Slava i tragedija Oskara Vajlda

vladalacsveta

Početnik
Poruka
9
Pisac koji je za kratko vreme doživeo vrhunac uspeha i totalni pad bio je Oskar Vajld. Nekim piscima tamnica je bila početak književne karijere, nekima dalji podstrek za rad, a za Oskara Vajlda bila je grobnica u kojoj su iskopneli i njegov dar i snaga. Godina 1892. za autora „Slike Dorijana Greja“ bila je period velikog uspeha. Njegove drame i komedije se izvode na najvećim londonskim pozornicama, a njegovim ekscentričnim ispadima pričaju se anegdote. Jedna od tih anegdota nastala je posle premijere komada „Lepeza ledi Vindermir“. Oduševljena publika je tražila uporno da se posle završene predstave pojavi autor. Na molbe i preklinjanja glumaca i upravnika pozorišta Vajld je jedva pristao da izađe na pozornicu. Sama njegova pojava je bila predstava: ekstravagantno obučen, sa zelenim karanfilom u reveru, cigaretom u ustima: Oduševljenoj publici kaže sa puno ironije: „Gospođe i gospodo! Možda nije sasvim korektno pušiti pred vama, ali se meni čini da je nekorektno i što vi meni smetate da pušim“.


Nastavio je da priča arogantno i nemarno. Publika je prihvatila svaki hir omiljenog pisca, i aplaudirala. Vajld se smešio misleći da će ga ti isti ljudi uskoro obasuti pogrdama i potpuno uništiti. Hir mase? Kazna za odstupanje od uobičajenih moralnih normi? Možda je Oskar Vajld najbolje objasnio svoju tragediju. U čuvenom delu „Slika Dorijana Greja“ piše: „Oko svake telesne i duhovne izuzetnosti lebdi zla kob, neka vrsta zle kobi koja, izgleda, kroz istoriju u stopu prati pogrešne korake kraljeva. Bolje je ne razlikovati se od svojih bližnjih. U ovom svetu najbolje prolaze ružni i glupi. Oni mogu mirno da sede i da bezbrižno posmatraju igru. Ako ne znaju ništa o pobedi, oni su bar pošteđeni saznaj o porazu. Svi ćemo ispaštati zbog onoga što su nam bogovi dali, strašno ispaštati: zbog svog položaja i bogatstva, zbog svoje pameti, takva kakva je, zbog svoje umetnosti, bilo šta da ona vredi, zbog svoje lepote...“


