Publika danas tapše poznatima.
Tapše onima koji su na naslovnicama, u serijama, u filmovima, na televiziji.
Tapše jer ih prepoznaje, a ne zato što u njima vidi umetnost.
Slava je postala valuta, a umetnost je ostala siromašna.
U pozorištima, na ekranima, u serijama - mediokriteti pune prostor.
Oni su poznati, ali nisu umetnici.
Oni imaju aplauz, ali nemaju dar.
Publika nije vaspitana da razlikuje umetnost od osrednjosti.
Ona aplaudira šundu i kiču, jer joj niko nije pokazao šta je umetnost.
Pitanje je:
hoćemo li ikada imati publiku koja razlikuje umetnost od osrednjosti?
I još važnije:
ko je taj koji treba i može da edukuje publiku u tom smeru?
Da li je to kritičar, koji je često zarobljen u sopstvenim interesima?
Da li je to profesor, koji predaje umetnost kao teoriju, a ne kao život?
Da li je to umetnik, koji bi morao da rizikuje i pokaže razliku, makar ostao bez aplauza?
Živimo u davljenju šunda i kiča.
Živimo u vremenu gde se aplauz meri brojem pratilaca, a ne snagom umetničkog izraza.
Živimo u vremenu gde se publika ne vodi, nego se zavodi.
Ako publika ne bude edukovana, umetnost će ostati u podrumima, u arhivama, u sećanjima.
Ako publika ne nauči da razlikuje, onda će mediokriteti zauvek biti kraljevi scene.
Slava ne znači umetnost.
Umetnost nije biti poznat.
Umetnost je dar, rad, dubina, rizik, istina.
Slava je buka.
Slava je samo reflektor, a reflektor ne znači svetlost.
Umetnost je tišina koja traje.
