знам зашто се социолози уопште мешају у бројање закланих или испечених у Јасеновцу. Која специфична знања их за то препоручују?

Но, ако је главна идеја да треба разбити српски мит о Јасеновцу, зар није било једноставније прихватити обавештење из хрватске Википедије да је у Јасеновцу „након темељитих истраживања пронађен само 481 костур, за већину којих је утврђено да су умрли од епидемијских болести“?

Дакле, не 481.000, већ 481 Срба и осталих „умрло“ је у Јасеновцу. Мање од петсто, и то – „већина од епидемијских болести“. Питам се, што наши ревизионисти, у свом обрачуну „с неукусним и подлим претеривањима тзв. српске стране“ (Кишјухас), не би подржали и ову „реалност на терену“, односно и ову „научну чињеницу“?

Како би тек онда био деконструисан српски мит о Јасеновцу…

Али, признајем да као социолог доиста нисам оспособљен да се бавим лицитирањем око броја јасеновачких мученика. Можда је стварно тамо уморено „тек“ 64.000 Срба. Само, ако је иједан више од тога, дође ми да пожелим нашим ревизионистима да им свако неурачунато дете долази у сан, с прекланим вратом или пробијеном лобањом, како би пробали да схвате колико је заправо бедно то што раде.

Када је пак реч о тврдњи да су у Јасеновцу неки тамо „фашисти“ убијали извесне „људе“, те да је то једино исправно (ненационалистичко) виђење, то је обична идеологема. А о томе бих, као социолог, можда могао понешто и да кажем.


Извор: Све о Српској
Најпре, теза да су Јасеновац „створили фашисти, а не Хрвати“ испражњена је од сазнајног садржаја и стога неупотребљива у разумевању стварности.

Ако су фашисти из Загреба направили Јасеновац, остаје нејасно зашто фашисти из Рима не само да тако нешто нису уприличили код себе, већ су чак фашистима из Загреба забранили сличне подухвате на својој територији? И остаје нејасно зашто су се и фашисти из Берлина гнушали таквих достигнућа фашиста из Загреба?

Такође, ако су жртве Јасеновца били тек људи, а не „припадници различитих нација“, зашто су, онда, у њему завршила, рецимо, деца из Костајнице, Козарске Дубице или Новог Града, а не деца из Загреба, Вараждина или Валпова?

Не, Јасеновац се једноставно не може објаснити некаквим апстрактним фашизмом. Њега је могуће објаснити једино хрватским национализмом – тачније, столетно старом мешавином хрватског шовинизма и клеро-католичког прозелитизма.

Јасеновац, као најстрашније место у људској историји (овде, стр. 106) – то треба подвући и запамтити – није контигентни учинак доласка пар камиона фашиста у Загреб (Крлежа: „усташе су били мала, сасвим незнатна чета плаћеника“).


Мирослав Крлежа (Извор: Све о Српској)
Јасеновац је плод тровековне политичке културе Хрватске у чијем је језгру верски, класно и етнички заснована мржња на Србе, као и пројекат њиховог истребљења.

И што је најгоре, та мржња и тај пројекат – живи су и данас.

* * *
Култура мржње према Србима није у Хрватској настала у XIX веку, како се најчешће мисли, са Старчевићем. Њу су стварали хрватско племство и клер још од XVI века.

Када Срби, у таласима од XVI столећа, масовније насељавају земљу западно од Уне и северно од Саве, они долазе на испражњено земљиште (овде, 24; овде, 206, 224-225). С њега су се, наиме, пред Турцима, претходно, разбежали католички кметови, а хрватско племство се повукло к Загребу.

