S obzirom da stvaranjem fizičke sfere i različitih materijalnih pojava/oblika/tela dolazi do razjedinjavanja, individualizacije i degradacije svesti svetlost se, kao aktivni, kreativni princip života i progresa, takodje, vezuje i uz zlo. Na primer, u hrišćanstvu se, pored Sina, dovodi u vezu i s Luciferom, Sotonom ili djavolom. U hinduizmu Vishnu i Shiva su predstavljeni kao različiti aspekti istog božanstva. Dok Vishnu održava Shiva razara.
Sin je izvor kreacije. Lucifer emanacija te kreacije i njen izvršilac. On razlaže ili širi kreaciju stvarajući različita materijalna tela koja su verne kopije Ideja sadržanih u Sinu. Da bi se to bolje razumelo može se dati poredjenje sa suncem. Mada sunce postoji kao jedna celina ono emituje individualne zrake. Iako sve zrake nastaju i zavise od sunca, nisu sunce, već njegova emanacija koja ima drugačije zakonitosti razvoja. Svest u telu postaje ograničena. Predstavlja samo deo celovitosti.
Gnostici odvajanje duše od smisaone celovitosti, kroz materijalizaciju ili radjanjem u telu, nazivaju "Padom". Po jednom gnostičkom učenju (bilo je dosta grupa s različitim verovanjem) izbavljenje iz "Pada" se postiže samospoznajom. Jedino tako se može otkriti božanska iskra i dobiti znanje o njoj. Oni nisu pridavali veliki značaj spoljašnjim ceremonijalima i tehnikama, već su bili usmereni na introspekciju.
Smatrali su da ljudi rodjenjem u telu dobijaju organičenu, zemaljsku, svest i nagon, ali da imaju i više, božansko u sebi. Osvešćivanje zavisi samo od izbora. Biće koje sledi božansko, odnosno ljubav, savest, pravdu i poštenje postiže duhovni rast i osvešćivanje. Ukoliko se operedeli za ograničeni, sebični nagon postaje aroganatno, nemoralno i nepošteno. Otudjuje se od božanskog.
Pitanje je zašto uopšte dolazi do "Pada", odnosno materijalizacije i pojave besmisla i zla? Svest je život i kao takva nije statična nego dinamična. Ima sposobnost promene i transformacije u suprotna stanja. To joj i daje neuništivnost, kontinualan razvoj i sveprisutnost tako da je i iza mirovanja i kretanja, gradnje i razgradnje, progresa i regresa. Jin ne može postojati bez janga, tama bez svetlosti, pojava bez suštine, jer se medjusobno definišu i održavaju. Da nema zla ne bi znali šta je dobro.
Postojanje suprotnih nagona u ljudima i jeste ono što daje slobodnu volju. Ako bi imali samo nagon dobra bili bi programirani. Ne bi postojao izbor, odluka i odgovornost. Diskutabilno je da li bi uopšte mislili i učili?
Po nekim verovanjima silazak duša u fizičku sferu iz duhovne nije slučajan. Razlog je karma ili nedovršena iskustva iz predjašnjih života, obavljanje nekog zadatka itd. Naime, zemaljska sfera je kao škola u kojoj se polažu ispiti kroz teškoće i izazove.
S razlogom se kaže da je lako biti dobar u dobru, ali to treba ostati u zlu i iskušenjima. Tada se najbolje ispolji pravi duhovni rast. Nesklad i neprilike su podsticaji koji prisiljavaju biće da se neprestano usavršava i razvija svoj potencijal da bi ih prevazišao.
Posle zemaljskog života i povrataka u duhovnu dimeziju duša shvata šta mora ispravljati i čemu treba težiti. Platon je poseban značaj dao ideji dobra. Smatrao je da sve postoji za neko dobro. Lajbnic, sagledavši visok stepen uredjenosti i organizovanosti u univerzumu, je rekao da je ovaj svet najbolji od svih mogućih svetova. Prema tim verovanjima nije uvek lako sagledati svrhu tragičnih dogadjaja samo iz ograničene, fizičke perspektive dok se ne objedine s duhovnom. Jedino tako se mogu osmisliti i prevazići.
