Сињска алка српски или хрватски обичај?

Лекизан

Elita
Moderator
Poruka
22.977

alkanapodu.jpg

Да покренем ову тему право да вам кажем натерала ме је ова вест:

Sinjska alka trkat će se u Bruxellesu

Koji mjesec uoči primanja Republike Hrvatske u punopravno članstvo EU-a, najavljeno za 1. srpnja 2013. godine, Trgom Luxembourg ispred zgrade Europskog parlamenta u Bruxellesu prodefilirat će alkarska povorka, najimpresivniji dio Sinjske alke!U povorci će biti alkari kopljanici, alkarski vojvoda s ađutantom, barjaktar i alkari pratitelji barjaka, konj edek sa svojim vodičima, Gradska glazba, alkarski momci, tu će svakako biti i Časni alkarski sud, a sa strane sigurno i članovi Upravnog odbora Viteškog alkarskog društva.

- U našim sinjskim razgovorima rodila se ideja da upravo alkari u Bruxellesu predstave Republiku Hrvatsku.

http://www.slobodnadalmacija.hr/Spl...ype/ArticleView/articleId/173240/Default.aspx

И када томе додамо и ове википедијске будалаштине:

Sinjska alka

Sinjska alka je hrvatska viteška igra. Održava se svake godine u prvoj nedjelji mjeseca kolovoza u Sinju, na godišnjicu pobjede nad turskim osvajačima 14. kolovoza 1715. Na taj dan je 700 hrvatskih vojnika iz Sinja uspjelo odbiti navalu vojske turskog seraskera Mehmed-paše Čelića koja je brojala 60.000 vojnika.
Dana 15. studenoga 2010. Sinjska alka je upisana na UNESCO-v popis nematerijalne svjetske baštine u Europi.
http://hr.wikipedia.org/wiki/Sinjska_alka

Добијамо првокласну отимачину у режији оних који су отимањима и склони.Да није жалосно било би смешно.

Па добро Хрвати ко је учествовао у том млетачко-турском рату давне 1714 године,ко је победио Турке у бици за Сињ и Сињску крајину,ко је установио игру која ће да слави ту победу.

Нека ово буде тема посвећена томе,млетачко-турском рату 1714,победи над Турцима,Ускоцима Сињске крајине,и игри која је била производ те победе АЛКИ.
 

Лекизан

Elita
Moderator
Poruka
22.977
За почетак да појаснимо неке ствари.

Do mletačko-turskog rata doslo je 1714 god.

Povod za rat je bio ustanak Crnogoraca koji su Osmanlije ugusile,medjutim ustanicke vodje su se sklonile u Herceg Novi i Boku,tada pod upravom Mlecana,Turci su trazili njihovo izrucenje,a kako Mlecani nisu hteli da udovolje njihovim zahtevima,a imali su jos nekih teritorijalnih sporova,rat je bio neizbezan.
S obzirom da je rat izbio u zimu 1714 cekalo se prolece da pocnu prve velike operacije.
Srpsko stanovništvo Krajine i Dalmacije stalo je kao i ranije uz Mletačku republiku.1715 god. Turci sa oko 60 000 pešaka i konjanika i 40 000 pomoćnog osoblja i velikim brojem topova(većinu nisu uspeli da upotrebe),napadaju Cetinsku krajinu i Sinjski grad sa oko 700 branitelja.Usledile su zestoke bitke, gde su Sinjani uz pomoć Mletačke vojske koja je stigla na vreme u pomoć opsednutom gradu ,uspeli da izvojuju veliku pobedu i proteraju turke na početne pozicije.
Da bi pokoljenja čuvala uspomenu o borbi svojih pradedova,Sinjani su,kao simbol hrabrosti,junaštva i čovečnosti utemeljili Alku ,vitešku narodnu igru.
Alka ima svoje korene jos od davnina i to ne samo u Sinju već i u drugim dalmatinskim gradovima,kao recimo u Makarskoj,Imotskom ili Zadru,ali u današnjem obliku ona se izvodi od 1715 god.
Osam godina, od 1806. do 1814, Alka se nije odrzavala jer ju je zabranio Napoleon Bonaparta.U to vreme on je sklopio savez sa Turcima koji su bili na ovom području.Sinjani su se pobunili,pa su im Francuzi 1809. srušili čuvenu tvrdjavu.
Na svakoj Alci, već skoro 300 godina, u svečanoj povorci ,provodi se “edek ”, turski konj bez jahača.On,kao simbol sinjske pobede i turskog poraza, nosi štit i oruzje pobedjenog Mehmed-paše.

Da napomenem da je to pred Terezijsko vreme u Habzburskoj monarhiji,i da se mnostvo Srba iselilo tamo samo neku deceniju pre sa Arsenijem Carnojevicem,da Turska kojom vlada sultan Ahmet III,je prosla svoj zenit ali jos uvek je u stanju da okupi veliku vojsku.
Mletačko-otomanski rat 1714.-1718
http://sh.wikipedia.org/wiki/Mletačko-otomanski_rat_1714.-1718.
 
Poslednja izmena:

Лекизан

Elita
Moderator
Poruka
22.977
To su Vlasi koje su Hrvati asimilirali , pa je logično da su to hrvatske igre ..

To jeste deo hrvatske tradicije i pripada Hrvatima. Ne znam gde je tu i deo naseg nasledja.

А шта је ту хрватско ако смем да питам?,напомињући да су ти Власи славили славу баштинили традицију Милоша и Лазара и Саве и Немање,другим речима били су Срби.
Видим да сте вас двоје преплавили тему подацима и изворима којима можете да поткрепите ваше тврдње,па вас више неби задржавао.

Ево шта Јарчевић каже о овом проблему,углавном се цитат односи на предходни рат од 1683 до 1699 године(Велики Бечки рат),који је завршен победом земаља Свете лиге и миром у Карловцима.У њему се борио и Еуген Савојски, а рат је обележила и велика сеоба Срба.Тај рат је остао Турцима у лошој успомени па су једва чекали прилику за реванш која се указала 1714,као што је горе речено.Турци су се надали да су Аустријанци изнурени због рата за шпанско наслеђе и да ће лако отети Далмацију од Млетака а Панонску равницу од Хабзбурга.