Као ратници-крајишници Срби од Беча 1627. добијају повластицу да су слободни корисници земље (овде, 33). Хрватско племство, пак, које номинално и даље поседује земљу, жели да Србе укмети. Хрватски феудалци захтевају у Сабору обнову феудалног власништва: 1631, 1634, 1635, 1637, 1642, 1651, 1655, 1659, 1662, 1681, 1687… (исто, 34). Срби то одбијају, позивајући се на повластице, које им Беч даје или обнавља повељама 1627, 1630, 1660, 1690, 1691, 1695, 1698, 1699, 1706, 1715, 1743… (исто, 33, 35-37, 42).

Та оштра класна борба траје готово два века. Фрустрираност хрватског племства због неуспеха да укмети Србе ствара у њему дубоку класну мржњу према Србима. Амброз Кузмић, управник Загребачке бискупије, киван што Срби неће да буду кметови или да плаћају дажбине бискупији, у извештају од 3. новембра 1700. каже да би било боље Србе „vsze poklâti nego ztanìti“ (настанити; овде, 27).


Извор: Све о Српској
Ако је хрватско племство замрзело Србе јер их није могло укметити, хрватски клер их је омрзао јер их није могао покатоличити, или макар поунијатити.

Срби су били успешно преверавани само онда када су, бежећи од Турака, долазили на нова станишта без свештеника, односно када је свештеницима било забрањивано да пребегну с народом (овде, 228). Морало се крштавати, венчавати и сахрањивати, па су позивани католички свештеници како би, између осталог, обавили и функцију матичара.

Тамо где је миса била на словенском језику (Далмација), прелаз у католицизам је лакше ишао (исто, 137). Тако су, током прве половине XVII века, покатоличени пребегли Срби у Истри, Сењу, северној и средњој Далмацији (исто, 137; 202).

Међутим, тамо где је с народом дошло и свештенство, католичење или унијаћење били су сасвим неуспешни. Притисци су били огромни. Поготово су хрватски клер и племство на томе истрајавали.

Ревносни прозелитисти били су, посебно, загребачки бискупи (овде 226), попут Николе Степанића или Петра Домитровића (овде 30; 32). Хрватски сабор 1548, 1550. и 1563. доноси резолуције којима не признаје другу веру осим католичке (овде 29). Затим 1608. сабор усваја закон којим се јавна права признају само католицима (исто 32).

Франкопан 1643. изнуђује од Беча забрану српским монасима и свештеницима да се досељавају у Хрватску (овде 228).

Штавише, Хрвати на Угарском сабору, током целог XVIII века, „кад год се за то указала прилика“ траже да се Србима поставе унијати за владике, да се „несједињенима“ укине право на посед и објави „да се не може трпети друга вера осим католичке“ (овде 59). Хрватски сабор, рецимо, 1723. тражи да у Угарској (и Хрватској) само католици могу бити поседници и јавни службеници. То је, најзад, и озакоњено на Угарском сабору 1741. (овде 28). Али, Беч је одбио да ратификује овај пропис јер су двору биле потребне услуге Срба у Рату за аустријско наслеђе (овде 233).

Ово ипак није сметало да дискриминацијска одредба и надаље остане на снази у Хрватској (исто).

Ипак, Срби су се чврсто држали своје вере, пружајући отпор унијаћењу. Претили су Бечу да ће се иселити у Русију (1695; овде 232), дизали се на оружје против уније (1715. и 1725-26; овде 26-27), из протеста се враћали у Турску (овде 226), или су се, збиља, масовно селили у Русију (око 100.000 Срба, 1751-1753; овде 401).

„Многи би други лакше посрнули него Срби“, примећује М. Л. Костић (овде 141). „Јер, од уније Срби су имали да очекују само користи: били би мажени од власти, деца би им била школована о државном трошку, добивали би јавне службе (шумара, лугара, финанса, жандара итд); споља, не би се променило ништа, јер и грко-католици имају исто богослужење, попови им носе браде, жене се итд; па ипак, наши стари махом су одбијали све ове привилегије“.

„Аустријски цареви давали су Србима војничка племства за заслуге на бојном пољу“, објашњава даље исти писац (овде 231). „Али сабори хрватског племства тражили су од тако одликованих Срба да поднесу уверење о сједињењу с Римом. Многи то нису хтели учинити, па су радије остајали сељаци. А они који јесу, престајали су бити Срби“.


