- Poruka
- 290.088
Кolonijalni mentalitet jači od mermera
Grčka želi da joj Ujedinjeno Кraljevstvo prizna sva vlasnička prava nad skulpturama sa antičkog hrama Partenona, dok je Britanski muzej, i to još isključivo nezvanično, spreman da razgovara o mogućnosti pozajmica kroz okvire međumuzejske saradnje
Najpoznatija i najkontroverznija muzejska priča na svetu počela je 1801. godine u Atini, ne pod okriljem mraka već pod vedrim atinskim nebom, kada je grupa majstora na Akropolj donela merdevine, skele, užad za penjanje, testere i čekiće sa idejom i vizijom lorda Elgina, ambasadora Velike Britanije, da istesterišu, skinu i u London prenesu delove spektakularnog mermernog friza koji je više od dva milenijuma krasio antički hram Partenon, sagrađen u 5. veku p. n. e. Razlog je vrlo jednostavan, Elgin je gradio kuću na svom posedu Brumhol u Škotskoj i trebalo je ukrasiti novi dom, pa ni manje ni više nego baš Fidijinim mermernim skulpturama. One su mu se dopale.
Tako počinju ova priča i spor oko vlasništva nad 2.500 godina starim mermernim skulpturama koje su brutalno odvojene od celine hrama i koje se danas nalaze u Britanskom nacionalnom muzeju. Fragmenti raštrkani između Atine i Londona se razlikuju samo po boji, grčki artefakti imaju ružičastu, svetlobraon nijansu nastalu dejstvom mediteranskog sunca i vetra, dok su fragmenti smešteni u Londonu 1930. godine poprimili veštačku belinu kada ih je muzejsko osoblje krvnički izribalo žičanim četkama kako bi postigli bleštavi efekat za koji se verovalo da će se više svideti posetiocima muzeja i odgovarati ukusu toga vremena.
Razaranje hrama se nije desilo samoinicijativno i spontano od strane ovih radnika, već na zahtev i uz dozvolu tadašnjeg ambasadora Velike Britanije pri Visokoj porti, Tomasa Brusa, poznatijeg kao Lord Elgin. Ovaj vandalski čin je bilo moguće sprovesti jer je Grčka bila pod viševekovnom otomanskom okupacijom i kao nesamostalna država nije imala mehanizme ni mogućnosti da ga spreči, a upitan je i nivo same svesti lokalnog atinskog stanovništva toga doba. Istovremeno, korupcija je bila do te mere rasprostranjena kod većine predstavnika otomanskih vlasti da su mnoge štetne ideje mogle biti realizovane kroz podmićivanje. Ipak, i pored takvog, za Grčku nepovoljnog istorijskog trenutka, značaj Partenona je bio suviše veliki da bi njegovo komadanje prošlo nezapaženo od Elginovih savremenika i njegovih sunarodnika. Jedna od najupečatljivijih osuda je svakako bila od engleskog pesnika Bajrona, koji je uživao gotovo podjednako veliku slavu kao i sami partenonski frizovi. Gordon Bajron je u svom spevu Putovanje Čajlda Harolda, uklanjanje skulptura sa Partenona jednostavno nazvao pljačkom. Dva veka kasnije, na sličan način je o tome govorio i student klasičnih nauka sa Oksforda, po imenu Boris Džonson, kasnije predsednik vlade Velike Britanije. On se doduše predomislio, kao što često biva kada politički interesi nadvladaju moralne skrupule.
Iako je Partenon nacionalni simbol jednog naroda, Grka, on je zbog svoje ogromne umetničke vrednosti istovremeno i univerzalni simbol celokupne zapadne civilizacije.
Oduvek su politika i kultura isprepleteni, ponekad na obostranu korist, često nauštrb ove druge. Skulpture sa Partenona se nikad ne bi obrele u Londonu da su istorijske i političke prilike 19. veka bile drugačije.
Britanski muzej, pahiderm i mastodont koji sporo hvata korak sa vremenom i izmenjenim okolnostima, ipak je nedavno zauzeo stav da želi da „promeni temperaturu debate“ o skulpturama. Nema sumnje da je Britanski muzej na začelju ideja progresa i dekolonizacije, ali ankete javnog mnjenja na koje nisu neosetljivi, jer to su u krajnjoj liniji ipak potencijalni posetioci, ukazuju na promenu društvene klime koja je bez presedana. Britanska YouGov anketa je pre nekoliko meseci pokazala da većina od 59 odsto Britanaca smatra da skulpture pripadaju Grčkoj, 18 odsto ispitanika želi da one ostanu u Londonu, a 22 odsto je odgovorilo da ne zna dovoljno o temi da bi doneli zaključak.