Iste godine Vajld je upoznao mladog aristokratu i pesnika Ferda Daglasa. Mladi lord je izuzetno lep, obrazovan, šarmantan. I tada se nešto neobično dogodilo sa piscem. U njemu se probudila, do tada prikrivena osećanja. Bio je oženjen, otac dvoje dece, ali lord Daglas sve više zaokuplja njegove misli i osećanja. O njihovom neobičnom prijateljstvu javno su pričali u otmenim londonskim krčmama i novinskim redakcijama. Skandal je bio na pomolu. Kruti viktorijanski moral nije dozvoljavao nikakva razmimoilaženja sa opšte prihvaćenim društvenim normama. Svako ko bi im se suprotstavio bio je kažnjen opštom osudom koju je masa, u takvim prilikama, nemilosrdno izricala. Saznavši za vezu svog sina i Vajlda, stari lord Daglas, nekadašnji piščev prijatelj javno ga je optužio i uvredio. Vajld na uvredu odgovara pred tužbom londonskom sudu. Ali tužba se ubrzo pretvorila u optužbu. Prijatelji i rođaci, sluteći tragičan rasplet ovog suđenja, predlagali su mu da beži iz Engleske. Kažu da je pisac odbio njihov predlog samouvereno izjavljujući: „Ne mogu odoleti želji da postanem robijaš“. I želju su mu uskoro ispunili. Izveden je pred sud i optužen za povredu javnog morala protiv prirodni blud. Na sudu je po svom običaju bio drzak i arogantan, još zanesen slavom i uspehom nije verovao da mu se nešto ozbiljno može dogoditi. Sa njegovog suđenja sačuvana su ova osećanja. Pročitali su jedno previše intimno i lascivno pismo Vajldovo upućeno lordu Daglasu. Sudija je pitao slavnog pisca? „Da li ste vi obično ovako pisali lordu Daglasu“? „Obično. Nikako, pa ni ja ne bih mogao pisati takva pisma svaki dan“. Za neki nemoralan spis je utvrđeno da mu nije pripadao. Sudija ga je pitao: „Priznajete li bar da je ovo izdanje nemoralno“? „Još gore. Priznajem da je rđavo napisano.“ Kada su ga pitali šta misli o Bogu, čuli su ovu izjavu: „Rekoh, da će svet brzo propasti, jer polovina čovečanstva ne veruje više u Boga, a druga polovina ne veruje više u mene“. Sud razgnevljen njegovim drskim ponašanjem osudio ga je na dve godine robije. Svu imovinu su mu prodali na licitaciji. Prijatelji, kao što često biva u takvim situacijama, napustili su ga i zaboravili. Njegova supruga je, sa sinovima, pobegla iz Engleske. I publika više nije bila naklonjena slavnom piscu. Drame, do tada rado gledane, skinuli su sa repertoara svih pozorišta. Izdavači se nisu više interesovali za njegove knjige. Čuveni roman „“Slika Dorijana Greja“ objavljen je ponovo tek 1928. godine. Njegova književna i društvena karijera bila je zapečaćena. Život se poigrao sa Oskarom Vajldom na najsuroviji način: iz sjaja i slave pao je u najdublju bedu i samoću. Maja 1895. godine Vajld je postao robijaš tamnice Reding. Svoje elegantno odelo, svilene košulje i prsluke, cvet na reveru, zamenio je prljavim robijaškim odelom broj 33. Ali pisac još nije bio slomljen. Oduzeli su mu sve, ali najdragocenije, njegov pesnički dar, niko mu nije mogao oduzeti. U tami i samoći Vajld je napisao svoje čuveno delo „De Profundis“. Delo je posvetio mladom lordu Daglasu prema kome je još uvek gajio nežna osećanja. „De Profundis“ je objavljen tek nekoliko godina posle piščeve smrti. Dok je Vajld ležao u tamnici francuski književnici su pokušali da ga rehabilituju. U više pariskih časopisa objavljeni su polemički članci, priređena su predavanja o uhapšenom piscu, nekoliko njegovih komada je prikazano na pariskim pozornicama. Ali hladne engleske puritance ni malo nije tronula francuska sentimentalnost. O svojim sunarodnicima Vajld je napisao u eseju „Duša čoveka u socijalizmu“: „Ne postoji ni jedan pravi pesnik ili prozaik u ovom stoleću kojem britanska publika nije svečano dodelila diplomu nemorala. Te diplome kod nas praktično igraju ulogu onoga što je u Francuskoj formalno priznanje Akademije književnosti.


U tamnici, u dugim časovima očaja i samoće, sećao se svog detinjstva, mladosti, srećnih dana. U svojim uspomenama je napisao: „Pripadam plemenitoj irskoj porodici. Moj otac ser Vilijems je bio lekar, antikvar i književnik. I moja majka je pisala stihove. Moje detinjstvo je bilo ružičasta poema potpune sreće. U mladosti me je veoma privlačila nauka. I posvetio bih joj se da u osamnaestoj godina na Oksfordskom univerzitetu ne dobih sve nagrade za poeziju“. U tamnici je zamislio svoju „Baladu o tamnici u Redingu“ koju je objavio po izlasku iz zatvora. Jedini prijatelj koji mu je pisao, slao knjige i obaveštavao ga o književnim novostima bio je Robert Ros. Njega je pisac odredio za izvršitelja svoje književne oporuke. Dve godine provedene iza tamničkih zidina ostavile su dubok trag u Vajldu. Njegova vedrina, samouverenost, sjaj pojave i njegove reči, nestali su zauvek. Iz Redinga je izašao četrdesetogodišnji osedeli i izborani starac u kome niko nije mogao da prepozna čuvenog pisca. Dani njegovog briljantnog uspeha kod engleske publike i u londonskim aristokratskim salonima otišli su u nepovrat. Niko ga nije želeo i niko se nije interesovao za njegov književni rad i delo. Brod koji tone svi su napustili. Kao da su se obistinile njegove reči. „Svi ćemo ispaštati, strašno ispaštati...“
Omražen, ismejan i napušten Oskar Vajld je promenio ime u Sebistijan Melmot. Prvo je otišao u grad svoje mladosti i lepih uspomena - Pariz. Ali ni ovde ga nisu srdačno primili, robijaški žig i priče o njegovom homoseksualnom prijateljstvu pratili su ga svuda.
Na svetlim pariskim bulevarima, u zadimljenim bistroima, u pozorištima, na licima prolaznika tražio je Oskar Vajld srećne dane svoje mladosti. Sve je bilo uzaludno, sa svih strana pritiskali su ga jezivi zidovi Redinga. Kuda? Lutao je mesecima Italijom i vratio se ponovo u Pariz. Bio je fizički iscrpljen i oronuo, psihički nesposoban, bez sredstava za život i nade u bolje dane. Ipak je uspeo da potpiše nekoliko ugovora za nove komedije ali nije bio sposoban da ih ispuni. Kao i da je poslednji trag njegovog dara ostao iza sumornih zidova Redinga. Krajem novembra 1908. godine u hotelu „Alzas“ ugasio se život nesrećnog pisca. Umro je na početku novog stoleća, još mlad u 44. godini. Do poslednjeg boravišta ga je ispratilo nekoliko retkih poznanika iz pariskih bistroa.
 