Јосип Јурај Штросмајер (Извор: Све о Српској)
Можемо само замислити какву је фрустрираност код хрватских прелата изазивала чињеница да је унијаћење у Провинцијалу успело само у Жумберку (1761; овде 17), док је у Крајини 1823. било свега 3.973 унијата на 316.002 православних (овде 71). Иако се притисак на унијаћење наставља и током ХIХ века – Пије IХ још 1848. тражи да се православни потчине Риму (овде 106), а Штросмајер истиче да је његов „животни циљ да православне приведе унији“; овде 326), „успеси су били минимални, а према употребљеним средствима – никакви“ (овде 140).

„У целој Хрватској (некадашњи Провинцијал и Крајина – С. А.) било је 1890. (на четристо хиљада Срба – С. А.; овде 112) само 10.640 унијата, од тога у Жумберку 7.139. Резултати унијаћења били су заиста мали“ (овде 235). Такође, и у Далмацији број унијатских верника никада није прелазио хиљаду (овде 536; овде). Стога се и закључује да је „унијаћење као процес доживело крах“ (овде 217).

Тако су крајишки Срби, својом двовековним отпором укмећивању и унијаћењу, добили за непријатеље два политички најважнија сталежа у Хрватској: племство и клер. „Такав однос према Србима преносио се с колена на колено“, објашњава Крестић.

„Пресудну улогу одиграли су хрватски и славонски феудалци, како духовни, тако и световни“ (овде). „Хрватски анимозитет и антагонизам (према Србима – С. А.), класни и верски, преносио се с једне на другу политичку генерацију“, упозорава и Микавица (овде 34).

Чак су и хрватски пургери завидели Србима. Рецимо, на томе што Срби нису морали посебно да уче илирски. Јер, док је Србима матерњи језик био нашки, код Хрвата, како је то још 1852. забележио Антун Мажуранић, „прије неколико година (…), ни најбољи, ни најученији наши људи, нису могли складно и углађено ни десет риечи проговорити нашим језиком“ (овде 83).

Јер, све до краја ХIХ века, хрватско племство, свештенство и буржоазија, као изворни кајкавци и чакавци, једноставно нису умели да причају хрватским књижевним језиком, а да га нису претходно годинама учили у школи.

А Срби су могли. Oтудa завист и додаттна фрустрираност.

* * *
А онда је на све то дошао Анте Старчевић (1823-1896), који је само артикулисао већ вековну омразу на Србе.

Њега су Срби-савременици видели као лудака и маргиналца. Али, политички покрет тог „старог луђака“ (овде 139), на прелазу између ХIХ и ХХ века, био је у Хрватској изузетно утицајан. Штавише, његова идеологија изразила је доминантне страхове и пројекте хрватске политике, да би је оваплотиле усташе – у Јасеновцу.


Анте Старчевић (Извор: Све о Српској)
Старчевића су Срби потцењивали. „Ми знамо Анту (Старчевића) од 1852. године“, писао је 1895. Димитрије Руварац (овде 135), „и од то доба, па све до данас, сматрали смо га за човека болесног, ком, ако не фали више, а оно му фале – две даске у глави“.

С друге пак стране, чак и када се Јасеновац десио, утицајни хрватски идеолози у СФРЈ свом снагом су настојали да затрпају идеолошку линију Старчевић – Франк – Павелић.

Крлежа је, рецимо, Старчевића представљао као тек идеалистичку усијану главу. „Он је био човјек који је јасно гледао нашу безизлазну ‘кривуљачу’ и бранећи ‘жлицу нашег мора’ и стопу нашег гладног приморја од маџарске грофовске багре, он је кроз неколико деценија пљувао по нашим припузима, шуфтовима и хуљама, по нитковима, који тјерају нашу ‘сељачку марву’ да брсти трње под туђинским, срамотним маџарским и бечким заставама“, писао је Крлежа (овде).