Sin je izvor kreacije. Lucifer emanacija te kreacije i njen izvršilac. On razlaže ili širi kreaciju stvarajući različita materijalna tela koja su verne kopije Ideja sadržanih u Sinu. Da bi se to bolje razumelo može se dati poredjenje sa suncem. Mada sunce postoji kao jedna celina ono emituje individualne zrake. Iako sve zrake nastaju i zavise od sunca, nisu sunce, već njegova emanacija koja ima drugačije zakonitosti razvoja. Svest u telu postaje ograničena. Predstavlja samo deo celovitosti.
Gnostici odvajanje duše od smisaone celovitosti, kroz materijalizaciju ili radjanjem u telu, nazivaju "Padom". Po jednom gnostičkom učenju (bilo je dosta grupa s različitim verovanjem) izbavljenje iz "Pada" se postiže samospoznajom. Jedino tako se može otkriti božanska iskra i dobiti znanje o njoj. Oni nisu pridavali veliki značaj spoljašnjim ceremonijalima i tehnikama, već su bili usmereni na introspekciju.
Smatrali su da ljudi rodjenjem u telu dobijaju organičenu, zemaljsku, svest i nagon, ali da imaju i više, božansko u sebi. Osvešćivanje zavisi samo od izbora. Biće koje sledi božansko, odnosno ljubav, savest, pravdu i poštenje postiže duhovni rast i osvešćivanje. Ukoliko se operedeli za ograničeni, sebični nagon postaje aroganatno, nemoralno i nepošteno. Otudjuje se od božanskog.
Pitanje je zašto uopšte dolazi do "Pada", odnosno materijalizacije i pojave besmisla i zla? Svest je život i kao takva nije statična nego dinamična. Ima sposobnost promene i transformacije u suprotna stanja. To joj i daje neuništivnost, kontinualan razvoj i sveprisutnost tako da je i iza mirovanja i kretanja, gradnje i razgradnje, progresa i regresa. Jin ne može postojati bez janga, tama bez svetlosti, pojava bez suštine, jer se medjusobno definišu i održavaju. Da nema zla ne bi znali šta je dobro.
Postojanje suprotnih nagona u ljudima i jeste ono što daje slobodnu volju. Ako bi imali samo nagon dobra bili bi programirani. Ne bi postojao izbor, odluka i odgovornost. Diskutabilno je da li bi uopšte mislili i učili?
Po nekim verovanjima silazak duša u fizičku sferu iz duhovne nije slučajan. Razlog je karma ili nedovršena iskustva iz predjašnjih života, obavljanje nekog zadatka itd. Naime, zemaljska sfera je kao škola u kojoj se polažu ispiti kroz teškoće i izazove.
S razlogom se kaže da je lako biti dobar u dobru, ali to treba ostati u zlu i iskušenjima. Tada se najbolje ispolji pravi duhovni rast. Nesklad i neprilike su podsticaji koji prisiljavaju biće da se neprestano usavršava i razvija svoj potencijal da bi ih prevazišao.
Posle zemaljskog života i povrataka u duhovnu dimeziju duša shvata šta mora ispravljati i čemu treba težiti. Platon je poseban značaj dao ideji dobra. Smatrao je da sve postoji za neko dobro. Lajbnic, sagledavši visok stepen uredjenosti i organizovanosti u univerzumu, je rekao da je ovaj svet najbolji od svih mogućih svetova. Prema tim verovanjima nije uvek lako sagledati svrhu tragičnih dogadjaja samo iz ograničene, fizičke perspektive dok se ne objedine s duhovnom. Jedino tako se mogu osmisliti i prevazići.
Poslednja izmena:
