- Poruka
- 130.657
Dodela nagrade Biljana Jovanović za 2022. godinu biće održana u petak, 22. septembra 2023. u 20 sati u Srpskom književnom društvu (Francuska 7, Beograd). Učestvuju: Nenad Jovanović, dobitnik nagrade Biljana Jovanović za 2022. godinu za zbirku pesama Kain i Abot, Avelj i Kostelo i članovi žirija.
– Koliko samo poezije u jednoj knjizi. Koliko figura, prelaza značenja, slojeva kulturoloških znakova. Kolika lakoća pisanja poezije. Kao mogući rezime pevanja, kao nagoveštaj nekog budućeg pevanja, pesnička knjiga Kain i Abot, Avelj i Kostelo iznova potvrđuje koliko je Nenad Jovanović autentičan pesnik, a svaka njegova pesma poezija za sebe. I ne samo da se u njegovim stihovima reflektuju neke transistorijske/intertekstualne pesničke niti, niti je njegova poezija samo duhovit onoliko koliko je trezven dijalog sa kulturom i savremenošću, nego kao da naša poezija ovom knjigom dobija neki svoj budući glas. I to onoliko koliko „klasik“ jednog vremena govori iz budućnosti. A Nenad Jovanović se ovom svojom knjigom potvrdio kao klasik.
Jovanovićevu poeziju treba čitati na najmanje tri ravni: prva je ironijska/parodijska, druga je intelektualna, treća: čista poetska figuracija. I da je samo jednu od navedenih ravni aktivirao i uobličio, već bi to bila izvanredna poezija. Jovanović, opet, hoće sve. I da se otvorenom ili delikatnom ironijom poigra sa svim mogućim društvenim, kulturnim (mediji, film, literatura, najšire shvaćena umetnost) stereotipima, i da nam pokaže intelektualnu nadmoć preobilja znanja, i da nam sve to prezentuje u tako blagom, čak nenametljivom jeziku, koji levitira između filozofskog i uličnog diskursa. Bez grča, čak bez imalo napora, Jovanovićev „stil“ nas vodi u spiralu tako suptilno a drastično diferenciranih planova da više ne znamo u čemu uživamo: u ironiji koja se smekšava, u intelektu koji se pretvara u osećaj/sliku, u samim prelivima slika koje misle. Zato čitalac Kaina i Abota, Avelja i Kostela mora biti otvoren složenim slojevima i značenjima poetskih znakova i njihovom smislu koji će ga zaposesti. Ili sve, ili ništa; ili poezija ili ništa – bio bi kredo ove knjige Nenada Jovanovića.
I ova poezija nije razarajuća, nije ni nihilistička, pa ni tragička. Ona je poezija i utoliko ljudska, i to u vremenima kada sve ljudsko odlazi u zaborav. Recimo: mangupski ljudska, intelektualno nadmena, a opet blaga kao gutljaj dalekoistočnog čaja. Sto deset strana „vožnje“ kroz svet (i istoriju) poezije i kulture, kroz različite geokulturne toponime kojima je Jovanović zavrteo ne ovu zemlju kakvu je kulturnoistorijski znamo nego nas je ubacio u neku novu, sadašnju a buduću „GEU“ i njenu kulturu. Sto deset strana „vožnje“, opet, nekim isuviše ličnim transverzalama. A ono što nam Jovanović nesvesno govori: nema, ipak, više nas, onog posebnog, individualnog, sputavajuće lokalnog: „vozimo“ nekom novom zemljom, novom kulturnom topografijom, „vozimo“ beskajima novog sveta, semiološki „vozimo“ kao proizvodi kulture. Ali i poezije. I zato još uvek ljudi! I cela ta „vožnja“ ispraćena je prelepom muzikom jezika. Sto deset strana muzike; ali i (globalno)kulturno-pesnička enciklopedija na sto deset strana, poetski katihizis; dnevnik…? U svakom slučaju: novi LP Nenada Jovanovića. A na ovom virtuelnom vinilu neponovljivi zvuk, ponavljamo, Jovanovićevog (transmodernističkog) SVE – stoji u saopštenju žirija koji je radio u sastavu Dragan Bošković (predsednik), Danica Vukićević, Tijana Matijević.