S. Jarčević:

Krajem sedamnaestog stoleća nije bilo katolika, a kamoli Hrvata, u Sinju i okolini. Ugarska dokumenta su sačuvana i ona beleže tu samo Srbe pravoslavne - od 13. stoleća.
Srbi Dalmacije su podigli ustanak protiv Turaka 1682. godine i već 1683. su oslobodili Dalmaciju, osim utvrđenja: Sinj, Knin i još jednog. (Ove činjenice su uklanjane iz istoriografije u obe Jugoslavije). Tad su Turci opsedali Beč s 250.000 vojnika, a u Dalmaciju, protiv srpskih ustanika, poslali su 100.000 vojnika.
Srbi su razbili ovu tursku vojsku i gonili je kroz Bosnu do reke Save. Turci su zapretili Mlečanima da će, posle osvajanja Beča, napasti Mletke - ako dužd ne organizuje gušenje srpskog ustanka u Dalmaciji. Mlečani su poslušali i angažovali su za to gušenje serdara Stojana Jankovića i njegovog brata Zavišu. Oni su došli s galijom mletačke konjice i stigli u Ravne kotare - u štab ustanika. Zahtevali su da se ustanici razoružaju i odu kući. No, Srbi su ih najurili, pa su Stojan i Zaviša ukrcali svoje mletačke konjanike na galiju i otplovili za Mletke.
Nažalost, mi nikad nismo čuli ništa za ovaj ustanak. Nismo čuli ni ko je bio njegov vođa. Bio je to Ilija Janković - najmlađi brat Stojana Jankovića!
1683. godine je, pukla turska opsada kod Beča, a Srbi su digli ustanak u Mađarskoj, Slavoniji, Lici, Kordunu, Baniji i Vojvodini, Hercegovini i Bosni. Turci, zato, nisu mogli da podignu protiv Austrijanaca i Poljaka odbrambene linije na Balkanu, pa su se povukli do juga Makedonije i Grčke. Cela Srbija se digla, takođe, na ustanak. Tad je saveznicima prišla i Mletačka Republika, pa su joj Austrijanci i Poljaci, za savezništvo, dodelili Dalmaciju. Ustanici nisu mogli ništa. Nije bilo moguće ratovati i protiv Evrope, pa su prihvatili mletačku vlast.
Mlečani su penzionisali Iliju Jankovića i otpustili njegove komandante. Promenili su zastave - umesto srpskih, ustanici su nosili mletačke i nastavili borbu protiv Turaka. Tad su oslobodjeni Knin i Sinj. Pri oslobadjanju Knina, proslavio se jedan od Sinobada. Te srpske ustanike su Mlečani poslali u Crnu Goru i oni su je oslobodili 1687. godine - Crnogorci su bili mobilisani u tursku vojsku i 2 godine se, eto, borili protiv svog oslobadjanja. U tim borbama se istakao Bajo Pivljanin i njega su Turci ubili 1687. kod Vrteljke. Kad su Srbi oslobodili Crnu Goru i Herceg Novi, tad su se evropske sile saglasile da Crnu Goru stave pod međunarodnu zaštitu, ali da formalno figurira kao turska teritorija.
 

Лекизан

Elita
Moderator
Poruka
22.977
Ево шта још кажу Рвати додуше не помињу повод за настајање игре.Још када би неко превео шта је липањ,свибањ,травањ,вељача и тд.

Nastala početkom XVIII. st., ona je nastavak – i jedini preostatak – mnogobrojnih viteških nadmetanja što su se održavala u nekim većim mjestima mletačke Dalmacije, a najpoznatija su ona u Zadru (do 1820.), Imotskom (do oko 1840.) i Makarskoj (do 1832.). Najstariji pisani spomen o Sinjskoj alci potječe iz 1784. godine. To su tri soneta i jedna oda koje je na talijanskom jeziku ispjevao splitski liječnik i glazbenik Julije Bajamonti. Najstariji službeni spis je pismo što ga je 10. veljače 1798. grof Rajmund Thurn, prvi austrijski komesar za novozaposjednute krajeve, iz Zadra uputio tadašnjem zapovjedniku Sinja, kolunelu Jakovu Grabovcu. Thurn, naime, obavještava da je Dvorska komisija potpuno odobrila da se u Sinjskoj krajini i dalje održava Alka, na posljednji dan karnevala, kako je i dotad bilo uobičajeno. Iz iste godine potječe i dokument o Alci što je, u čast baruna Corneo-Steffanea, drugoga opunomoćenog austrijskog komesara za Istru, Dalmaciju i Albaniju, održana 14. svibnja, kojom ju je prilikom, u svečanome govoru, nazvao brillante spettacolo (blistavi prizor).
Povijest Alke pokazuje da se ona u starini trčala u različito vrijeme nego danas, a prigodice i po dva puta na godinu. Trčala se, npr. 1798. dva puta, na posljednji dan karnevala i 9. svibnja; 1818. godine 15. svibnja i 6. srpnja; 1834. godine 9. veljače; 1838. godine 19. travnja; 1855. (zbog kolere) odgođena je čak na 4. listopada.
Inače se tek od 1849. redovito trči 18. kolovoza, na rođendan cara Franje Josipa, što je čak utvrđeno i Statutom iz 1902. Od tada se Alka stalno trči u kolovozu (i po novim pravilima), u prvoj trećini toga mjeseca. Godina 1818. vrlo je značajna u povijesti Alke. Te je godine, naime, na putu po Dalmaciji Sinj posjetio austrijski car i kralj Franjo I. te su mu mještani, dakako, priredili svečanu Alku. Slavodobitnika je vladar nagradio briljantnim prstenom vrijednim 800 forinti, a Društvo carskom zastavom. Otad se svake godine slavodobitniku iz Beča dostavljalo 100 forinti nagrade, što je bio, vjerojatno, glavni poticaj daljnjem očuvanju, unatoč oskudicama, te stare, ali i vrlo skupe viteške igre.
Navedimo još nekoliko iznimnijih datuma i ličnosti u povijesti Alke.
Godine 1838. Alci je nazočio saksonski kralj Friedrich August II., a 28. ožujka 1842., održana je Alka u čast dolaska u Sinj austrijskoga nadvojvode Albrechta. Iste godine, 22. listopada, održana je Alka u čast dolaska u Sinj nadvojvode austrijskoga Franje Karla. Godine 1875., 18. svibnja, održana je izvanredna svečana Alka u prigodi boravka cara i kralja Franje Josipa I. u Sinju. Car je darovao slavodobitniku Mati Boniću zlatni prsten.
· Godine 1919., 12. lipnja, održana je Alka u čast kralja Petra I. Karađorđevića. Godine 1965. jubilarnoj 250. Alci prisustvovao je predsjednik tadašnje Jugoslavije Josip Broz Tito. Godine 1990., 1992. i 1997., Alci je prisustvovao predsjednik Republike Hrvatske dr. Franjo Tuđman. Stjepan Mesić kao predsjednik Republike Hrvatske je njen pokrovitelj od 2000. godine. Od 1818., austrijske vlasti utvrđuju nagradu slavodobitniku u visini od 100 forinti. Od 1848., dolaskom na prijestolje cara Frane Josipa I., utvrđuje se nagrada Društva u iznosu od 100 forinta. To traje do 1901., a 1902. – 1914. nagrada je 4000 kruna. Od 1914. – 1918. nagrada je 600 kruna. Godine 1908. četa alkara i alkarskih momaka odlazi u Beč u prigodi proslave 50. obljetnice vladavine Franje Josipa I.

Možda je ovdje mjesto da se spomene i alkar Nikola Cerinić, koji je dobio Alku 12 puta (od 1867. do 1899.) u 32 godine trčanja (1873., 1874., 1878., 1880., 1883., 1887., 1891., 1892., 1895., 1897., 1898., 1899.).

Godine 1898. Cerinić je dobio Alku pogocima sva tri puta u sridu.
Alka se u svojoj dugoj povijesti trčala triput izvan Sinja: 1832. u Splitu (povod nepoznat); 1922. u Beogradu – ženidba jugoslavenskoga kralja Aleksandra; 1946. u Zagrebu – III. kongres USAOJ-a. Alku je najviše puta dobio Nikola Cerinić (12), zatim Nikola Jelinčić (8), pa Jozo Boko, Janko Kelava, Anđelko Vučković i Ognjen Preost koji su po pet puta bili slavodobitnici.

Prvi Statut Alke – koji potanko, na temelju starih tradicija, govori o njezinu postanku, svrsi i načinu trčanja – potječe tek iz 1833. i, po običaju onoga doba, sastavljen je na talijanskome jeziku. Zanimljivo je da se njegove odredbe gotovo doslovce poklapaju s odredbama sličnih viteških nadmetanja u tadašnjoj Europi, osobito na području Mletačke Republike (gdje se alka naziva la giostra). No, dok su u drugim viteškim igrama sudjelovali samo alkari-vitezovi, dakle povlašteni društveni sloj, Sinjska alka od početka uvodi značajnu inovaciju: uz pripadnike vojne aristokracije, doseljene i one domaćega podrijetla, u viteškim natjecanjima mogu sudjelovati i ljudi sa sela (naravno, imućniji), što je toj igri davalo svojevrstan narodni pečat.
Ekskluzivnost pripadanja alkarskim obiteljima praktički se temeljila na ekskluzivnosti pripadanja Cetinskoj krajini i Sinju – zemljopisno točno određenom – što je u Sinjanima i Cetinjanima Hrvatima razvijalo osobit kult ratničkoga ponosa, čak plemenitaštva. Uz to je u svečanu ceremoniju, uz odabranu četu konjanika-vitezova, uvedena i četa seljaka pješaka iz okolnih sela.
Zato Alka i jest, premda potekla iz zapadnoeuropskih viteških tradicija, tako brzo postala sinjska narodna igra, s kojom su se Sinjani i Cetinjani toliko poistovjetili da doživljavaju gotovo kao uvredu kad im se kaže da ona nije autohtona. Alka je, iz velike obitelji europskih viteških nadmetanja, jedina koja je preživjela u kontinuitetu gotovo tri stoljeća, do danas.
 

Лекизан

Elita
Moderator
Poruka
22.977
Правила

Бодовање


Алка је витешко надметање где јахач на коњу у пуном трку мора проћи тркалиштем дужине 160 m, (допуштено је време до 12 секунди) и покушава копљем погодити средиште малог гвозденог круга који се зове алка, а који се налази на висини од око 3,2 m изнад тла. Алка се састоји од два концентрична круга, где је мањи круг величине 3,54 cm, а већи 13,3 cm. Кругови су међусобно спојени преко три крака који спољашњу кружницу деле на три једнака поља. Циљ игре је скупити што више бодова у три покушаја.
Вредност појединих поља је различита, па горње поље изнад малог круга вреди 2 бода, док доња поља лево и десно доносе по 1 бод. Погодак у мали круг доноси три бода. Како су поља различите вредности из локалног наречја произашли су и посебни називи за њих. Погодак у доња два поља великог круга назива се „у један“, погодак у горње поље великог круга назива се „удва“, док се погодак у мали круг назива „у сриду“. Међутим, ако се и не погоди алка, уколико је алкар копљем додирнуо алку, каже се „уништа“, док ако алка остане нетакнута, каже се „промашио“.
Сваки погодак „у сриду“ уз самог алкара који је погодио, слави и целокупна публика, јер смисао самог надметања није само победити остале такмичаре, већ због саме тежине задатка, погодити што већи број срида, што изискује велику вештину и умеће алкара у руковању копљем, управљању коњем и оштром оку. Сваки погодак „у сриду“ слави се оглашавањем лимених инструмената и пуцњима из „мачкула“ - старинског топа.
Алка се користила у 17. и 18. веку као војничка вежба за коњицу која су носила копља, сличне игре одржавају се и у другим крајевима Хрватске (позната је „Трка на прстенац“) и Европе где постоји коњаничка традиција.
 

Лекизан

Elita
Moderator
Poruka
22.977
Нешто мало о овом рату вођеном између 1714 до 1718.

После низа пораза Турска је била приморана да закључи по њу неповољан мир са Светом лигом(Аустрија, Пољска, Русија, Венеција) у Сремским Карловцима 1699 године.Одредбама тог уговора Венеција је задржала делове Далмације, од Книна на северу до Габеле на југу,као и део Боке Которске.
Турско-млетачки односи почели су да се погоршавају одмах после Карловачког мира.Непријатељство Турске према Венецији расло је из године у годину.
Млечани су додуше настојали да избегну сукоб са Портом,која је само чекала разлог за рат.Непосредни повод за рат против Венеције пружио се Турској тек 1714 године приликом напада на Црну Гору када се велики број Црногораца склонио у Боку Которску.Сераскер Нуман - паша Ћуприлић одлучно је захтевао изручење свих избеглица, што су Млечани одбили.Управо ово одбијање Порта је искористила за рат против Венеције.
Осмог децембра 1714 године Реис - ефендија позвао је баила Мема на аудијенцију.Млетачки амбасадор саслушао је оптужбе турског министра спољњих послова, а сутрадан је ухапшен и бачен у затвор.Неколико дана касније Порта је објавила рат Венецији.Народ Цетинске крајине,збијен на мали простор једва је дочекао рат јер му је он био једини излаз из потешкоћа које су настале управо због близине границе и мало обрадиве земље.
Малобројни писани подаци казују да су се многе породице Цетинске крајине доселиле овамо из Босне и Херцеговине бежећи од Турака.Најпре су населили пределе испод старе Сињске тврђаве, а потом и околину.У другој половини 17 века и првој половини 18 века настала су села од Бораје до Пролог – планине и на простору од Мосора до Драговића.У време када су се доселили његови први становници од данашњег Сиња није било ни трага.На подручју садашњег града биле су само оранице, пашњаци и поља.Тако да су се сиромашни дошљаци и овде сусрели са истим недаћама.Турци су их често узнемиравали, нападали и пљачкали.Зато су одмах почела прижељкивана отворена непријатељства.
Како се на бојном пољу нису добијале само медаље и признања него и земља, многи су с одушевљењем ушли у борбу против непријатеља, истакли се својим подвизима, постали угледни људи Цетине, јунаци о којима певају народне песме.
Рат је почео у зиму, па је сасвим природно да до пролећа 1715. године није било већих акција на млетачко-турском бојишту у Далмацији.Крајем јануара 1715. године генерални провидур Емо израдио је цео план одбране Далмације.Изненадним турским упадима требало је да се супростави цело загорско становништво.Народ је морао да подигне куле, чува их, даје страже на одређеним местима.Дакле, у самом почетку рата, Млечани су се ограничили на одбрану Далмације.
Чим се у Цетинској крајини чуло за нови рат, провидур Сиња Балби заузео је уз помоћ крајишника куле на Мосту на Цетини(Хану) и издао наређење ескадрону коњице да га чува.Затим је поставио стражу на тврђави Пролог, а онда је 27 јануара 1715 године издао проглас којим налаже да страже на Прологу морају да пазе на кретање Турака у Ливањском пољу.У случају покрета према Цетини,страже су морале да обавесте коњицу на Хану и то дању димом, а ноћу ватром.Уколико је опасност била већа, ватре су се појачавале.На јављање опасности,коњица са Хана требало је да одговори пуцњима.Тако би сињска тврђава била благовремено обавештена о покрету трупа.
У тим првим окршајима са Турцима истакли су се сињски јунаци Филип Ловрић Дуги и његов син Гргур, као и Антун Грабовац.Ловрић је у двобоју убио једног Турчина, и опкољен задобио бројне ране.Уз њих су били и други јунаци Цетинске крајине.Убрзо су пале и прве куле у Гардуну и Чачвину.Народ на падинама Динаре једва је дочекао Крајишнике, да би им се придружио.Шпијуни и страже јављају о сакупљању Турака.
Из страха, многи беже са породицама према приморју,натраг у Турску или у брда.Други су, пак, сакрили храну и новац и остајали у својим кућама.
Провидур је слао чете које су крстариле Крајином, обилазиле села, смиривале уплашени народ, сакупљале жито и сено по пољу и колима га одвозиле на сигурно место близу вароши.
Док су Млечани утврђивали сињску тврђаву настрадалу у потресу 1709 године,с пролећа је под Купресом почела да се скупља огромна турска војска.
Према млетачким изворима који су доста непоуздани, то је била највећа турска војска која је напала неки град у Далмацији.Непријатељске снаге бројале су око 60 000 момака и још 40 000 људи из разних помоћних јединица.Двадесет трећег јула огласила су се три пуцња прангија на Прологу.То је била најава да је моћна турска војска кренула из Ливна.Већ сутрадан прве чете јурнуле су ка Сињу.
Све на шта су наишли, опљачкали су, попалили, а становнике посекли или одвели у ропство.
У тим тешким данима када су се црни димови са попаљених кућа и жита дизали Крајином, најжалосније је прошло мало село Оток на Цетини.Дознавши да у селу има доста жита, Турци су га опколили и јурнили на њега.Мештани су се јуначки одупирали, али непријатељ је ипак преко лешева својих воника успео да пређе реку, продре у село и посече готово све Оточане.
На свим бојиштима у Цетинској крајини Турци су последњих дана јула 1715 наилазили на велики отпор.Тако, рецимо, на путу крај села Мућа пресрели су их пастири и војска и присилили их да преко Неорића пребегну у Сињско поље.Друге чете Турака,око 2000 војника, кренуле су према Дрнишу.Нису успели да га освоје,иако је ту пало преко 600 војника.Један одред Турака напао је и Врлику.После три дана опсаде, заузео је тврђаву изнад вароши и, како је још раније пала Чачвина и мала кула на Гардуну, Турци су концентрисали своје нападе на Сињску тврђаву.
За то време општи провидур Емо настојао је да осигура Сињ оружјем и храном.Тако је, рецимо, харамбаша Филиповић 18 јула донео нешто пушака и муниције у град, а стотину пушака за цетинске Крајишнике донео је харамбаша Жарко из Сплита.Већ четвртог августа бранитељи Сињске тврђаве угледали су на свим брежуљцима бројну турску коњицу, пешадију, барјаке.
Сутрадан, коњица је прешла Цетину и улогорила се у Сињском пољу под тврђавом.Ускоро је у утврђење стигао турски курир и затражио предају града.Ако Сињани на то не пристану, запретио је ће варош бити разнесена топовским ђуладима.
Провидур Балби је зато 21 јула 1715 године издао проглас.У њему је сердарима и харамбашама наређено да своје људе држе у приправности, а онима који се буду истакли у одбрани града обећао је земљу.У тим првим борбама водили су се и појединачни јуначки мегдани под Сињском тврђавом у којима су се истакле сињске делије.
 
Poslednja izmena:

Лекизан

Elita
Moderator
Poruka
22.977
Међу њима били су и Филип Ловрић Дуги и његов син Грго, који су ту храбро погинули.
Мехмед – пашина уцена је одбијена и Сињским пољем проломили су се први топови.Од осмог до тринаестог августа турски топови немилосрдно су тукли град.Унутрашњи део тврђаве био је напола срушен, али новосаграђени делови успешно су одолевали.У тој топовској паљби Сињанин Иван Шимић – Гулић успео је да једним хицем уништи топ који је тукао главну кулу.Како су зидине биле већ прилично оштећене и на доста места испуцале, у праскозорје 14. августа, Турци су навалили са свих страна.
„Напад је био силан“, писао је један очевидац,“непријатељ је брзо дошао до зидина“.Турски војници кукама су се хватали за зидине и покушавали да се попну.Тај жестоки напад трајао је више од три сата, али су бранитељи одолевали.Све се у граду прихватило оружја.
У архивама сињског и шибеничког самостана постоји веома исцрпан дневник опсаде који је написао непознати млетачки часник.Он је укратко али верно описао драматичне тренутке борбе око Сињске тврђаве.Та борба била је изузетно тешка јер су се сукобиле неједнаке снаге: велика турска војска и око 700 Сињана.Било је ту и жена и деце који су се склонили у нападнуту тврђаву.После неуспелог јуриша настала је међу турском војском пометња.Многи војници почели су безглаво да беже упркос покушају турских паша да их спрече у томе.Топови су ипак и даље читавог дана тукли град али смањеном жестином.Седам стотина бранитеља није посустајало.Када су Турци схватили да су под Сињском тврђавом изгубили много бојника и оружја, почели су да се повлаче преко Цетине и, како каже писац дневника, „више није било непријатеља око тврђаве ишаране црним мрљама барута и црвеном бојом проливене крви“.Турска војска је тако испред Сиња оставила знатну количину ратне опреме.Према млетачким изворима, непријатељ је имао само 3000 рањених, док се о броју мртвих не зна ништа поуздано.
Турци су тако заувек напустили Сињ и Крајину.Од турског напада Сињ и околина су тешко настрадали.Бранитељи су имали 39 погинулих и 52 рањеника.Многа села била су опљачкана и попаљена.Цела летина у околини Сиња била је уништена.Сам град био је тешко оштећен и разрушен.Када је генерални провидур Емо дошао и Сињ био је запрепашћен призором.
Емо је тада написао:
„Био сам изненађен када сам ушао у тврђаву и видео да су све куће, касарне и зграде претворене у гомилу рушевина. Сам зид и палисаде били су јако оштећени од топова и бомби.Пре ће бити потребно да се град поново сагради него да се обнови.“
Нападом на Сињ турска офанзива је престала.Прва година рата завршена је повлачењем Турака на полазне позиције.
Турски напад на Далмацију, имао је врло тешке последице.Жетва је била уништена, а род је слабо понео.Народ је умирао од глади, а за стоку није било ни сламе ни сена.Да би несрећа била већа, дошло је пролеће са снегом.Свет је јео траву, корење, кору са дрвећа, једном речју – свашта.Кад би Млечани и поделили нешто жита, људи су га јели онако сирово, јер су били толико гладни да нису могли да сачекају да га спреме.
И поред страдања Сиња и околине, Крајишници су несумљиво били победници.Да би поколења чувала успомену о борби својих прадедова, Сињани су, као симбол храбрости, јунаштва и човечности утемељили Алку, витешку народну игру.
Алка има своје корене још од давнина и то не само у Сињу већ и у другим далматинским градовима,као рецимо у Макарској, Имотском или Задру, али у данашњем облику она се изводи од 1715 године.
Осам година,од 1806 до 1814, Алка се није одржавала јер ју је забранио Наполеон Бонапарта.У то време он је склопио савез са Турцима који су били на овом подручју.Сињани су се побунили,па су им Французи 1809 срушили чувену тврђаву.На свакој Алци,већ 300 година, у свечаној поворци, проводи се“едек“, турски коњ без јахача.Он, као симбол сињске победе и турског пораза, носи штит и оружје побеђеног Мехмед – паше.
29. новембар 1985 године Политикин забавник.
 
Poslednja izmena:
Poruka
7.795
- U našim sinjskim razgovorima rodila se ideja da upravo alkari u Bruxellesu predstave Republiku Hrvatsku
Добијамо првокласну отимачину у режији оних који су отимањима и склони.Да није жалосно било би смешно..

Ја сам скоро направила тему на "Етнологији" кад сам прочитала да Хрвати хоће да присвоје древно "ојкање":
http://forum.krstarica.com/showthread.php/567535-Српско-традиционално-појање

Јуче баш , цитирала сам речи Ј.В.Гетеа (мало више од сто година после Сињске битке) по којима се види да нико жив није чуо за њих ни тада, а камоли почетком 18. века.

Goethe je objavio esej "Srpske pesme"..Serbische Lieder 1824.godine, dostupan na netu u celini, na nemačkom jeziku:

"Jezik Slovena deli na dva dijalekta: severni i južni .Severnim govore Rusi, Česi i Poljaci ,a južnim dijalektom Slovenci,Srbi i Bugari ". piše Gete 1824.g.

Die slawische teilt sich in zwei Hauptdialekte, den nördlichen und südlichen. Dem ersten gehört das Russische, Polnische, Böhmische, dem letzten fallen Slowenen, Bulgaren und Serben zu.

А данас ћу, опет на теми "Фасцинације српством" да скенирам други Гетеов текст о Србима (објављен у Гетингенским научним новостима у два наставка) у коме врло децидирано пише (сад прекуцавам само најбитнију ствар) :

............mada pojam srpskog jezika.....(....)....doseže dalje i obuhvata narode pod Austrijom koji srpski govore, u Banatu,Sremu, Hrvatskoj, Iliriji..


Није узалуд написано да је главна карактеристика тог новонасталог удружења - "нације" Хрвата, да се ничега не стиде.
 
Poslednja izmena:

Dragon~Reborn

Iskusan
Poruka
5.781

Tandoori Masala

Iskusan
Poruka
5.290
Ova tema mi zadaje ogromnu glavobolju zbog prepoznatljive visokointelektualne rasprave kao discipline u sklopu Olimpijskih forumskih igara za slaboumne diskutante, ali necu se dugo zadrzavati na njoj, ne samo zbog straha od kvarenja prosjeka, nego zato sto ce se prije ili kasnije stici do davnog pecinskog covjeka koji je koristio vlastiti spolni organ da pogodi u centar kamenog prstena i odnese pobjedu (rutavi plijen) nad svojim zagorjelim saplemenikom. Sinjska alka je bila ustanovljena vec 1695. godine, nakon sto je mucenicki grad Sinj odahnuo od mukotrpne opsade hercegovackog pase Cengica. Spominje se u tzv. Memoarima porodice Milosevic (nazvane Arnauti), a rukopis se nalazi u biblioteci samostana u Sinju, odnosno, nalazio se 1964. godine kad je Desanka Nikolic, oslanjajuci se na nj, objavila veoma šesan rad "Prilog proucavanju Sinjske alke" u 11. svesku Narodnog stvaralastva (folklor). Fra Josip Ante Soldo je nesto docnije svrljao da se taj dnevnik u medjuvremenu izgubio (Sinjska krajina u 17. i 18. stoljecu, II, str. 386).

Takmicenje je nastavak tradicije srednjovjekovnih igara koje su bile rasirene na Istoku i Zapadu kao odlika visih slojeva feudalnog drustva, npr. najblizi srodnici su talijansko-mletacke viteske svecanosti pod skupnim imenom "giostra" (npr. poput one u Udinama 1762. g.) u kojima jahaci galopirajuci gadjaju viseci prsten (giostra con l'anello, 'bagordo' i 'carosello': pojedini nazivi igara, pogledati detaljnije u "Enciclopedia Italiana, vol. 34, str. 49-50).
Igra je svakako mogla dospjeti preko mletackih vojnika koji su bili stacionirani diljem Dalmacije, posto u osnovi nosi talijanski ceremonijalni karakter (nazivi) dodatno oplemenjen turskom vojnom terminologijom sto je prouzrokovala blizina, pa dolazak svjeze krvi sa suprotne teritorije i stalna demografska pomjeranja, mada, ovo sem ociglednog obiljezavanja dogadjaja potencira na jedan interesantan fenomen - pokusaj krajiskih starjesina (harambase, serdari, koluneli, superintendenti, itd.) da se spretno uvrste u red plemstva i ogrebu za obilate povlastice.
Kod Sime Pericica postoji spisak za Sinj (Glavari i casnici Vojne krajine u Dalmaciji, 1993, str. 230), gdje se dosljedno nabrajaju: kolunel Ivan Alberti (1689), guvernadur Ivan Marusic (1689), serdari Tadija Vuckovic (1691), Mate Bebic (1689), Bozo Vuckovic (1706), Grgur Nakic (1716), Stjepan Vuckovic (1719) i Antun Grabovac (1724), kolunel Frane Jura (1717), kapetani krajine Franko Suric (1728) i Frane Crnica (1737), kolunel Antun Suric (1752), te opet serdari Lovre Tomasevic (1767) i Justin Vuckovic (1767). Sto se tice samih alkara, najpoznatije porodice sve do najnovijeg doba su Lovrici (Lovretici, koji se spominju u Statutu), Tripala, Panze, Bareze, itd. U Sinjskoj krajini je definitivno bilo i naseljenih Srba, ali ova imena i prezimena kao da vise ukazuju na dominaciju, inace, vecinskog rimokatolickog stanovnistva u tom kraju koje se danas izjasnjava pod jednim prilicno alergicnim nazivom. Bolje da se ne spominje, zbog moguceg uroka koji izaziva uzasnu upalu mozga, izbecene oci i otromboljene usne.

U Carigradu se pred dolazak Turaka igraju viteske igre na konjima, car Dusan je priredjivao ''bagorde' i razne turnire; dubrovacki dokumenti svjedoce da u Pristini 1435. godine jahaci kopljem gadjaju objesenu rukavicu. Slicne igre su odrzane u BiH (postoje prizori na steccima), nesto tacniji i savremeniji opis alke se mogao pronaci u Makarskoj (knjizica "Strigliane alke", u tom stilu, objavljena 1792.), "prstenec" na poklade - bliski rodjak alke, igrao se u Zagrebu i Istri. Sama alka je bila popularna u Sibeniku, Zadru, Trogiru, na otocima (Hvar, Krk, Rab, itd.), ali je postepeno nestala zbog slabljenja mletacke politicke moci duz Jadranskog mora.
Mnogo dobro sintetsko djelo koje obuhvaca razvoj evropskih viteskih srednjovjekovnih igara, ukljucujuci i sirenje istih prema balkanskim predjelima, stampao je slovenacki etnolog Niko Kuret (Ziljsko stehvanje in njegov evropski okvir, SAZU, 1963), iako se radi o razbijanju posuda, ali ovakve i slicne dekorativne manifestacije poput alke se ne mogu posmatrati bas uvijek u mikro (ne vidim nista lose u tome da se danas prikaze kao lokalna svecanost jednog pasivnog hrvatskog podrucja), nego i evropskom, istorijskom, kontekstu.
Najzahvalniji odgovor bi bio: Sinjska alka nastavak mletacko-talijanske vojne tradicije obogacene pomodnim cimbenikom starih srednjovjekovnih igara Zapada i Istoka, i na kraju oblikovane lokalnim (ubacivanje dodatnih obicaja i rituala, karakteristicna vojno-feudalna nosnja s narodnim elementima) i orijentalnim kulturnim strujanjima.
Za kraj moram da napomenem sto je pisalo u proglasu za njeno odrzavanje 9. avgusta 1953 godine: "Ova viteska igra odrzava se kao uspomena na slavne borbe naroda Dalmacije, kako protiv osmanlijskih osvajaca, tako i protiv ustasko-fasistickih porobljivaca." :per:
 
Poslednja izmena:

Mrkalj

Buduća legenda
Poruka
29.674
Kad pomenu Makarsku, znaš onu:

Striljanje alke" iz 1782. g. o alci koja se igrala u Makarskoj (originalna verzija):

STRILJANJE ALKE 1782.

Šimije čine makarska gospoda
Od arvatskog slavnoga naroda
Šimije čine konje igrajući
a s kopjima alku striljajući.

Evo njim poštenja i dara
gledati ji priđe knez od Fara;
A od Sinja, gospoda Sinjani,
iz Omiša mladi Omišani.

A s Krajine Imoćana kita
i vlastela od Kaštel' i Splita;
Svikolici ljudi izabrani,
Trču gledat tko su Makarani.​
....
smile1.gif
 

Лекизан

Elita
Moderator
Poruka
22.977
Ova tema mi zadaje ogromnu glavobolju zbog prepoznatljive visokointelektualne rasprave kao discipline u sklopu Olimpijskih forumskih igara za slaboumne diskutante, ali necu se dugo zadrzavati na njoj, ne samo zbog straha od kvarenja prosjeka, nego zato sto ce se prije ili kasnije stici do davnog pecinskog covjeka koji je koristio vlastiti spolni organ da pogodi u centar kamenog prstena i odnese pobjedu (rutavi plijen) nad svojim zagorjelim saplemenikom. Sinjska alka je bila ustanovljena vec 1695. godine, nakon sto je mucenicki grad Sinj odahnuo od mukotrpne opsade hercegovackog pase Cengica. Spominje se u tzv. Memoarima porodice Milosevic (nazvane Arnauti), a rukopis se nalazi u biblioteci samostana u Sinju, odnosno, nalazio se 1964. godine kad je Desanka Nikolic, oslanjajuci se na nj, objavila veoma šesan rad "Prilog proucavanju Sinjske alke" u 11. svesku Narodnog stvaralastva (folklor). Fra Josip Ante Soldo je nesto docnije svrljao da se taj dnevnik u medjuvremenu izgubio (Sinjska krajina u 17. i 18. stoljecu, II, str. 386).
...............................................................................................................................

Najzahvalniji odgovor bi bio: Sinjska alka nastavak mletacko-talijanske vojne tradicije obogacene pomodnim cimbenikom starih srednjovjekovnih igara Zapada i Istoka, i na kraju oblikovane lokalnim (ubacivanje dodatnih obicaja i rituala, karakteristicna vojno-feudalna nosnja s narodnim elementima) i orijentalnim kulturnim strujanjima.
Za kraj moram da napomenem sto je pisalo u proglasu za njeno odrzavanje 9. avgusta 1953 godine: "Ova viteska igra odrzava se kao uspomena na slavne borbe naroda Dalmacije, kako protiv osmanlijskih osvajaca, tako i protiv ustasko-fasistickih porobljivaca." :per:

Е па сад тема је таква каква јесте,и све теме са тематиком другог светског рата или типа ове, које потежу национална превирања просто лепе дискутанте са особином коју си навео,али шта ћемо то не значи да о томе не треба причати.
Остатак поста је јако добар и садржајан и даје доста података,али се делимично не бих сложио са закључком.
Познато ми је да су се игре типа Алке одржавале и раније на различитим местима и да се одржавају и данас где год постоји коњичка традиција,међутим Сињска Алка оваква каква је данас се изводи од 1715 године управо у спомен велике сињске победе над турским освајачем.
А ту победу је остварило србско становништво Цетинске крајине и платило је великим жртвама,нема ту од Хрвата ни корова и то је оно што је спорно и истовремено и бедно са њихове стране.
Да рецимо имају неку игру посвећену нечему својем,рецимо поразу на Крбави,и да се изводи слично чак и исто као ова Алка не бих имао ништа против, овако испада да највећи србски душмани славе србску победу као своју,да не помињем на који дан то славе и којим поводом.
 

Tandoori Masala

Iskusan
Poruka
5.290
Ево шта Јарчевић каже о овом проблему,углавном се цитат односи на предходни рат од 1683 до 1699 године(Велики Бечки рат),који је завршен победом земаља Свете лиге и миром у Карловцима.У њему се борио и Еуген Савојски, а рат је обележила и велика сеоба Срба.Тај рат је остао Турцима у лошој успомени па су једва чекали прилику за реванш која се указала 1714,као што је горе речено.Турци су се надали да су Аустријанци изнурени због рата за шпанско наслеђе и да ће лако отети Далмацију од Млетака а Панонску равницу од Хабзбурга.