„У свеопћем нашем безглавију и безакоњу деветнаестог стољећа“, објашњавао је даље тај истински „идеолог Титове Југославије“ (како га је назвао Денис Куљиш), „између наше буњевачке догматике, крпа, закрпа, прикрпа и свеопће културне керпљачине, мучен убитачним слутњама, Старчевић је гледао маџарске препредене тате слободе, уроту наше глупости, крштену нашу дијетенкласну живину, накот, благо, марву и проклету пасмину нашег прошлог стољећа у магнатским суркама, гдје продају наше интересе за биједне пештанске стипендије. Као Старчевић, ту нашу стварност није гледао тако јасно ниједан наш умјетник онога времена“ (овде 20 и даље).

Цела ова крлежијанска бујица речи, међутим, служила је само за то да прикрије прави значај Старчевића за хрватску политичку културу. Чак и Крлежијана, Лексикографског завода Хрватске, не може а да не призна да „уколико је К. био некритичан према иједној од водећих хрватских личности, то се зацијело односи на Старчевића.

Крлежин је Старчевић донкихотовски пунтар: `Стари`, који пљује на Штросмајерову `жлицу душевног сладоледа`, `стара полудјела кореника`, `најлуциднија наша глава`“. „А у временима кад је Старчевић био крајње политички сумњив“, стоји у Крлежијани, „К. га је најчешће бранио као безазлена романтичара, који умире `као манијак`, попут свих Крлежиних Дон Кихотâ – Крижанића, Супила и Радића“.

Међутим, тај безазлени романтичар Старчевић заправо је идеолошки припремио терен за Покољ 1941-1945. Он је Србе дехуманизовао, избацио из реда људи и прогласио животињама.

Позивам читаоца да само баци поглед на Старчевићеву књигу Pasmina Slavoserbska у Hervatskoj, из 1876, која се цела може наћи на нету (овде). Коју год страну окренете видећете да су Срби „накот“ (41; негде „разбојнички накот“; 40), животињска врста („пасмина“) коју заправо не чине људска бића, него „скотови“: „Заробише Турци пасмине 50.000 комадах. За тих скотовах, продаваше Турци за чизму (мушкарце – С. А.), опанке-ли под избор Сербкиње девојке“ (33).

Срби, међутим, нису тек какве животиње. Они су особито „нечиста пасмина“ (31) која „у потаји рове“ (исто). Срби, наиме, као какви паразити разарају народ на чију територију се населе (103) и чију „земљу оскверњују“ (72). Због тога се „зналци (те) пасмине противише ројењу њезину у ове крајеве (тј. у Хрватску – С. А.)“ (35). Тај „тко је пасмину амо вабио“ (48) – Беч – начинио је страшно зло Хрватима, поготово давши Србима повластице, који су их тражили тек „да могу без страха красти и отимати“ (50).

Пошто Срби и нису људи, они се никако не могу поредити с Хрватима, јер би то значило „примеравати пасмину с народом“ (55). Будући да су „скотови“, Србе можете требити како вам је воља. Зато Старчевић с нескривеном милином наводи пример како, негде крајем XVI века, „Хервати, у Перушићу набише их на ражањ пак их испекоше“ (42).

Ма лудак! – рећи ћете. Али, тај луђак је крајем XIХ века, како стоји у Крлежијани, „предводио средишњу хрватску националну организацију“ и „још за живота постао предметом култа“, као „Стари“ и „отац домовине“. Старчевићанци су, наиме, у различитим облицима и дериватима, били друга по снази политичка струја у Сабору, 1880-1914. (овде 238, 301, 309, 310). Исто је било и у Далмацији (овде 186).