Nagrada „Biljana Jovanović“ ustanovljena je 2005. godine. Dodeljuje se uz kontinuiranu podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, kao i uz podršku Sekretarijata za kulturu Grada Beograda.
Dosadašnji dobitnici su: Srđan Valjarević za knjigu „Dnevnik druge zime“ (za 2005. godinu), Danica Vukićević za knjigu poezije „Luk i strela“ i Ibrahim Hadžić za pesničku knjigu „Nepročitane i nove pesme“ (za 2006. godinu), Nemanja Mitrović za knjigu „Bajke sa Venere“ i Uglješa Šajtinac za knjigu „Vok on!“ (za 2007. godinu), Jelena Lengold za knjigu priča „Vašarski mađioničar“ (za 2008. godinu), Milena Marković za knjigu pesama „Ptičije oko na tarabi“ i Slobodan Tišma za roman „Quatro stagioni“ (za 2009. godinu), Vladislava Vojnović za knjigu poezije „PeeMeSme“ (za 2010. godinu), Srđan Srdić za zbirku priča „Espirando“ (za 2011. godinu), Ivančica Đerić za roman „Nesreća i stvarne potrebe“ (za 2012. godinu), Zvonko Karanović za knjigu „Kavezi“ (za 2013. godinu), Oto Horvat za roman „Sabo je stao“ (za 2014. godinu), Svetislav Basara za roman „Anđeo atentata“ (za 2015. godinu), Žarko Radaković za roman „Kafana“ (za 2016. godinu), Mirjana Mitrović za roman „Helena ili o nemiru“ (za 2017. godinu), Zoran Pešić Sigma za knjigu poezije „Biće sve u redu“ (za 2018. godinu), Nenad Milošević za knjigu poezije „Pesme iz limba“ (za 2019. godinu), Sonja Veselinović za knjigu poezije „Proklizavanje“ (za 2020. godinu), Marija Karaklajić za knjigu drama „Lice od stakla“ (za 2021. godinu).
sinhro.rs
– Koliko samo poezije u jednoj knjizi. Koliko figura, prelaza značenja, slojeva kulturoloških znakova. Kolika lakoća pisanja poezije. Kao mogući rezime pevanja, kao nagoveštaj nekog budućeg pevanja, pesnička knjiga Kain i Abot, Avelj i Kostelo iznova potvrđuje koliko je Nenad Jovanović autentičan pesnik, a svaka njegova pesma poezija za sebe. I ne samo da se u njegovim stihovima reflektuju neke transistorijske/intertekstualne pesničke niti, niti je njegova poezija samo duhovit onoliko koliko je trezven dijalog sa kulturom i savremenošću, nego kao da naša poezija ovom knjigom dobija neki svoj budući glas. I to onoliko koliko „klasik“ jednog vremena govori iz budućnosti. A Nenad Jovanović se ovom svojom knjigom potvrdio kao klasik.
Jovanovićevu poeziju treba čitati na najmanje tri ravni: prva je ironijska/parodijska, druga je intelektualna, treća: čista poetska figuracija. I da je samo jednu od navedenih ravni aktivirao i uobličio, već bi to bila izvanredna poezija. Jovanović, opet, hoće sve. I da se otvorenom ili delikatnom ironijom poigra sa svim mogućim društvenim, kulturnim (mediji, film, literatura, najšire shvaćena umetnost) stereotipima, i da nam pokaže intelektualnu nadmoć preobilja znanja, i da nam sve to prezentuje u tako blagom, čak nenametljivom jeziku, koji levitira između filozofskog i uličnog diskursa. Bez grča, čak bez imalo napora, Jovanovićev „stil“ nas vodi u spiralu tako suptilno a drastično diferenciranih planova da više ne znamo u čemu uživamo: u ironiji koja se smekšava, u intelektu koji se pretvara u osećaj/sliku, u samim prelivima slika koje misle. Zato čitalac Kaina i Abota, Avelja i Kostela mora biti otvoren složenim slojevima i značenjima poetskih znakova i njihovom smislu koji će ga zaposesti. Ili sve, ili ništa; ili poezija ili ništa – bio bi kredo ove knjige Nenada Jovanovića.
I ova poezija nije razarajuća, nije ni nihilistička, pa ni tragička. Ona je poezija i utoliko ljudska, i to u vremenima kada sve ljudsko odlazi u zaborav. Recimo: mangupski ljudska, intelektualno nadmena, a opet blaga kao gutljaj dalekoistočnog čaja. Sto deset strana „vožnje“ kroz svet (i istoriju) poezije i kulture, kroz različite geokulturne toponime kojima je Jovanović zavrteo ne ovu zemlju kakvu je kulturnoistorijski znamo nego nas je ubacio u neku novu, sadašnju a buduću „GEU“ i njenu kulturu. Sto deset strana „vožnje“, opet, nekim isuviše ličnim transverzalama. A ono što nam Jovanović nesvesno govori: nema, ipak, više nas, onog posebnog, individualnog, sputavajuće lokalnog: „vozimo“ nekom novom zemljom, novom kulturnom topografijom, „vozimo“ beskajima novog sveta, semiološki „vozimo“ kao proizvodi kulture. Ali i poezije. I zato još uvek ljudi! I cela ta „vožnja“ ispraćena je prelepom muzikom jezika. Sto deset strana muzike; ali i (globalno)kulturno-pesnička enciklopedija na sto deset strana, poetski katihizis; dnevnik…? U svakom slučaju: novi LP Nenada Jovanovića. A na ovom virtuelnom vinilu neponovljivi zvuk, ponavljamo, Jovanovićevog (transmodernističkog) SVE – stoji u saopštenju žirija koji je radio u sastavu Dragan Bošković (predsednik), Danica Vukićević, Tijana Matijević.
Nagrada „Biljana Jovanović“ ustanovljena je 2005. godine. Dodeljuje se uz kontinuiranu podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, kao i uz podršku Sekretarijata za kulturu Grada Beograda.
Dosadašnji dobitnici su: Srđan Valjarević za knjigu „Dnevnik druge zime“ (za 2005. godinu), Danica Vukićević za knjigu poezije „Luk i strela“ i Ibrahim Hadžić za pesničku knjigu „Nepročitane i nove pesme“ (za 2006. godinu), Nemanja Mitrović za knjigu „Bajke sa Venere“ i Uglješa Šajtinac za knjigu „Vok on!“ (za 2007. godinu), Jelena Lengold za knjigu priča „Vašarski mađioničar“ (za 2008. godinu), Milena Marković za knjigu pesama „Ptičije oko na tarabi“ i Slobodan Tišma za roman „Quatro stagioni“ (za 2009. godinu), Vladislava Vojnović za knjigu poezije „PeeMeSme“ (za 2010. godinu), Srđan Srdić za zbirku priča „Espirando“ (za 2011. godinu), Ivančica Đerić za roman „Nesreća i stvarne potrebe“ (za 2012. godinu), Zvonko Karanović za knjigu „Kavezi“ (za 2013. godinu), Oto Horvat za roman „Sabo je stao“ (za 2014. godinu), Svetislav Basara za roman „Anđeo atentata“ (za 2015. godinu), Žarko Radaković za roman „Kafana“ (za 2016. godinu), Mirjana Mitrović za roman „Helena ili o nemiru“ (za 2017. godinu), Zoran Pešić Sigma za knjigu poezije „Biće sve u redu“ (za 2018. godinu), Nenad Milošević za knjigu poezije „Pesme iz limba“ (za 2019. godinu), Sonja Veselinović za knjigu poezije „Proklizavanje“ (za 2020. godinu), Marija Karaklajić za knjigu drama „Lice od stakla“ (za 2021. godinu).
sinhro.rs