S. Jarčević:

Krajem sedamnaestog stoleća nije bilo katolika, a kamoli Hrvata, u Sinju i okolini. Ugarska dokumenta su sačuvana i ona beleže tu samo Srbe pravoslavne - od 13. stoleća.
Srbi Dalmacije su podigli ustanak protiv Turaka 1682. godine i već 1683. su oslobodili Dalmaciju, osim utvrđenja: Sinj, Knin i još jednog. (Ove činjenice su uklanjane iz istoriografije u obe Jugoslavije). Tad su Turci opsedali Beč s 250.000 vojnika, a u Dalmaciju, protiv srpskih ustanika, poslali su 100.000 vojnika.
Srbi su razbili ovu tursku vojsku i gonili je kroz Bosnu do reke Save. Turci su zapretili Mlečanima da će, posle osvajanja Beča, napasti Mletke - ako dužd ne organizuje gušenje srpskog ustanka u Dalmaciji. Mlečani su poslušali i angažovali su za to gušenje serdara Stojana Jankovića i njegovog brata Zavišu. Oni su došli s galijom mletačke konjice i stigli u Ravne kotare - u štab ustanika. Zahtevali su da se ustanici razoružaju i odu kući. No, Srbi su ih najurili, pa su Stojan i Zaviša ukrcali svoje mletačke konjanike na galiju i otplovili za Mletke.
Nažalost, mi nikad nismo čuli ništa za ovaj ustanak. Nismo čuli ni ko je bio njegov vođa. Bio je to Ilija Janković - najmlađi brat Stojana Jankovića!
1683. godine je, pukla turska opsada kod Beča, a Srbi su digli ustanak u Mađarskoj, Slavoniji, Lici, Kordunu, Baniji i Vojvodini, Hercegovini i Bosni. Turci, zato, nisu mogli da podignu protiv Austrijanaca i Poljaka odbrambene linije na Balkanu, pa su se povukli do juga Makedonije i Grčke. Cela Srbija se digla, takođe, na ustanak. Tad je saveznicima prišla i Mletačka Republika, pa su joj Austrijanci i Poljaci, za savezništvo, dodelili Dalmaciju. Ustanici nisu mogli ništa. Nije bilo moguće ratovati i protiv Evrope, pa su prihvatili mletačku vlast.
Mlečani su penzionisali Iliju Jankovića i otpustili njegove komandante. Promenili su zastave - umesto srpskih, ustanici su nosili mletačke i nastavili borbu protiv Turaka. Tad su oslobodjeni Knin i Sinj. Pri oslobadjanju Knina, proslavio se jedan od Sinobada. Te srpske ustanike su Mlečani poslali u Crnu Goru i oni su je oslobodili 1687. godine - Crnogorci su bili mobilisani u tursku vojsku i 2 godine se, eto, borili protiv svog oslobadjanja. U tim borbama se istakao Bajo Pivljanin i njega su Turci ubili 1687. kod Vrteljke. Kad su Srbi oslobodili Crnu Goru i Herceg Novi, tad su se evropske sile saglasile da Crnu Goru stave pod međunarodnu zaštitu, ali da formalno figurira kao turska teritorija.

Jarcevic lupa sve u sesnaest. Ustanak nije bio samo "srpski", Desnicino izdanje "Istorije kotarskih uskoka" posjeduje jako interesantnu arhivsku gradju koja svjedoci o ucescu Primoraca (depesa od 28. oktobra, 1683, Istorija..., II, str. 268, predvodi ih Grga Strizirep), Senjana (dana 22. oktobra 1683. - saslusanje Grge Sutica o upadu Senjana sa Ilijom Jankovicem u Vranu, Istorija..., str. 258.), Budinjana i Posedaraca (providur ima zabranjuje jatakovanje s Ilijom Jankovicem u depesi od 2. oktobra 1683. (Istorija..., II, str. 255), itd.
Nisu samo Jankovici i Srbi harali u Dalmaciji. Sibenski Morlaci udaraju na Drnis, pismo Lorenza Done od 7. decembra 1683. g. Trebali su se sastati s I. Jankovicem, ali ovaj se otisao svetiti Ervenicanima, maznjavajuci im 600 volova i 1000 glava sitnog blaga (str. 289. kod Desnice). Ponovo, 120 Senjana upada 7. decembra (str. 291), a cak i splitski varosani su pozvani pismenim putem od Jankovica i 20 kotarskih harambasa (str. 292-293.).
Opet, Sibencani i Zadrani isto idu na Padjene 19. decembra 1683 (str. 303.), na istoj stranici Desnica doslovce nudi prevod: "I Sibencani, Trogirani i Splicani izlecu u pljacku u turski kraj." Od koga Turci strahuju? Od Senjana! "Lorenzo Dona javlja da su Turci demoralisani i da se iz straha od senjskih ceta povlace u utvrdjena mesta" (12. oktobra, 1683, str. 257). No, dobro, Jarcevic zna bolje.
Je li gospodin cuo za Simuna Bortulacica, Stipu Sorica, Grgu Strizirepa, Grgura i Matiju Nakica, Grgura Kalcina, Marka Crnicu, a pogotovo Franu Posedarskog (porodica cijii izdanci nose titule colonello dei Croati ili governatore dei Croati): generalni providur Lorenzo Dona ga salje 1682. u spijunsku akciju da presretne tursku izvidjajnu komisiju (Istorija..., II, str. 243.) Kneza Jurja Posedarskog da ne spominjem, "koji uziva podjednaku milost Senata kao i Stojan Janovic" (str. 337-338.).

Napisati da "krajem sedamnaestog stoleća nije bilo katolika, a kamoli Hrvata, u Sinju i okolini" je ludost, pa onda dodati da se tamo billjeze samo pravoslavni Srbi od 13. stoljeca. Ne mogu vise, ovolika kolicina gluposti, zatucanosti i ostrascenosti bas smeta pred spavanje. Ovo nije istorija nego bolest.
 
Poslednja izmena:

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.