(Извор)
Старчевићанци би, заправо, били и први (238), да изборни закон у Хрватској није ограничио право гласа на свега 2% становника (доцније 6%; 309). Трећину бирача чинили су чиновници (овде), па како се гласало јавно, опортунисти су гласали за мађароне, „а сви Срби, чинећи сами 26% становништва Хрватске, били су против старчевићанаца“ (овде).

Но, да је постојало опште право гласа и тајно гласање, старчевићанци би, јамачно, имали већину у Сабору. Јер, како пише Адам Прибићевић, „поткрај деветнаестог века старчевићанска параноја захватила је већину хрватског народа“, а „омладина хрватска била је скоро сва старчевићанска“.

Следи други део

Опрема: Стање ствари

(Све о Српској, 23. 12. 2019)
Ako imas dilemu onda je uvek pravi odgovor Komunisti.
Tu nema greske Smoki.
Verovatno.
 

piciginx

Buduća legenda
Poruka
38.395
Moja je poenta da kažeš: izvinite i začepiš gubicu na toj temi

To je poenta svake polemike o Jasenovcu sa Hrvatima
Ti si obična prostakuša sa vrlo smanjenim umnim sposobnostima.

Ovdje se ne polemizira o Jasenovcu nego sociologu koji kaže da su njegove kolege ukurcu jer ne misle kao on.
 

gost 338757

Primećen član
Poruka
575
Treba imati u vidu da je pored Jasenovca cela NDH bila stratiste.
Devedesetih godina xx veka , Molosevic nije smeo da da primi delegaciju logorasa koji su ucestvovali u proboju logora .
Ispovesti prezivelih su bile strasne , ali nije zeleo da potpiruje mrznju izmedju Srba i Hrvata .
Logorasi nisu spominjali samo Jasenovac vec ukupan broj zrtava u teritiriji koju je drzala NDH .
Po izjavi jedne od logorasica koja je pobegla u poznatom proboju iz logora :
" Te noci Ustase su slavile u logoru i dosta pili , tako da su manje pazili na bezbednost logora sto
su oni i i delimicno iskoristili. " da nastavim njen govor " Kada Vama Srbima potomci tih Ustasa , nekad budu smeli
da kazu - sta su oni tad u logoru proslavljali , onda ce te znati koloko je naroda i Srba pobijeno u celoj NDH. "
Razumeo sam sta je ona kroz suze secanja htela da kaze .
....................................................................................................................................................................................
 

Nataša Rostova

Buduća legenda
Banovan
Poruka
27.262
Ti si obična prostakuša sa vrlo smanjenim umnim sposobnostima.

Ovdje se ne polemizira o Jasenovcu nego sociologu koji kaže da su njegove kolege ukurcu jer ne misle kao on.
Dobro, uključi se u tu polemiku, a Jasenovac ne diraj... drago mi je da si shvatio pentu (ove kvalifikacije shvatam kao nužnost, da lakše prebrodiš prihvatanje stvarnosti i opraštam ti ) mog posta i već si zaboravio Jasenovac .. Napreduješ
 
Poruka
3.362
Moja je poenta da kažeš: izvinite i začepiš gubicu na toj temi

To je poenta svake polemike o Jasenovcu sa Hrvatima
Hrvati su ko opiljci gvoždja, za njih je Jasenovac prosto magnet, samo vikneš "JASENOVAC!" i oni se prenu i usprave, ko retriveri su.
Pitam se samo što, ako je pobijeno samo 10,000 ili 20,000 Srba, ih pa šta je to, ni 3 cele Srebrenice!
....
Što li se toliko brecaju na taj Jasenovac?
 

piciginx

Buduća legenda
Poruka
38.395
Dobro, uključi se u tu polemiku, a Jasenovac ne diraj... drago mi je da si shvatio pentu (ove kvalifikacije shvatam kao nužnost, da lakše prebrodiš prihvatanje stvarnosti i opraštam ti ) mog posta i već si zaboravio Jasenovac .. Napreduješ
Promućkati prije upotrebe.

Neka ti netko stariji pomogne da ne upadaš bez padobrana.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.