link
Grčka želi da joj Ujedinjeno Кraljevstvo prizna sva vlasnička prava nad skulpturama sa antičkog hrama Partenona, dok je Britanski muzej, i to još isključivo nezvanično, spreman da razgovara o mogućnosti pozajmica kroz okvire međumuzejske saradnje
Najpoznatija i najkontroverznija muzejska priča na svetu počela je 1801. godine u Atini, ne pod okriljem mraka već pod vedrim atinskim nebom, kada je grupa majstora na Akropolj donela merdevine, skele, užad za penjanje, testere i čekiće sa idejom i vizijom lorda Elgina, ambasadora Velike Britanije, da istesterišu, skinu i u London prenesu delove spektakularnog mermernog friza koji je više od dva milenijuma krasio antički hram Partenon, sagrađen u 5. veku p. n. e. Razlog je vrlo jednostavan, Elgin je gradio kuću na svom posedu Brumhol u Škotskoj i trebalo je ukrasiti novi dom, pa ni manje ni više nego baš Fidijinim mermernim skulpturama. One su mu se dopale.
Tako počinju ova priča i spor oko vlasništva nad 2.500 godina starim mermernim skulpturama koje su brutalno odvojene od celine hrama i koje se danas nalaze u Britanskom nacionalnom muzeju. Fragmenti raštrkani između Atine i Londona se razlikuju samo po boji, grčki artefakti imaju ružičastu, svetlobraon nijansu nastalu dejstvom mediteranskog sunca i vetra, dok su fragmenti smešteni u Londonu 1930. godine poprimili veštačku belinu kada ih je muzejsko osoblje krvnički izribalo žičanim četkama kako bi postigli bleštavi efekat za koji se verovalo da će se više svideti posetiocima muzeja i odgovarati ukusu toga vremena.
Razaranje hrama se nije desilo samoinicijativno i spontano od strane ovih radnika, već na zahtev i uz dozvolu tadašnjeg ambasadora Velike Britanije pri Visokoj porti, Tomasa Brusa, poznatijeg kao Lord Elgin. Ovaj vandalski čin je bilo moguće sprovesti jer je Grčka bila pod viševekovnom otomanskom okupacijom i kao nesamostalna država nije imala mehanizme ni mogućnosti da ga spreči, a upitan je i nivo same svesti lokalnog atinskog stanovništva toga doba. Istovremeno, korupcija je bila do te mere rasprostranjena kod većine predstavnika otomanskih vlasti da su mnoge štetne ideje mogle biti realizovane kroz podmićivanje. Ipak, i pored takvog, za Grčku nepovoljnog istorijskog trenutka, značaj Partenona je bio suviše veliki da bi njegovo komadanje prošlo nezapaženo od Elginovih savremenika i njegovih sunarodnika. Jedna od najupečatljivijih osuda je svakako bila od engleskog pesnika Bajrona, koji je uživao gotovo podjednako veliku slavu kao i sami partenonski frizovi. Gordon Bajron je u svom spevu Putovanje Čajlda Harolda, uklanjanje skulptura sa Partenona jednostavno nazvao pljačkom. Dva veka kasnije, na sličan način je o tome govorio i student klasičnih nauka sa Oksforda, po imenu Boris Džonson, kasnije predsednik vlade Velike Britanije. On se doduše predomislio, kao što često biva kada politički interesi nadvladaju moralne skrupule.
Iako je Partenon nacionalni simbol jednog naroda, Grka, on je zbog svoje ogromne umetničke vrednosti istovremeno i univerzalni simbol celokupne zapadne civilizacije.
Oduvek su politika i kultura isprepleteni, ponekad na obostranu korist, često nauštrb ove druge. Skulpture sa Partenona se nikad ne bi obrele u Londonu da su istorijske i političke prilike 19. veka bile drugačije.
Britanski muzej, pahiderm i mastodont koji sporo hvata korak sa vremenom i izmenjenim okolnostima, ipak je nedavno zauzeo stav da želi da „promeni temperaturu debate“ o skulpturama. Nema sumnje da je Britanski muzej na začelju ideja progresa i dekolonizacije, ali ankete javnog mnjenja na koje nisu neosetljivi, jer to su u krajnjoj liniji ipak potencijalni posetioci, ukazuju na promenu društvene klime koja je bez presedana. Britanska YouGov anketa je pre nekoliko meseci pokazala da većina od 59 odsto Britanaca smatra da skulpture pripadaju Grčkoj, 18 odsto ispitanika želi da one ostanu u Londonu, a 22 odsto je odgovorilo da ne zna dovoljno o temi da bi doneli zaključak.
link
