.
Priznajem da nisam bila dovoljno mudra
da umem da se strpim,sačekam,
nego sam obezglavljeno jurila
ispred tvojih reči...
Ali,zar je i moglo tvoje strpljenje
da njih,zahuktale,spreči?
Je li to sposobnost za trgovanje
koja i u ljubavi postoji?!
Ja umem da kroz običnu reč
provučem osmeh,zagrljaj,poljubac..
i umem da ostanem uzdignute glave
i kada poraz primam.
Jer,samo ponos na kraju imam
koji me hrabri da u bolu opstajavam.
Ne mogu,a da ne volim bespoštedno
ne znam da sebe tešim i zamajavam,
ja umem samo da prepoznam vredno...
Jedino na taj način voleti znam,
da uzmem što želim i da željeno dam.
Da još postoje ona nekadašnja pisma
što ih olovka kolornom hartijom piše
zelenom,plavom,ružičastom,žutom...
možda bih tada najbolje znala
da ti naslikam portret ljubavi naše,
tada bih najbolju sebe dala.
Slikala bih ti ljubav čarobnim bojama
koje samo mašta može da stvori
i ti bi tada prvi put saznao
kako mi dušu strašni strah steže,
strepnja da ništa nije dovoljno jako
da nas dvoje zauvek zna da veže.
Umesto slike,remek-dela mog uma
ostaje ti samo ova pesma
čežnjivih,uzdrhtalih rima,
još samo u njoj me,onako prave
nemirne,uzavrelih strasti ima..
Napisana tužnim notama D-mola,
ona je naš balkanski blues magle i dima.
I dalje zaljubljenim bojama
naše odvojene živote slikam
i mirisom prošle mladosti setno dišem.
Ustvari...ja zbog toga i danas tugujem
i zbog toga ti neposlata pisma pišem.
Izgleda da se još radujem kao dete
zbog ljubavi naše zauvek prošle..
I svečano ti svedočim onim najvećim
samim imenom živoga Boga,
da srećna sam što negde postojiš
srećna dovoljno..samo zbog toga.
..
Priznajem da nisam bila dovoljno mudra
da umem da se strpim,sačekam,
nego sam obezglavljeno jurila
ispred tvojih reči...
Ali,zar je i moglo tvoje strpljenje
da njih,zahuktale,spreči?
Je li to sposobnost za trgovanje
koja i u ljubavi postoji?!
Ja umem da kroz običnu reč
provučem osmeh,zagrljaj,poljubac..
i umem da ostanem uzdignute glave
i kada poraz primam.
Jer,samo ponos na kraju imam
koji me hrabri da u bolu opstajavam.
Ne mogu,a da ne volim bespoštedno
ne znam da sebe tešim i zamajavam,
ja umem samo da prepoznam vredno...
Jedino na taj način voleti znam,
da uzmem što želim i da željeno dam.
Da još postoje ona nekadašnja pisma
što ih olovka kolornom hartijom piše
zelenom,plavom,ružičastom,žutom...
možda bih tada najbolje znala
da ti naslikam portret ljubavi naše,
tada bih najbolju sebe dala.
Slikala bih ti ljubav čarobnim bojama
koje samo mašta može da stvori
i ti bi tada prvi put saznao
kako mi dušu strašni strah steže,
strepnja da ništa nije dovoljno jako
da nas dvoje zauvek zna da veže.
Umesto slike,remek-dela mog uma
ostaje ti samo ova pesma
čežnjivih,uzdrhtalih rima,
još samo u njoj me,onako prave
nemirne,uzavrelih strasti ima..
Napisana tužnim notama D-mola,
ona je naš balkanski blues magle i dima.
I dalje zaljubljenim bojama
naše odvojene živote slikam
i mirisom prošle mladosti setno dišem.
Ustvari...ja zbog toga i danas tugujem
i zbog toga ti neposlata pisma pišem.
Izgleda da se još radujem kao dete
zbog ljubavi naše zauvek prošle..
I svečano ti svedočim onim najvećim
samim imenom živoga Boga,
da srećna sam što negde postojiš
srećna dovoljno..samo zbog toga.
..