oscar%20wilde.jpg


"Umetnost je u stvari ogledalo posmatraca- a ne, zivota." :cool:
 
~Slavuj i ruza~



"Rekla je da ce igrati sa mnom ako joj donesem crvenu ruzu" - tuzno je govorio mladi student - "ali u celom mom vrtu nema ni jedne crvene ruze".

Iz svog gnezda na hrastu slushao ga ja slavuj i pitao se, gledajuci ga kroz bujno hrastovo lishce, kako da mu pomogne.

"Ni jedne jedine crvene ruze u mom vrtu" - ochajno je ponavljao student i njegove lepe ochi ispunishe se suzama. "Boze, kako sreca zavisi od beznachajnih sitnica! Prochitao sam sve shto su mudraci sveta napisali, sve tajne filosofije sam savladao, a eto, samo zbog toga shto nemam jednu crvenu ruzu, moj zivot je upropashcen."

"Evo najzad nekoga ko istinski voli" - reche slavuj. "Nocima sam pevao o njemu, iako ganisam poznavao; nocima sam prichao njegovu prichu zvezdama, a eto, sad ga i vidim. Kosa mu je tamna kao cvet zumbula, usne su mu crvene kao ruza njegove zelje, ali strast je uchinila njegovo lice bledim kao slonovacha, a tuga je utisnula svoj pechat na njegove vedje."

"Princ sutra uveche priredjuje bal" - nastavi mladi student - "i moja voljena ce biti tamo. Ako joj donesem crvenu ruzu, plesace sa mnom do zore. Ako joj donesem crvenu ruzu, drzacu je u naruchju i ona ce nasloniti glavu na moje rame; njena ruka ce pochivati u mojoj. Ali, u mom vrtu nema ni jedne crvene ruze, pa cu morati da sedim sam, a ona ce bezobzirno proci pored mene ne udostojivshi me ni jednog osmeha. Srce ce mi prepuci od tuge."

"On zaista istinski voli" - reche slavuj. "Ono o chemu ja pevam on dozivljava kao patnju. Zaista, ljubav je divna stvar. Dragocenija od smaragda, skupocenija od finih opala. Ona se ne moze kupiti za bisere ni za safire; ljubav se ne izlaze po pijachnim tezgama. Trgovci ne mogu da je kupe, niti se ona moze meriti na juvelirskoj vagi."

"Muzichari ce sedeti u orkestru" - reche mladi student sa setom - "i svirati svoje gudachke instrumente; moja voljena ce igrati uz pratnju harfe i violine. Igrace tako leprshavo da njene noge nece dodirivati pod, a udvarachi obucheni u odela veselih boja, tiskace se oko nje. Ali sa mnom ona nece igrati, jer nemam crvenu ruzu da joj poklonim!" - reche i ochajno se baci na travu. Onda zari svoje lepo lice u shake i gorko zaplaka.

"Zashto on plache?" - pitao je mali zeleni gushter protrchavshi pored njega sa zadignutim repom.

"Zbilja zashto?" - chudio se leptir koji je leprshao krilima udvarajuci se zraku sunca.

"Stvarno zashto?" - shaputao je krasuljak svom susedu tihim mekanim glasom.

"On plache zbog crvene ruze" - reche slavuj.

"Zbog crvene ruze!?" - chudili su se oni. "Pa to je smeshno."

Mali gushter koji je bio malchice zajedljiv u brk mu se nasmeja.

Ali slavuj je razumeo tajnu studentove tuge i cutke ga je posmatrao s hrasta razmishljajuci o tajnama ljubavi.

Onda rashiri krila, polete i poche da kruzi u vazduhu. Poleteo je preko gaja kao senka; kao senka je preleteo iznad vrta.

Na travnjaku se nalazio divan ruzin grm. Kad ga je slavuj ugledao spusti se na jedan njegov izdanak.

"Daj mi jednu crvenu ruzu" - reche slavuj. "Zauzvrat ja cu ti otpevati prekrasnu pesmu."
Ali ruzin grm odmahnu glavom.


"Moje ruze su bele" - odgovori. "Bele kao morska pena, belje od snega na vrhu planinskom. Idi kod moje sestre iza starog sunchanog chasovnika, mozda ce ona moci da ti ispuni zelju.

Slavuj odlete do ruze shto je rasla iza sunchanog chasovnika. "Daj mi jednu crvenu ruzu" - zamoli je slavuj svojim umilnim glasom. "Dacu ti moju najlepshu pesmu za uzvrat."

Ali ruza odmahnu glavom.

"Moje su ruze zute" - reche. "Zute kao kosa morske sirene shto sedi napostolju od cilibara, zuce od sunovrata shto cveta po livadama pre nego shto im kosach dodje u pohode. Ali idi mojoj sestri shto raste ispod studentovog prozora: mozda ce ona moci da ti da ono shto trazish."
I slavuj odlete do ruze shto raste pod studentovim prozorom. "Daj mi jednu crvenu ruzu i ja cu ti otpevati svoju najlepshu pesmu."
Ali ruza odrichno zatrese glavom.


"Istina, moje ruze su crvene" - reche ona - "crvene kao golubije noge, crvenije do velikih krljushti korala shto trepere u pecinama okeana. Ali, od zime su mi promrzle zile, mraz je zatro moje pupoljke, oluja je polomila moje grane i ove godine necu imati ruza."

"Jedna crvena ruza je sve shto trazim" - preklinjao je slavuj. - "Samo jednu crvenu ruzu. Zar bash nikako ne mogu da dobijem jednu crvenu ruzu?"

"Postoji jedan nachin" - reche ruza. "Ali taj nachin je toliko uzasan da se ne usudjujem ni da ga pomenem."
"Slobodno reci" - molio je slavuj. "Ja se ne bojim."
 
"Ako hocesh da dobijesh crvenu ruzu" - reche ruzino drvo - "morash je stvoriti od muzike na mesechini i krvi iz svog sopstvenog srca. Moracesh da mi pevash sa grudima naslonjenim na trn. Celu noc cesh mi pevati, sa grudima tako postavljenim da trn mora probosti tvoje srce. Tvoja sopstvena krv mora da teche u moje vene i da postane moja."

"Smrt je velika cena za jednu crvenu ruzu" - reche slavuj - "a zivot je svakome drag. Prijatno je sedeti u zelenoj livadi i posmatrati sunce kako se vozi nebom u svojoj kochiji od zlara i mesec u kolima od srebra. Opojan je miris glogovog cveta, divni su zvonchici shto se kriju po livadama i vres shto cveta po rudinama. Pa ipak, ljubav je vaznija od zivota, a shta je srce ptice u poredjenju sa srcem choveka?"

Slavuj rashiri krila i poche kruziti iznad studentove bashte.

Klizio je iznad leja sa cvecem kao senka, kao senka je proleteo iznad polja.

Mladi student je josh lezao na travi gde ga je ostavio; suze se josh nisu osushile u njegovim lepim ochima.

"Budi srecan" - reche slavuj - "budi zadovoljan: dobicesh crvenu ruzu. Stvoricu je svojom pesmom na mesechini i krvlju iz svog srca. Sve shto trazim zauzvrat jeste da budesh veran svojoj ljubavi, jer ljubav je mudrija od filosofije, premda je filosofija zaista mudra. Jacha je od moci premda je moc zaista mocna. Njena krila su plamene boje. Telo joj takodje ima boju plamena. Usta su joj sladja od shecera, njen dah je prijatniji od tamjana."

Student podize pogled sa trave i poche slushati, ali nishta nije razumeo shta mu je slavuj govorio, jer on je znao samo stvari koje su bile zapisane u njegovim knjigama.

Ali stablo starog hrasta je sve razumelo i rastuzilo se, jer je ono snazno volelo malog slavuja koji je odabrao njegovo stablo da u njemu nachini svoje gnezdo.

"Otpevaj mi jednu pesmu za oproshtaj!" - reche hrast - "bicu veoma usamljen kad odesh."

Slavuj ispuni zelju svom stanodavcu; njegov glas je lichio na klobuchanje vode u srebrnom krchagu.

Kad je slavuj zavrshio pesmu, student ustade i izvadi svoju beleznicu i grafitnu olovku iz dzepa.

"On poseduje formu" - reche student sam sebi dok je shetao kroz lug - "koju mu niko ne moze osporiti, ali kako stoji sa osecanjima? Nazalost, odgovor je odrichan. U stvari, slavuj je kao i vecina umetnika: on je savrsheni stil bez trunke iskrenosti. On ne bi pristao da se zrtvuje za druge. On ne misli ni o chem' do o svom pevanju, a svi znaju da su umetnici sebichni. Pa ipak , mora se priznati da slavuj ima divne note u svom glasu. Shteta shto one ne znache nishta i shto se ne mogu korisno upotrebiti." I on udje u svoju sobu, izvali se na krevet i utonu u misli o svojoj ljubavi, onda u dubok san.

A kad je mesec izashao na nebesko prostranstvo u svojoj srebrnoj kochiji, slavuj je odleteo na ruzin grm i naslonio grudi na oshtar trn. Celu noc je pevao sa grudima naslonjenim na trn, a kristalno hladni mesec, zanesen njegovom pesmom, zamalo nije zakasnio na sastanak sa ruzoprstom zorom. A slavuj je pevao celu bogovetnu noc. Trn je sve dublje prodirao i krv je polako tekla iz njegovih grudi.

Najpre je pevao o rodjenju ljubavi u srcu dechaka i devojchice. A na najvishem izdanku razvijala se prekrasna ruza: latica po latica kako je pesma odmicala. U pochetku je bila bleda poput izmaglice shto lebdi nad rekom, bleda ko stopa jutra, srebrnasta kao krila zore. Kao senka ruze u ogledalu od srebra, kao senka ruze u fontani, tkva je bila ruza sto je razvijala latice na najvishem izdanku ruzinog drveta.

Ali, ruzino drvo upozori slavuja da treba jache da pritisne grudima na trn. "Pritisni jache mali slavuju: - govorio je ruzin grm - "inache ce dan svanuti pre nego shto ruza bude dovrshena."

Slavuj jache naleze na trn, njegova pesma je postajala sve glasnija, jer je pevao o rodjenju strasti u srcu mladica i devojke.

I nezna rumen poche polako da ispunjava nezne latice kao shto rumeni lice mladozenje kada poljubi usne svoje neveste.

Ali, trn josh nije bio prodro u njegovo srce, pa je ruzino srce josh bilo bledo: samo krv iz slavujevog srca mogla je da oboji grimiznocrvenom bojom ruzino srce.

Ruzino drvo ponovo opomenu slavuja da grudima jache pritisne trn.

"Pritisni jache, mali slavuju" - reche grm - "inache ce se zabeleti dan pre nego shto ruza bude dovrshena."

Slavuj uchini kako mu reche drvo i trn najzad dodirne njegovo srce: oshtar bol poput strele prostruji njegovim telom.

Bio je to oshtar, preoshtar bol; pesma je postajala sve lepsha, jer slavuj je pevao o ljubavi shto ne umire o grobu.

I divna ruza postadew grimiznocrvena, kao ruza istochnog neba.

Grimiznocrven je bio pojas latice, grimiznocrveno kao rubin bilo je njegovo srce.

Sad je slavujev glas polagano zamirao; njegova krilashca pocheshe leprshati; koprena pade preko njegovih ochiju: osecao je kako ga ropac gushi u grlu.

Poslednji talas pesme napustio je njegove grudi i toliko je ocharao bledi mesec da za trenutak zaboravi na zoru i ostade josh malo da boluje na nebu.

I crvena ruza je chula poslednje akorde slavujeve pseme, sva zadrhta od zanosa i razvi svoje nezne latice na prohladnom jutarnjem vazduhu.

Odjek odnese slavujevu pesmu u purpurne pecine u brdima i probudi usnule pastire. Pronosila se kroz rechnu trsku. Trska prenese njenu poruku morskim prostranstvima.

"Gle, gle!" - reche ruzin grm - "ruza je zavrshena".

Slavuj, medjutim, ne reche nishta: lezao je mrtav u visokoj travi sa trnom u srcu.

U podne student otvori prozor i pogleda u bashtu.

"O Boze, kakva sreca!" - reche. "Nebo mi je darovalo crvenu ruzu. Kako je divna! Niakda nisam video tako lepu ruzu. Toliko je lepa da sam siguran da ima neko drugo latinsko ime."

On se naze kroz prozor i ubra crvenu ruzu.
 
Onda stavi sheshir na glavu i otrcha profesorovoj kuci sa ruzom u ruci.
Profesorova cerka je sedela na pragu i motala plavu svilu, a njen mali pas lezao je kraj njenih nogu.
"Rekla si da cesh igrati sa mnom ako ti donesem crvenu ruzu" - reche student. "Evo najcrvenije ruze na svetu. Nocas cesh je nositi na srcu i dok mi budemo plesali, ona ce ti reci koliko te volim."
"Nazalost, ne slaze se sa mojom haljinom" - reche ona. "Sem toga, sin dvorskog savetnika mi je poslao prave dragulje, a zna se da su dragulji vredniji od cveca".

"E, pa da znash, chasti mi, ti si veoma nezahvalna" - reche student ljutiti i baci ruzu na ulicu. Tochak zapreznih kola predje preko nje.
"Nezahvalna?" - reche devojka. "Znash shta cu ti reci? Ti si jedan neotesani grmalj, eto shta si ti. Uobrazavash da si strashno pametan, a ti si, na kraju krajeva, samo obichni student. Ne verujem da si ikada nosio srebrne kapice na cipelama kakve ima sestric dvorskog savetnika" - i ona ustade sa stolice i udje u kucu.
"Kako je ljubav glupa stvar" - reche student odlazeci. "Nije ni izdaleka korisna kao logika, jer ljubav ne dokazuje nishta jer ona uvijek tvrdi neshto shto se niakda nece dogoditi i prisiljava choveka da veruje u stvari koje nisu istinite. U stvari, ljubav je sasvim nepraktichna, a buduci da u nashe vreme biti praktichan znachi sve, vracam se filosofiji. Metafizika je mnogo zanimljivija od ljubavi."
Tako se on vratio natrag u svoju sobu, izvukao jednu veliku prashnjavu knjizurinu i pocheo da chita.

~~~~~

black2.jpg

~~~~~

Koliko nerazumijevanja... koliko sebichnosti... Nekoliko pogreshnih rijechi nachinile su pravu tragediju. Zapamtite, postoje stvari koje se nikada ne smiju olako shvatati, koje nikada nisu bile, niti jesu sada, niti ce ikada biti trivijalne.
 
Meseceva_kci:
Meni se jako svidja pricha "The Happy Prince".
Inache, bash danas sam kupila zbirku svih njegovih bajki...
meni je mama kupila njegove bajke kad sam bila mozda prvi drugi razred. poslednja u knjizi je bila o mesecevim sinu (zaboravila kako se zove:oops: ). sve je bilo divno do poslednje strane, gde pise da je bio srecan do kraja zivota, ali nije jos dugo ziveo, umro je posle par godina. toliko me je nervirao taj kraj da sam ga iscepala... nece on meni da kvari bajke i ono sto one znace... :) tek sam, kasnije, kad sam malo porasla:) , skapirala koliko su njegove bajke dobre, cak i sa takvim krajem...
 
linabg:
meni je mama kupila njegove bajke kad sam bila mozda prvi drugi razred. poslednja u knjizi je bila o mesecevim sinu (zaboravila kako se zove:oops: ). sve je bilo divno do poslednje strane, gde pise da je bio srecan do kraja zivota, ali nije jos dugo ziveo, umro je posle par godina. toliko me je nervirao taj kraj da sam ga iscepala... nece on meni da kvari bajke i ono sto one znace... :) tek sam, kasnije, kad sam malo porasla:) , skapirala koliko su njegove bajke dobre, cak i sa takvim krajem...
Ma koliko chudno zvuchalo, ja nikada nisam voljela bajke sa srecnim krajem.
Mozda je na evoluciju takvog mishljenja veliki uticaj imala moja prva nauchena pjesmica: znala sam napamet Jesenjinovu "Kerushu" kada mi je bilo manje od 2 godine...
 
Eh sta je vecna slava! Posle 150 godina, negde tamo u nekom Beogradu, u nekoj rupi, u cast tvog rodjenja i tvoje estetike grupa umetnika odrzi performans pod nazivom Bizzare Baazar! Pomerili ga sat ranije. :-( Zamalo da im kazem, ajde narode, vi to sve ponovo. :lol:
Nego jel' znate da je Oskara mama oblacila u zenske krpice kad je bio mali, zato sto je zelela devojcicu? I da je kasnije postao katolik? I da je voleo ljiljane i suncokret, a muziku ne? :-)
 
........."Ruznim i glupim ljudima najbolje je na svetu....."
........."Prijatelje biram po lepoti,neprijatelje po intelektu....."

Mislim da je Oskar prilichno zanimljiv za diskusiju...Toliko slobodouman u ono vreme...Zanimljivo je to shto ljudima njegovi stavovi ili mogu da se dopadnu,ili ga mrze-ne postoji sredina...Ja lichno mislim da je sve ono shto on pishe prilichno tachno,samo shto ljudi ne zele da priznaju....
Anyway,ovde mozete da komentarishete njega,njegove knjige,stavove......mislim da ima dosta toga za reci na ovu temu......
Sigurno ste svi chitali Dorijana Greja...bash me zanima mishljenje drugih ljudi o ovoj knjizi...ja sam fascinirana...i knjigom i piscem....
pishite.........
 
"Svako može da saoseća sa patnjama svojih prijatelja, ali je potrebna zaista posebna priroda da bi se saosećalo i sa njihovim uspehom."
"Svaki chovek ubija ono shto voli. "
"Cinik je chovek koji svemu zna cenu,a nichemu vrednost. "
"Sa svakom zenom razgovaraj kao da je volish,a sa svakim mushkarcem kao da ti je dosadan. "
"Samo zene i lekari znaju koliko je laz potrebna i korisna. "
Sve je rekao,naravno,Vajld.......
ochekujem komentare...... :)
 
Da jeste,zbog njegovog ljubavnika,chiji je otac bio neki faktor u to vreme...a i zbog orgijanja,shto je bilo nezamislivo...Ma zivot mu je bio skroz neobichan.......zvali su ga majstor skandala...Meni je zanimljivo da chitam o njemu.......Sama ta chinjenica da mu je majka bila shizofrenicharka a otac alkoholichar objashnjava dosta toga....Do devete godine Oskar je verovao da je zensko,poshto ga je majka tako oblachila...mislim da to u potpunosti opravdava njegovo sexualno opredeljenje....
Hvala shto si se javila.......
 
Jao,nisam videla da ova tema vec postoji......Obozavam oskara i super je shto postoji kutak posvecen njemu...Rujevit,mislim da si pomeshao neshto sa grchkim mitom o Narcisu........Bilo bi dobro otvoriti temu o grchkim mitovima........I ja obozavam srecnog princa....I mislim da sam upravo ozivela staru temu...drago mi je zbog toga......
"Chovek chini najvece greshke iz najplemenitijih pobuda. "
"Nasuprot radosti, tuga ne nosi masku. "
 

Back
Top